U vreme kada sam bio školarac
jedne noći ostao sam bditi nad knjigom
u mojoj pustoj sobici
sa druge strane stola pojavi se i sede
neko jadno dete obučeno u crno
i ličio je na mene… kao brat
Njegovo lice beše tužno i lepo
i pod svetlošću mog fenjera
iz moje knjige poče čitati
nagavši svoje čelo preko mog ramena
ostade tako do jutra
zamišljen, i sa setnim osmehom
Baš kad sam imao petnaest godina
šetao sam tog dana, polako
i puteljak, na kraju šume
u dno stabla priđe mi i sede
jedan mladi čovek obučen u crno
i ličio je na mene… kao brat
Upitah ga za put…
u jednoj ruci je držao sviralo
oko glave imao je krunu od ljubičica
prijateljski me pozdravi
i samo napola se okrenuvši
prstom mi pokaza planinu ispred mene
U doba kada verujemo u ljubav
tog dana sam bio sam u svojoj sobi
oplakujući svoje prvo razočarenje
i u ćošak sobe, kraj kamina sede
jedan stranac obučen u crno
i ličio je na mene… kao brat
Bio je umoran i zabrinut
jednom rukom pokaza mi nebo
a u drugoj je držao mač sa dve oštrice
od mog bola bolovao je …
al ne ispusti više od jednog uzdaha
i nestade kao san
U doba kada sam bio slobodnjak
da popijem i nazdravim na fešti
i jednog dana kad sam podigao čašu
preko puta mene dođe i sede
prijatelj po vinu obučen u crno
i ličio je na mene… kao brat
Protresao je svoj mantil
otkrivajući purpurne zakrpe na njemu
njegova mršava ruka tražila je moju
i moja čaša, dotaknuvši njegovu
razbi se u nespretnoj ruci
Godinu posle … noć
bio sam na kolenima pored kreveta
u kojem upravo umre moj otac
i sa druge strane krevata dođe i sede
siroče jedno, obučeno u crno
i ličio je na mene… kao brat
Oči su mu bile natopljene suzama
kao anđeli bola
na glavi je imao krunu od šiblja
njegovo sviralo bačeno na zemlju bilo je slomljeno
ljubičaste zakrpe bile su boje krvi
a mač sa dve oštrice
zaboden u dno njegovih grudi
I setio sam ga se …
vrlo dobro sam ga znao…
uvek sam ga prepoznavao
u svakom trenutku mog života
ta čudna vizija
sta li je? anđeo ili demon…
svuda sam video tog prijatelja "senku"
I kada sam kasnije umoran od patnje razmišljao
roditi se ponovo ili okončcati život…
kada sam se želio sakriti
i kada umoran od hodanja i traženja
hteo sam otići, pronaći beskraj neke nove nade …
Svuda gde, ispod ovog beskrajnog neba
ostavih svoje srce i oči
krvareći od jedne večne rane …
svuda gde me je povlačio nemir
dok sam za sobom vukao svoj umor
Svuda gde, bez odmora
od žeđi da upoznam ovaj nepoznati život
sleedio sam senku svojih nadanja
i svuda gde, bez da sam doživeo
sanjao sam o onome što sam video
ljudsko lice i laži…
Svuda gde sam, duž mojih puteva
zaronio čelo u ruke i kao žena plakao
Svuda gde sam želeo zaspati
svuda gde sam želeo umreti
svuda gde sam dotakao zemlju…
na mome putu dolazio je i sedao
jedan jadnik obučen u crno
i ličio je na mene… kao brat
I ko si ti,
ti kojeg uvek viđam na svom putu?
ne mogu verovati u tvoju melanholiju
ako si moja loša sudbina
tvoj nežni osmeh ima suviše strpljenja
tvoje suze suviše sažaljenja
tvoja bol je sestra moje patnje
i liči na prijateljstvo
Ko si ti?
nisi moj anđeo cuvar…
nikada me ne dođes upozoriti
vidiš moje boli, i to je čudna stvar
i gledaš me dok patim
uz mene hodaš čitav moj život
a ja ne bih znao ni kako te nazvati…
ko si, dakle da li te Bog šalje
smešiš mi se a ne deliš sa mnom moju radost
žališ me a ne tešiš…
I noćas sam video kako se pojavljuješ
ove tužne noći…
krilo vetra udaralo je u moj prozor…
bio sam sam, zgrčen u krevetu
i gledao sam pored sebe prazno mesto
još uvek mlako od jednog vrelog poljubca
i sećao sam se svega…
sećao se… kao što žena zaboravlja
i osetih kako se jedan deo mog života
zauvek od mene otkide
Rasuo sam njena pisma oko sebe
sakupljao njenu kosu, ostatke ljubavi
sve ono prošlo odzvanjalo mi je u ušima
njena zakleva na večnu ljubav
njene večne zakletve ne duže od jednog dana
i posmatrao sam sebe slomljenog
i ruka mi zadrhta…
suze srca, srcem progutane
i oči koje su ih isplakale
neće više prepoznati novo sutra.
Zamotah u maramicu ruševine tih srećnih dana
i rekoh sebi da ovde-dole ono što traje
liči na pramen njene kose
i kao ronilac koji voli svoje duboko more
izgubih se u tolikom zaboravu
i plakao sam… sam
daleko od sveta
svoju izgubljenu ljubav
Da ženo…
ti jecaš, plačeš… patiš
ali tvoja nevera je između nas
Eh, zbogom…
razumećeš sate koji me odvajaju od tebe
odlazi, odlazi… i u tom srcu od leda
ponesi svoj ponos i zadovoljštinu
jer ja svoje srce još osećam mlado i živo
i još mnogo bola moglo bi u njemu naći za sabe mesta
čak i pored boli koje si u njemu ti ostavila
Odlazi… odlazi
Svemoćna priroda nije ti htela baš sve dati
Eh… jadna ženo
ti koja želis biti lepa, a ne znaš oprostiti
Odlazi… odlazi
prati svoju sudbinu
onaj koji tebe izgubi nije sve izgubio
baci u vetar našu ljubav isluženu
o Bože, kada sam je toliko voleo
i ako odlazi… zašto je još uvek volim…
…i odjednom, u tamnoj noći videh
nešto kako se šunja bez zvuka
preko zavese videh nečiju senu
i sena priđe i sede na moj krevet…
Ko si ti, izmoreno, bleedo lice?
Ko si, tamni liku obučen u crno?
Šta želiš od mene, tužna ptico selice?
Jesi li ti neki uzaludni san?
Jesi li odraz moje duše
kao da se vidim u ogledalu…
Ko si zapravo ti? delu moje mladosti
Saputnik kog ništa ne umara?
Reci mi zašto te bez prestanka viđam
kako sediš u senci moje sadašnjošti… moje prošlosti
Ko si, usamljeni posetioče?
Jesam li ja tvoja kazna?
Čime si zaslužio da me moraš pratiti po zemlji?
Ko si, brate, ako se ne pojavljujes nikad
sem u danima kad lije iz mojih očiju…
Vizija
Prijatelju… moj otac je i tvoj…
Nisam ni anđeo čuvar
niti zla ljudska sudbina
i oni koje ja volim…
ne poznajem ih…
na koju stranu idu njihovi koraci
u ovom trenutku koji zovemo život…
ne znam…
Nisam ni Bog ni Đavo
i kada si me zovnuo "brate"
dobro si izabrao…
Gde god budes išao, ja ću biti tu
do zadnjeg od tvojih dana
uvek cu sediti na nekom kamenu kraj kojeg ćeš proći
Nebo mi je poverilo tvoje srce
i kada te obuzme bol
slobodno dođi meni
na tvome putu ću te pratiti
al ti nikad ruku necu moći taknuti
prijatelju… ja se zovem Samoća
( Autor meni nepoznat )
