Усташки злочини

[zeksiv]

Рођено име му је Мирослав Филиповић. Кад је постао члан Фрањевачког реда 1938. године у самостану Петрићевац (код Бање Луке), узео је име Томислав као своје религијско име.

У јануару 1942, завршио је своје теолошке студије у Сарајеву и постављен је за капелана у Рама-Шћит региону (северна Херцеговина). Ипак, он се вратио у Петрићевац и уместо одласка у Раму, пријавио се да постане војни капелан за усташе, које су у то време контролисале НДХ.

Мирослав Филиповић је касније прешао у Другу бригаду Поглавниковог тјелесног здруга (усташка војна формација) у Бањој Луци.

На челу усташке групе, 7. фебруара 1942. у селу Раковица учествовао је у убиству крамповима 52 радника Србина, а затим у селу Дракулић је побио са братством самостана Петрићевац око 1.500 Срба. У селу је преживела само једна жена, Ленка, са своје петоро деце, те још једно дете, чије су родитеље убили. Ленка је касније полудела. Србе су ловили и убијали по околним засеоцима. Укупно је тог дана убијено око 2.300 Срба. Врхунац дивљаштва је био покољ шездесеторо деце, које су затекли у школи. Фра Филиповић је одвојио католичку и муслиманску децу, а српској деци су секли главе. Учитељица, која је све то морала да гледа, полудела је.

Осим фра Филиповића–Мајсторовића, у зверствима и клањима посебно су се истицала још три фратра: Брекало, Матковић и Бркљанић. Ови догађају су детаљно описани у књизи хрватског историчара Виктора Новака "Magnum Crimen".

 

[zeksiv]

Овај фрањевац је у јесен 1942. заменио мантију униформом и под именом Мирослава Мајсторовића постао заповедник логора Јасеновац. О њему сведоче неки преживели логораши, а његове изјаве, као и изјаве неких других усташких "часника" једноставно се не могу схватити.

Логораш Звонко Ткалец је изјавио: "Пред католички Божић 1942. ради бекства четири логораша из Јасеновца, лично је устрелио два, а затим још педесет шест Јевреја (Жидова) на раду у селу Бистрици. Сутрадан је убио још деветоро. На само Бадње вече са својим усташама побио је око шесто српских жена и деце затворених у Кули, а доведених негде са Козаре."

Свједок Кркач Томо описује Мајсторовића у свом исказу, па каже: "Гледао сам врло често за вријеме свога боравка у Јасеновцу, како је Мајсторовић власторучно стријељао заточенике у т. зв. јавним наступима. Тај је Мајсторовић имао неку кратку гумену цијев, коју је знао каткада ставити на рану, одакле је жртви текла крв и онда је ту крв сисао говорећи: хоћу да се напијем комунистичке (или жидовске) крви. Видио сам како су си Мајсторовић и Стојчић приуштили забаву, да тројицу Цигана побију на тај начин, што су наредили првом Циганину, да маљем убије другог Циганина, трећи да убије првога, а они су затим ликвидирали посљедњега."

И многи су други свједоци исказали, да су видјели, како је Филиповић власторучно убијао заточенике.

 

[zeksiv]

Петар Брзица је био студент права и загрижени члан предводничке (foremast) католичке организације зване "Крижари". Он је био усташки стражар у концентрационом логору Јасеновац који је на такмичењу пререзао грло 1360 заточеника са специјално дизајнираним кољачким ножем званим Србосјек[1]. Како је победио на такмичењу, проглашен је за "Краља Србоклања". Његове награде су биле златни сат, сребрни сервис, печено прасе, и боца вина.

После Другог светског рата емигрирао је у Сједињене Америчке Државе. Југословенске власти нису биле у могућности да га ухвате. Вероватно да је променио идентитет. Његово име је било на листи 59 нациста који живе у САД. Јеврејска организација је листу предала служби за Имиграцију и Натурализацију у току 1970-их. Брзица је остао неоткривен.

 

[zeksiv]

Жељни да у НДХ владају искључиво без такмаца, потакнути и могућностима брзог и лаког богаћења отимањем српске имовине, под кринком наводног узврата за централистички режим Краљевине Југославије врхови у НДХ с Павелићем на челу су Србе у НДХ прогласили за »највеће непријатеље Хрватске«. За све недаће Хрвата у прошлости, кривили су Србе. Њима је уопште било непријатељски све што је српско и зато су они већ од првих дана своје владавине најоштрије ударили на невино српско становништво.

НДХ је захватила права бесомучност у прогањању Срба и бавила се мишљу, како да истреби све Србе из подручја НДХ. Павелић је то (како се може разабрати из записника Паула Шмита) изјавио и Адолфу Хитлеру, када га је први пут посетио (7. јуна 1941.) у Немачкој. Тражио је пута и начина како да НДХ остане — "само Хрватска", како да ју "очисти" од "нехрватског елемента", мислећи при томе на Србе.

Очито у сагласности с Павелићем говорио је (на једном збору у Лици) »доглавник« Миле Будак шта ће радити са српским становништвом у НДХ. Један део Срба ће се протерати, други део ће покатоличити, што је значило похрватити, а трећи део српског становништва НДХ ће физички истребити.

Тако је записао и добро информисани хисторичар усташтва Јере Јареб у својој књизи "Пола вијека прошлости Хрватске..." истакавши наиме — како уништавање Срба није била само Павелићева политика него и усташког покрета и који је поставио тврдњу да је - "сав хрватски народ био за НДХ".

Српски народ на подручју НДХ био је стављен изван закона. Од првог дана НДХ он је постао обесправљени објекат усташке страховладе. Против Срба било је све дозвољено, да се на овом подручју могу некажњено прогонити, мучити, злостављати, хапсити и убијати.

Штампа, напосле дневник "Хрватски народ", недељник "Спремност" итд. били су пуни хушкања против српског становништва у НДХ. "Промичба" у НДХ допуштала је такво писање своје штампе, а њени гласноговорници објављивали су прогањање Срба. Некадашње хрватско-српске националистичке политикантске супротности из старе Југославије добиле су за време НДХ стравични епилог у истребљавању српскога становништва.

 

[zeksiv]

Усташке вође су за решење српског питања у НДХ по тројном принципу (убијање-протеривање-покрштавање) имали подршку и "благослов" Римокатоличке цркве и надбискупа Степинца. Католичка црква и њена јерархија су, када су Срби и њихова Црква били у питању, у потпуности одбацили Христове речи и јеванђелске принципе.

Загребачки надбискуп Алојзије Степинац је од првих дана здушно благословио стварање "католичке државе", како ју је он често називао. Анте Павелић је стигао у Загреб 13. априла, а већ 14. априла Степинац је отишао да га посети, честита му и благосиља долазак.

Усташки поглавник Анте Павелић је, знајући колико му је важна подршка Ватикана, са великом усташком делегацијом 18. маја 1941. године отишао у Рим да би Томиславу II, с благословом Ватикана, предао хрватску круну. Папа Пије XII примио је целу делегацију, а пре тога, дуго је разговарао са Павелићем. Павелић се тада срео и са Бенитом Мусолинијем.

Ниже католичко свештенство је у потпуности следило ставове својих поглавара - папе Пија XII и надбискупа Степинца. Многи католички свештеници су директно учествовали у многим усташким злочинима.

 

[zeksiv]

Отпремање жена и дјеце у логореКонцентрациони логори у НДХ заузимали су нарочито место у низу многих средстава и начина провођења геноцида над народом овога подручја. Већ првих дана своје владавине усташе су затекли (од полицијског режима Бановине Хрватске) два дотадашња логора — у Лепоглави и Крушчици. Павелић је "Законском одредбом" од 17. априла 1941. ("за обрану народа и државе") наредио проширење концентрационих места, за већи број затвореника. Прво уређење концентрационих логора обележавала је поменута Павелићева "Законска одредба о упућивању непоћудних и погибељних особа на присилни боравак у сабирне и радне логоре" (од 25. новембра 1941.).

Логори у НДХ делили су се на "сабирне" и на "радне". Први су имали бити само пролазне станице, откуд су се логораши упућивали на друга места. "Радни логори" требали су бити места присилног и бесплатног рада логораша. Таква је подела међутим била више формална, него стварна.

Поред низа тзв. сабирних концентрационих логора постојали су као-"радни логори" : Даница у Копривници, углавном за Србе и Јевреје (од краја априла 1941.), те касније и за антифашисте Хрвате, а имао је капацитет за приближно 5.000 логораша, затим Керестинец (основан 18. маја 1941.), које је ту оставила Бановина Хрватска, а усташе су их преузели.

Јадовно се називало један овећи жицом ограђени простор на пропланку Велебита (крај Госпића), у којем је било саграђено неколико барака -за смештај дотераних ухапшеника. Како су мештани преносили — овамо је већ од првих дана НДХ владавине доведено неколико колона затвореника, који су — говорило се у госпићким усташким редовима — "отјерани на непознато мјесто". На острву Паг постојао је од средине јуна 1941. логор (за мушкарце) и у Метајни (за жене и дјецу). У Крушчици (код Травника) основан је логор јуна 1941. за смештај логораша, Срба, Јевреја и Хрвата антифашиста и то без разлике на пол, доб и здравствено стање. У Старој Градишки основан је усташки логор половином маја 1941. и то као концентрациони ("сабирни") логор, али пар месеци касније усташе га називају и »радним логором«. Преживели логораши приповедали су да су усташе и дању пред њиховим очима овдје јавно клали децу, чији се врисак на далеко чуо.

У Лобору близу Златара (у Хрв. Загорју) логор је основан почетком септембра 1941. и то углавном за жене и децу. Ту су прикупљена деца поубијаних родитеља, затим она која су била похватана приликом »чешљања терена« итд. Прехрамбене и здравствене прилике биле су у таквом стању, да је морталитет међу децом био крајње висок. Народ у околини згражао се над онако нечовечним поступањем са децом, која су свакодневно десетинама умирала. Годину дана касније распуштен је овај логор, те су одатле преживели (одрасли) упућени једним делом на присилни рад у Немачку, а остали у концентрациони логор у Аушвиц, где су углавном нестали.

Логор у месту Тење, близу Осијека, основан је јуна 1942, те су у њега смештени затвореници Срби и Јевреји, које су доведени из Славоније и Срема. У Лепоглави је већ од првих дана усташке владавине смештено више хиљада похапшених антифашиста из Хрватске, те Босне и Херцеговине. Прилике у том логору биле су неиздрживо тешке, а поступак усташа са затвореницима суров и безобзиран. Затвореници су били изложени тешким физичким пословима, на које су их нагонили усташки стражари применом сваковрсних физичких насиља. У тај логор продрле су јединице НОВ јуна 1943. те ослободиле логораше. Касније допремљени други логораши страдали су у усташком покољу априла 1945. године. Јасеновац је био најстрашнији усташки логор, у којему је спроведено масовно убијање логораша. Тај логор, основан августа 1941., био је највеће и најужасније усташко губилиште логораша, похватаних по Хрватској, Славонији и Босни.


Усташе на делу 1942. - тестером су одрезали главу Бранку Јунгићу, младићу из села Грабовца код Босанске Градишке. Тестера се чува у бањалучком музејуУ свим логорима НДХ вршила су се масовна убиства. У логорима није било свих техничких опрема, какве су имали нацистички већи логори у Рајху и другде што је "надокнађено" зверском окрутношћу и дивљаштвом, којем је иначе тешко наћи сличнога примера. Преживели логораши говоре о језивостима, које се једва може и замислити, а њих су спроводили готово свакодневно.

 

[zeksiv]

Језиве стравичности терора у НДХ ужасавале су сав свет који је за то сазнао. Чудовишна недела, сурове нечовечности, крволоштва у правом смислу те речи, разуларени садизам силовање и сладострашће, неспутани нагон за мучењем беспомоћних жртава, уживање у страдању људи, незаситна халапљивост за туђим иметком, пироманско уживање у паљењу читавих насеља, распојасано зверство у нељудским манијацима, све се то испољавало у дивљању, за кога нису биле постављене границе дозвољеног и забрањеног. Ко год буде прелиставао многобројна документа, тај ће се можда питати - да ли је тако нешто уопште било могуће.

Али та истина је постојала. Она је преплавила читаво подручје НДХ, прекрила је срамотом и иницијаторе и извршитеље овог безочног нападаја на људскост. Страхота терора била је толика, да су се од тога ограђивале и немачке и италијанске команде које су указале на погубну разулареност у НДХ. Немачки отправник послова у Београду, Херберт Трол Обергфел обавестио је 10. јула 1941. немачку владу о »напетој ситуацији«, која је у земљи завладала због терора, те он сматра да би — » ... с обзиром на српско питање... требало нешто подузети, да се ове појаве ублаже .. (акт команданта групе »Југоисток«, генерал-пуковника Александра Лера).« Немачки генерал у Хрватској Едмунд Глајс Хорстенау је средином 1943. у једном писму генерал-пуковнику Леру указао на језивост усташког насилничког режима, а под јесен исте године Глајс-Хорстенау и генерал-пуковник Александар Лер предлажу њемачкој Врховној команди да се престане с подржавањем усташке владавине у НДХ, те нека се нађе замјена за Анту Павелића (допис генерала Глајс-Хорстенауа од 13. августа 1943).

 

[zeksiv]

Јасеновац је био логор у истоименом градићу у Хрватској за време Другог светског рата, формиран у августу 1941. године, а ликвидиран априла 1945. године.

Систем концентрационих логора Јасеновац је у егзилу дизајнирао Вјекослав Макс Лубурић, који је био и његов први командант. Први управник логора био је бивши свештеник Мирослав Мајсторовић, а касније Динко Шакић.

Логор је грађен од августа 1941. до фебруара 1942. године. Већи део логора се налазио у месту Јасеновац, око 100 километара југоисточно од Загреба. Логори 1 и 2 били су у селима Брочици и Крапју, али су брзо расформирани због честих поплава. Затвореници су пребачени у логор Циглана (Јасеновац 3), који је био највећи логор и укључивао је крематоријум. У Доњој Градини са друге стране реке Саве вршена су погубљења. Логор за децу био је у Сиску, а женски логор у Старој Градишки на југоистоку од Јасеновца, мада је жена и деце било и у Јасеновцу.

Број жртава никада није тачно утврђен. Логорска архива је два пута уништавана (почетком 1943. и априла 1945. године). Земаљска комисија Хрватске констатовала је у извештају Међународном војном суду у Нирнбергу, да је број жртава између 500.000 и 600.000. О усташким злочинима постоји велика документација. Међутим власти у бившој СФРЈ нису никада дозволиле да се она истражи, па чак ни у најтајнијој форми[тражи се извор]. Највероватније из страха да би се тиме морала избрисати одредница усташа = четник. Жртве логора били су готово искључиво Срби, Јевреји и Роми, као и комунисти.

На дан 9. октобра 1942. године Лубурић Вјекослав звани "Макс" је на свечаности у Јасеновцу, коју је приредио као прославу годишњице своје крваве владавине у свом одржаном говору рекао: "..и тако смо вам ми у овој години овдје у Јасеновцу поклали и више људи него османлиско царство за цијело вријеме боравка Турака у Европи". [

 

[zeksiv]

Концентрациони логор Јасеновац сачињавало је неколико логора основаних у кратким временским периодима, на већој или мањој удаљености од самога места Јасеновац. Усташе су читаво његово становништво побили или га преселили, а у само место сместили сталан усташки гарнизон.

Припремни радови за оснивање новог логора започели су најкасније 24. јула 1941. када је Равнатељство мелиорационих и регулаторних радова наручило дрво "за градњу дрвених барака у Јасеновцу". Иако се спомиње место Јасеновац, први заточеници допремани су у Логор I, поред села Крапје, и у Логор II, који се налазио у близини села Брочице. Ова прва два логора убрзо су расформирана због честих поплава реке Велики Струг које су онемогућавале рад затвореника и боравак у логорима, а преживели затвореници пресељени су у новоосновани Логор III Циглана, смештен недалеко од места Јасеновац, уз реку Саву, где је већ постојао индустријски комплекс. Уз овај највећи, а по својој функцији централни, поступно су формирани и други делови логора: радна група Кожара, основана 1942. године у самом мјесту Јасеновац, логор Стара Градишка, други по величини логор, смештен унутар објекта бивше казнионице, те логорске економије Млака, Јабланац, Гређани, Бистрица и Феричанци. Овај јединствени комплекс логора, уређен по узору на концентрационе логоре Трећег Рајха, службеног имена "Усташка обрана Заповједничтво сабирних логора Јасеновац", био је под заповедништвом Усташке надзорне службе (УНС-а), односно њеног Уреда III Усташке обране чија је функција била оснивање и организација, те управа и осигурање логора.

Концентрациони логор Јасеновац био је први систематски изграђивани логорски комплекс на територији Независне Државе Хрватске, једини који је непрекидно деловао кроз цело време њеног постојања, највећи по простору који је заузимао, по броју логораша који су кроз њега прошли и по броју жртава које су у њему страдале. Био је то вишенаменски логор, али пре свега логор смрти. Био је губилиште за већину оних који су у њега ушли, а нису се уклапали у појам "расне чистоће" (највише Срби али и Јевреји и Роми), као и за противнике усташког режима и чланове њихових породица, без обзира на националну или расну припадност. У њега су се упућивани не само мушкарци, него и жене и деца из свих крајева НДХ.

 

[zeksiv]

Јасеновац је први усташки логор који је функционисао по нацистичком узору. Макс Лубурић, усташки функционер задужен за рад логора је провео неко време у Немачкој, као гост Гестапо-а, почетком октобра 1941. Том приликом је посетио више немачких концентрационих логора , а по повратку у НДХ, спровео је реорганизацију постојећих логора и основао нове, по угледу на логоре у Немачкој.

Јасеновац је по организацији личио на нацистичке логоре, мада су убијања вршена другачије. Као и у нацистичким логорима настојало се искористити радну снагу логораша пре ликвидације. Јасеновац је и подигнут на месту где су се већ налазила занатска и фабричка постојења.

Систем масовних убистава у Јасеновцу установљен је већ у јесен 1941, чим су већи транспорти људи почели да пристижу. Мушкарци, жене и деца стизали су овамо возовима, камионима, коњским запрегама или просто трчећи пред усташама са напереним пушкама. Места масовних погубљења налазила су се по целом јасеновачком логору. Већина је смештена на десној обали Саве од Дубице низводно, а нарочито у селу Градина. Према форензичким истраживањима, преко 300,000 људи побијено је баш ту. Убиства логораша вршила су се такође и у шуми поред логора „Крапје“, близу логора „Версај“ и „Уштица“, на читавој левој обали Саве низводно од Јасеновца до села Јабланац и Млаке. Осим тога, унутар комплекса „Тројке“ постојао је крематоријум, који је уствари био пећ за печење цигле; усташе су је претвориле у крематоријум, према нацртима Хинка Пићилија, тако да су се у њему могли спаљивати логораши. У кругу логора, осим „Пићилијевих“ пећи, постојала су и друга места где су људи мучени и убијани, а звали су се „лончара“, „граник“, „звонара“, „сабласно језеро“, и тако даље.

У логору „Стара Градишка“, мучења и убијања вршила су се у подрумима старе аустријске тврђаве, у кули те тврђаве и на обалама Саве.

До ког степена је систем убијања био развијен сведочи један допис из главног штаба, послат 27. априла 1942. свим усташким јединицама и институцијама, у коме се каже да „сабирни и радни логор у Јасеновцу може примити неограничен број затвореника.“

 

[zeksiv]

Од лета 1941. до пролећа 1945., смрт се појављивала у многобројним облицима. Затворенике и све оне који су завршили у Јасеновцу, усташе клале посебно обликованим ножевима или су их убијале секирама, маљевима и чекићима; бивали су такође и стрељани или вешани по дрвећу или бандерама. Неки су живи спаљивани у усијаним пећима, кувани у казанима или дављени у реци Сави.

Овде су коришћени најразноврснији облици мучења – металним предметима чупали су нокте на рукама и ногама, људе су ослепљивали забијајући им игле у очи, месо су им кидали а затим солили. Такође су људе живе драли, одсецали им носеве, уши и језике секачима за жицу, и шила им забадали у срце. Ћерке су силовали пред очима мајки, а синове мучили пред очима њихових очева. Просто речено – у концлогорима у Јасеновцу и Старој Градишки усташе су превазишли све оно што чак ни најболеснији ум није могао да замисли и спроведе, по питању бруталности са којом су људи убијани.

Људи у Јасеновцу више нису ни били људска бића већ објекти подесни за иживљавање сваког усташког хира.

Чак су и нацистички генерали били запањени ужасима Јасеновца. Тако је генерал фон Хорстенау, Хитлеров изасланик у Загребу, записао у свом личном дневнику за 1942. годину да су усташки логори у НДХ били „суштина ужаса“ а Артур Хефнер, официр задужен за транспорт радне снаге у Рајх, написао је за Јасеновац 11. новембра 1942.: „Концепт логора Јасеновац требало би заправо схватати као комплекс од неколико логора, који су удаљени по неколико километара један од другог, а груписани су око самог Јасеновца. Без обзира на јавну пропаганду, ово је један од најстрашнијих логора, који би се могао поредити једино са Дантеовим „Паклом“.“

 

[zeksiv]

Многе жене, често заједно са својом децом, довођене су у Јасеновац. Цело село Млака претворено је у радни камп за жене. Оне су присиљаване да обављају тешке, исцрпљујуће пољопривредне радове у околини. Убијања су се вршила у непосредној близини села Млака и Јабланац.

У процесу "прочишћења Хрватске нације", српска деца била су прва која су убијана, заједно са одраслима, чак и ако су их мајке још увек дојиле. Током четири године, између априла 1941. и маја 1945., више од 73,316 деце убијено је у усташкој НДХ. Најмлађа су била још у колевкама, док су најстарија била око 14 година старости. Током Другог светског рата, једино место где су постојали специјални логори за децу била је Хрватска.

Од децембра 1941. до априла 1942., у Јасеновцу, усташе су побиле 19,544 дечака и девојчица српске националности, а њихови идентитети утврђивани су касније. Били су убијани на најстрашније начине, и умирали су, такође, више него одрасли, од болести, изгладнелости, жеђи и смрзавања. Усташе би довукли малу децу у Саву, везујући неколико њих у џак и бацајући их у реку. Многа деца (око њих 400) поклана су у Јасеновцу, средином септембра, 1942. Деца су довођена у 15 запрежних кола у циглану и спаљивана. Веома слична судбина задесила је 300 деце која су погубљена у Градини, у октобру 1942.

 

[zeksiv]

 

[zeksiv]

Након савезничких бомбардовања логора у марту и априлу 1945. године, у којима су уништени многи објекти унутар логора, Вјекослав Макс Лубурић, заповедник Усташке обране, наредио је да се ликвидирају сви заточеници, а логор и место Јасеновац до темеља сруши и спали, како би се прикрили сви трагови злочина. Последња група жена ликвидирана је у предвечерје 21. априла, а 22. априла део последњих мушких заточеника одлучио се на покушај пробоја из логора. Од њих 600 пробој је преживело 107 заточеника. Исти дан, само неколико сати касније, започео је и пробој заточеника из Кожаре. Од њих 176 спасило их се само 11.

У напуштено место Јасеновац и недалеко од њега разорени логор, 2. односно 3. маја 1945. године, прве су ушле стрељачке чете 1. батаљона 4. српске бригаде XXI народно-ослободилачке ударне дивизије Југословенске армије. Батаљону који је ушао у Јасеновац дат је задатак да сачува трагове злочине до доласка државне комисије за утврђивање злочина окупатора. Први увиђај о затеченом стању у Концентрационом логору Јасеновац III Циглана, у Градини и Уштици, обавила је Окружна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача из Нове Градишке, 11. маја 1945. године. Анкетна комисија Земаљске комисије Хрватске за утврђивање злочина дошла је у Јасеновац 18. маја 1945. Податке о изгледу, организацији рада, свакодневном животу и последњим данима постојања логора, Комисији су дали преживели логораши и учесници пробоја. Месец дана касније, 18. јуна, када се река Сава повукла у своје корито, Земаљска комисија Хрватске обавила је и трећи увиђај.

 

[zeksiv]

Немачки генерали из Другог светског рата давали су веома различите и стога непоуздане податке о броју убијених Срба у НДХ. Александар Лер је дао број од 400.000 Срба, Лотар Рендулић - 350.000 Срба, Херман Нојбахер - више од 750.000 (1943), Ернст Фик - 600.000 до 700.000 до марта 1944. Број жртава логора Јасеновац је до данашњег дана предмет научних и политичких дебата.

Државна комисија Југославије из 1946, проценила је број жртава на 500.000 до 600.000.
Израелски Јад-Вашем центар наводи око 600.000 жртава геноцида у логору Јасеновац
По налазима Енциклопедије холокауста Меморијалног музеја холокауста у Вашингтону, усташки режим је у периоду од 1941. до 1943. год. усмртио преко 250.000 хрватских и босанских Срба, од којих више десетина хиљада само у Јасеновцу
Центар Симон Визентал у Лос Анђелесу процењује да је у Јасеновцу убијено око 600.000 Срба, Јевреја, Рома и хрватских антифашиста.

У књизи „Беспућа повијесне збиљности“ бивши хрватски председник Фрањо Туђман тврдио је да је у Јасеновцу убијено 30.000 до 40.000 Срба, 30.000 Јевреја, као и 10.000 хрватских антифашиста.
Југословенски историчар и Титов биограф Владимир Дедијер проценио је број жртава Јасеновца на 700.000 до 1,2 милиона. Са овом проценом се слаже министар спољних послова Србије Вук Драшковић.
Славко Голдштајн, председник Јеврејске заједнице Хрватске, сматра да је број убијених 60.000 до 90.000.
Бројка коју помињу хрватске власти је 50.002, заснована на писаним доказима.
Београдски музеј холокауста има списак од 80.022 имена погинулих, већином из Јасеновца. Од тог броја: 52.000 Срба, 16.000 Јевреја, 12.000 Хрвата и близу 10.000 Рома.
Владика Атанасије Јефтић у својој књизи "Великомученички Јасеновац" спомиње "преко 700.000 убијених"
Током 1980-их, анализе хрватског истраживача Владимира Жерјавића и српског Богољуба Кочовића дошла су до сличне бројке користећи демографске статистичке методе. По њима, у Јасеновцу је убијено око 80.000 људи (са грешком до 30%), а укупан број погинулих у НДХ био је између 300.000 и 350.000. По некима, ове цифре су премале, јер су претпостављале стопу раста српског становништва од 1,1% (као за целу Југославију), док је она за Србе била 2,4% у периоду 1921-1931 и 3,5% у периоду 1949-1953.
Децембра 2007. Јасеновачки меморијални центар је објавио списак од 72.193 имена јасеновачких жртава. По тим подацима 59.376 особе су убијене у логору 3 Циглана и 12.790 у Старој Градишки. Од тога је 19.006 деце до 14 година старости. Национално, жртве су: 40.251 Срба, 14.750 Рома, 11.723 јевреја, 3.583 Хрвата, 1.063 муслимана итд. Каталози укључују биографске податке о пострадалима, податке о месту и начину страдања и изворе у којима се сваки од њих помиње. Међутим овај списак није готов, већ се стално допуњује новим именима жртава,тако да не представља коначан број побијених људи, већ само оне који су до тог трена евидантирани. То су потврдили челници центра, након оштрих критика која су на њихов рачун упућена од стране српских представника на комеморацији 2008. године.

 

[zeksiv]

 

[zeksiv]

 

[zeksiv]

Место: Стара Градишка, НДХ
Под контролом: Усташа
Величина:
Број заточеника:
Број жртава: 75.000
Стара Градишка је био логор смрти у Независној Држави Хрватској.

Био је то пети под-логор концентрационог логора Јасеновац, основан 1941. године источно од главног логора, у близини села Стара Градишка. У логор Стара Градишка су 19. маја 1941. доведени први затвореници. Почетком 1942. из логора Даница доведено је у овај логор око 600 жена, па је у кругу логора Стара Градишка оформљен посебан логор за жене. Прво масовно погубљење у Старој Градишки извршено је фебруара 1942., када је ликвидирано 1.200 јеврејских жена и деце. Масовно одвођење у овај логор (који је формирањем логора Јасеновац ушао у његов састав) почело је после окупаторско-усташке офанзиве на Козари, када су због прилива нових логораша формирана још два помоћна логора: Јабланац и Млака, у које су довођени ухапшеници са Козаре и Просаре. У логору је владало несносно стање: није било воде, храна је била очајна, од тифуса и дизентерије се масовно умирало. Због тога усташки командант логора Анте Бобан наређује да се сва болесна деца издвоје. Све их је угушио отровним гасом, а на њихова места довео нову децу (средином 1943. из разних логора доведено је у Стару Градишку 12.623 деце, углавном српске националности, старости до 10 година). Део ове деце (која су била здрава) одабран је и упућен у друге логоре, док је већина услед тешких услова за живот помрла.

О бестијалности усташа говоре чињенице: у стратишту Кула смрти било је уређено специјално мучилиште. У ћелијама за клање урађени су посебни одводи крви покланих. У лето 1942. угушено је гасом око 600 деце. За католички Божић 1942. поклано је око 600 жена, итд.

Према извршеним процеднама, само у том логору је од 1941. до 1945. умрло или уморено на разне начине 75000 људи, жена и деце. "СУБНОР" Стара Градишка тврди да је у логору страдало преко 80 хиљада жртава. Злочине су спроводиле немачке и неколико женских усташких јединица.

Сви женски стражари логора су биле жене мушких чувара и биле су познате по својој окрутности. Нада Танић Лубурић, сестра првог команданта Јасеновца Макса Лубурића, жена другог команданта, се посебно истиче као једна од ђаволских женских усташа у Старој Градишки. Процењује се да је лично задавила преко 8,000 жена, заједно са још једном стражарком.

Логор је 1945. године ослободила Црвена Армија.

Концентрациони логор нема никакве везе са затвором у Старој Градишкој који је постојао након 1945.

 

[zeksiv]

 

[zeksiv]

Логор на острву Паг је један од првих и најзлогласнијих усташких логора и састојао се из два дела: логора Слано и логора Метајна. Формиран је 25. јуна 1941, а распуштен августа исте године кад је Паг предат Италијанима. Прве жртве били су Јевреји из Загреба, а потом су довођени Срби и Јевреји из разних крајева. Усташе су их убијале клањем или бацањем у јаму у пределу Фурнаже. Као један од првих усташких логора, логор на Пагу био је у правом смислу речи кољачка школа у којој су професори били монструозни зликовци.

За непуна три месеца постојања (25. јун 1941 – крај августа 1941) кроз логор Слана је прошло око 16.000 затвореника. Највећи број је побијен (само у Јадовно на погубљење послано је 3.000 Срба), а мањи део упућен у Јасеновац.

Логор Метајни на Пагу је био искључиво за жене и децу, и неутврђен је тачан број жртава.

На острво Паг, у логоре смрти логораши су допремани у великом броју из сабирног логора у Госпићу преко Карлобага, кроз такозвана Велебитска врата

 

[zeksiv]

Један од ухваћених логорских чувара Орешковић дао је о логору следећи исказ[1]:

Још као ђак госпићке гимназије ступио сам 1939 у вјерску организацију "крижаре". Ту су нас под фирмом вјере одгајали у усташком духу. На наше састанке су долазили Јурица Фрковић и Јуцо Рукавина и држали нам предавања против Срба и комуниста. Наша парола је била -у име Криста убиј антикриста. Антикристи су били Срби, Жидови и комунисти. Организовали смо своју ударну јединицу која је ноћу нападала љевичаре. Кад је дошло до рата и расула југословенске војске ми смо је разоружавали. Одмах смо ступили у усташе јер смо то сматрали својом националном дужношћу. Мене су са још неким Госпићанима одредили у логор Слано на отоку Пагу. Ту су се налазили највише Жидови и Срби, а било је и неких Хрвата љевичара. Кад сам дошао тамо запањио сам се кад сам видио како муче оне људе. Спавали су под ведрим небом у жици. За храну су им нису давали ништа осим сланих риба, али им воде нису давали тако да су многи полудјели од жеђи. У то је дошла нова скупина заточеника. Старјешине су нам дале наређење да одвојимо 200 заточеника из прве партије, да их одведемо на море и побијемо. Ја и неки моји другови нисмо могли. Онда су нас грдили и пребацивали нам какви смо ми то Хрвати и усташе. Говорили су нам да није усташа онај који не може с весељем убити Србина, Жидова и комунисту. Да нас придобију на убијање давали су нама млађима вина и ликера. Доводили су пред нас заточене дјевојке, свлачили их до гола и говорили да можемо узети било коју, али да их послије акта морамо убити. Неки младићи опијени вином и занесени страшћу почели су тако убијати. Ја нисам могао. Гадило ми се и то сам јавно рекао. Након пар дана дошао је у логор неки виши функционер из Загреба Лубурић. Дошао је да погледа рад логора. Тек тада је почело право клање. Море око Пага било је црвено од крви. Лубурићу су реферирали да ја и још неки нећемо да убијамо. На то је Лубурић сазвао све усташе, постројио нас и одржао говор у којем је рекао да су издајице усташтва они који не могу да убијају Србе, Жидове и комунисте. На то је упитао ко је тај "усраша" који не може да убија. Јавио сам се ја и још неколико. Како сам био први по реду од тих који су се јавили, Лубурић ме је позвао пред строј и упитао ме какав сам ја то усташа кад не могу убити Србина и Жидова. Рекао сам да сам спреман у свако доба дати живот за Поглавника, да мислим да бих могао убијати у борби али да не могу убијати овако голоруке људе, а особито жене и дјецу. Он се на то насмијао и рекао је да је наша дужност да очистимо Хрватску од те куге, а тко то неће је непријатељ Поглавника и Хрватске као и они. На то је позвао једног из своје пратње и нешто му шапнуо. Овај је отишао и донио двоје мале двогодишње жидовске дјеце. Лубурић ми је предао једно дијете и рекао да га закољем. Одговорио сам да не могу.На то су сви око мене праснули у смијех, ругали ми се и викали- "усраша", а не усташа. Онда је Лубурић извадио нож и заклао преда мном дијете говорећи: "Ево како се ради". Кад је дијете вриснуло и праснула крв, све око мене се завртјело. Скоро сам пао. Један ме усташа прихватио. Кад сам се мало прибрао рекао ми је Лубурић да дигнем десну ногу. Дигао сам, а он ми је под ногу ставио оно друго дијете. Онда је заповједио: "удри". Ударио сам ногом и згњечио главу дјетету. Лубурић ми је пришао, потапшао по рамену и рекао: "Браво, бит ћеш ти још добар усташа".
Тако сам убио прво дијете. Након тога сам се опијао до смрти. У пијанству сам заједно са друговима силовао неке жидовске дјевојке, а онда смо их поубијали. Послије се нисам морао ни опијати. Касније, кад је Слано ликвидирано и сви његови заточеници убијени, послан сам у котар Кореницу на чишћење. Шта сам тамо радио знате…

 

[zeksiv]

Sabirni logor Đakovo bio je logor kapaciteta 10.000 ljudi. Nalazio u prostorijama mlina, nakadašnje stanice za tehnički pregled vozila, na čijem mjestu je danas benzinska pumpa OMV i hipermarket Konzum.

Logor je uglavnom služio kao sabirni centar za Srbe i Jevreje (ali i Rome i komuniste) istočne Hrvatske, no i u ovom logoru su se događala smaknuća i mučenja. Đakovo je kao najpogodnije mjesto za logor odabrano iz dva razloga:

geografski položaj - nalazi se u centru Slavonije, čime je uvelike olakšano koordinirano sakupljanje potencijalnih logoraša iz čitave istočne Hrvatske
nacionalna struktura - zbog izrazito desničarske orijentisanosti stanovnika i homogenosti istih, nije postojao strah od pokušaja oslobađanja logora.
U blizini logora je i željeznička stanica, pa su logoraši najčesće dopremani vozom i kamionima. Logor je rasformiran nakon tri godine rada, jer nije bilo potrebe za daljnjim radom, a i ustaše su očistile većinu Slavonije, pa su nakon zatvaranja logora u Đakovu preusmjerili transporte direktno u Jasenovac.
"

 

[zeksiv]

Јадовно, логор у који су усташе 1941. одводиле жртве свог терора да би их тамо побиле. Налазио се у једној долини на Велебиту на простору од 1250 m, ограђен бодљикавом жицом високом 4 м; око жице била је постављена стража у дубину од 1 km.

Заточеници, већином Срби, најприје би стизали у госпићку казнионицу гдје се вршио распоред за логоре. У логор Јадовно се ишло од Госпића преко села Трновца.

Нераван терен у логору морали су заточеници изравнати и на њему направити заклоне од грања. Заточеници су радили по цијели дан до изнемоглости, уз готово никакву храну. На 5 km од логора налазила се јама у коју су усташе повремено бацале заточенике, преклане над самом јамом. Последњу групу од 1500 људи усташе су побиле митраљезима у августу 1941; нове су жртве возиле на Оштарије, велебитско село на цести Госпић - Карлобаг, и бацили их у јаму у заселку Ступачиново.

У мјесецу мају, јуну и јулу 1941. у Госпић је стизало дневно по хиљаду људи, жена и дјеце. Рачуна се да је крашка јама поред логора Јадовно прогутала око 35.000 жртава.

Према налазу спелеолога дубина Шаранове јаме је око 42,5 метара, и то само до првих костију, којих даље у дубину треба да има око 40 кубних метара (осим ако јама има и галерију или подземне воде). Слична је дубина и јаме на Гргином бријегу, а у околини, постоји и још неколико јама које су усташама служиле за затирање трагове својих покоља и човекоубистава.

Постоје сведочења, и Срба и Хрвата, да су усташе, напунивши неке од јама људским телима, затрпавале их и забетонирале, па их покривале земљом и лишћем да би тако затуриле траг својих злочина.

Очигледно је, према томе, да је Јадовно било први усташки логор смрти и да је њему била додељена та првенствена улога: масовно уништавање Срба.

У "Енциклопедији Југославије" и у другим објављеним књигама о усташама и логорима НДХ обично се наводи да је логор у Јадовну отворен у мају 1941. године. Међутим, судећи по много чему, логор и губилиште на Јадовном отворено је још пре тога, то јест одмах по успостављању усташке власти у Госпићу и Лици, а то је било, видели смо, већ 10. априла по подне. О хапшењима Срба у Госпићку казнионицу већ 10. и 11. априла 41. постоје бројна сведочанства, и живи људи који то још памте, а такође и сведочанства о томе да су хапшеници одмах затим одвођени пут Велебита, на Јадовно.

Срби, који су тих априлских дана хтели да својим ухапшеним сродницима однесу храну у Госпићки затвор, били су поверљиво обавештени од пријатеља да су сви ухапшени већ одведени на Јадовно. A логор Јадовно је, као што се зна, већ од првих дана био само привремено прихватилиште жртава одређених за ликвидирање у јамама.

Лика, и нарочито Госпић и околина, раније су од других крајева Ендехазије, постала стравични вртлог затирања Срба. Павелић је, у ту сврху, дао да се и сви Хрвати цивили у Госпићу и околини наоружају пушкама. Наравно, главни злочинци у Госпићу и Јадовну били су још до рата познате усташе Јуцо Рукавина, Јурица Фрковић, Стјепан Рубинић, Томљеновићи и други. Они су и били главни творци и заповедници Јадовинског пакла, чија се страва почела ширити по тим крајевима још од првих дана стравичне и крваве Ендехазије.

О начину ликвидирања жртава у Јадовном постоје сведочења о разноразном убијању, па чак и о томе да су логораше, често и полуживе, а некад и сасвим живе, стрмоглавце бацали у јаме. Најчешће су их везивали жицом за руке, по двадесетак или и више у групи, а онда су само прве убијали кундаком, маљем или чиме крвник стигне, па их онда гурали у јаму, а они су за собом неминовно повлачили остале. Отуда се по Лици и до данас прича да су се из јаме могли чути људски крици и вапаји током неколико дана или ноћи.

 

[zeksiv]

Логор Даница је први усташки логор и налазио се у просторијама некадашње фабрике вештачких ђубрива "Даница" у Копривници. Први транспорт логораша стигао је 29. априла 1941. Прве жртве били су Срби и Јевреји похапшени на подручју Загреба, Пакраца, Грубишног поља и Крижеваца. Одмах након тога стизали су други транспорти из Бјеловара, Карловца, Сарајева, Тузле и других места. На вагонима је обично писало "покварено воће". На основу неких извештаја управе логора, може се закључити да је кроз овај логор прошло преко 5000 логораша.

Кроз логор "Даница" у Копривници прошао је већи број српских православних свештеника из Горњокарловачке, Тузланске, Пакрачке и других епархија, а са њима и велики број православних верника и другог народа из разних крајева ове многонапаћене земље. Тако на пример, читав конвој из "Данице", са 250 Срба и двадесетак свештеника, спроведен је под јаком стражом 30 јула 1941. у Госпић, да би, после свеноћног мучења у госпићкој казнионици између 1. и 2. јула, сутрадан сви били изведени на Јадовно и бачени у јаме.

У логору "Даница" било је и доста наших људи из Копривнице и околине, особито из српског села Грубишно Поље, који су затим спроведени на Јадовно. Благодарећи управо честитим мајкама и супругама 1.486 наших људи из Грубишног Поља код Бјеловара, који су сви бачени у Шаранову јаму на Јадовном, обележена је по први пут /тек 1957. г./ и каменом обзидана ова јадовинска јама. Били су то синови и мужеви, између 16 и 60 година, који ни у јами нису заборављени од драгих мајки и верних супруга. Оне су им, као некада мироносице, прве обишле гроб и обележиле га овом плочом: "На овом мјесту између осталих из наше земље побијено је по усташким крвницима 1486 жртава из опћине Грубишно Поље 1941. Спомен плочу подигло је друштво "Напредна жена". Грубишно Поље 2. VI 1957. ".

 

[zeksiv]

.
Логор Тења је био концентрациони логор у Независној Држави Хрватској. Логор се налазио крај града Осијека у селу Тења, а формиран је у јуну 1942. године.