Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb strane. Trebalo bi da ga nadogradite ili koristite alternativni pregledač.
"O, zagrli me sad, jako, najbolje što znaš
i nemoj crnoj ptici da me daš.
O ne, ne brini, proći će za tren,
ja sam samo malo lud i zaljubljen.
U mojim venama davni sever samuje
i ja ponekad ne znam šta mu je,
što luduje, od sreće tugu tka
moja prosta duša slovenska.
Uplaši me sjaj milion sveća kad se nebom popali.
Gde je tome kraj"?
............................................................................... "Za kog su tako dubok zdenac kopali?
Zašto se sve to dešava, dal' covek ista rešava
il' smo samo tu zbog ravnoteže među zvezdama?"...
Dj Balašević
(Pjesma o iskonu)
Rig Veda, X, 129
Ni bitka ni nebitka nije bilo tada,
ni zračnog prostora niti nebesa nad njim.
Što je prolazilo čas tamo čas amo?
U čijem okrilju i gdje?
Što bješe to beskrajno bezdno voda?
Ni besmrtnosti ni smrti nije bilo tada.
Ni traga nije bilo danu ni noći.
Po svom je zakonu disalo Jedno,
bez titraja vjetra, a van toga
nije bilo ničega drugog ni daljeg.
U početku bješe tama zavita
u tamu i svemu je bio nespoznatljiv tok.
Životom moćno, uvito u prazninu,
Jedno se porodi snagom žarke težnje.
Ljubavna čežnja obuze ga prvo,
a to je bio zametak prve misli.
Proničuć’ srce mišlju,
mudraci su našli tu vezu
što bitak s nebitkom spaja.
Nit vodilju su tako napeli popr’jeko.
Što je tad bilo gore, a što dolje?
Oploditelji su bili i snage bujanja.
Dolje je bio poriv, a gore obdarenje.
No, tko to izvjesno zna,
objaviti tko nam to može?
Otkud su nastali oni,
otkud je došlo stvorenje?
Bogovi su kasnije došli,
po stvaranju svijeta.
Pa tko onda da zna,
iz čeg je to poteklo?
Iz čega se je razvilo stvorenje,
je li to djelo Njegovo ili nije,
Onoga što nad svemirom
bdije u najvišem nebu? On sam to zna,
a možda ne zna ni on.
Praštanje je pomirenje , prihvatanje bola i zadate rane . Oproštaj je dobar , on je dar sebi.
To je oslobodjanje zatvorenika iz svoga uma
Shvatanje da si taj zatvorenk uvek bio ti !
Nećije ime više me ne boli niti ga izgovaram .
Neću da se zaborav uplaši i ode bez pozdrava
TI ! Ne brini se , samo mi dodji ponekad .
Mogu ti biti sklonište , nemir , mir i greh
Pokušao sam , znam da jesam ! Ne mogu ti jedino biti tišina iako sam satkan od nje
Znaš da u meni postoji mesto gde možeš biti samo svoja
Onakva kakvu sebe najviše voliš
Odjednom kroz pukotinu vidim čitavo tkivo života : Nestaju ljudi za koje smo mislili da su važni i pojavljuju se drugi o kojima ništa nismo znali , ali čim se pojave znamo da smo ih čekali u zajedničkoj sudbini
Postalo mi je jasno da samo starenje ne donosi mudrost . Često donosi povratak u detinjstvo , zavisnost i gorčinu zbog izgubljenih prilika . Jedino oni koji još uvek znaju da vole , emocionalno i duhovno rastu naslićuju bogatstvo starenja
Leptiri ne znaju boju svojih krila , ali mi znamo koliko su lepi
Na isti način možda ne znaš koliko vrediš , ali drugi mogu videti koliko si posebna Osećam miris proleća ....
Ako je neko u mom srcu i mom životu , to je zato što ga volim
Ako zauzima deo moga vremena i prostora to je zato što sam izgradio dom za tu osobu u svom srcu
Ako ne mogu nekoga da odagnam iz misli to je zato što sam tu osobu urezao na duši
U dubini ljudskih nada i želja leži tiho znanje o onostranom
Ako je čovek samo seme koje sanja ispod snega , njegovo srce ipak sanja o proleću !
Odavno znam da dom nije mesto gde ste rodjeni
Dom je mesto gde prestaju vaši pokušaji bekstva
On my naked back
A dance of the nocturnal sun
The tall grass crawls around me
In adoration bowing
Can I find you in your dark?
Can you find me in your heart?
There's a fallen statue in the wilderness
It has found its way to your dreams
Haunting the waking hours
In nights' color
With eyes like rain
The shades beseech you
My love increases you
And summer freezes you into me
The cold fire suits you
A pale tortured blue blistering through
A lifeless lover was
The high mountains where we tried
To reach the stars, the moon, the ways beyond
It was the purest love of all
It was the purest love of all
I will raise a statue in the wilderness
It will find its way to your dreams
This will haunt you forever
In nights' color
With eyes like rain
Yet I collect the stars you wept
Keeping them as my own
To be lost in your eyes
For all the sadness that we kept
And I fail to realize it's you
The cold fire suits you
A pale tortured blue blistering through (blistering through)
When there's peace within myself and everything else
A pale tortured blue blistering through
Nikada ti nisi otišla ,svuda te ima previše i otisci sećanja su prejaki
Kad noć potamni zenice i kada jutra postave gomilu pitanja
Koliko jako moram da stisnem zube da te prećutim ?
Još samo noćas smem da te spomenem,
I onda napokon zima će me grliti, hladna, tamna.
Tu si, kao mraz i svetlucavo inje koje krijem od tebe same
Jer nema me i nisam te se dovoljno napričao ,a sve sam potrošio
Nežnost svoju i svoje borbe duboke i tihe.
Gde će mo ići moj Maljćik, kojim putem još ne prodjenim tražeći se tako kroz vekove ? Ima li nove sreće iza istrošenog horizonta ?
Ili je sve monotonija vidjenih sećanja , pod nemirom nastale štete
Gde će mo ići , ili će mo tražiti zalazak sunca dok ne svane naša tišina ? Budi moje ćutanje koje traje , pogled koji drži svet živim , senka ljubavi i nežnost jutra !
Budi noću krik hladnoće na koži , moja tamna strana , moja tanka nit izmedju dva sveta !
Lutam sam noćima preko kostiju od hiljadu godina ,sećanja generacija drobe mi srce
Glasovi starih kletvi i vekovnih molitvi večito me prate
Stare duše su portali za drugu stranu , dotakli su te , slutiš njihovo prisustvo
Možda ti se čini da su ovde na zemlji živi! Ne , oni su uvek izmedju svetova i samo dobro poznaju staru dobru magiju opsene
Bogovi su medju nama moj Maljćik
Šta da ti šapnem, a da ne poremetim ovo stišano noćno bdenje? Ćutim ti za sve neizgovoreno.
Volim ove nereči.
Volim što sve znaš.
Volim ...na šta me nagoniš da osetim,
Svaki put,
Kad udahnem vazduh sa jezera.
..............
Moja bol. Moja uteha.Pogledajte prilog 1497011
Glasovi iz drugih svetova prizivaju naše duše do prvobitnog doma
Čuješ li moj glas kad zatvoriš oči , osetiš li moj dah od uzavrele želje na svome vratu ?
Da li me vidiš iznad prikrivenog postojećeg od ove bezdušne praznine ispod reči ?
Da li bi me iko mogao voleti dalje od zvezdanih iluzija , a da je video moju drevnu dušu i muku duboko prikrivenu u njoj ?
Ako osetiš svaki treptaj moga srca uzdigni se sa mnom iz pepela kako bi leteli do granice svetova dok pomračujemo tamnu stranu meseca
Kad ti sećanja nestanu čitaćeš moje reči i setiti se ko smo nekad bili pod suncem
Osetićeš kiše koje su nekad bile "jučerašnje" suze kao uzdasi sećanja izgubljenih tragova naše prošlosti Setićeš se naših drevnih života koji još uvek žive u nama kao ogledalo onoga što smo nekada bili zajedno
Reči koje smo u davna vremena zapisali i zaveštali jedno drugom Reči i dogadjaji koje tvoja prividjanja ponekad sanjaju i vide na javi
Kad sa nekim nadjete prelepu dubinu tišine , ništa drugo vam neće trebati
........................................................................................................................
"Teško onima koji vole samo tela , oblike i izgled . Smrt će im sve to oduzeti
Pokušajte da volite duše , ponovo će te ih naći" - Victor Hugo
Nešto kao ispovest...
................
Čekam, da sve prođe, dugo traje to brojanje
Noći tuge i noći nade.
Nejednako se zašivaju uz srce, kao leptirovi iz mraka.
Neke se slome , ostaci nedovršenih pitanja.
Neoplakane.
Čekam....a čekanje nestaje u lucidnim snovima,
Prelascima,
U šetnjama po stazama obraslim biljem
(Otrovnim po tami),
Nikada ne znam hoću li stići do jutra
U prividnu normalnost,
Hoće li me zora dočekati...
Ili ću zateći hodnički muk nepoznate sebe.
............
Čekam, rasipajući prašinu s duše, taložene vekovima..
Sve manje je glasova iz daljina,
Gube se odjeci sveta kome sam pripadala.
Sve manje...
I tiše se mirim sa porazima.
Srce je poslednje što se odvaja od zemlje , a sećanje je poslednje što se odvaja od srca
Od svih naših osećanja jedino što nije naše je nada , nada pripada životu .
To je goli život koji se brani
Za dušu ne brini ! Kod mene je odavno !
Tako je lako u meni svoje mesto pronašla
Ispričaću ti kako tama više nije tama , da se ponekad i ja samih tišina bojim
Tiho i sebično te imam tu i neću ti dati da saznaš koliko si jako u meni i kako su sve dubine napravljene od tebe . Ne dam te porazima , ne dam te tamama , a sve bi učinile da me pobede ! A ja bi te opet prepoznao kroz druge živote i bilo koja godišnja doba
Sa svom svojom usnulom i sputanom čežnjom !
Sa mojim umornim pogledom , sa mojim sporim hodom
Sa još deset-petnes jeseni uz svu težinu moga vremena
Nekada sam poznavao samo tamu i tišinu , bio sam na mestu bez prošlosti i budućnosti , a moje ruke su se držale za prazninu
I jedna mala reč iz tudjih usta bila je dovoljna da se uhvatim za tračak života I prepoznah je u vremenima svim
Bila je fascinirana rečima , za nju su reči bile stvar lepote , svaka poput magije ili napitka koji se može kombinovati sa drugim rečima da bi se stvorile moćne čini .
Dani u kojima reči ćute , a sećanja vrište
Nejgora od ljudskih kazna je upravo to : razumeti mnoge stvari, a nemati moć Ništa drugo nikada neće biti dovoljno dobro , jer ono što krijemo u mislima ipak naša tišina zna
Ja dobro znam da je svaki proživljen dan , dan ukraden od smrti , jer su život i smrt jedno kao što su reka i more jedno. Sve manje se vezujem za život , ako nastavim ovako mislim da ću potpuno nestati , krenuću da je ponovo tražim ...
Potajno sam želeo da verujem da više ne postoji ona koja me se seća
Ona kojoj je smrt najjači osvetnik
Ona koja izbegava da me imenuje , a priziva me molitvama i kletvama
Ona koja odavno pripada večnosti , koja odavno više ne živi
Ona koja umire i pre nego što se rodi a zatim se pojavi u nekom novom obliku
Mislio sam da sve umire , ako ga vreme ne ubije ubije ga zaborav Izgleda da nije svaka udaljenost odsustvo niti je svaka tišina zaborav
Zavisni smo od svojih misli i sećanja nepovratno , ne možemo ništa promeniti ako ne možemo promeniti svoje razmišljanje
Sanjao sam svetove gde ona još uvek postoji , na mestu tihom i nemom
Sanjao sam svetove koji odavno više nisu bili naši i koji su otrgnuti od nas .
Ne traži me više , okreni se na stranu gd tišina samuje , a svemir tihuje Neka te ljube tišine iz daljina zaslužuješ to , zašto si prizvala bezdan ?...
Ovekovečena si u mojim mislima , pisanjima i tu treba da ostaneš
Ja sam najzad pronašao mir u bliznjačkoj duši i želim sačuvati taj stečeni mir
I nije sad bilo ko u mojim mislima u pitanju je nešto drugo , sa manje strasti Oblik ljubavi koji postoji samo u tišini , u tajnom paktu izmedju dvoje ljudi , dva stranca koji su dotakli dušu jedno drugom
Svi nosimo neke krhotine ogledala u duši kroz koje se vidimo i pronalazimo
I tako vekovima , krhotine koje seku i podsećaju , stvaraju bol i uvek te prate Ponekad pisanjem osećam da mogu da izvučem malo tog fragmenta ogledala iz sebe .Stavljam ga na papir , mislim manje će boleti
I tako , deo po deo dok se ta vrata skroz ne zatvore
Bar se nadam ?
Jednom...
Posetiće te nenadano ili znano,
Podsvest će znati pravi momenat.
Prepoznaćeš ga.
Po davno zaboravljenim mirisima,
Po predosećaju u duplim slikama,
Po cepajućem zvuku, duboko u sebi.
Znaćeš da je ona,
Lepota i strah se vraćaju samo u jednom obliku,
Oduvek je tako bilo.
Hiljadama godina.
Pitaće te nemo, možda se osmehnuti
Na svoj izgubljeni način.
I ti ćeš se osmehnuti ponuđenoj slobodi,
Koja se dobija u bolu.
...............
Iz bezbrojnih fioka ponećeš nešto uspomena,
Kao putokaze.
Ponećeš i polegle emocije, oživljene i neme.
Oproštaji ostaju.
Srce ostaje.
Jer ga moraš izlomiti da bi uzeo ono u njemu.
Najveću bol koju možeš podneti.
Najvrednije šta imaš.
Dušu staru i iskidanu.
................
Jednom.....
Kad se ugase sva svetla i pomru sve nade,
Poći ćeš.
Hope is your survival
A captive path I lead
No matter where you go
I will find you
If it takes a long long time
No matter where you go
I will find you
If it takes a thousand years
Nachgochema
Anetaha
Anachemowagan
No matter where you go
I will find you
In the place with no frontiers
No matter where you go
I will find you
If it takes a thousand years
.....
Ponekad me vuče da održim život ,nešto što postoji samo u sećanju i ako znam da svaka nada umire trenutno kad joj treba neko da je spasi !
Znam da me razumeš , uvučeš se u mene dok mi koža ne postane tesna.
I neke stare rane se same otvore.
Ti si poput istine Ispisana mastilom po duši,kao da u meni stanuješ u svim mojim dubinama ,a ja kao ponoć, ni napred ni nazad .
Ne znam da li je sećanje, ili potreba.
Znam da kao da nisam tu , da mi je um uvek negde drugo
Nisam ja kriv , to je moja žedj za beskonačnim u meni
Ako se ikada sretnemo
posle mnogo godina
prepoznaćeš me
po onom ludačkom sjaju u očima
kada si mi blizu
po ubrzanom disanju
i pobesnelim otkucajima pulsa
prepoznaćeš me
po ognjenoj boji obraza
i želji koja izvire iz svake pore
prepoznaćeš me bez obzira na bore
koje će ostaviti vreme
bez obzira na nesiguran korak
i neku čudnu boju u mojoj kosi
Ako se ikada sretnemo
ne beži na drugu stranu ulice
ne sakrivaj pogled
potisni osećaj krivice
jer nisi bio kriv
nisi mogao zaustaviti vreme
i darivati mi godine koje
nisi imao više
ni julske kiše
od kojih rastu mladi suncokreti
u širokim poljima Vojvodine...
Ako se ikada sretnemo
pogledaj me bez straha i srama
i ne iznenadi se što mi još uvek pišeš u očima
jer nista lepše
zapisati nisam znala
sve ove godine
za kojih se nisam iz mesta makla
za hiljade dana
za koje ne znam
zašto mi još uvek stoje
u petama i struku
tamo gde me nikada
tvoja ruka nije
nije takla ....
Ako se ikada sretnemo
Neka te ne iznenadi što su moje oči
dobile boju tvojih očiju
I zašto mi prsti još uvek mirišu na tvoju kožu
koju nikada dodirnula nisam
neka te ne iznenadi
zašto nemam onaj osmeh
kao na fotografiji koju si nespretno krio
i koju su ti pronalazili deset puta
jer u tvojim godinama nemaš pravo
i ne smeš dopustiti sebi
da ti pogled odluta
sa strane
jer koga je briga za tvoje dane
i to kako se osećaš
neka te ne iznenadi što moje usne
jos uvek imaju boju zrele višnje
kao u danima kada sam te želela
i to što se nisam osetila ponižena
onda kada sam bila jedini krivac
kada sam se trebala postideti što te volim
a nisam i neću
jer znala sam
da je večno i sveto
to što imam u sebi...
Ako se ikada sretnemo
pravi se da te nije briga
i ne pokazuj da ti je žao
za ono što nije bilo a moglo je
pusti me da verujem da ti nije stalo
lakše ću ubiti godine i dane
koje ostaju i ove tuge koje ne prestaju
Ako se ikada sretnemo
ne pružaj mi ruku
ne grli me
može mi tvoj zagrljaj život produžiti
a ja odavno želim zaspati u miru
samo stani i pusti me
oči da ti vidim
da ih dišem i upijem
za sve dane kada sam bez njih morala
kada sam bez njih ostala
a želela sam da se jutrom u njih ogledam
i zauvek ubijem
sve druge oči i poglede
Ako se ikada sretnemo
videćeš
da nisi sreo prijatelja, ni sestru
ni ženu, ni ljubavnicu
ako se ikada sretnemo
znaćeš da
sreo si samoga sebe ...
Mariana Kunbar
Iz knjige "Pesme kao tragovi I ples"
