ancika
Iskusan
- Poruka
- 5.441
Vi ste duhoviti, maštoviti, dinamični, simpatični, nenapadni, vredni, ljubitelji muzike, filmova, nežnosti. Odani ste, iskreni, obrazovani. Za sebe kažete da ste pravi drug, da umete da čuvate tajne, volite da pomažete drugima i da se posvetite ženi koju volite.
Ovo je jedan od opisa sa jednog sajta za upoznavanje. Dalje je pisalo da traži normalnu žensku osobu, skromnu, vedru, povučenu. Da je bar jedini. Ali nije. Klikćem na sledećeg. Traži emancipovanu, kulturnu, načitanu, zanimljivu, duhovitu, pritom zgodnu. Idemo dalje. Prirodnu, inteligentnu, smirenu, dobru dušu.
A on je: sve ono gore navedeno plus: romantičan, strpljiv, duhovit, vredan, obrazovan... ALI na prvom mestu zgodan i šarmantan. Traži neku koja ume da mu zagolica maštu, da ga navede da je zavoli. Možda je on pravi za tebe jer se nikad ne zna na kom mestu te čeka sreća.
Čitam I nikako da se načudim. Toliko pametnih, elokventnih, lepih na jednom mestu, toliko pravih, a svi sami... Da ne znaš u kom grmu leži zec, pitao bi se kud plovi ovaj brod. A sve ti postane jasno posle pola sata prisustva na sajtu za upoznavanje.
Stigne ti jedno 10 poruka od deset osoba. Još ne stigneš sve da pročitaš, stigne ti još po bar dve identične poruke od skoro svih tih što su ti pisali, a glase: "Što se ne javljaš, zašto ne želiš da pričaš sa mnom" i slično... A moje sive ćelije ovo prevode na sledeći način: "Kako možeš da se ne javiš meni tako prefinjenom i kvalitetnom?" Tiruriru... Aj ćao.
I tako ih odbijem jedno dvadesetak. Za manje od jednog dana taj sajt mi je toliko dosadio, toliko me smorio, da sam rešila da deaktiviram profil. Međutim, te socijalne mreže imaju neko narko svojstvo, ostadoh ja tako celo veče tog dana na tom sajtu. Samo iščitavam poruke, ni ne stižem da odgovorim.
Već očiju pobuljavelih od gledanja u ekran i svesna da sam celo veče izgubila ni na šta, rešim da gasim komp i da spavam. Međutim, ne lezi vraže! Stiže poruka. Nije važno šta je pisalo, učinila mi se normalnom i ja rešim da odgovorim. I tako, mic po mic, razvije se neka normalna komunikacija, razmenimo i brojeve telefona.
Krene dopisivanje preko sms poruka- ko šta voli, ko šta ne voli. Uglavnom ispada da se u dosta stvari podudaramo, osim što sam ja planinar, a on ronilac. Valjda je to trebalo da mi kaže nešto, xexe. Malo mi je bilo čudno, da ne kažem da mi je zasmetalo, što nema fejsbuk, što mu je telefon oldtajmer, pa ne prima ni mms poruke i tako neke stvari. Ne znam da li je to nekakva odlika šašavih programera, koji znaju šta se sve krije iza tih savremenih virtuelnih sitničica, ili govori nešto drugo o čoveku.
Elem, toliko smo se u jednom momentu raspisali, da sam ja počela da se pitam da li taj čovek išta radi u svom životu, osim što meni piše poruke. On napiše poruku, ja odgovorim posle desetak minuta. Ja napišem, on odgovori odmah. Kriva sam, znam, ali počelo je da mi biva malo neinteresantno. Stereotip, znam, ali volim intrige. Nema veze, Nastavim ja priču, kažem sebi- ajde, de, ne može sve kako ti zamišljaš. Teraj.
Za vikend, ja taman sišla sa planine, pijem kafu sa sestrom, on šalje poruku: "Hoćeš li da se čujemo." Ja mu odgovorim: "Nisam kući." Znao je gde sam i šta radim taj vikend. A ja nisam neko ko će priču uživo da prekine zbog kuckanja telefonom ili na fejsu, a nisam ni neko ko će da kaže- pozovi,a ko već s nekim pričam uživo, pa makar to bila i rođena sestra.
Nastavismo da se kuckamo. Ja, realno, nešto nisam imala bog zna koliko veliku želju da ga čujem. Da sam imala, zvala bih. No, nije ni da nisam htela da pričam s njim. Može da se kaže da sam bila neodlučna.
Odem kod drugarice neki dan, on opet- "možemo da se čujemo sad". Ja mu odgovorim :"Kod drugarice sam." On mi požele sve najlepše! Napišem mu da možemo sutra da se čujemo. On će meni: "Kako god..." Nastavimo sa kuckanjem, ali ja odmah posle posla dođem kući i odvalim se od spavanja. Ustanem, malo sređivanje svinjca, malo fejs. Telefon samo na kraj pameti. Tek toliko da ga pogledam i vidim da mi je stigla istovetna poruka- "možemo da se čujemo kad želiš- ja sam tu". Dvanaest noću. Poruka poslata u sedam. Napišem mu da sam tek sad videla poruku. Vrati mi odgovor: "Ok, nadam se da smo lepo spavali". Iskuliram. Posle deset minuta stiže druga poruka: "Vidi ne verujem ti skoro nista, pricas o nekome poverenju k.p.brisem te ne trebaju mi hipokrate u zivotu."
Gledam u onu poruku zbunjeno i upročuđeno i odjednom mi pade na pamet: More mrš! Alo, bre, nisu svi vezani za telefon, pa kad god sednu, stanu, mrdnu, da se tebi automatski šalje sms! Jel treba da ti objašnjavam i što idem u wc?
Dragi moji,tako lepi i pametni i sve ono već nabrojano, izađite na ulicu, nađite zgodnu i pametnu ribu, vucite se za njom, dovatite je onako za facu pa je vucite i buljite u nju, pa je pitajte što je krenula tamo, a ne ovamo i što ne želi da vas gleda, da vidite kako će da reaguje. Dragi moji, sa svim onim osobinama i traženjima, jedino ko može da vas voli je vasa kompjuterska fotelja, pa i ona vremenom kvrcne pod pritiskom.
Jedan klik na netu I obrisah profil. Jedan klik u mozgu I reših da ta sranja od sajtova za upoznavanje vise nikad ne pipnem.
Laku Noć
Ovo je jedan od opisa sa jednog sajta za upoznavanje. Dalje je pisalo da traži normalnu žensku osobu, skromnu, vedru, povučenu. Da je bar jedini. Ali nije. Klikćem na sledećeg. Traži emancipovanu, kulturnu, načitanu, zanimljivu, duhovitu, pritom zgodnu. Idemo dalje. Prirodnu, inteligentnu, smirenu, dobru dušu.
A on je: sve ono gore navedeno plus: romantičan, strpljiv, duhovit, vredan, obrazovan... ALI na prvom mestu zgodan i šarmantan. Traži neku koja ume da mu zagolica maštu, da ga navede da je zavoli. Možda je on pravi za tebe jer se nikad ne zna na kom mestu te čeka sreća.
Čitam I nikako da se načudim. Toliko pametnih, elokventnih, lepih na jednom mestu, toliko pravih, a svi sami... Da ne znaš u kom grmu leži zec, pitao bi se kud plovi ovaj brod. A sve ti postane jasno posle pola sata prisustva na sajtu za upoznavanje.
Stigne ti jedno 10 poruka od deset osoba. Još ne stigneš sve da pročitaš, stigne ti još po bar dve identične poruke od skoro svih tih što su ti pisali, a glase: "Što se ne javljaš, zašto ne želiš da pričaš sa mnom" i slično... A moje sive ćelije ovo prevode na sledeći način: "Kako možeš da se ne javiš meni tako prefinjenom i kvalitetnom?" Tiruriru... Aj ćao.
I tako ih odbijem jedno dvadesetak. Za manje od jednog dana taj sajt mi je toliko dosadio, toliko me smorio, da sam rešila da deaktiviram profil. Međutim, te socijalne mreže imaju neko narko svojstvo, ostadoh ja tako celo veče tog dana na tom sajtu. Samo iščitavam poruke, ni ne stižem da odgovorim.
Već očiju pobuljavelih od gledanja u ekran i svesna da sam celo veče izgubila ni na šta, rešim da gasim komp i da spavam. Međutim, ne lezi vraže! Stiže poruka. Nije važno šta je pisalo, učinila mi se normalnom i ja rešim da odgovorim. I tako, mic po mic, razvije se neka normalna komunikacija, razmenimo i brojeve telefona.
Krene dopisivanje preko sms poruka- ko šta voli, ko šta ne voli. Uglavnom ispada da se u dosta stvari podudaramo, osim što sam ja planinar, a on ronilac. Valjda je to trebalo da mi kaže nešto, xexe. Malo mi je bilo čudno, da ne kažem da mi je zasmetalo, što nema fejsbuk, što mu je telefon oldtajmer, pa ne prima ni mms poruke i tako neke stvari. Ne znam da li je to nekakva odlika šašavih programera, koji znaju šta se sve krije iza tih savremenih virtuelnih sitničica, ili govori nešto drugo o čoveku.
Elem, toliko smo se u jednom momentu raspisali, da sam ja počela da se pitam da li taj čovek išta radi u svom životu, osim što meni piše poruke. On napiše poruku, ja odgovorim posle desetak minuta. Ja napišem, on odgovori odmah. Kriva sam, znam, ali počelo je da mi biva malo neinteresantno. Stereotip, znam, ali volim intrige. Nema veze, Nastavim ja priču, kažem sebi- ajde, de, ne može sve kako ti zamišljaš. Teraj.
Za vikend, ja taman sišla sa planine, pijem kafu sa sestrom, on šalje poruku: "Hoćeš li da se čujemo." Ja mu odgovorim: "Nisam kući." Znao je gde sam i šta radim taj vikend. A ja nisam neko ko će priču uživo da prekine zbog kuckanja telefonom ili na fejsu, a nisam ni neko ko će da kaže- pozovi,a ko već s nekim pričam uživo, pa makar to bila i rođena sestra.
Nastavismo da se kuckamo. Ja, realno, nešto nisam imala bog zna koliko veliku želju da ga čujem. Da sam imala, zvala bih. No, nije ni da nisam htela da pričam s njim. Može da se kaže da sam bila neodlučna.
Odem kod drugarice neki dan, on opet- "možemo da se čujemo sad". Ja mu odgovorim :"Kod drugarice sam." On mi požele sve najlepše! Napišem mu da možemo sutra da se čujemo. On će meni: "Kako god..." Nastavimo sa kuckanjem, ali ja odmah posle posla dođem kući i odvalim se od spavanja. Ustanem, malo sređivanje svinjca, malo fejs. Telefon samo na kraj pameti. Tek toliko da ga pogledam i vidim da mi je stigla istovetna poruka- "možemo da se čujemo kad želiš- ja sam tu". Dvanaest noću. Poruka poslata u sedam. Napišem mu da sam tek sad videla poruku. Vrati mi odgovor: "Ok, nadam se da smo lepo spavali". Iskuliram. Posle deset minuta stiže druga poruka: "Vidi ne verujem ti skoro nista, pricas o nekome poverenju k.p.brisem te ne trebaju mi hipokrate u zivotu."
Gledam u onu poruku zbunjeno i upročuđeno i odjednom mi pade na pamet: More mrš! Alo, bre, nisu svi vezani za telefon, pa kad god sednu, stanu, mrdnu, da se tebi automatski šalje sms! Jel treba da ti objašnjavam i što idem u wc?
Dragi moji,tako lepi i pametni i sve ono već nabrojano, izađite na ulicu, nađite zgodnu i pametnu ribu, vucite se za njom, dovatite je onako za facu pa je vucite i buljite u nju, pa je pitajte što je krenula tamo, a ne ovamo i što ne želi da vas gleda, da vidite kako će da reaguje. Dragi moji, sa svim onim osobinama i traženjima, jedino ko može da vas voli je vasa kompjuterska fotelja, pa i ona vremenom kvrcne pod pritiskom.
Jedan klik na netu I obrisah profil. Jedan klik u mozgu I reših da ta sranja od sajtova za upoznavanje vise nikad ne pipnem.
Laku Noć
Rekla sam bravo za Depeche Mode.
