Najverovatnije NIS, EPS i država. Obično su najveći dugovi za energente i poreze.
Проблем предузећа у реструктурирању би требао да се реши тако што би се сва дуговања свих поверилаца претворила у власништво над предузећем. Па ко колико добије. Нпр. имовина предузећа је 100 нечега. НИС потражује 30 нечега, ЕПС 40 нечега, приватни добављач 30 нечега, запослени 20 нечега а држава 30 нечега. Заједно, дуговања су 150 а имовина је вредна 100 нечега.
Сви повериоци добијају сразмерно свом потраживању власништво у имовини. Што значи да би сваки повериоц извисио за 1/3 свог потраживања. Ако је то држава, није никаква штета, ако је радник, ћути да је и ово извукао, а ако је пословни партнер, ко га 'ебе кад није пазио с ким послује.
Након тога добијамо предузеће потпуно очишћено од дугова. Без динара дуга. Е сад, како је држава годинама давала паре тим предузећима, а сигурно им још даје, таквом предузећу се по последњи пут да још једном лова, да купи обртна средства. И ако после тога пропадне, е нека пропадне у пи.зду материну. А ако не пропадне, без дуговања је, добије обртна средста и може да ради. Дошло је до приватизације у којој део власништва имају радници, део пословни партнери а највећи део власништва (у мом примеру 2/3 има држава преко својих потраживања, потраживања ЕПС-а и НИС-а (ако нис схватимо као државно предузеће)). Дакле, држава остаје већински власник, а фирма нема дуговања.
После тога, да ли ћеш предузеће да оставиш тако, или да га даш на берзу, аукцију, тендер, приватизација куму Господаревом, о томе можемо и накнадно.