Eufrosina Ruža Ličanin
Zmaj je imao dve ljubavi pre ženidbe, neku Manojlovićevu iz Sentomaša i Persidu Pintorovićevu, koja je sedamdesetih godina devetnaestog veka mnogo prevodila za pozorište i stari repertoar beleži mnogo njenih prevoda. Ali, jedina prava Zmajeva ljubav je bila njegova potonja žena Ruža, Eufrosina Ruža Ličanin, kojoj je ovaj pesnik posvetio “Đuliće”, kao i većinu pesama u “Đulićima uveocima”. U našoj književnosti bilo je više slučajeva da pesnici pevaju svojoj ženi (Rakić, Jakšić, Subotić, Bogović, Dis…) Kritičari su smatrali da to nije uvek bilo dobro jer je takva poezija gubila ponešto od čežnje, zebnje, drame, što je oduzimalo deo snage ljubavnom osećanju. Ali, Zmajeve pesme demantuju takve stavove. Neke od najlepših pesama u našoj književnosti (a neke od njih i danas se komponuju i pevaju) Zmaj je posvetio svojoj muzi, i to onda kada je ona već bila njegova žena.
Ruža je bila kći Pavla Ličanina, građanina i trgovca novosadskog i Pauline, rođene Duka. Njeno pravo ime je bilo Eufrosina, a neki dokumenti beleže ga i kao Rozina ili Jevrosima. Zmaj ju je upoznao dok je bdela pored postelje njegove bolesne sestre i zaljubio se u nju. Kada ju je zaprosio, imao je 28 godina, a Ruža 17.
O Zmajevoj ženidbi književnik Antonije Hadžić, tadašnji predsednik Matice srpske i upravnik Narodnog pozorišta, zapisao je: “To je bila prava pesnička ženidba, ženidba po srcu, po ljubavi i milosti.” Zapisano je, takođe, da im je na venčanju bio sav otmeni Novi Sad (Svetozar Miletić, Jovan Đorđević, Jakob Ignjatović…)
Ruža nije bila lepotica i o njoj je “malo slova ostalo”. Ipak, dva najznačajnija srpska pesnika toga vremena imala su vrlo lepa mišljenja o njoj. Đura Jakšić je zapisao: “Bila je nešto malo, lepuškasto, a pritom i lako i lukavo. Znaš, ja to kao moler (slikar) po vizionomiji slutim, a za drugo znaće Kiš” (Đura je Zmaja zvao Kiš Janoš). Laza Kostić, inspirisan Zmajevim odnosom prema Ruži, napisao je: “Nije pesnikov ideal o ženi u živom stvoru od majke rođenom, već u njegovoj duši, u njegovoj zamisli o najlepšoj i najboljoj, najdužnijoj, najljubavnijoj ženi ili devojci. Ona živa je prolazna, promenljiva, može je se čovek i sit nagrliti i naljubiti, može je oguglati. Al’ ova duševna samoniklica ostaje večito. Kad pesnik umre, ona ga otprati. Ona ode s njim na drugi svet, a svoju sliku ostavi živom potonjem svetu u pesnikovoj pesmi.” Smatrao je da je Zmaj Ružu hipnotisao stihovima, da koristi lekarske trikove i da je tako stalno drži u omami.
Zmaj je počeo pisati “Đuliće” odmah pošto ju je upoznao, pisao ih je kasnije kao verenik i srećan muž, a dopunio ih je kada mu se rodio prvi sin. U to vreme, u romantičarskoj poeziji, u modi je bilo stvaranje takozvanih rozarijuma (lat. rosarium, od reči rosa, rosae f. što znači ruža), ciklusa ljubavnih pesama. Kod Zmaja se dogodila srećna slučajnost da se njegova muza zvala Ruža, a on koristi tursku reč gül, koja je njemu, kao i njegovoj publici, možda bila bliža. “Đulići” su, u stvari, dnevnik zaljubljenog pesnika, dan za danom beležene emocije, lepe i nežne. U tom dnevniku, ljubavna strast je sasvim pitoma, bez ičeg romantično žestokog. Zmaj nije opisivao lepotu svoje drage, on je opisao svoja osećanja, raspoloženja i čistu sreću. “Đulići” sadrže veliki broj pesama različitih po formi, obimu i prirodi stiha. Najkraća pesma ima samo četiri stiha, a najduža 48. Ovom ciklusu pripada i ditiramb “Ala je lep ovaj svet” koji na najbolji način oslikava pesnikovo blaženstvo izazvano ljubavlju.
Njihova sreća nije dugo potrajala. Umrla su sva njihova deca, a na kraju, iscrpljena bolešću, 1872, umrla je i Ruža. Tada je Zmaj počeo da piše “Đuliće uveoke”. Kritičari smatraju da su pesme u ovom ciklusu bolje od Đulića, jače po osećanju. U njima je bol i raznovrsna duševna stanja, tako da su i “Uveoci” postali dnevnik, lični roman pesnikov, kao i “Đulići”.
Zmajevo pismo Ruži iz 1861. i njen odgovor
Mila gospođice Ružo!
Uvek sam se čudio, kad je ko pismo pisao tamo gde bi se rečima izraziti mogao; sad vidim da nisam imao pravo. Sad najbolje vidim da ima stvari, koje se ni rečima ni pismom dovoljno kazati ne dadu, a zatajiti, prećutati — nikako.
Vi, čitajući sad ovo pismo ili ste se namrgodili ili — ili ste se možda malo zastideli osećajući, da vam sasvim nepovoljno nije.
Ako se mrgodite, derite pismo taki, molim Vas; nemojte dalje čitati, — što i da znate gde pomoći ne možete, — poderite ga taki, pa zaboravite, da ste ga ikad dobili, — zaboravite sasvim, — Vi ćete lako — a ja ću kako uzmogu.
Ali ako ga poderali niste, ako ste (ne samo iz ljubopitstva) i na ovu stranu prešli, to sedite, pa mi napišite da li je Ružino srce sasvim njeno, pa ako je — i ako ja Ruži sasvim nemio nisam, ako bih mogao i miliju biti, to mi šaljite brzo to nekoliko reči, da ih poljubim onako, kako se samo evanđelje ljubi.
Da znam da ćete Vi ovo pismo iole rado čitati, pustio bih srcu na volju — ali bih Vam imao toliko pisati i kazati da u Vašu šatulu zaista ne bi stalo.
Od kako znam, cveće sam uvek voleo, zato što je lepo, dobro i nevino, što miriše, što se čovek njime nakititi i ponositi može, — ali nikada još nisam toliko, tako slatko i ozbiljno o cveću mislio i sanjao kao sad, i to o ruži i o ruzmarinu.
Vi ćete možda ovo pismo gospođici sestri, možda i gospoši materi pokazati, — ne marim, ali samo nemojte pre dok mi bez ičijega saveta iz svog srca, iskreno srpski na ovo pismo odgovorite.
U najvećoj hitosti završujem, jer me kola čekaju. Nadam se kad dođem — nadam se mnogo. Bar ću na putu natenani misliti moći, kako Vas je pismo moje rasrdilo ili iznenadilo.
Budite mi zdravi, — sam se čudim od kud sam nehotice pismo ovo poljubio.
5. dek. 1861.
J. Jovanović
***
Poštovani gospodine!
Kad sam Vaše pismo primila, nisam znala jesam li budna ili mi je na snu došlo. Dugo sam se mučila, oću li detinju dužnost prestupiti i bez materinog znanja želju Vam ispuniti, najposle uvažim se uveriti Vas da je srce još sasvim moje, da čije bi bilo, kad sve do sad nisam znala da se može kome pokloniti, — slušala sam više puti, al’ osećala i verovala nisam.
Ruža
Bile jednom Ruža Zmajeva i Maca Zmajjovina
TUŽNO SRCE JOVANA JOVANOVIĆA BRANILO SE STIHOVIMA OD LIČNE NESREĆE
Zmaj, otac naše poezije za decu, veliki srpski liričar, branio se pesmom od lične nesreće. Sva zla ovoga sveta svalila su se na krhka Zmajjovina pleća.Ali sve se zaboravilo, sve je pokrio tamni prah prolaznosti, a ostali su „Đulići“ i „Đulići uveoci“. Kao večni svedoci sreće i nesreće koja prati pesnike u svevremenu. I Ruža, devojka kojoj je pesnik izmislio ime i posvetio joj svoje najlepše i najtrajnije pesme...
Jovan Jovanović, sin uglednog i bogatog novosadskog advokata Pavla Jovanovića, rođen je i rastao u senovitoj ulici Zlatna greda, i danas jednom od najtiših novosadskih sokaka u starom delu grada. Sretno detinjstvo, u pažnji i brizi starijih, bezbolno školovanje, prve spevane pesme u šesnaestoj godini, u Irigu, 1849. gde se kratkotrajno sklanja u vreme Mađarske bune. Potom, kako je to bivalo, školovanje na pravnim naukama u Beču. Tamo, u istoj sobi, druguje i tuguje sa Đurom Jakšićem. Nerazdvojni su, čak i iste snove sanjaju, kako Zmaj zapisa u jednoj pesmi, tadašnjoj:
„Sećaš li se kad smo ono
Jedne noći jedno snili,
Tom se nismo začudili,
Mi smo onda jedno bili...“
A u Beču, kako Zmaj zapisa, „... Branko je već bio stari đak i s visine gledaše na nas mladunčad. Omladina ga je obožavala, ali niko više nego ja, te sam svakim načinom nastojao da skrenem njegovu pažnju na sebe – išao sam u kafane i gostionice, gde on iđaše, sedeo sam blizu njega, upletao sam se u razgovor, grohotom se smejao njegovim dosetkama i šalama, pokušavao i sam da izbacim koju – ali mi sve bi uzalud, nikada Branko ozbiljnije ne svrnu pažnju na mene, nikada ne progovori pravce sa mnom“... Bi to vreme, i salonsko i siromzaško, i boemsko i radino, vreme u kome se stvarala istorija srpskog pesništva, daleko od Srbije, a sve u tuzi za starim krajem. Lepo neko vreme.
Jovan Jovanović rano postaje slavan i omiljen, klasik bez ijedne sede vlasi, piše pesme, uređuje listove i novine, putuje. Znan je po lepim i pevnim ljubavnim pesmama. A devojka koju u pesmama spominje ne postoji. Vizija, pesnički san, imaginaran lik. Sve do jednom, kada 1860. počesto posećuje bolesnu sestru od tetke Pavu Nešković, a koju, vidi sudbine, dvori i pomaže umilo devojče iz susedstva sa čudnim, neobičnim, retkim imenom - Eufrosina.
U jednoj pesmi-pismu svojoj bolesnoj sestri pesnik stidljivo otkriva svoju tajnu ljubav za njenu prijateljicu:
„Sestro moja, sele,
Odlani mi tugu,
Oj, zagrli sestro
Svoju vernu drugu.
Pa joj seci, reci,
Oj, ne reci, ćuti,
Bolje je nek ne zna,
Neka i ne sluti.
Što da čuje jade
Kad razumet neće
Tužna je to pesma:
„Oj pelen-pelenče“.
Tako počinje tajna Zmajjovina ljubav, jer on beše stidljiv, sramežljiv, čak je i pisma Ruži, kako je devojku nazvao, slao poštom a stanovali su na dohvat oka, stid ga je bilo i pismo u sanduče, krišom, obnoć, ubaciti:
„Mila gospođice Ružo,
... Ako se mrgodite, derite pismo taki; molim Vas nemojte dalje čitati - što i da znate gde pomoć možete, - poderite ga taki, pa zaboravite, da ste ga ikad dobili, - zaboravite sasvim - Vi ćete lako a ja kako uzmogu...”
A Ruža njemu, poštom, otpisuje:
„Poštovani gospodine,
kad sam Vaše pismo primila, nisam znala jesam li budna ili mi je na snu došlo. Dugo sam se mučila, oću li detinju dužnost prestupiti i bez materinog znanja želju Vam ispuniti, najposle odvažim se uveriti Vas da je srce još sasvim moje, da čije bi bilo, kad sve dosad nisam znala da se može kome pokloniti, slušala sam više puta al’ osećala i verovala nisam.“
I u potpisu, samo, Ruža.
Zapisano je da im je na venčanju bio sav otmeni Novi Sad, Svetozar Miletić, Jovan Đorđević, Jakov Ignjatović.
Poroda puno imaše, ali dete jedno po jedno umiraše, mada je Zmaj u međuvremenu i medicinu završio. Posle smrti i četvrtog deteta Ruža presvisnu u Pančevu, 1872. godine.
Za ljubavi njihove nastali su „Đulići“ (po reči đul-ruža), a po smrti i nešto u bolesti „Đulići uveoci“. Kako je nevolja Zmaja pratila govori podatak da je dvoje dece, dva zlatna devojčurka, koje prihvati uz udovu Mariju Kostić, pobrzo potom iz života otišlo. Nije se dalo najvećem prijatelju dece da sa decom svojom podeli radost.
O Ruži je malo slova ostalo. Zmaj je zapisao da je „anđeo po duši, anđeo po liku“, a Đura Jakšić da je bila „nešto malo, lepuškasto a pritom i lako i lukavo! znaš - to je kao moler po vizionomiji sudim - a za drugo znaće Kiš!“ (Đura je Zmaja zvao Kiš Janoš).
Laza Kostić, opet, u svojoj knjizi o Zmaju piše o Ruži Ličanin. „Nije pesnikov ideal o ženi u živom stvoru od majke rođenom, već u njegovoj duši, u njegovoj zamisi o najlepšoj, najboljoj, najdužnijoj, najljubavnijoj ženi ili devojci. Ona živa je prolazna, promenljiva, može je se čovek i sit nagrliti i naljubiti, može je oguglati. Al’ ova duševna samoniklica ostaje večito. Kad pesnik umre ona ga otprati, ona ode s njim na drugi svet, a svoju sliku ostavi živom potonjem svetu u pesnikovoj pesmi...“ Još je Laza, u trenima srdžbe na Zmaja, zapisao da Zmaj Ružu hipnotiše stihovima, da koristi lekarske trikove i da je tako stalno drži u omami.
Zmaj (zanimljivo je da taj dodatak imenu nije imao nameru da se čita kao Zmaj već je uzet jedan datum iz istorije Srba ovih krajeva 3. maj), i u jednoj svojoj čuvenoj pesmi ostavlja traga kako je Eufrosini da ime Ruža:...
„Kaži mi, kaži,
kako da te zovem,
kaži mi, kakvo
ime da ti dam,-
***
al’ ja bih proveo čitav jedan vek,
tražeći lepše,
dičnije i slađe,
milije ime,
što još ne ču svet,
da njim nazovem
moj rumeni cvet.“
Retko je koji pesnik ostavio u svojoj poeziji toliko vedrine, smeha, jetkosti, šaljivosti, nežnosti, ljubavi i tuge, straha, očaja, a sve pišući pesme kao pisma istom biću, istom srcu.
U radnoj sobi Zmajevoj, u Zmajevom muzeju u Sremskoj Kamenici, namernik, putnik, patnik, čovek željan mira, samoće i lepote, može odahnuti zagledan u staro, minulo vreme, u njegovu lepotu, ali, bez obzira u kakvom raspoloženju bio, izlazeći iz potonjeg Zmajevog boravišta, suočen sa lepotom predela, uvek će se, siguran sam, setiti pre Đulića uveoka nego Đulića. Iz te kuće izlazi se s tugom:
„Oh, kako je sivo, tamno,
K’o da nije danak svano;
A nebo je tako mutno
Kao oko isplakano“ (Đulić uveok, XXII)
I setiće se one stare, nezaboravne Mitrovićeve pesme:
„Bila jednom Ruža jedna...“
I dugo će ga, hodu il mirovanju, zvuk te pesme pratiti.
Zmaj je napisao 470 pesama za decu, ali međ njima nema one najpoznatije: „Ala je lep ovaj svet“. Ona se nalazi u prvoj knjizi „Đulića“. A vreme ju je svrstalo među dečje, jer u toj pesmi je čistota dečjeg pogleda na svet.
Naša deca Zmaja pamte po vedrini, pošalicama, duhovitosti, a pravi Zmaj je patnik, nevoljnik, stradalnik, nesrećnik u životu, izbeglica međ svojima, lekar koji ne naplaćuje usluge ako već ne mora, čovek koji i poslednje mesto boravka bira zbog fruškog vazduha, u nadi, da će možda pomoći njegovoj oboleloj poćerci Maci. Onoj Maci koja „upravo beše i njegov sekretar i administrator njegovih izdanja, a naročito Nevena.“
Eto, otuda Zmaj na kraju života u Sremskoj Kamenici. Iz dobročinstva, od čega se sastojao ceo njegov život. A i Maca je pisala pesme. Objavljena je samo jedna u „Srpskoj domaji“ 8. januara 1902. godine:
BRIGA MLADE DEVOJKE
S đavolom se borit
Na megdanu stojim.
Kad đavola poznam,
Ja ga se ne bojim.
Ali, jaoj, šta bih,-
Ta ja sad študiram,-
Kad bi đavo došo
Anđelski maskiran.“
Kako to biva u vremenima, na kraju ovog veka, kao i na kraju prošloga, đavoli anđelski maskirani svuda su oko nas. Ali ne treba ih se bojati. Ipak je lep ovaj svet. A pesmu je, Maca, sa zahvalnošću potpisala: Maca Jovanović Zmajjovina.
