Muze su u starogrčkoj mitologiji bile boginje pesništva, umetnosti i nauke. Njihov vođa bio je Apolon. Verovalo se da muze nadahnjuju slikare, muzičare i pesnike, pa se danas reč muza koristi u prenesenom značenju, za onoga ko inspiriše druge na umetničko stvaranje. Prema Hesiodovoj “Teogoniji”, muze su kćeri Zevsa, kralja bogova, i Mnemosine, boginje pamćenja. Ima i drugih teorija: da su kćeri Urana i Geje ili Harmonijine kćeri. Živele su na brdu Helikonu i uveseljavale bogove. Kod Roberta Grejvsa uz reč muse stoji – planinske boginje.
-
- Popularno:
- Да ли је студентски покрет претежно...
- Da li je ovo istina?
- Gradonačelnik Novog Sada o odlasku...
- Zasto zene vole oralni seks?
- Iran napao američke baze u Kataru
- Kako postići zajednički red u...
- Да можете да Богу пошаљете мејл, смс и...
- Spremite se za 75 dana službe
- Усташки поздрав у Сплиту: „Штета што...
- Srecna kanalizacija Ovci i Borci!
Umetnici, književnici, naučnici, filmadžije i muze
- Začetnik teme Lada
- Datum pokretanja
Mnoge starogrčke pesme počinju invokacijom tj. dozivanjem muze, a i “Ilijada” i “Odiseja” takođe:
Gnev mi Boginjo pevaj Ahileja Peleju sina… (Ilijada)
O junaku mi kazuj o Muzo… koji se mnogo naluto razorivši presvetu Troju… (Odiseja)
Muza je bilo devet:
Kaliopa – muza besedništva i epske poezije
Klio – muza istorije
Erato – muza lirske poezije
Euterpa – muza muzike
Melpomena – muza tragedije
Polihimnia – muza religijske poezije
Terpsihora – muza plesa i horskog pevanja
Talija – muza komedije
Uranija – muza astronomije
Grci i Rimljani prikazivali su muze kao predivne žene ravne boginjama. Podizani su im hramovi, a današnji muzeji su tip takvog hrama, nastali po uzoru na hram muza, Museion, koji je oko tri stotine godina pre nove ere podigao egipatski kralj Ptolomej u Aleksandriji, i u kome se čuvalo celokupno blago grčkog pesništva (oko 700,000 svitaka). Taj muzej je uništen, ali se očuvalo ime, kao i sećanje na muze.
U istoriji, pored ovih boginja, bilo je mnogo smrtnih žena koje su nadahnjivale umetnike. Neke su bile njihove životne saputnice, neke samo neostvareni snovi, neke prijateljice ili ljubavnice, neke dostojne, a neke nedostojne značaja i uloge koju su im umetnici pridavali.
Gnev mi Boginjo pevaj Ahileja Peleju sina… (Ilijada)
O junaku mi kazuj o Muzo… koji se mnogo naluto razorivši presvetu Troju… (Odiseja)
Muza je bilo devet:
Kaliopa – muza besedništva i epske poezije
Klio – muza istorije
Erato – muza lirske poezije
Euterpa – muza muzike
Melpomena – muza tragedije
Polihimnia – muza religijske poezije
Terpsihora – muza plesa i horskog pevanja
Talija – muza komedije
Uranija – muza astronomije
Grci i Rimljani prikazivali su muze kao predivne žene ravne boginjama. Podizani su im hramovi, a današnji muzeji su tip takvog hrama, nastali po uzoru na hram muza, Museion, koji je oko tri stotine godina pre nove ere podigao egipatski kralj Ptolomej u Aleksandriji, i u kome se čuvalo celokupno blago grčkog pesništva (oko 700,000 svitaka). Taj muzej je uništen, ali se očuvalo ime, kao i sećanje na muze.
U istoriji, pored ovih boginja, bilo je mnogo smrtnih žena koje su nadahnjivale umetnike. Neke su bile njihove životne saputnice, neke samo neostvareni snovi, neke prijateljice ili ljubavnice, neke dostojne, a neke nedostojne značaja i uloge koju su im umetnici pridavali.
Laura – žena koja je inspirisala Frančeska Petrarku
Ona jedna od najslavnijih žena sveta, iako njeno postojanje ni do danas nije pouzdano utvrđeno. Iako neki proučavaoci Petrarkinog dela sugerišu da Laura u stvarnosti nije postojala, izvodeći to iz mnogobrojnih stihova u kojima se pominje reč l’aura – vetar (kao “Erano i capei d’oro a l’aura sparsi” koji može da znači “kosa joj je bila svud po Laurinom telu” ili “vetar je duvao kroz njenu kosu”), sâm Petrarka poricao je slične tvrdnje, jer su one postojale još u njegovo vreme. Bez nje, stvarne ili izmaštane, nikada ne bi nastalo jedno od najsavršenijih pesničkih dela renesanse i pesništva uopšte. Oko šest vekova vrše se istraživanja, ali Laura i dalje ostaje skrivena u legendi koju je oko nje stvorio sâm Petrarka.
Pretpostavlja se, ipak, da je u liku te muze bila skrivena izvesna Laura de Noves koja se 1325. godine udala za Uga de Sada. Bilo da je reč o toj ili nekoj drugoj ženi, ona je inspirisala Petrarku tokom celog života, nadahnula je njegovo delo na narodnom jeziku, dok odjeka te ljubavi nema u njegovom latinskom stvaralaštvu. Pesnik je pisao da ju je prvi put ugledao u crkvi Sv. Kjare u Avinjonu, na jutrenju 6. aprila 1327. g. Tom susretu posvećen je Sonet br. 61:
Neka je blažen dan, mesec i doba,
Godina, čas i trenut, ono vreme
I lepi onaj kraj i mesto gde me
Zgodiše oka dva, sputaše oba,
Blazene prve patnje koje vežu
U slatkom spoju s ljubavlju mene,
I luk i strele što pogodiše me,
I rane koje do srca mi sežu
Blaženi bili svi glasovi, koje
Uz uzdah i žudnju i suze bez broja
Prosuh, zovući ime Gospe moje;
I blažene sve hartije gde pišem
U slavu njenu, i misao moja
Koja je njena i ničija više…
Tog sudbonosnog dana rodila se ljubav koja je pesnika držala “dvadeset jednu godinu u izgaranju”, sve do Laurine smrti, takođe 6. aprila 1348. Frančesko Petrarka tada se nalazio u Veroni i za njenu smrt je saznao mesec dana kasnije, iz pisma prijatelja. Od tada, ljubav je pesnika “držala dugo godina u suzama”.
U Kanconijeru (Canzoniere), koji sadrži pesme nastale za života gospe Laure i pesme nastale po njenoj smrti, uočavamo ljubav koja je istovremeno idealizovana i čulna. Laura je prikazana i kao nebesko biće i kao izvor strasti. Posle smrti, ona se vraća pesniku u snovima, javlja mu se u onom stanju koje je, nekoliko vekova kasnije, pevajući o svojoj muzi, Laza Kostić definisao kao život “među javom i med snom”.
Kanconijer se sastoji od 366 lirskih pesama podeljenih u dva dela: Za života Madone Laure (In Vita) i Po smrti Madone Laure (In Morte), u metričkoj formi provansalske i italijanske tradicije koju je on doveo do neprevaziđenog savršenstva. Misao o Lauri javlja se i u Petrarkinim “Trijumfima”. Upoređujući njeno mesto u oba ova dela, poznati italijanski pesnik i teoretičar Eros Sekvi (Eros Sequi) je rekao: “Dok je u Trijumfima Laura samo trenutak svetlosti i poezije, u Kanconijeru su veoma retki trenuci u kojima ona nije svetlost velike poezije.”
Ona jedna od najslavnijih žena sveta, iako njeno postojanje ni do danas nije pouzdano utvrđeno. Iako neki proučavaoci Petrarkinog dela sugerišu da Laura u stvarnosti nije postojala, izvodeći to iz mnogobrojnih stihova u kojima se pominje reč l’aura – vetar (kao “Erano i capei d’oro a l’aura sparsi” koji može da znači “kosa joj je bila svud po Laurinom telu” ili “vetar je duvao kroz njenu kosu”), sâm Petrarka poricao je slične tvrdnje, jer su one postojale još u njegovo vreme. Bez nje, stvarne ili izmaštane, nikada ne bi nastalo jedno od najsavršenijih pesničkih dela renesanse i pesništva uopšte. Oko šest vekova vrše se istraživanja, ali Laura i dalje ostaje skrivena u legendi koju je oko nje stvorio sâm Petrarka.
Pretpostavlja se, ipak, da je u liku te muze bila skrivena izvesna Laura de Noves koja se 1325. godine udala za Uga de Sada. Bilo da je reč o toj ili nekoj drugoj ženi, ona je inspirisala Petrarku tokom celog života, nadahnula je njegovo delo na narodnom jeziku, dok odjeka te ljubavi nema u njegovom latinskom stvaralaštvu. Pesnik je pisao da ju je prvi put ugledao u crkvi Sv. Kjare u Avinjonu, na jutrenju 6. aprila 1327. g. Tom susretu posvećen je Sonet br. 61:
Neka je blažen dan, mesec i doba,
Godina, čas i trenut, ono vreme
I lepi onaj kraj i mesto gde me
Zgodiše oka dva, sputaše oba,
Blazene prve patnje koje vežu
U slatkom spoju s ljubavlju mene,
I luk i strele što pogodiše me,
I rane koje do srca mi sežu
Blaženi bili svi glasovi, koje
Uz uzdah i žudnju i suze bez broja
Prosuh, zovući ime Gospe moje;
I blažene sve hartije gde pišem
U slavu njenu, i misao moja
Koja je njena i ničija više…
Tog sudbonosnog dana rodila se ljubav koja je pesnika držala “dvadeset jednu godinu u izgaranju”, sve do Laurine smrti, takođe 6. aprila 1348. Frančesko Petrarka tada se nalazio u Veroni i za njenu smrt je saznao mesec dana kasnije, iz pisma prijatelja. Od tada, ljubav je pesnika “držala dugo godina u suzama”.
U Kanconijeru (Canzoniere), koji sadrži pesme nastale za života gospe Laure i pesme nastale po njenoj smrti, uočavamo ljubav koja je istovremeno idealizovana i čulna. Laura je prikazana i kao nebesko biće i kao izvor strasti. Posle smrti, ona se vraća pesniku u snovima, javlja mu se u onom stanju koje je, nekoliko vekova kasnije, pevajući o svojoj muzi, Laza Kostić definisao kao život “među javom i med snom”.
Kanconijer se sastoji od 366 lirskih pesama podeljenih u dva dela: Za života Madone Laure (In Vita) i Po smrti Madone Laure (In Morte), u metričkoj formi provansalske i italijanske tradicije koju je on doveo do neprevaziđenog savršenstva. Misao o Lauri javlja se i u Petrarkinim “Trijumfima”. Upoređujući njeno mesto u oba ova dela, poznati italijanski pesnik i teoretičar Eros Sekvi (Eros Sequi) je rekao: “Dok je u Trijumfima Laura samo trenutak svetlosti i poezije, u Kanconijeru su veoma retki trenuci u kojima ona nije svetlost velike poezije.”
Gala-Žena koja je inspirisala Salvadora Dalija
Gala je svakako jedna od najznamenitijih muza dvadesetog veka. Ona ne samo da je odigrala najvažniju ulogu u životu Salvadora Dalija, jednog od najznačajnijih i najkontroverznijih umetnika savremenog sveta, nego je gotovo istovetan značaj imala i u životu Pola Elijara, pesnika čija je žena bila u trenutku kada ju je Dali upoznao.
O tom susretu piše i Luis Bunjuel u autobiografskom delu “Moja labudova pesma”: Te žene sam se oduvek klonio, nemam razloga da to krijem. Prvi put sam je sreo u Kadakesu, 1929. godine na međunarodnoj izložbi koja je održana u Barseloni. Došla je sa Polom Elijarom, sa kojim je tada bila u braku. Stanovao sam tada kod Dalija, kilometar daleko od Kadakesa, mesta u kome su oni odseli. Dali mi je uzbuđeno saopštio: “Stigla je jedna božanstvena žena.”
Dali je tada imao 25 godina i toliko je bio fasciniran njenom pojavom da je pokušao da je osvoji jednim čudnim ritualom, svojstvenim njegovom načinu života – sâm o tome piše: Obrijah se ispod pazuha i ofarbah u plavo. Namazah se tutkalom i kozjim brabonjcima, ukrasih vrat bisernom ogrlicom i za uho stavih jasmin.
Sama Gala napustila je Elijara, ali je celog života ostala u prijateljstvu sa njim, o čemu svedoči i njihova prepiska. Elijar joj je čak povremeno slao novac. Ova učiteljica ruskog porekla, rođena kao Elena Ivanovna Diakonova, ne preterano lepa i jedanaest godina starija od Dalija, bila je predmet divljenja i drugih znamenitih ljudi toga doba, poput Maksa Ernesta, Andre Bretona ili Luja Aragona. Istovremeno, ona je izazvala razdor između Dalija i njegovog oca, produbila nesuglasice u tom i inače kompleksnom odnosu, a kao posledicu toga, Dali je bio odbačen od strane oca.
Maks Žerar u biografskom eseju o Daliju kaže: Neka je hvaljen i slavljen dan kada je Dali sreo Galu na jednom od trgova Kadakesa, jer se on tada, srećno blagoslovljen, vezao sa bistrim duhom koji mu je bio dorastao i koji nije gubio dah u dijalogu sa njim (…) Postali su dvojnost čiji mit Dali uvek iznova podvlači: Dioskuri Dali i Gala, Poluks i Helena. Gala je bila ta koja je na sebe preuzela teret za vreme teških godina. Ona je bila ta koja je opominjala na oprez u trenucima opasnosti, kad se Dali predavao svojim strašnim igrama, igri sa svojom podsvešću, igri u kojoj je Dali igrao Dalija.
Ne samo da je stajala u središtu njegovog života, ona je bila u središtu njegove umetnosti. Ona je bitno učestvovala u njegovim teoretsko-estetskim opredeljenima, u izvesnom smislu predvidela je i njegov razlaz sa nadrealistima. Smatrala je da ga njegova snaga mora držati podalje i na istoj udaljenosti od svih pokreta, umetničkih i književnih. On, koji je verovao da je spasilac savremene umetnosti, posle raskida sa nadrealistima napisao je: Tada se posvetih Gali, želeći da blista, trudeći se da bude zadovoljna, srećnija od mene, jer bez nje bi bio kraj.
Takođe, on koji je lansirao tezu “da će umetnost biti jestiva ili je uopšte neće biti”, u tekstu “Deset recepata za besmrtnost“”, 1973. napisao je: Tako sam mogao da ostvarim bar u slici jednu od mojih najdražih želja – da pojedem Galu – biće koje obožavam, da unesem u sebe, u svoj organizam molekule koji se sastoje od nasmejanih holografskih Gala.
Upravo ovakvim izjavama Dali je pokazao da Gala za njega nije bila samo voljena žena i muza; ona je za njega bila čista, ostvarena umetnost. Kao model, prisutna je na mnogim njegovim slikama, i na onoj najvećoj po dimenzijama, pod nazivom Bogorodica od Port Ljigata (La Madonna de Port Lligat).
Gala je umrla 1982. godine, a Dali sedam godina kasnije. Nakon njene smrti on je potpuno izgubio volju za životom i smatra se da je nekoliko puta, neuspešno, pokušavao samoubistvo.
Gala je svakako jedna od najznamenitijih muza dvadesetog veka. Ona ne samo da je odigrala najvažniju ulogu u životu Salvadora Dalija, jednog od najznačajnijih i najkontroverznijih umetnika savremenog sveta, nego je gotovo istovetan značaj imala i u životu Pola Elijara, pesnika čija je žena bila u trenutku kada ju je Dali upoznao.
O tom susretu piše i Luis Bunjuel u autobiografskom delu “Moja labudova pesma”: Te žene sam se oduvek klonio, nemam razloga da to krijem. Prvi put sam je sreo u Kadakesu, 1929. godine na međunarodnoj izložbi koja je održana u Barseloni. Došla je sa Polom Elijarom, sa kojim je tada bila u braku. Stanovao sam tada kod Dalija, kilometar daleko od Kadakesa, mesta u kome su oni odseli. Dali mi je uzbuđeno saopštio: “Stigla je jedna božanstvena žena.”
Dali je tada imao 25 godina i toliko je bio fasciniran njenom pojavom da je pokušao da je osvoji jednim čudnim ritualom, svojstvenim njegovom načinu života – sâm o tome piše: Obrijah se ispod pazuha i ofarbah u plavo. Namazah se tutkalom i kozjim brabonjcima, ukrasih vrat bisernom ogrlicom i za uho stavih jasmin.
Sama Gala napustila je Elijara, ali je celog života ostala u prijateljstvu sa njim, o čemu svedoči i njihova prepiska. Elijar joj je čak povremeno slao novac. Ova učiteljica ruskog porekla, rođena kao Elena Ivanovna Diakonova, ne preterano lepa i jedanaest godina starija od Dalija, bila je predmet divljenja i drugih znamenitih ljudi toga doba, poput Maksa Ernesta, Andre Bretona ili Luja Aragona. Istovremeno, ona je izazvala razdor između Dalija i njegovog oca, produbila nesuglasice u tom i inače kompleksnom odnosu, a kao posledicu toga, Dali je bio odbačen od strane oca.
Maks Žerar u biografskom eseju o Daliju kaže: Neka je hvaljen i slavljen dan kada je Dali sreo Galu na jednom od trgova Kadakesa, jer se on tada, srećno blagoslovljen, vezao sa bistrim duhom koji mu je bio dorastao i koji nije gubio dah u dijalogu sa njim (…) Postali su dvojnost čiji mit Dali uvek iznova podvlači: Dioskuri Dali i Gala, Poluks i Helena. Gala je bila ta koja je na sebe preuzela teret za vreme teških godina. Ona je bila ta koja je opominjala na oprez u trenucima opasnosti, kad se Dali predavao svojim strašnim igrama, igri sa svojom podsvešću, igri u kojoj je Dali igrao Dalija.
Ne samo da je stajala u središtu njegovog života, ona je bila u središtu njegove umetnosti. Ona je bitno učestvovala u njegovim teoretsko-estetskim opredeljenima, u izvesnom smislu predvidela je i njegov razlaz sa nadrealistima. Smatrala je da ga njegova snaga mora držati podalje i na istoj udaljenosti od svih pokreta, umetničkih i književnih. On, koji je verovao da je spasilac savremene umetnosti, posle raskida sa nadrealistima napisao je: Tada se posvetih Gali, želeći da blista, trudeći se da bude zadovoljna, srećnija od mene, jer bez nje bi bio kraj.
Takođe, on koji je lansirao tezu “da će umetnost biti jestiva ili je uopšte neće biti”, u tekstu “Deset recepata za besmrtnost“”, 1973. napisao je: Tako sam mogao da ostvarim bar u slici jednu od mojih najdražih želja – da pojedem Galu – biće koje obožavam, da unesem u sebe, u svoj organizam molekule koji se sastoje od nasmejanih holografskih Gala.
Upravo ovakvim izjavama Dali je pokazao da Gala za njega nije bila samo voljena žena i muza; ona je za njega bila čista, ostvarena umetnost. Kao model, prisutna je na mnogim njegovim slikama, i na onoj najvećoj po dimenzijama, pod nazivom Bogorodica od Port Ljigata (La Madonna de Port Lligat).
Gala je umrla 1982. godine, a Dali sedam godina kasnije. Nakon njene smrti on je potpuno izgubio volju za životom i smatra se da je nekoliko puta, neuspešno, pokušavao samoubistvo.
oséphine de Beauharnais
Posle borbi kod Tulona i Tilerija, Napoleon Bonaparta je postao komandant francuske vojske u unutrašnjosti. Imao je tada 27 godina i sasvim neočekivano stao je u red najvažnijih ličnosti u Francuskoj toga doba. Bila je godina 1795, Napoleon nešto duže ostaje u Parizu i počinje se pojavljivati u salonima u kojima su značajne uloge imale lepe i pametne žene. Iako nije bio naročito spretan, pri tom niskog rasta, suvonjav, bledog lica i razbarušene kose, Napoleon je živošću svoga duha i svojom energičnošću izazivao veliko interesovanje.
1795. godine, u jednom takvom salonu, Napoleon Bonaparta, general čija je karijera bila u stalnom usponu, upoznao je Žozefinu de Boarne, udovicu vikonta De Boarnea koji je imao značajnu ulogu u Revoluciji, ali je u vreme terora bio giljotiniran. U tom braku imala je dvoje dece.
Žozefina nije bila lepotica niti naročito obrazovana, ali je, ipak, imala je značajnu ulogu u društvu u kome se pojavljivala. Ranije hladan i manje-više ravnodušan prema ženama, Napoleon je odmah bio očaran tom tridesetdvogodišnjom udovicom. Ona sama imala je potrebu da se osloni na čoveka kome se karijera upravo otvarala. Napoleonovi biografi tvrde da ga Žozefina nije naročito volela, navodeći detalj da je pred udaju od svog advokata, koji je poznavao njene prohteve i sklonosti, dobila savet da se radije uda za kakvog liferanta, nego za čoveka koji nema ništa sem sablje i šinjela, ne sluteći da se radi o budućem imperatoru Francuske i čoveku koji će izmeniti granice Evrope. U pismu prijateljici, sâma Žozefina će reći: “Pitaš me da li ga volim. Pa … ne! Osećam li averziju prema njemu? Ne. Ono što osećam je ravnodušnost. To me nervira. U stvari, religiozni ljudi to smatraju najtežim od svih stanja.” Sâm Napoleon osećao je tu ravnodušnost, pa joj, u jednom od mnogobrojnih pisama koja joj je slao svaki put kada su bili rastavljeni, prebacuje: “Da me voliš, pisala bi mi dvaput na dan … Zbogom, Žozefino, za mene si ti jedno neobjašnjivo čudovište!”
Jacques-Louis David - Sacre de l'empereur Napoléon Ier et couronnement de l'impératrice Joséphine dans la cathédrale Notre-Dame de Paris, le 2 décembre 1804 (detalj)
Napoleon i Žozefinavenčali su se 9. marta 1796. godine. Dva dana nakon toga, on je krenuo u pohod na Italiju. Pobede koje je potom postizao bile su njoj posvećene. Njegova vojska smatrala je da je Žozefina donela tu sreću i slavili su je kao kraljicu. Ona je bila srce italijanskog pohoda i pisma koja joj je pisao otkrivaju ljubav i strast čoveka koji pre nje nije ozbiljno voleo i koji je mislio da je u svojoj ljubavnici, a potom i ženi, našao sve ono najbolje i najsublimnije što se u jednoj ženi može naći. Mnogo godina bio je potpuno pod njenim uticajem, a kasnije, kada više nisu bili verni jedno drugom, čak i kada su se rastavili, Napoleon je brinuo o njoj i nastavio da joj piše pisma puna prijateljstva.
1841. godine, na sahrani Napoleonovih posmrtnih ostataka prenetih sa ostrva Sveta Jelena, Viktor Igo je rekao: “On je bio vladalac po genijalnosti, po sudbini i po svom radu. Rodila ga je revolucija, narod ga je izabrao, papa krunisao. Svake je godine širio granice svoje carevine, daleko iza veličanstvenih i potrebnih granica koje je Bog dao Francuskoj. Izbrisao je Alpe kao Karlo Veliki, Pirineje kao Luj XIV, prešao je Rajnu kao Cezar. Sve je u to čoveku bilo izvan običnih razmera i sjajno!” Taj i takav čovek, pored Žozefine voleo je i druge žene. Ali, ni Žozefina, ni carica Marija Lujza, njegova druga žena, nisu ga posetile u toku zatočeništva na Svetoj Jeleni. Učinila je to jedino poljska plemkinja Marija Valevska, s kojom je Napoleon imao vanbračnog sina.
Žozefinini potomci danas se nalaze u švedskoj, danskoj, grčkoj, belgijskoj, luksemburškoj i norveškoj kraljevskoj porodici.
Posle borbi kod Tulona i Tilerija, Napoleon Bonaparta je postao komandant francuske vojske u unutrašnjosti. Imao je tada 27 godina i sasvim neočekivano stao je u red najvažnijih ličnosti u Francuskoj toga doba. Bila je godina 1795, Napoleon nešto duže ostaje u Parizu i počinje se pojavljivati u salonima u kojima su značajne uloge imale lepe i pametne žene. Iako nije bio naročito spretan, pri tom niskog rasta, suvonjav, bledog lica i razbarušene kose, Napoleon je živošću svoga duha i svojom energičnošću izazivao veliko interesovanje.
1795. godine, u jednom takvom salonu, Napoleon Bonaparta, general čija je karijera bila u stalnom usponu, upoznao je Žozefinu de Boarne, udovicu vikonta De Boarnea koji je imao značajnu ulogu u Revoluciji, ali je u vreme terora bio giljotiniran. U tom braku imala je dvoje dece.
Žozefina nije bila lepotica niti naročito obrazovana, ali je, ipak, imala je značajnu ulogu u društvu u kome se pojavljivala. Ranije hladan i manje-više ravnodušan prema ženama, Napoleon je odmah bio očaran tom tridesetdvogodišnjom udovicom. Ona sama imala je potrebu da se osloni na čoveka kome se karijera upravo otvarala. Napoleonovi biografi tvrde da ga Žozefina nije naročito volela, navodeći detalj da je pred udaju od svog advokata, koji je poznavao njene prohteve i sklonosti, dobila savet da se radije uda za kakvog liferanta, nego za čoveka koji nema ništa sem sablje i šinjela, ne sluteći da se radi o budućem imperatoru Francuske i čoveku koji će izmeniti granice Evrope. U pismu prijateljici, sâma Žozefina će reći: “Pitaš me da li ga volim. Pa … ne! Osećam li averziju prema njemu? Ne. Ono što osećam je ravnodušnost. To me nervira. U stvari, religiozni ljudi to smatraju najtežim od svih stanja.” Sâm Napoleon osećao je tu ravnodušnost, pa joj, u jednom od mnogobrojnih pisama koja joj je slao svaki put kada su bili rastavljeni, prebacuje: “Da me voliš, pisala bi mi dvaput na dan … Zbogom, Žozefino, za mene si ti jedno neobjašnjivo čudovište!”
Jacques-Louis David - Sacre de l'empereur Napoléon Ier et couronnement de l'impératrice Joséphine dans la cathédrale Notre-Dame de Paris, le 2 décembre 1804 (detalj)
Napoleon i Žozefinavenčali su se 9. marta 1796. godine. Dva dana nakon toga, on je krenuo u pohod na Italiju. Pobede koje je potom postizao bile su njoj posvećene. Njegova vojska smatrala je da je Žozefina donela tu sreću i slavili su je kao kraljicu. Ona je bila srce italijanskog pohoda i pisma koja joj je pisao otkrivaju ljubav i strast čoveka koji pre nje nije ozbiljno voleo i koji je mislio da je u svojoj ljubavnici, a potom i ženi, našao sve ono najbolje i najsublimnije što se u jednoj ženi može naći. Mnogo godina bio je potpuno pod njenim uticajem, a kasnije, kada više nisu bili verni jedno drugom, čak i kada su se rastavili, Napoleon je brinuo o njoj i nastavio da joj piše pisma puna prijateljstva.
1841. godine, na sahrani Napoleonovih posmrtnih ostataka prenetih sa ostrva Sveta Jelena, Viktor Igo je rekao: “On je bio vladalac po genijalnosti, po sudbini i po svom radu. Rodila ga je revolucija, narod ga je izabrao, papa krunisao. Svake je godine širio granice svoje carevine, daleko iza veličanstvenih i potrebnih granica koje je Bog dao Francuskoj. Izbrisao je Alpe kao Karlo Veliki, Pirineje kao Luj XIV, prešao je Rajnu kao Cezar. Sve je u to čoveku bilo izvan običnih razmera i sjajno!” Taj i takav čovek, pored Žozefine voleo je i druge žene. Ali, ni Žozefina, ni carica Marija Lujza, njegova druga žena, nisu ga posetile u toku zatočeništva na Svetoj Jeleni. Učinila je to jedino poljska plemkinja Marija Valevska, s kojom je Napoleon imao vanbračnog sina.
Žozefinini potomci danas se nalaze u švedskoj, danskoj, grčkoj, belgijskoj, luksemburškoj i norveškoj kraljevskoj porodici.
Louise de Coligny-Châtillon
Gijom Apoliner (Guillaume Apollinaire) upoznao je Lujzu de Kolinji Šatijon u Nici krajem 1914. godine, gde je kao stranac čekao rešenje svoje molbe vojnim vlastima da bude primljen u francusku vojsku. Lu je tada imala trideset tri godine i već je dve godine bila razvedena. U vreme upoznavanja, njihov zajednički prijatelj i potonji Apolinerov biograf Andre Ruvejr (André Rouveyre) opisao ju je kao “duhovitu, slobodnu, lakomislenu, plahu, detinjastu, osetljivu, neuhvatljivu, razdražljivu, čak i stidljivu, bez ikakvog osećanja za meru i samodisciplinu”.
Ipak, Apoliner je njome bio potpuno fasciniran. Smatrao je da je Lu dostojna ljubavi, sažaljenja, obožavanja i praštanja. Ona sama na momente se pokoravala, a na momente ga je odbacivala. On ju je nazivao malim snobom i kraljevskom ljubavnicom, aludirajući na njeno plemićko poreklo, a ona ga je isključivala iz svog visokog društva, potcenjujući njegove stihove i ne razumevajući njegove izjave u kojima je sebe samog proglašavao najboljim pesnikom na svetu. “Obično čovek ne govori tako o samom sebi” govorila je Ruvejru. Pesme posvećene Lujzi Apoliner je smatrao svojim najboljim pesmama ostavljajući joj pravo da sâma odluči hoće li ih objaviti. Iako nije imala definisana merila za umetničke vrednosti, ipak je sačuvala sva pisma, fotografije, uvenule cvetove, crteže, predmete, aluminijumsko prstenje… I kada su se već rastali pratila je, sa pristojne udaljenosti, sve što se oko njega dešavalo. A sve što se posle nje u njegovom životu dešavalo uverilo ju je da je veoma značajan pesnik.
“Pesme za Lu” objavljene su 1949. godine. “Pisma za Lu”, koja ponovo sadrže i pesme, objavljena su 1970. Znamenita su, ne samo kao istorija jedne ljubavi i jednog rata, (reč je, naravno, o Prvom svetskom ratu), nego i kao jedna neobična odbrana poezije i stvaralaštva uopšte, kao svedočanstvo o svemu što prethodi umetničkom činu. Pisma tumače pesme i, obrnuto, pesme tumače pisma. Neprestano se prepliću ljubav i rat. Zapisao je: “Rat je postao veštački raj”, i to je zvučalo kao ono što je nekada govorio Bodler (Baudelaire). Apoliner je rat shvatao pout Hegela ili Brehta (“Jedino u ratu ima reda”), ali se sa ironijom i, čak, sa crnim humorom odnosio prema svemu tome. Zapravo, ljubav je bila njegova prava tema.
Inače, Gijom de Kostrovicki Apoliner, pesnik čija je deviza bila Očaravam, likovni kritičar koji je nadenuo imena slikarskim pravcima kubizmu i orfizmu, najbolji prijatelj Pabla Pikasa, iraziti erotmen, pesnik koji je tako divno opevao ne samo Lu već i neke druge žene, ratnik, prvi dobrovoljac internacionalnih brigada, pomoćnik tobdžije 38. artiljerijskog puka 78. baterije, spremao se da krene u pomoć jednom malom narodu koji je upravo polazio na svoj mučenički put ka plavoj grobnici. Bio je to srpski narod.
Noćni prizor 22. aprila 1915.
Gi peva za Lu
Moj obožavani mali Lu želeo bih da umrem jednog dana da bi me ti volela
Želeo bih da sam lep da bi me volela
Želeo bih da sam jak da bi me volela
Želeobih da sam mlad mlad da bi me volela
Želeo bih da se zarati ponovo da bi me volela
Želeo bih da te uzmem da bi me volela
Želeo bih da te izlupam po turu da bi me volela
Želeo bih da ti nanesem zlo da bi me volela
Želeo bih da budemo sami u hotelskoj sobi u grasu da bi me volela
Želeo bih da budemo sami u nekoj maloj radnoj sobi pored terase na mom krevetu gde pušim opijum da bi me volela
Želeo bih da si mi sestra da bih te voleo rodoskvrno
Želeo bih da si mi bila rođaka pa da smo se voleli vrlo mladi
Želeo bih da si moj konj pa da te jašem dugo dugo
Želeo bih da si moje srce pa da te osećam uvek u sebi
Želeo bih da si raj ili pakao već prema mestu gde idem
Želeo bih da si mališan pa da ti budem vaspitač
Želeo bih da si noć pa da se volimo u tami
Želeo bih da si moj život pa da samo zahvaljujući tebi postojim
Želeo bih da si švapska bomba pa da me ubiješ ljubavlju nenadanom
Je pense à toi mon Lou ton cœur est ma caserne
Mes sens sont tes chevaux ton souvenir est
ma luzerne
Le ciel est plein ce soir de sabres d’éperons
Les canonniers s’en vont dans l’ombre lourds
et prompts
Mais près de toi je vois sans cesse ton image
Ta bouche est la blessure ardente du courage
Nos fanfares éclatent dans la nuit comme ta voix
Quand je suis à cheval tu trottes près de moi
Nos 75 sont gracieux comme ton corps
Et tes cheveux sont fauves comme le feu d’un obus
qui éclate au nord
Je t’aime tes mains et mes souvenirs
Font sonner à toute heure une heureuse fanfare
Des soleils tour à tour se prennent à hennir
Nous sommes les bat-flanc sur qui ruent les étoiles
Gijom Apoliner (Guillaume Apollinaire) upoznao je Lujzu de Kolinji Šatijon u Nici krajem 1914. godine, gde je kao stranac čekao rešenje svoje molbe vojnim vlastima da bude primljen u francusku vojsku. Lu je tada imala trideset tri godine i već je dve godine bila razvedena. U vreme upoznavanja, njihov zajednički prijatelj i potonji Apolinerov biograf Andre Ruvejr (André Rouveyre) opisao ju je kao “duhovitu, slobodnu, lakomislenu, plahu, detinjastu, osetljivu, neuhvatljivu, razdražljivu, čak i stidljivu, bez ikakvog osećanja za meru i samodisciplinu”.
Ipak, Apoliner je njome bio potpuno fasciniran. Smatrao je da je Lu dostojna ljubavi, sažaljenja, obožavanja i praštanja. Ona sama na momente se pokoravala, a na momente ga je odbacivala. On ju je nazivao malim snobom i kraljevskom ljubavnicom, aludirajući na njeno plemićko poreklo, a ona ga je isključivala iz svog visokog društva, potcenjujući njegove stihove i ne razumevajući njegove izjave u kojima je sebe samog proglašavao najboljim pesnikom na svetu. “Obično čovek ne govori tako o samom sebi” govorila je Ruvejru. Pesme posvećene Lujzi Apoliner je smatrao svojim najboljim pesmama ostavljajući joj pravo da sâma odluči hoće li ih objaviti. Iako nije imala definisana merila za umetničke vrednosti, ipak je sačuvala sva pisma, fotografije, uvenule cvetove, crteže, predmete, aluminijumsko prstenje… I kada su se već rastali pratila je, sa pristojne udaljenosti, sve što se oko njega dešavalo. A sve što se posle nje u njegovom životu dešavalo uverilo ju je da je veoma značajan pesnik.
“Pesme za Lu” objavljene su 1949. godine. “Pisma za Lu”, koja ponovo sadrže i pesme, objavljena su 1970. Znamenita su, ne samo kao istorija jedne ljubavi i jednog rata, (reč je, naravno, o Prvom svetskom ratu), nego i kao jedna neobična odbrana poezije i stvaralaštva uopšte, kao svedočanstvo o svemu što prethodi umetničkom činu. Pisma tumače pesme i, obrnuto, pesme tumače pisma. Neprestano se prepliću ljubav i rat. Zapisao je: “Rat je postao veštački raj”, i to je zvučalo kao ono što je nekada govorio Bodler (Baudelaire). Apoliner je rat shvatao pout Hegela ili Brehta (“Jedino u ratu ima reda”), ali se sa ironijom i, čak, sa crnim humorom odnosio prema svemu tome. Zapravo, ljubav je bila njegova prava tema.
Inače, Gijom de Kostrovicki Apoliner, pesnik čija je deviza bila Očaravam, likovni kritičar koji je nadenuo imena slikarskim pravcima kubizmu i orfizmu, najbolji prijatelj Pabla Pikasa, iraziti erotmen, pesnik koji je tako divno opevao ne samo Lu već i neke druge žene, ratnik, prvi dobrovoljac internacionalnih brigada, pomoćnik tobdžije 38. artiljerijskog puka 78. baterije, spremao se da krene u pomoć jednom malom narodu koji je upravo polazio na svoj mučenički put ka plavoj grobnici. Bio je to srpski narod.
Noćni prizor 22. aprila 1915.
Gi peva za Lu
Moj obožavani mali Lu želeo bih da umrem jednog dana da bi me ti volela
Želeo bih da sam lep da bi me volela
Želeo bih da sam jak da bi me volela
Želeobih da sam mlad mlad da bi me volela
Želeo bih da se zarati ponovo da bi me volela
Želeo bih da te uzmem da bi me volela
Želeo bih da te izlupam po turu da bi me volela
Želeo bih da ti nanesem zlo da bi me volela
Želeo bih da budemo sami u hotelskoj sobi u grasu da bi me volela
Želeo bih da budemo sami u nekoj maloj radnoj sobi pored terase na mom krevetu gde pušim opijum da bi me volela
Želeo bih da si mi sestra da bih te voleo rodoskvrno
Želeo bih da si mi bila rođaka pa da smo se voleli vrlo mladi
Želeo bih da si moj konj pa da te jašem dugo dugo
Želeo bih da si moje srce pa da te osećam uvek u sebi
Želeo bih da si raj ili pakao već prema mestu gde idem
Želeo bih da si mališan pa da ti budem vaspitač
Želeo bih da si noć pa da se volimo u tami
Želeo bih da si moj život pa da samo zahvaljujući tebi postojim
Želeo bih da si švapska bomba pa da me ubiješ ljubavlju nenadanom
Je pense à toi mon Lou ton cœur est ma caserne
Mes sens sont tes chevaux ton souvenir est
ma luzerne
Le ciel est plein ce soir de sabres d’éperons
Les canonniers s’en vont dans l’ombre lourds
et prompts
Mais près de toi je vois sans cesse ton image
Ta bouche est la blessure ardente du courage
Nos fanfares éclatent dans la nuit comme ta voix
Quand je suis à cheval tu trottes près de moi
Nos 75 sont gracieux comme ton corps
Et tes cheveux sont fauves comme le feu d’un obus
qui éclate au nord
Je t’aime tes mains et mes souvenirs
Font sonner à toute heure une heureuse fanfare
Des soleils tour à tour se prennent à hennir
Nous sommes les bat-flanc sur qui ruent les étoiles
Лиля Юрьевна Брик
Ona je bila veoma lepa, bila je glumica, pisala je, mnogo putovala po Evropi, kretala se u krugu umnih ljudi svoga vremena, u krugu pisaca, umetnika, novinara. Jevrejskog porekla, iz porodice intelektualaca, završila je arhitekturu u Moskvi, a nekoliko slavnih slikara, među kojima i Šagal (Marc Chagall) i Matis (Henri Matisse) naslikali su njene portrete. Ljilja Jurevna Brik bila je sestra Elze Triole (Elsa Triolet), žene Luja Aragona (Louis Aragon), i udata za Osipa Maksimoviča Brika (Осип Максимович Брик), kada je upoznala Vladimira Vladimiroviča Majakovskog (Влади́мир Влади́мирович Маяко́вский), tog “razjarenog bika ruske književnosti”, kako su o njemu govorili savremenici, svakako najslavnijeg pesnika sovjetske epohe i začetnika futurizma. Kada je, 14. aprila 1930. jedan pucanj označio kraj njegovog života, bilo je spekulacija da su ga ubili ruski agenti, između ostalog i zato što je on bio čovek koji je Sergeju Jesenjinu zamerio što je izvršio samoubistvo. Ipak, ljudi koji su ga dobro poznavali, kao i oproštajno pismo koje je za sobom ostavio, ukazuju na to da se pesnik ubio ne mogavši više da podnese usamljenost i svakodnevnicu u kojoj je i njegova veza sa Ljiljom bila suviše oveštala, možda čak i prazna.
Iako su u njegovom životu postojale i druge žene, iako je Ljilja bila udata i u stalnim pokušajima da mužu, koji je, inače, paralelno živeo sa svojom sekretaricom, pokaže kako je lepa i poželjna i zanimljiva drugim muškarcima, izvesno je, a to pokazuje njegova poezija kao i prepiska koju je vodio sa njom, da je Ljilja Brik bila njegova jedina prava inspiracija i jedina prava ljubav. Brikovi, koji su pripadali sloju bogatih ljudi, posle upoznavanja s Majakovskim prodali su svoju lepu, luksuznu kuću i kupili stan u ulici u kojoj je on živeo. Kasnije su živeli u istoj zgradi, pa na istom spratu i na kraju u istom stanu, u kome su zidovi bili potpuno goli, a knjige nisu mogle da stanu u sobu, pa su bile poređane u ormanu, na stepeništu izvan kuće, tako da je Ljilja morala da oblači bundu svaki put kad je htela da uzme neku knjigu, jer je napolju bilo jako hladno. Tako je Majakovski dugo sa Brikovima živeo u nekoj vrsti bračnog trougla. Ako je neko od njih bio na putu, pisao je ostalima, i ta prepiska najbolje pokazuje koliko je Majakovski voleo tu ženu, koju su mnogi njegovi prijatelji smatrali površnom, lakomislenom koketom. Mnoga od tih pisama umesto njegovog potpisa imaju nacrtanog psa, što je trebalo da simbolizuje njegovu odanost. U jednom pismu iz 1918. stoji: “Nikuda ne idem, od žena se odvajam pomoću tri-četiri stolice, da ne udahnem štogod štetno.”
Iako je bila alfa i omega njegovog postojanja i stvaralaštva, Ljilja je o Majakovskom u svojoj autobiografiji gotovo hladno zapisala: “Moj suprug je bio više opčinjen njime nego ja. Majakovski je bio genije, ali nisam volela bučne muškarce. Takođe, smetala mi je njegova visina zbog koje je izazivao pažnju prolaznika.” Dakle, hladno, nezainterosovano, sa distance, kao o bilo kom poznaniku, kao da to nije bio Vladimir Majakovski, tvorac te najpoznatije ljubavne pesme njoj posvećene – “Oblak u pantalonama”, u kojoj postoji i stih: “ne muškarac, nego oblak u pantalonama”. Majakovski je očigledno bio svestan te hladnoće, čak je nekim prijateljima poverio da misli da upravo Ljilja ruske agente obaveštava o svakom njegovom koraku. Možda u svemu ovome treba tražiti uzroke njegovog samoubistva. On, koji je, takođe, autor stiha “zaustavite planetu, želeo bih da siđem”, u oproštajnom pismu još jednom joj je dao prednost nad svima i još jednom je svedočio o svojoj ljubavi. Iako se u tom pismu obratio svima, rekao je: “Za moju smrt ne krivite nikog, i molim vas ne spletkarite! Pokojnik je to najviše mrzeo. Mama, sestre i drugovi, oprostite, ovo nije način, drugima ga ne preporučujem, ali ja nisam imao izlaza. Ljiljo, voli me…” I malo dalje, dok nabraja članove svoje porodice, nju stavlja na prvo mesto, ispred sestara i majke. U tom trenutku, ona je bila u Berlinu i negirala je da se ubio zbog nje, sugerišući da je jednostavno bio sklon suicidu.
Ljilja Brik, žena koja je inspirisala Majakovskog, nikoga nije ostavljala ravnodušnim. Pablo Neruda zvao ju je “muzom ruske avangarde”. Viktor Šklovski za nju je rekao da je “sva vrlo tanana, imala je vrlo lepa uzana ramena i bila žena od uspeha”. Može se reći da je čak i Staljin bio njen obožavatelj. Naime, ona mu je 1935. godine uputila pismo u kome se žalila da je književno nasleđe Vladimira Majakovskog nepravedno zapostavljeno. Na to je Staljin, koji je smatrao da su njene žalbe opravdane, naredio da se Majakovskom prizna značaj najvažnijeg pesnika sovjetske epohe, a kada se 1936. našla na jednoj od lista sa imenima izdajnika domovine, lično Staljin prekrižio je njeno ime sa te liste za odstrel.
Poput Majakovskog, i Ljilja Brik, doduše u dubokoj starosti, 1978. izvršila je samoubistvo.
«Меня сейчас узнать не могли бы:
Жилистая громадина
Стонет,
Корчится.
Что может хотеться такой глыбе?
А глыбе многое хочется!
Ведь для себя не важно
И то, что бронзовый,
И то, что сердце – холодной железкою.
Ночью хочется звон свой
Спрятать в мягкое,
В женское».
Ona je bila veoma lepa, bila je glumica, pisala je, mnogo putovala po Evropi, kretala se u krugu umnih ljudi svoga vremena, u krugu pisaca, umetnika, novinara. Jevrejskog porekla, iz porodice intelektualaca, završila je arhitekturu u Moskvi, a nekoliko slavnih slikara, među kojima i Šagal (Marc Chagall) i Matis (Henri Matisse) naslikali su njene portrete. Ljilja Jurevna Brik bila je sestra Elze Triole (Elsa Triolet), žene Luja Aragona (Louis Aragon), i udata za Osipa Maksimoviča Brika (Осип Максимович Брик), kada je upoznala Vladimira Vladimiroviča Majakovskog (Влади́мир Влади́мирович Маяко́вский), tog “razjarenog bika ruske književnosti”, kako su o njemu govorili savremenici, svakako najslavnijeg pesnika sovjetske epohe i začetnika futurizma. Kada je, 14. aprila 1930. jedan pucanj označio kraj njegovog života, bilo je spekulacija da su ga ubili ruski agenti, između ostalog i zato što je on bio čovek koji je Sergeju Jesenjinu zamerio što je izvršio samoubistvo. Ipak, ljudi koji su ga dobro poznavali, kao i oproštajno pismo koje je za sobom ostavio, ukazuju na to da se pesnik ubio ne mogavši više da podnese usamljenost i svakodnevnicu u kojoj je i njegova veza sa Ljiljom bila suviše oveštala, možda čak i prazna.
Iako su u njegovom životu postojale i druge žene, iako je Ljilja bila udata i u stalnim pokušajima da mužu, koji je, inače, paralelno živeo sa svojom sekretaricom, pokaže kako je lepa i poželjna i zanimljiva drugim muškarcima, izvesno je, a to pokazuje njegova poezija kao i prepiska koju je vodio sa njom, da je Ljilja Brik bila njegova jedina prava inspiracija i jedina prava ljubav. Brikovi, koji su pripadali sloju bogatih ljudi, posle upoznavanja s Majakovskim prodali su svoju lepu, luksuznu kuću i kupili stan u ulici u kojoj je on živeo. Kasnije su živeli u istoj zgradi, pa na istom spratu i na kraju u istom stanu, u kome su zidovi bili potpuno goli, a knjige nisu mogle da stanu u sobu, pa su bile poređane u ormanu, na stepeništu izvan kuće, tako da je Ljilja morala da oblači bundu svaki put kad je htela da uzme neku knjigu, jer je napolju bilo jako hladno. Tako je Majakovski dugo sa Brikovima živeo u nekoj vrsti bračnog trougla. Ako je neko od njih bio na putu, pisao je ostalima, i ta prepiska najbolje pokazuje koliko je Majakovski voleo tu ženu, koju su mnogi njegovi prijatelji smatrali površnom, lakomislenom koketom. Mnoga od tih pisama umesto njegovog potpisa imaju nacrtanog psa, što je trebalo da simbolizuje njegovu odanost. U jednom pismu iz 1918. stoji: “Nikuda ne idem, od žena se odvajam pomoću tri-četiri stolice, da ne udahnem štogod štetno.”
Iako je bila alfa i omega njegovog postojanja i stvaralaštva, Ljilja je o Majakovskom u svojoj autobiografiji gotovo hladno zapisala: “Moj suprug je bio više opčinjen njime nego ja. Majakovski je bio genije, ali nisam volela bučne muškarce. Takođe, smetala mi je njegova visina zbog koje je izazivao pažnju prolaznika.” Dakle, hladno, nezainterosovano, sa distance, kao o bilo kom poznaniku, kao da to nije bio Vladimir Majakovski, tvorac te najpoznatije ljubavne pesme njoj posvećene – “Oblak u pantalonama”, u kojoj postoji i stih: “ne muškarac, nego oblak u pantalonama”. Majakovski je očigledno bio svestan te hladnoće, čak je nekim prijateljima poverio da misli da upravo Ljilja ruske agente obaveštava o svakom njegovom koraku. Možda u svemu ovome treba tražiti uzroke njegovog samoubistva. On, koji je, takođe, autor stiha “zaustavite planetu, želeo bih da siđem”, u oproštajnom pismu još jednom joj je dao prednost nad svima i još jednom je svedočio o svojoj ljubavi. Iako se u tom pismu obratio svima, rekao je: “Za moju smrt ne krivite nikog, i molim vas ne spletkarite! Pokojnik je to najviše mrzeo. Mama, sestre i drugovi, oprostite, ovo nije način, drugima ga ne preporučujem, ali ja nisam imao izlaza. Ljiljo, voli me…” I malo dalje, dok nabraja članove svoje porodice, nju stavlja na prvo mesto, ispred sestara i majke. U tom trenutku, ona je bila u Berlinu i negirala je da se ubio zbog nje, sugerišući da je jednostavno bio sklon suicidu.
Ljilja Brik, žena koja je inspirisala Majakovskog, nikoga nije ostavljala ravnodušnim. Pablo Neruda zvao ju je “muzom ruske avangarde”. Viktor Šklovski za nju je rekao da je “sva vrlo tanana, imala je vrlo lepa uzana ramena i bila žena od uspeha”. Može se reći da je čak i Staljin bio njen obožavatelj. Naime, ona mu je 1935. godine uputila pismo u kome se žalila da je književno nasleđe Vladimira Majakovskog nepravedno zapostavljeno. Na to je Staljin, koji je smatrao da su njene žalbe opravdane, naredio da se Majakovskom prizna značaj najvažnijeg pesnika sovjetske epohe, a kada se 1936. našla na jednoj od lista sa imenima izdajnika domovine, lično Staljin prekrižio je njeno ime sa te liste za odstrel.
Poput Majakovskog, i Ljilja Brik, doduše u dubokoj starosti, 1978. izvršila je samoubistvo.
«Меня сейчас узнать не могли бы:
Жилистая громадина
Стонет,
Корчится.
Что может хотеться такой глыбе?
А глыбе многое хочется!
Ведь для себя не важно
И то, что бронзовый,
И то, что сердце – холодной железкою.
Ночью хочется звон свой
Спрятать в мягкое,
В женское».
Anne Boleyn
Ana Bolen (Anne Boleyn) bila je “obična devojka iz naroda” dok se nije udala za engleskog kralja i poznatog ljubitelja ženskog društva, Henrija VIII. Zahvaljujući njegovoj ljubavi i tom braku, postaće prva markiza od Pembruka, a zatim i jedna od najslavnijih i najuticajnijih kraljica u istoriji Velike Britanije, tokom života, a i dugo posle svoje smrti, voljena i prezirana, osuđivana i slavljena, zaslužna za raskid veza između Britanije i rimokatoličke Crkve, kao i uvođenje protestantizma u Englesku. Bila je majka čuvene kraljice Elizabete I i jedina žena za kojom je Henri VIII zaista žudeo i kojom je bio zaluđen – čak i uprkos tome što joj nije bio veran i što se postarao da joj glava bude odrubljena.
Ana Bolen je ostavila veliki trag u istoriji Engleske, među svojim sunarodnicima, ali i u modernoj svetskoj kulturi.
Ana Bolen (Anne Boleyn) bila je “obična devojka iz naroda” dok se nije udala za engleskog kralja i poznatog ljubitelja ženskog društva, Henrija VIII. Zahvaljujući njegovoj ljubavi i tom braku, postaće prva markiza od Pembruka, a zatim i jedna od najslavnijih i najuticajnijih kraljica u istoriji Velike Britanije, tokom života, a i dugo posle svoje smrti, voljena i prezirana, osuđivana i slavljena, zaslužna za raskid veza između Britanije i rimokatoličke Crkve, kao i uvođenje protestantizma u Englesku. Bila je majka čuvene kraljice Elizabete I i jedina žena za kojom je Henri VIII zaista žudeo i kojom je bio zaluđen – čak i uprkos tome što joj nije bio veran i što se postarao da joj glava bude odrubljena.
Ana Bolen je ostavila veliki trag u istoriji Engleske, među svojim sunarodnicima, ali i u modernoj svetskoj kulturi.
Henri VIII, jedan od najpoznatijih britanskih vladara, bio je drugi monarh iz dinastije Tjudor (Tudor). Poznat po svojoj zavodničkoj ličnosti, imao je šest žena i još nekoliko ljubavnica sa kojima nikada nije sklopio brak. Anu Bolen upoznao je kada je ona, nakon neuspelog pokušaja sklapanja braka sa svojim rođakom iz Irske, došla na njegov dvor da bude dvorska dama kraljevoj prvoj ženi Katarini od Aragona (Catherine of Aragon) i družbenica njegovoj sestri. Na dvoru je, kao kraljeva ljubavnica, već bila njena sestra Meri Bolen, koja se ubrzo udala za nekog plemića nižeg ranga, nakon što je kralj izgubio interesovanje za nju i nije se potrudio da je bolje “skući”.
Anin dolazak na dvor 1522. nije bio njen prvi susret sa članovima porodice Tjudor. Tokom svog školovanja u Francuskoj i Holandiji, Ana je upoznala Henrijevu sestru, kontraverznu kraljicu Margaritu od Navare (Marguerite de Navarre), poznatu zaštitnicu humanista i renesansnih stvaralaca, koja je Ani približila njihovo stvaralaštvo. Ana, impresionirana kraljicom Margaritom, sa sobom je u Englesku ponela njenu knjigu u kojoj se nalazila i čuvena religijska poema “Ogledalo grešne duše” (Miroir de l’âme pécheresse), koju kasnije na engleski prevodi Anina i Henrijeva ćerka Elizabeta I.
Ana Bolen (Anne Boleyn) bila je “obična devojka iz naroda” dok se nije udala za engleskog kralja i poznatog ljubitelja ženskog društva, Henrija VIII. Zahvaljujući njegovoj ljubavi i tom braku, postaće prva markiza od Pembruka, a zatim i jedna od najslavnijih i najuticajnijih kraljica u istoriji Velike Britanije, tokom života, a i dugo posle svoje smrti, voljena i prezirana, osuđivana i slavljena, zaslužna za raskid veza između Britanije i rimokatoličke Crkve, kao i uvođenje protestantizma u Englesku. Bila je majka čuvene kraljice Elizabete I i jedina žena za kojom je Henri VIII zaista žudeo i kojom je bio zaluđen – čak i uprkos tome što joj nije bio veran i što se postarao da joj glava bude odrubljena.
Ana Bolen je ostavila veliki trag u istoriji Engleske, među svojim sunarodnicima, ali i u modernoj svetskoj kulturi.
Henri VIII, jedan od najpoznatijih britanskih vladara, bio je drugi monarh iz dinastije Tjudor (Tudor). Poznat po svojoj zavodničkoj ličnosti, imao je šest žena i još nekoliko ljubavnica sa kojima nikada nije sklopio brak. Anu Bolen upoznao je kada je ona, nakon neuspelog pokušaja sklapanja braka sa svojim rođakom iz Irske, došla na njegov dvor da bude dvorska dama kraljevoj prvoj ženi Katarini od Aragona (Catherine of Aragon) i družbenica njegovoj sestri. Na dvoru je, kao kraljeva ljubavnica, već bila njena sestra Meri Bolen, koja se ubrzo udala za nekog plemića nižeg ranga, nakon što je kralj izgubio interesovanje za nju i nije se potrudio da je bolje “skući”.
Anin dolazak na dvor 1522. nije bio njen prvi susret sa članovima porodice Tjudor. Tokom svog školovanja u Francuskoj i Holandiji, Ana je upoznala Henrijevu sestru, kontraverznu kraljicu Margaritu od Navare (Marguerite de Navarre), poznatu zaštitnicu humanista i renesansnih stvaralaca, koja je Ani približila njihovo stvaralaštvo. Ana, impresionirana kraljicom Margaritom, sa sobom je u Englesku ponela njenu knjigu u kojoj se nalazila i čuvena religijska poema “Ogledalo grešne duše” (Miroir de l’âme pécheresse), koju kasnije na engleski prevodi Anina i Henrijeva ćerka Elizabeta I.
Godine 1525, Henri se zaljubljuje u Anu i počinje da joj se udvara. Ona, ipak, vođena sestrinim iskustvom, odoleva pokušajima kralja Engleske da je zavede, ne želeći da završki kao njegova odbačena ljubavnica. Henri joj 1528. piše pismo:
Za Anu Bolen,
moju gospodaricu i prijateljicu, 1528.
Svoje srce i čitavo svoje biće predao sam tebi u ruke, sa nadom da ću se time preporučiti tvojoj milosti i da naklonost koju gajiš prema meni neće biti umanjena odsustvom jer bi to samo osnažilo bol koji mi mori dušu, što bi bio pravi greh jer mi sama razdvojenost već nanosi dovoljno patnje, čak više nego što sam ikada mogao da zamislim. To me neminovno tera da se prisetim jedne astronomske činjenice. Naime, što su polovi dalje od sunca, vrelina je uprkos tome snažnija. Isto je i sa našom ljubavlju. Daljina se isprečila između nas, ali žar naših srca uprkos tome raste – bar što se mene tiče. Nadam se da isto važi i za tebe i uveravam te da je bol zbog razdvojenosti u mom slučaju tako silan da bi bio nepodnošljiv da ne živim u čvrstoj veri da uživam tvoju bezgraničnu i neprolaznu naklonost. Kako bih te podsetio na to, i pošto telom ne mogu da budem s tobom, šaljem ti stvar koja će ti u najvećoj mogućoj meri zameniti moje prisustvo – tačnije, moju sliku – kao i poklon koji sam ti ranije pomenuo, sa nadom da ću, kad ti to poželiš, zauzeti njihovo mesto.
Svojeručno,
Tvoj sluga i prijatelj,
Henri Osmi
Zaljubljen kao nikada do tada, Henri VIII zahteva poništenje svog braka sa Katarinom od Aragona. Slom moći katoličke Crkve u engleskoj započinje upravo kada papa Klement VII odbija da izvrši to poništenje i omogući Henriju da se oženi Anom. U maju 1533, Tomas Kranmer (Thosam Cranmer), engleski reformator i nadbiskup kranterberijski, izvršava kraljevo naređenje i poništava njegov brak sa Katarinom, a samo pet dana kasnije proglašava brak Henrija VIII i Ane Bolen važećim. Nakon ova dva čina, papa izopštava Henrija i Kranmera, a kralj preuzima englesku Crkvu pod svoje vođstvo. Prvog dana juna iste godine, Ana biva krunisana, a 7. septembra rađa devojčicu Elizabetu.Ana Bolen je bila vrlo inteligentna, politički sposobna (pomogla je sklapanje nekoliko saveza, od kojih je najznačajniji sa Francuskom) i upečatljivog temperamenta. U to vreme ovaj skup osobina smatran je savršenim za ljubavnicu i pogubnim za suprugu. Pozitivno javno mišljenje o kraljici počelo je da opada. Pročulo se kako se prema nekim, starijim članovima svoje porodice ophodi rečima “kojima se ne treba ophoditi ni prema psu”. Nakon što je rodila mrtvo dete, a kasnije i pobacila, Henri, sa svojim savetnicima, razmišlja o napuštanju Ane i vraćanju Katarini, čija je ćerka sa Henrijem, Meri (Mary I, poznata i kao Bloody Mary – Krvava Meri), izgubila status princeze i dobila status kopileta. Ipak, tokom leta 1535, kraljevski par se pomirio.Ani je zameran i previše ekstravagantan način života. Ona je trošila gomile novca na haljine, nakit, lepeze od paunovog perja, opremu za jahanje, nameštaj i renoviranje palata po svom ukusu. Njen moto je bio “Najsrećniji” (The Most Happy), a zaštitni znak beli soko.
Optuživali su je i za tiraniju i uplitanje u kraljevu vladavinu, nazivajući je “kraljevom kurvom” i “zlom prostitutkom”. U očima javnosti, kraljica je dotakla dno kada je biskupa Džona i Tomasa Mora pogubila samo zbog neslaganja sa njenim stavovima. U narodu je ostala omražena sve do pogubljenja nje same.
Uprkos ljubavi koju je osećao, Henri je bio nezadovoljan i jer nije dobio muškog naslednika, ali se, ipak, nadao da će on i Ana uskoro dobiti i sina. Nakon tri pobačaja, Henri počinje da viđa Džejn Simor, koja će kasnije postati njegova žena.
Početkom 1536, vest o smrti Katarine od Aragona, prve žene Henrija VIII, stigla je do kralja Henrija i Ane. Kralj i kraljica su bili presrećni zbog ovih vesti. Sutradan su nosili žuto od glave do pete – ova boja se u Engleskoj smatra bojom radosti i slavlja, a u Španiji, Katarininoj rodnoj zemlji, bojom žalosti, zajedno sa crnom. Nakon ovih događaja, Ana je sa Meri pokušala da sklopi mir, ali joj to nije uspelo, jer su počele da kruže glasine kako je Katarina otrovana od strane Henrija ili Ane, jer joj je srce bilo potamnelo. Moderni stručnjaci se slažu da ova pojava nije uzrokovana trovanjem, već rakom srca, za koji se u to vreme nije znalo.
Kasnije istog meseca, kralj je, u toku viteških igara, srušen sa konja i dva sata je bio bez svesti, a Ana je pet dana kasnije izgubila bebu, baš na dan Katarinine sahrane. Plod je bio star tri i po meseca i u pitanju je bio dečak. Smatra se da je ovim događajem započeo kraj kraljevskog braka.
S obzirom na Henrijevu očajničku želju za sinom, niz Aninih trudnoća je privukao mnogo pažnje. Istoričari smaraju da je, između rađanja Elizabete i pobacivanja muškog deteta, Ana imala dvoje mrtvorođene dece. Dok se ona oporavljala od pobačaja, Henri je objavio da je u taj brak uvučen uz pomoć “sortilege”, što je francuski termin za “prevaru” ili “čini”. Džejn Simor je ubrzo preseljena u kraljevske odaje.Koristeći mučenje ili lažna obećanja, kraljevi ljudi su niz muškaraca koji su bili u kontaktu sa kraljicom naterali da priznaju kako su bili njeni ljubavnici. Poslednji među njima bio je kraljičin brat . Početkom maja 1536, Ana je uhapšena i odvedena u Londonsku kulu (Tower of London). Bila je optužena za preljubu, incest i izdaju, za šta je sledila kazna vešanjem, davljenjem i čerečenjem za muškarce, odnosno spaljivanjem za žene. Takođe je optužena i za planiranje kraljeve smrti sa svojim ljubavnicima. Dana 14. maja, nadbiskup Kranmer je proglasio Anin i Henrijev brak raskinutim, iako je upravo on tokom suđenja bio jedini koji je zastupao kraljičin interes. Nakon njenog pogubljenja, on je, u suzama, izjavio: “Ona koja je do danas bila kraljica Engleske, sada je kraljica na Nebesima.”
Iako su dokazi protiv bivše kraljice bili slabi, ona je osuđena na smrt. Čuvari Kule su primetili kako je bila vrlo vesela i spremna da joj život bude okončan. Kralj je, ponovo, možda nesvesno i na veoma bizaran način iskazujući svoju ljubav, njenu kaznu promenio iz spaljivanja u odrubljivanje glave, a za to je zadužio poznatog mačevaoca, ne želeći da njen vrat bude prerezan običnom sekirom.
U zapisima čuvara Kule, Antonija Kingstona, pronađena su ovakva svedočenja: “A ona mi reče: “Gospodine Kingston, čujem da neću umreti pre podneva, i zato mi je vrlo žao, jer sam se nadala da ću u ovo vreme već biti mrtva i gotova sa bolom.”Rekoh joj da neće boleti puno, možda uopšte. A ona tada reče: “Čujem da je izvršilac kazne jako dobar, a i ja imam tanak vrat” i tada stavi svoje ruke oko njega, smejući se od srca. Video sam mnoge muškarce i žene koji čekaše pogubljenje i oni bejahu vrlo žalosni, a ova dama vide toliko radosti u smrti.”19. maja ujutru, Ana Bolen je pogubljena. Nosila je crveni kaput ispod tamno sivog svilenog ogrtača oivičenog krznom. Oko vrata je nosila krzno hermelina. Pred pogubljenje bila je “đavolastog duha”, “radosna kao da neće umreti”. Dželat, poznati francuski mačevalac, bio je toliko dirnut njenom pojavom da se tresao. Pogubljena je jednim potezom mača.
Ana je za sobom ostavila veliko nasleđe. Iako pred smrt omražena, kada je njena ćerka Elizabeta krunisana, Ani je dodeljena titula velikomučenice i heroine engleske reformacije. Tokom vekova, inspirisala je nastanak mnogih umetničkih i kulturnih dela. Proglašena je najvažnijom i najuticajnijom kraljicom Engleske, jer je bila povod da se Henri razvede od Katarine od Aragona i proglasi svoju nezavisnost od Rima.
Mnoge legende vezane za ovu kraljicu su nastale tokom vekova nakon njene smrti. Jedna od najzanimljivijih je ta da je, zbog “pretvaranja Henrija u bezbožnika”, osuđena da zauvek gori u unutrašnjosti vulkana Etne.
Ana Bolen (Anne Boleyn) bila je “obična devojka iz naroda” dok se nije udala za engleskog kralja i poznatog ljubitelja ženskog društva, Henrija VIII. Zahvaljujući njegovoj ljubavi i tom braku, postaće prva markiza od Pembruka, a zatim i jedna od najslavnijih i najuticajnijih kraljica u istoriji Velike Britanije, tokom života, a i dugo posle svoje smrti, voljena i prezirana, osuđivana i slavljena, zaslužna za raskid veza između Britanije i rimokatoličke Crkve, kao i uvođenje protestantizma u Englesku. Bila je majka čuvene kraljice Elizabete I i jedina žena za kojom je Henri VIII zaista žudeo i kojom je bio zaluđen – čak i uprkos tome što joj nije bio veran i što se postarao da joj glava bude odrubljena.
Ana Bolen je ostavila veliki trag u istoriji Engleske, među svojim sunarodnicima, ali i u modernoj svetskoj kulturi.
Ana Bolen (Anne Boleyn) bila je “obična devojka iz naroda” dok se nije udala za engleskog kralja i poznatog ljubitelja ženskog društva, Henrija VIII. Zahvaljujući njegovoj ljubavi i tom braku, postaće prva markiza od Pembruka, a zatim i jedna od najslavnijih i najuticajnijih kraljica u istoriji Velike Britanije, tokom života, a i dugo posle svoje smrti, voljena i prezirana, osuđivana i slavljena, zaslužna za raskid veza između Britanije i rimokatoličke Crkve, kao i uvođenje protestantizma u Englesku. Bila je majka čuvene kraljice Elizabete I i jedina žena za kojom je Henri VIII zaista žudeo i kojom je bio zaluđen – čak i uprkos tome što joj nije bio veran i što se postarao da joj glava bude odrubljena.
Ana Bolen je ostavila veliki trag u istoriji Engleske, među svojim sunarodnicima, ali i u modernoj svetskoj kulturi.
Henri VIII, jedan od najpoznatijih britanskih vladara, bio je drugi monarh iz dinastije Tjudor (Tudor). Poznat po svojoj zavodničkoj ličnosti, imao je šest žena i još nekoliko ljubavnica sa kojima nikada nije sklopio brak. Anu Bolen upoznao je kada je ona, nakon neuspelog pokušaja sklapanja braka sa svojim rođakom iz Irske, došla na njegov dvor da bude dvorska dama kraljevoj prvoj ženi Katarini od Aragona (Catherine of Aragon) i družbenica njegovoj sestri. Na dvoru je, kao kraljeva ljubavnica, već bila njena sestra Meri Bolen, koja se ubrzo udala za nekog plemića nižeg ranga, nakon što je kralj izgubio interesovanje za nju i nije se potrudio da je bolje “skući”.
Anin dolazak na dvor 1522. nije bio njen prvi susret sa članovima porodice Tjudor. Tokom svog školovanja u Francuskoj i Holandiji, Ana je upoznala Henrijevu sestru, kontraverznu kraljicu Margaritu od Navare (Marguerite de Navarre), poznatu zaštitnicu humanista i renesansnih stvaralaca, koja je Ani približila njihovo stvaralaštvo. Ana, impresionirana kraljicom Margaritom, sa sobom je u Englesku ponela njenu knjigu u kojoj se nalazila i čuvena religijska poema “Ogledalo grešne duše” (Miroir de l’âme pécheresse), koju kasnije na engleski prevodi Anina i Henrijeva ćerka Elizabeta I.
Ana Bolen (Anne Boleyn) bila je “obična devojka iz naroda” dok se nije udala za engleskog kralja i poznatog ljubitelja ženskog društva, Henrija VIII. Zahvaljujući njegovoj ljubavi i tom braku, postaće prva markiza od Pembruka, a zatim i jedna od najslavnijih i najuticajnijih kraljica u istoriji Velike Britanije, tokom života, a i dugo posle svoje smrti, voljena i prezirana, osuđivana i slavljena, zaslužna za raskid veza između Britanije i rimokatoličke Crkve, kao i uvođenje protestantizma u Englesku. Bila je majka čuvene kraljice Elizabete I i jedina žena za kojom je Henri VIII zaista žudeo i kojom je bio zaluđen – čak i uprkos tome što joj nije bio veran i što se postarao da joj glava bude odrubljena.
Ana Bolen je ostavila veliki trag u istoriji Engleske, među svojim sunarodnicima, ali i u modernoj svetskoj kulturi.
Henri VIII, jedan od najpoznatijih britanskih vladara, bio je drugi monarh iz dinastije Tjudor (Tudor). Poznat po svojoj zavodničkoj ličnosti, imao je šest žena i još nekoliko ljubavnica sa kojima nikada nije sklopio brak. Anu Bolen upoznao je kada je ona, nakon neuspelog pokušaja sklapanja braka sa svojim rođakom iz Irske, došla na njegov dvor da bude dvorska dama kraljevoj prvoj ženi Katarini od Aragona (Catherine of Aragon) i družbenica njegovoj sestri. Na dvoru je, kao kraljeva ljubavnica, već bila njena sestra Meri Bolen, koja se ubrzo udala za nekog plemića nižeg ranga, nakon što je kralj izgubio interesovanje za nju i nije se potrudio da je bolje “skući”.
Anin dolazak na dvor 1522. nije bio njen prvi susret sa članovima porodice Tjudor. Tokom svog školovanja u Francuskoj i Holandiji, Ana je upoznala Henrijevu sestru, kontraverznu kraljicu Margaritu od Navare (Marguerite de Navarre), poznatu zaštitnicu humanista i renesansnih stvaralaca, koja je Ani približila njihovo stvaralaštvo. Ana, impresionirana kraljicom Margaritom, sa sobom je u Englesku ponela njenu knjigu u kojoj se nalazila i čuvena religijska poema “Ogledalo grešne duše” (Miroir de l’âme pécheresse), koju kasnije na engleski prevodi Anina i Henrijeva ćerka Elizabeta I.
Godine 1525, Henri se zaljubljuje u Anu i počinje da joj se udvara. Ona, ipak, vođena sestrinim iskustvom, odoleva pokušajima kralja Engleske da je zavede, ne želeći da završki kao njegova odbačena ljubavnica. Henri joj 1528. piše pismo:
Za Anu Bolen,
moju gospodaricu i prijateljicu, 1528.
Svoje srce i čitavo svoje biće predao sam tebi u ruke, sa nadom da ću se time preporučiti tvojoj milosti i da naklonost koju gajiš prema meni neće biti umanjena odsustvom jer bi to samo osnažilo bol koji mi mori dušu, što bi bio pravi greh jer mi sama razdvojenost već nanosi dovoljno patnje, čak više nego što sam ikada mogao da zamislim. To me neminovno tera da se prisetim jedne astronomske činjenice. Naime, što su polovi dalje od sunca, vrelina je uprkos tome snažnija. Isto je i sa našom ljubavlju. Daljina se isprečila između nas, ali žar naših srca uprkos tome raste – bar što se mene tiče. Nadam se da isto važi i za tebe i uveravam te da je bol zbog razdvojenosti u mom slučaju tako silan da bi bio nepodnošljiv da ne živim u čvrstoj veri da uživam tvoju bezgraničnu i neprolaznu naklonost. Kako bih te podsetio na to, i pošto telom ne mogu da budem s tobom, šaljem ti stvar koja će ti u najvećoj mogućoj meri zameniti moje prisustvo – tačnije, moju sliku – kao i poklon koji sam ti ranije pomenuo, sa nadom da ću, kad ti to poželiš, zauzeti njihovo mesto.
Svojeručno,
Tvoj sluga i prijatelj,
Henri Osmi
Zaljubljen kao nikada do tada, Henri VIII zahteva poništenje svog braka sa Katarinom od Aragona. Slom moći katoličke Crkve u engleskoj započinje upravo kada papa Klement VII odbija da izvrši to poništenje i omogući Henriju da se oženi Anom. U maju 1533, Tomas Kranmer (Thosam Cranmer), engleski reformator i nadbiskup kranterberijski, izvršava kraljevo naređenje i poništava njegov brak sa Katarinom, a samo pet dana kasnije proglašava brak Henrija VIII i Ane Bolen važećim. Nakon ova dva čina, papa izopštava Henrija i Kranmera, a kralj preuzima englesku Crkvu pod svoje vođstvo. Prvog dana juna iste godine, Ana biva krunisana, a 7. septembra rađa devojčicu Elizabetu.Ana Bolen je bila vrlo inteligentna, politički sposobna (pomogla je sklapanje nekoliko saveza, od kojih je najznačajniji sa Francuskom) i upečatljivog temperamenta. U to vreme ovaj skup osobina smatran je savršenim za ljubavnicu i pogubnim za suprugu. Pozitivno javno mišljenje o kraljici počelo je da opada. Pročulo se kako se prema nekim, starijim članovima svoje porodice ophodi rečima “kojima se ne treba ophoditi ni prema psu”. Nakon što je rodila mrtvo dete, a kasnije i pobacila, Henri, sa svojim savetnicima, razmišlja o napuštanju Ane i vraćanju Katarini, čija je ćerka sa Henrijem, Meri (Mary I, poznata i kao Bloody Mary – Krvava Meri), izgubila status princeze i dobila status kopileta. Ipak, tokom leta 1535, kraljevski par se pomirio.Ani je zameran i previše ekstravagantan način života. Ona je trošila gomile novca na haljine, nakit, lepeze od paunovog perja, opremu za jahanje, nameštaj i renoviranje palata po svom ukusu. Njen moto je bio “Najsrećniji” (The Most Happy), a zaštitni znak beli soko.
Optuživali su je i za tiraniju i uplitanje u kraljevu vladavinu, nazivajući je “kraljevom kurvom” i “zlom prostitutkom”. U očima javnosti, kraljica je dotakla dno kada je biskupa Džona i Tomasa Mora pogubila samo zbog neslaganja sa njenim stavovima. U narodu je ostala omražena sve do pogubljenja nje same.
Uprkos ljubavi koju je osećao, Henri je bio nezadovoljan i jer nije dobio muškog naslednika, ali se, ipak, nadao da će on i Ana uskoro dobiti i sina. Nakon tri pobačaja, Henri počinje da viđa Džejn Simor, koja će kasnije postati njegova žena.
Početkom 1536, vest o smrti Katarine od Aragona, prve žene Henrija VIII, stigla je do kralja Henrija i Ane. Kralj i kraljica su bili presrećni zbog ovih vesti. Sutradan su nosili žuto od glave do pete – ova boja se u Engleskoj smatra bojom radosti i slavlja, a u Španiji, Katarininoj rodnoj zemlji, bojom žalosti, zajedno sa crnom. Nakon ovih događaja, Ana je sa Meri pokušala da sklopi mir, ali joj to nije uspelo, jer su počele da kruže glasine kako je Katarina otrovana od strane Henrija ili Ane, jer joj je srce bilo potamnelo. Moderni stručnjaci se slažu da ova pojava nije uzrokovana trovanjem, već rakom srca, za koji se u to vreme nije znalo.
Kasnije istog meseca, kralj je, u toku viteških igara, srušen sa konja i dva sata je bio bez svesti, a Ana je pet dana kasnije izgubila bebu, baš na dan Katarinine sahrane. Plod je bio star tri i po meseca i u pitanju je bio dečak. Smatra se da je ovim događajem započeo kraj kraljevskog braka.
S obzirom na Henrijevu očajničku želju za sinom, niz Aninih trudnoća je privukao mnogo pažnje. Istoričari smaraju da je, između rađanja Elizabete i pobacivanja muškog deteta, Ana imala dvoje mrtvorođene dece. Dok se ona oporavljala od pobačaja, Henri je objavio da je u taj brak uvučen uz pomoć “sortilege”, što je francuski termin za “prevaru” ili “čini”. Džejn Simor je ubrzo preseljena u kraljevske odaje.Koristeći mučenje ili lažna obećanja, kraljevi ljudi su niz muškaraca koji su bili u kontaktu sa kraljicom naterali da priznaju kako su bili njeni ljubavnici. Poslednji među njima bio je kraljičin brat . Početkom maja 1536, Ana je uhapšena i odvedena u Londonsku kulu (Tower of London). Bila je optužena za preljubu, incest i izdaju, za šta je sledila kazna vešanjem, davljenjem i čerečenjem za muškarce, odnosno spaljivanjem za žene. Takođe je optužena i za planiranje kraljeve smrti sa svojim ljubavnicima. Dana 14. maja, nadbiskup Kranmer je proglasio Anin i Henrijev brak raskinutim, iako je upravo on tokom suđenja bio jedini koji je zastupao kraljičin interes. Nakon njenog pogubljenja, on je, u suzama, izjavio: “Ona koja je do danas bila kraljica Engleske, sada je kraljica na Nebesima.”
Iako su dokazi protiv bivše kraljice bili slabi, ona je osuđena na smrt. Čuvari Kule su primetili kako je bila vrlo vesela i spremna da joj život bude okončan. Kralj je, ponovo, možda nesvesno i na veoma bizaran način iskazujući svoju ljubav, njenu kaznu promenio iz spaljivanja u odrubljivanje glave, a za to je zadužio poznatog mačevaoca, ne želeći da njen vrat bude prerezan običnom sekirom.
U zapisima čuvara Kule, Antonija Kingstona, pronađena su ovakva svedočenja: “A ona mi reče: “Gospodine Kingston, čujem da neću umreti pre podneva, i zato mi je vrlo žao, jer sam se nadala da ću u ovo vreme već biti mrtva i gotova sa bolom.”Rekoh joj da neće boleti puno, možda uopšte. A ona tada reče: “Čujem da je izvršilac kazne jako dobar, a i ja imam tanak vrat” i tada stavi svoje ruke oko njega, smejući se od srca. Video sam mnoge muškarce i žene koji čekaše pogubljenje i oni bejahu vrlo žalosni, a ova dama vide toliko radosti u smrti.”19. maja ujutru, Ana Bolen je pogubljena. Nosila je crveni kaput ispod tamno sivog svilenog ogrtača oivičenog krznom. Oko vrata je nosila krzno hermelina. Pred pogubljenje bila je “đavolastog duha”, “radosna kao da neće umreti”. Dželat, poznati francuski mačevalac, bio je toliko dirnut njenom pojavom da se tresao. Pogubljena je jednim potezom mača.
Ana je za sobom ostavila veliko nasleđe. Iako pred smrt omražena, kada je njena ćerka Elizabeta krunisana, Ani je dodeljena titula velikomučenice i heroine engleske reformacije. Tokom vekova, inspirisala je nastanak mnogih umetničkih i kulturnih dela. Proglašena je najvažnijom i najuticajnijom kraljicom Engleske, jer je bila povod da se Henri razvede od Katarine od Aragona i proglasi svoju nezavisnost od Rima.
Mnoge legende vezane za ovu kraljicu su nastale tokom vekova nakon njene smrti. Jedna od najzanimljivijih je ta da je, zbog “pretvaranja Henrija u bezbožnika”, osuđena da zauvek gori u unutrašnjosti vulkana Etne.
Muze velikih umetnika
Autor: Milica Tomić
Šta je to što pokreće mnoge velike umetnike da stvaraju remek dela? Ljubav, bol, sreća, radost i patnja, samo su neke od emocija koje su umele da izazovu žene specifičnog karaktera – njihove muze. Inspiracija je često bila proizvod zabranjene, platonske ili strastvene ljubavi. Pred vama je mogućnost da zavirite u najkrhkiji segment umetnikovog bića.
Petrarka i Laura
Blažene prve patnje koje se vežu
U slatkom spoju s ljubavlju mene,
I luk u strele što pogodiše me,
I rane koje do srca mi sežu
Stihovi su Soneta broj 61 iz poznate zbirke Kanconijer italijanskog pisca Frančeska Petrarke. Ovo delo Petrarka je posvetio svojoj velikoj ljubavi i inspiraciji, Lauri de Noves, ženi grofa Uga de Sada. Kanconijer savršeno opisuje zanos, a na kraju i jad pesnika koji je do kraja života ostao odan svojoj neostvarenoj ljubavi. Aprila 1327. godine u crkvi Svete Klare u Avinjonu, Petrarka je ugledao tajanstvenu lepoticu, muzu kojoj je posvetio veliki deo svoga rada.
Dante i Beatriče
Dante Gabrijel Roseti – Blažena Beatriče
Ljubav na prvi pogled u mladalačkim danima Danteovog života rezultirala je delom Vita Nova, a Beatriče kao njegov spasilac javlja se i u Božanstvenoj komediji (Raj). Dante Aligijeri govori kako je sreo Beatriče sa devet godina, a od tog trenutka video ju je samo još jedanput, što je bilo dovoljno da ova platonska ljubav u njegovim delima kasnije bude uzdignuta do nadzemaljskog simbola.
Laza Kostić i Lenka Dunđerski
Pedesetogodišnji šarlatan, boem, pesnik Laza Kostić bio je smrtno zaljubljen u svoju dvadesetogodišnju kumu Lenku Dunđerski. Opčinjen njenom lepotom, mladošću i intelektom Laza je posvetio Lenci jednu od najlepših oproštajnih i ljubavnih pesama Santa Maria della Salute. Svestan razlike u godinama i nemogućnosti da se veza realizuje, Laza se ženi bogatom udovicom iz Sombora Julkom Palanački. Iste godine, 1895, obostrana, platonska ljubav bila je prekinuta Lenkinom iznenadnom smrću. Zanimljivo je da je veliki srpski pesnik iz nemoći pokušavao Lenku da provodadžiše za uglednog Nikolu Teslu, samo da ne bi bila u njegovoj blizini. Nakon Lenkine smrti, Laza sa svojom ženom Julkom, odlazi u Veneciju gde između ostalog posećuje crkvu Santa Maria della Saluta kada i nastaje istoimena pesma, pokrenuta grandioznom lepotom crkve koju je poistovetio sa svojom Lenkom. U svom dnevniku Kostić je zapisao : “Znate, za mene L. nije sasvim mrtva… Ona dolazi da me vidi u snu. Ali, kad mi se javi Ona, to nije san kao drugi. To baš ona bude tu. Ona udesi san. Ona uđe u moju pamet, moju dušu za minut jedan, i izađe iz nje sa snom.”
Majakovski i Ljilja Brik
Čelično srce razjarenog bika ruske knjizevnosti, Vladimira Majakovskog, uspela je da osvoji prelepa glumica po vokaciji, Ljilja Brik. Najslavniji pesnik sovjetske epohe i začetnik futurizma u književnosti posvetio je neka od dela muzi ruske avangarde, kako ju je nazivao Pablo Neruda. Lilja je bila miljenica ne samo poznatih slikara kao što su Šagal i Matis, već je uživala i veliku nakolonost Staljina. Udata za Osipa Maksimoviča Brika, Ljilja je ostala do kraja nepokolebljiva i nesuđena ljubav Vladimira Majakovskog. Neki pak smatraju da je njena hladnoća prema književniku upravo bila razlog njegovog samoubistva. Ljilja je u svom dnevniku zapisala : “Moj suprug je bio više opčinjen njime nego ja. Majakovski je bio genije, ali nisam volela bučne muškarce. Takođe, smetala mi je njegova visina zbog koje je izazivao pažnju prolaznika”.
Pikaso i Dora Mar
Dora i Minotaur – Pikaso
Henrijetu Teodoru Marković ili Doru Mar Pikaso upoznaje u zagušenoj pariskoj kafani. Lepa brineta sedela je sama za stolom, u belim rukavicama, igrajući se svojim džepnim nožićem koji je zabijala u razmake između svojih prstiju. Svaki njen promašaj i ogrebotina budili su u Pikasu zaintrigiranost ovim tajanstvenim bićem. Strastvenu vezu Pikaso sa talentovanom fotografkinjom započinje 1936. i ona će trajati punih deset godina, što će se dakako odraziti na Pikasov rad.
Dali i Gala
Prijatelj, muza, inspiracija, ljubavnica, model i poslovni agent velikog slikara i ekscentrika Salvadora Dalija, bila je ruskinja Gala. Gala je bila udata za francuskog pesnika Pola Elijara, ali u trenutku kada je srela Dalija znala je da je pronašla svoju srodnu dušu. Dalija i Galu prevashodno je spojila ljubav prema životu i kušanju čovekovih granica i barijera. Nakon Galinog razvoda sa Elijarom, sklapaju brak 1934. u Parizu, a 1958. godine venčali su se i u crkvi. Dali je često o svojoj muzi govorio : “Jedno jedino biće dostiglo je jedan vid života čija se slika može uporediti sa smirenim savršenstvima renesanse. To biće je Gala, moja žena, koju sam nekim čudom imao sreće da izaberem.” Uz njenu pomoć, Dali je postao ugledni slikar u Parizu.
Autor: Milica Tomić
Šta je to što pokreće mnoge velike umetnike da stvaraju remek dela? Ljubav, bol, sreća, radost i patnja, samo su neke od emocija koje su umele da izazovu žene specifičnog karaktera – njihove muze. Inspiracija je često bila proizvod zabranjene, platonske ili strastvene ljubavi. Pred vama je mogućnost da zavirite u najkrhkiji segment umetnikovog bića.
Petrarka i Laura
Blažene prve patnje koje se vežu
U slatkom spoju s ljubavlju mene,
I luk u strele što pogodiše me,
I rane koje do srca mi sežu
Stihovi su Soneta broj 61 iz poznate zbirke Kanconijer italijanskog pisca Frančeska Petrarke. Ovo delo Petrarka je posvetio svojoj velikoj ljubavi i inspiraciji, Lauri de Noves, ženi grofa Uga de Sada. Kanconijer savršeno opisuje zanos, a na kraju i jad pesnika koji je do kraja života ostao odan svojoj neostvarenoj ljubavi. Aprila 1327. godine u crkvi Svete Klare u Avinjonu, Petrarka je ugledao tajanstvenu lepoticu, muzu kojoj je posvetio veliki deo svoga rada.
Dante i Beatriče
Dante Gabrijel Roseti – Blažena Beatriče
Ljubav na prvi pogled u mladalačkim danima Danteovog života rezultirala je delom Vita Nova, a Beatriče kao njegov spasilac javlja se i u Božanstvenoj komediji (Raj). Dante Aligijeri govori kako je sreo Beatriče sa devet godina, a od tog trenutka video ju je samo još jedanput, što je bilo dovoljno da ova platonska ljubav u njegovim delima kasnije bude uzdignuta do nadzemaljskog simbola.
Laza Kostić i Lenka Dunđerski
Pedesetogodišnji šarlatan, boem, pesnik Laza Kostić bio je smrtno zaljubljen u svoju dvadesetogodišnju kumu Lenku Dunđerski. Opčinjen njenom lepotom, mladošću i intelektom Laza je posvetio Lenci jednu od najlepših oproštajnih i ljubavnih pesama Santa Maria della Salute. Svestan razlike u godinama i nemogućnosti da se veza realizuje, Laza se ženi bogatom udovicom iz Sombora Julkom Palanački. Iste godine, 1895, obostrana, platonska ljubav bila je prekinuta Lenkinom iznenadnom smrću. Zanimljivo je da je veliki srpski pesnik iz nemoći pokušavao Lenku da provodadžiše za uglednog Nikolu Teslu, samo da ne bi bila u njegovoj blizini. Nakon Lenkine smrti, Laza sa svojom ženom Julkom, odlazi u Veneciju gde između ostalog posećuje crkvu Santa Maria della Saluta kada i nastaje istoimena pesma, pokrenuta grandioznom lepotom crkve koju je poistovetio sa svojom Lenkom. U svom dnevniku Kostić je zapisao : “Znate, za mene L. nije sasvim mrtva… Ona dolazi da me vidi u snu. Ali, kad mi se javi Ona, to nije san kao drugi. To baš ona bude tu. Ona udesi san. Ona uđe u moju pamet, moju dušu za minut jedan, i izađe iz nje sa snom.”
Majakovski i Ljilja Brik
Čelično srce razjarenog bika ruske knjizevnosti, Vladimira Majakovskog, uspela je da osvoji prelepa glumica po vokaciji, Ljilja Brik. Najslavniji pesnik sovjetske epohe i začetnik futurizma u književnosti posvetio je neka od dela muzi ruske avangarde, kako ju je nazivao Pablo Neruda. Lilja je bila miljenica ne samo poznatih slikara kao što su Šagal i Matis, već je uživala i veliku nakolonost Staljina. Udata za Osipa Maksimoviča Brika, Ljilja je ostala do kraja nepokolebljiva i nesuđena ljubav Vladimira Majakovskog. Neki pak smatraju da je njena hladnoća prema književniku upravo bila razlog njegovog samoubistva. Ljilja je u svom dnevniku zapisala : “Moj suprug je bio više opčinjen njime nego ja. Majakovski je bio genije, ali nisam volela bučne muškarce. Takođe, smetala mi je njegova visina zbog koje je izazivao pažnju prolaznika”.
Pikaso i Dora Mar
Dora i Minotaur – Pikaso
Henrijetu Teodoru Marković ili Doru Mar Pikaso upoznaje u zagušenoj pariskoj kafani. Lepa brineta sedela je sama za stolom, u belim rukavicama, igrajući se svojim džepnim nožićem koji je zabijala u razmake između svojih prstiju. Svaki njen promašaj i ogrebotina budili su u Pikasu zaintrigiranost ovim tajanstvenim bićem. Strastvenu vezu Pikaso sa talentovanom fotografkinjom započinje 1936. i ona će trajati punih deset godina, što će se dakako odraziti na Pikasov rad.
Dali i Gala
Prijatelj, muza, inspiracija, ljubavnica, model i poslovni agent velikog slikara i ekscentrika Salvadora Dalija, bila je ruskinja Gala. Gala je bila udata za francuskog pesnika Pola Elijara, ali u trenutku kada je srela Dalija znala je da je pronašla svoju srodnu dušu. Dalija i Galu prevashodno je spojila ljubav prema životu i kušanju čovekovih granica i barijera. Nakon Galinog razvoda sa Elijarom, sklapaju brak 1934. u Parizu, a 1958. godine venčali su se i u crkvi. Dali je često o svojoj muzi govorio : “Jedno jedino biće dostiglo je jedan vid života čija se slika može uporediti sa smirenim savršenstvima renesanse. To biće je Gala, moja žena, koju sam nekim čudom imao sreće da izaberem.” Uz njenu pomoć, Dali je postao ugledni slikar u Parizu.
Isidora Dankan – majka moderne igre i životna ljubav Sergeja Jesenjina
Najznačajniji i najkobniji trag u životu Sergeja Jesenjina ostavila je Isidora Dankan, balerina koju danas nazivaju majkom moderne igre i pobornica ženske emancipacije. Njihova ljubav je bila tragično isprepletana pijankama, sukobima i tučama. On bi je napuštao, a ona je trčala Moskvom, nalazila ga, preklinjala da se vrati, padala na kolena i nežno mu govorila: “Sergej Aleksandroviču, ja te volim.“ Venčali su se 1922. i otišli u Evropu, nadajući se da će se tamo oboje vratiti umetnosti. U tom periodu nastale su “Pesme izgrednika’.
Najznačajniji i najkobniji trag u životu Sergeja Jesenjina ostavila je Isidora Dankan, balerina koju danas nazivaju majkom moderne igre i pobornica ženske emancipacije. Njihova ljubav je bila tragično isprepletana pijankama, sukobima i tučama. On bi je napuštao, a ona je trčala Moskvom, nalazila ga, preklinjala da se vrati, padala na kolena i nežno mu govorila: “Sergej Aleksandroviču, ja te volim.“ Venčali su se 1922. i otišli u Evropu, nadajući se da će se tamo oboje vratiti umetnosti. U tom periodu nastale su “Pesme izgrednika’.
Misterija poljupca – Emili Floge
Jedno od najpoznatijih dela dvadesetog veka koje je poslužilo kao inspiracija brojnim umetnicima i dizajnerima širom sveta je “Poljubac”. Ovo delo naslikao je Gustav Klimt, slikar za koga se kaže da je bio obožavan i osporavan, ali njegove slike imaju svoje mesto u istoriji.
Bio je izuzetno provokativan slikar, a model za čuvenu sliku bila je njegova muza Emili Floge, žena sa kojom je bio u vezi dvadeset godina. Ovo delo je poslednje iz njegove zlatne faze, a pretpostavlja se da je muškarac koji grli ženu na slici upravo Klimt, mada to nije dokazano.
Emili Floge na neki način bila je u srodstvu sa Klimtom, naime njegov brat oženio je njenu rođenu sestru. U to vreme, slikar je provodio dosta vremena u njihovoj porodičnoj kući, a Emili je bila prisutna i tako je počela njihova ljubavna priča, a da nije bilo Emili, pitanje je da li bi nastalo čuveno delo.
Jedno od najpoznatijih dela dvadesetog veka koje je poslužilo kao inspiracija brojnim umetnicima i dizajnerima širom sveta je “Poljubac”. Ovo delo naslikao je Gustav Klimt, slikar za koga se kaže da je bio obožavan i osporavan, ali njegove slike imaju svoje mesto u istoriji.
Bio je izuzetno provokativan slikar, a model za čuvenu sliku bila je njegova muza Emili Floge, žena sa kojom je bio u vezi dvadeset godina. Ovo delo je poslednje iz njegove zlatne faze, a pretpostavlja se da je muškarac koji grli ženu na slici upravo Klimt, mada to nije dokazano.
Emili Floge na neki način bila je u srodstvu sa Klimtom, naime njegov brat oženio je njenu rođenu sestru. U to vreme, slikar je provodio dosta vremena u njihovoj porodičnoj kući, a Emili je bila prisutna i tako je počela njihova ljubavna priča, a da nije bilo Emili, pitanje je da li bi nastalo čuveno delo.
Ljubavnica, model, supruga – Džordžija O’Kif
Džordžija O’Kif poznata je kao jedna od prvih žena koja je priznata kao umetnica u Americi, a uloga koju je imala u životu fotografa Alfreda Štiglica je njenoj životnoj priči dodala dozu misterije.
Ovaj par je prema nekim zabeleškama razmenio više od 25 hiljada pisama. Alfred je u to vreme imao 52 godine i bio priznati umetnik, a dvadesetosmogodišnja Džordžija je tek bila na početku svoje karijere.
Ona je ipak bila njegova najuticajnija muza, ali njena uloga je bila mnogo više od toga. Godinu dana posle Alfredove smrti, preuzela je brigu o njegovoj zaostavštini i nije dozvolila da padne u zaborav. Brinula je do kraja života o njegovim delima i slobodno se može reći da je zahvaljujući njoj Alfred Štiglic ostao upamćen kao jedan od najvećih fotografa dvadesetog veka.
U životima velikih umetnika, ključnu ulogu odigrale su žene. Nekada je to bila jedna, a nekada više njih i mnoga velika dela ne bi nastala da nije bilo emocija koje bi umetnike podstakle da ovekoveče svoja voljena bića na platnu i ostave trag o ljubavi koja je bila platonska, zabranjena ili strasna do te mere da su reči bile suvišne.
Džordžija O’Kif poznata je kao jedna od prvih žena koja je priznata kao umetnica u Americi, a uloga koju je imala u životu fotografa Alfreda Štiglica je njenoj životnoj priči dodala dozu misterije.
Ovaj par je prema nekim zabeleškama razmenio više od 25 hiljada pisama. Alfred je u to vreme imao 52 godine i bio priznati umetnik, a dvadesetosmogodišnja Džordžija je tek bila na početku svoje karijere.
Ona je ipak bila njegova najuticajnija muza, ali njena uloga je bila mnogo više od toga. Godinu dana posle Alfredove smrti, preuzela je brigu o njegovoj zaostavštini i nije dozvolila da padne u zaborav. Brinula je do kraja života o njegovim delima i slobodno se može reći da je zahvaljujući njoj Alfred Štiglic ostao upamćen kao jedan od najvećih fotografa dvadesetog veka.
U životima velikih umetnika, ključnu ulogu odigrale su žene. Nekada je to bila jedna, a nekada više njih i mnoga velika dela ne bi nastala da nije bilo emocija koje bi umetnike podstakle da ovekoveče svoja voljena bića na platnu i ostave trag o ljubavi koja je bila platonska, zabranjena ili strasna do te mere da su reči bile suvišne.
Žana Ebitern i Amadeo Modiljani
Ako se uzme u obzir da je uprkos velikom interesovanju koje se poslednjih godina javilo za život i delo "ukletog slikara" iz Livorna, a poslednja retrospektiva Amadea Modiljanija (1884-1920) održana davne 1958. u Palati Reale u Milanu, nije nimalo čudno što su nekoliko novijih postavki radova ovog slikara bile unapred proglašene za umetnički događaj godine.
Najpre je 28. marta 1999. otvorena retrospektiva italijanskog umetnika u Muzeju moderne umetnosti u Luganu. Zatim je 24. decembra 2000. u palati Fondacije Ćini u Veneciji, započela velika izložba pod nazivom "Modiljani i njegov kružok", da bi jedna za drugom, usledile retrospektive u Luksemburškom muzeju u Parizu (2003), u njujorškom Jevrejskom muzeju (2004),
I ovog puta predstavljen je "buntovnik kratkog života", tvorac setnih lepotica dugog vrata i bademastih očiju, umetnik koji je 1916. godine svojim aktovima "zatalasao" pariski umetnički milje. Od tog vremena, svaka od izložbi Amadea Modiljanija prerastala je u mesto okupljanja uglednih istoričara umetnosti, kritičara, novinara, poznavalaca Modiljanijevog dela.
Slikarevoj ogromnoj popularnosti u čitavom svetu treba svakako dodati i krajnje romantičnu biografiju. Izložba Fondacije Ćini bila je posvećena poslednjoj fazi stvaralaštva Amadea Modiljanija, odnosno poslednje tri godine njegovog života od kada je 1917. upoznao studentkinju slikarstva Žanu Ebitern. Sitna, suptilna, sa licem bledim kao badem, svetlo kestenjaste kose i očima kao u srne, srela je Modiljanija kada je ovaj, u potrazi za slikarskom srećom, iz Firence stigao u Pariz.
Iako je novembra 1918. u Nici rodila ćerku, Žana nije prestala da crta, bar koliko su joj to dopuštale obaveze, s obzirom na nove okolnosti u kojima se nalazila. Za sve to vreme Modiljani je patio za Parizom, jer mediteranski pejzaž nije za njega imao draži. Otvoreni prostor ga je gušio. Sanjao je sobičke na Monparnasu, gde je u teskobi voleo da slika Žanu dok sedi, leži ili spava, kose raspuštene ili upletene, koja ga je često netremice gledala pravo u oči, kao da mu sve oprašta.
Uticaj Modiljanija na Žanino stvaralaštvo bio je svakako ogroman, što pokazuju i neki njeni sačuvani crteži. Inače, uz Amadea i Žanu, njihov najuži kružok činili su Žanin brat Andre, takođe slikar, kao i Žorž Dorinjak, dragi komšija sa Monparnasa. Bilo kako bilo, Žana Ebitern ostaje zapažena kao slikar, ali i kao model. Njen izduženi lik, vrat kao u labuda, i plave oči, postale su sinonim za Modiljanijevo slikarstvo.
Amadeo je čitav život proveo u bedi i siromaštvu, da bi uništen alkoholom i drogom, i iznuren prekomernim radom, svoj život okončao u bolnici "Milosrđe". Shvativši da je Amadeo umro, njegova žena, mlada Žana Ebitern ubrzo završava život skočivši sa prozora pariskog stana u ulici Amjo. Tada su se Modiljanijevi prijatelji setili njegovih reči izrečenih u taksiju koji ga je vozio do bolnice: "Poljubio sam svoju ženu. Zakleli smo se na večnu sreću".
Amadeove kolege su pokušale da od porodice Ebitern dobiju pristanak da dvoje ljubavnika budu zajedno sahranjeni, ali su naišli na odbijanje. Naime, Ašil Ebitern nije želeo da dopusti "da njegova kći, hrišćanka, počiva pokraj jednog Jevrejina". Zahvaljujući dobrovoljnim prilozima, prijatelji su mu priredili veličanstvenu sahranu. Oko hiljadu prisutnih pratilo je sve do Per Lašeza pogrebna kola prepuna cveća. Dok je automobil prolazio, policajci koji su ga toliko puta privodili u stanicu, zauzeli su stav mirno.
Žana je prvobitno bila sahranjena na groblju Banje, i tek posle tri godine Ebiternovi će pristati da promene odluku. Tako danas dvoje ljubavnika koji su se jedno drugom zakleli na večnu sreću počivaju u istoj grobnici.
Ako se uzme u obzir da je uprkos velikom interesovanju koje se poslednjih godina javilo za život i delo "ukletog slikara" iz Livorna, a poslednja retrospektiva Amadea Modiljanija (1884-1920) održana davne 1958. u Palati Reale u Milanu, nije nimalo čudno što su nekoliko novijih postavki radova ovog slikara bile unapred proglašene za umetnički događaj godine.
Najpre je 28. marta 1999. otvorena retrospektiva italijanskog umetnika u Muzeju moderne umetnosti u Luganu. Zatim je 24. decembra 2000. u palati Fondacije Ćini u Veneciji, započela velika izložba pod nazivom "Modiljani i njegov kružok", da bi jedna za drugom, usledile retrospektive u Luksemburškom muzeju u Parizu (2003), u njujorškom Jevrejskom muzeju (2004),
I ovog puta predstavljen je "buntovnik kratkog života", tvorac setnih lepotica dugog vrata i bademastih očiju, umetnik koji je 1916. godine svojim aktovima "zatalasao" pariski umetnički milje. Od tog vremena, svaka od izložbi Amadea Modiljanija prerastala je u mesto okupljanja uglednih istoričara umetnosti, kritičara, novinara, poznavalaca Modiljanijevog dela.
Slikarevoj ogromnoj popularnosti u čitavom svetu treba svakako dodati i krajnje romantičnu biografiju. Izložba Fondacije Ćini bila je posvećena poslednjoj fazi stvaralaštva Amadea Modiljanija, odnosno poslednje tri godine njegovog života od kada je 1917. upoznao studentkinju slikarstva Žanu Ebitern. Sitna, suptilna, sa licem bledim kao badem, svetlo kestenjaste kose i očima kao u srne, srela je Modiljanija kada je ovaj, u potrazi za slikarskom srećom, iz Firence stigao u Pariz.
Iako je novembra 1918. u Nici rodila ćerku, Žana nije prestala da crta, bar koliko su joj to dopuštale obaveze, s obzirom na nove okolnosti u kojima se nalazila. Za sve to vreme Modiljani je patio za Parizom, jer mediteranski pejzaž nije za njega imao draži. Otvoreni prostor ga je gušio. Sanjao je sobičke na Monparnasu, gde je u teskobi voleo da slika Žanu dok sedi, leži ili spava, kose raspuštene ili upletene, koja ga je često netremice gledala pravo u oči, kao da mu sve oprašta.
Uticaj Modiljanija na Žanino stvaralaštvo bio je svakako ogroman, što pokazuju i neki njeni sačuvani crteži. Inače, uz Amadea i Žanu, njihov najuži kružok činili su Žanin brat Andre, takođe slikar, kao i Žorž Dorinjak, dragi komšija sa Monparnasa. Bilo kako bilo, Žana Ebitern ostaje zapažena kao slikar, ali i kao model. Njen izduženi lik, vrat kao u labuda, i plave oči, postale su sinonim za Modiljanijevo slikarstvo.
Amadeo je čitav život proveo u bedi i siromaštvu, da bi uništen alkoholom i drogom, i iznuren prekomernim radom, svoj život okončao u bolnici "Milosrđe". Shvativši da je Amadeo umro, njegova žena, mlada Žana Ebitern ubrzo završava život skočivši sa prozora pariskog stana u ulici Amjo. Tada su se Modiljanijevi prijatelji setili njegovih reči izrečenih u taksiju koji ga je vozio do bolnice: "Poljubio sam svoju ženu. Zakleli smo se na večnu sreću".
Amadeove kolege su pokušale da od porodice Ebitern dobiju pristanak da dvoje ljubavnika budu zajedno sahranjeni, ali su naišli na odbijanje. Naime, Ašil Ebitern nije želeo da dopusti "da njegova kći, hrišćanka, počiva pokraj jednog Jevrejina". Zahvaljujući dobrovoljnim prilozima, prijatelji su mu priredili veličanstvenu sahranu. Oko hiljadu prisutnih pratilo je sve do Per Lašeza pogrebna kola prepuna cveća. Dok je automobil prolazio, policajci koji su ga toliko puta privodili u stanicu, zauzeli su stav mirno.
Žana je prvobitno bila sahranjena na groblju Banje, i tek posle tri godine Ebiternovi će pristati da promene odluku. Tako danas dvoje ljubavnika koji su se jedno drugom zakleli na večnu sreću počivaju u istoj grobnici.
Paja Jovanovic i Muni
Susret sa Muni
Kao devojčica od svega trinaest godina, Muni je pomagala ocu obavljajući lakše poslove uređivanja zgrade. Pored nje su svakodnevno prolazile značajne ličnosti Austrougarske monarhije i nisu joj poklanjale naročitu pažnju, dok jednog dana na nju na stepeništu zgrade nije naišao trideset i tri godine stariji Paja. Mlada Hermina je uhvatila pogled uglednog slikara, kao i način na koji se nosio, a vršljajući po zgradi u kojoj su obitavali mahom uzdržani ljudi koji joj nisu davali naročitu pažnju, slikar je brzo stekao pažnju riđokose devojčice kao neko drugačiji. Ako uzmemo u obzir klijentelu koja je posećivala Pajin atelje, Hermini Dauber je brzo postalo jasno da je Pajin stan bio jedno posebno, drugačije mesto. Naročito ako imamo u vidu da je Hermina svakodnevno doprinosila u održavanju zgrade te napamet znala gde ko od stanara živi, kada izlazi i bila upućena u dinamiku zgrade više i od njenog oca, kućepazitelja. Budući da se Pajina adresa samom prirodom ateljea u mnogo čemu razlikovala od ostalih stambenih jedinica, Herminu je kopkalo da sazna šta se krije unutra. Sva je prilika da je njenu znatiželju Paja primetio i zadovoljio pokazavši joj svoj atelje. Možda ju je zamolio da mu pomogne oko nekog određenog posla ili se požalio na dihtovanje prozora koji su mu kao lučonoše bili itekako važni.
Za čuveni atelje u Mariahilfe ulici broj 3, u neposrednoj blizini Muzeja istorije umetnosti i muzejske četvrti, sačuvan je dragocen opis jednog od gostiju.
Nije prošlo dugo vremena do trenutka kada je Paja Herminin lik zabeležio na nekom od svojih crteža i u tome pronašao više od ljubaznog gesta. Herminina rasejanost i hirovitost bi u trenutku nestala kada bi pozirala umetniku te je Paja uz odgovarajuću nadoknadu zamolio njenog oca da Muni slobodno boravi u njegovom ateljeu kao model. Kućepazitelj je popustio više pred materijalnom dobiti nego Pajinim ugledom, a egzaltirana Hermina koja je ostvarila svoj hir nije ni slutila da je tom čudnom igrom slučaja našla svoj životni poziv i još štošta pride, poput budućeg supruga i večne slave.
Umetnik i model
“On je i odevao u haljine, stavljao joj prstenje, ogrlice, naušnice od dragog kamenja i elegantne vence preko grudi. Sve je to izgledalo dobro, premda je i golo telo bilo isto tako ljupko.”
Ovidije, Metamorfoze / Mit o Pigmalionu
U početku je Hermina svoje vreme delila na ono između poziranja i čišćenja, da bi ubrzo prestala da se bavi održavanjem zgrade i, još maloletna, postala full time model. To što će ovim hobijem postati najčuveniji i najzagonetniji model u istoriji srpskog slikarstva bilo je isključivo Pajinih ruku maslo.
Iako se na Pajinu treću fazu u opusu nije gledalo uvek blagonaklono, od strane uglavnom srpske kritike, ova epoha je pored veličanstvenih portreta sadržala jednu tajnu karijeru koju je nadahnula upravo Muni. Intima njihovog odnosa izrodila je jedinstven likovni milje koji svojom raznovrsnošću predstavlja najeksperimentalniji deo Pajine karijere, onaj koji je javnosti u svojoj delimičnosti postao poznat tek posle smrti Pajine muze. Sam početak ovog skrivenog opusa je vrlo indikativan za njegov karakter a predstavlja ga slika malog formata “Umetnik i model”.
Jedina slika ovog tipa u Pajinom opusu je govorila o njegovoj fasciniranosti Muni više od zaglušujuće tišine koje obeležila njihov odnos. Predstavljajući sebe kao slikara akta, Paja je svesno otvorio zasebno poglavlje u svom opusu, jedino koje nije postojalo i stajalo u zavisnosti od drugih, bilo novca naručitelja ili suda umetničke kritike. Od trenutka kada je prvi put vidimo nagu, Muni postaje sveprisutan lik u slikarevom životu.
Paja je kao student na akademiji stekao animozitet prema aktu budući da je profesor akta bio strogo religiozan slikar te je za modele birao uglavnom stare, istrošene ljude iz najbednijih bečkih četvrti koje je potom koristio za likove apostola i mučenika. Sa Muni, Paja će konačno potpuno prevazići ovu odbojnost i tako će u zrelim godinama uživati u vrsti lepote koja ga je zaobišla u mladosti. Nadahnuće koje mu je njegova muza pružala učiniće da stvara po unutrašnjem diktatu potpuno imunom na njegov slikarski, odnosno društveni status.
Iscrpljujući se poziranjima koja su trajala i po 12 sati, Muni je u Paji oživela uspavanu ljubav prema antičkoj skulpturi i finom, jelinskom osećaju za liniju. Tumačenje njihovog odnosa naročito u ovoj ranoj fazi je, čini se, neraskidivo od mita o Pigmalionu, i dok je Pigmalion zaljubljen u svoju skulpturu sanjao o tome da ona oživi, Paja je “vajao” živu Muni za potrebe slika. Pomagao joj je da se obrazuje i za nju uzimao časove stranih jezika, tenisa i jahanja. Učio je svoju muzu kako da se obuče, kako da sedne anfas ili u profilu, obnaženih leđa i grudi, i gledao kako njeno telo polako poprima idealne proporcije jelinske skulpture.
Tokom prvih godina sa Muni, Paja se uspostavlja kao portretista, a njegov atelje pored ugledne gospode posećuju i različite glumice, balerine, operske primadone i baronice. Aktivan je i uključen u dinamičan život grada, galerije otkupljuju njegove slike neposredno po izlaganju, a bogati industrijalci mu priređuju rođendanske proslave u svojim dvorcima. Sve upućuje na jednog visoko etabliranog slikara, a čiji će status u Austrougarskoj monarhiji krunisati slikanje niza portreta cara Franca Jozefa.
Muni je tokom prvih deset godina njihove saradnje prisutna uglavnom na aktovima. Njene prve pojave u Pajinom opusu su dirljive jer beleže sazrevanje jedne devojke u mladu ženu i predstavljaju prefinjenu pomešanost strepnje i uzbuđenja, koja je praćena svešću o sopstvenom seksualnom buđenju. Ovo je opet indikativno za pigmalionski motiv u njihovom odnosu gde slikar beleži svaki stupanj u razvoju njegovog objekta umetnosti u iščekivanju željenog rezultata. Period pre Velikog rata se tako može definisati kao period sazrevanja Pajine i Munine ljubavi kao i sazrevanja Muni kako kao devojke, tako i kao modela, slikareve inspiracije.
Idiličan period u Beču na početku veka prekinuo je novi zov otadžbine. Muni je bila upoznata sa Pajinom odanosti Srbiji barem putem niza monumentalnih slika koju je u tom periodu radio za potrebe Sabornog hrama u Sremskim Karlovcima, a koje su pored biblijskih scena činile i one iz nemanjićke istorije Srba. Stoga ju nije iznenadilo kad se Paja uprkos zatezanju odnosa između Austrougarske i Srbije bez razmišljanja odazvao pozivu Kralja Petra i posetio Beograd. Nadležne carske službe su budno pratile svaki njegov boravak u Srbiji. Znali su za njegovu ljubav prema Srbiji kao i ljubavi srpskog naroda prema njemu.
U ovom periodu Paja je pribavio stan na dalmatinskom ostrvu Lokrum kraj Dubrovnika gde je letovao i naslikao niz, impresionizmom inspirisanih, pejzaža. Iako je izvesno da je tamo provodio leta u predratnom periodu, mala je verovatnoća da je na put sa sobom vodio još uvek vrlo mladu Muni. Ovaj period njihovog poznanstva, naglo prekinut burnim događanjima na Balkanu, će predstavljati i najduži period njihove rastavljenosti budući da će Paja na prve zvuke kanonade topova Prvog balkanskog rata svoj topli i ugodni bečki atelje zameniti uzavrelim kumanovskim frontom.
Uz fotokameru koju je pozajmio od svog rođenog brata, dvorskog fotografa Milana Jovanovića, postao je autentični ratni fotoreporter čineći pored fotografija i ogroman broj skica slavne srpske vojske. Na frontu će upoznati našeg velikog naučnika Milutina Milankovića i njihovo poznanstvo će vremenom prerasti u trajno i iskreno prijateljstvo. Uz više snimljenih motiva ljudi i mesta iz okoline Skoplja i Kumanova, Jovanović slika i svoju poslednju istorijsku kompoziciju “Osvećeno Kosovo“.
Vest o ubistvu nadvojvode Franca Ferdinanda, čiju je ženu portretisao dve godine ranije, ga je zatekla u prištinskoj oficirskoj kantini gde je bio sa, industrijalcem i budućim gradonačelnikom Beograda, Vladom Ilićem i Gedeonom Dunđerskim.
Prvo izgnanstvo
Koliko god ugledan, jedan Srbin nije mogao biti miran u Austrougarskoj za vreme Velikog rata. Srbija nija bila rešenje za Muni kao Nemicu, a Austrija za Paju kao Srbina. Zato su sa objavom rata otputovali u neutralnu Švajcarsku. Paja provodi ratne godine slikajući portrete uglednih Ženevljana i pomno prateći izveštaje o akcijama srpske vojske u stranoj štampi.
Na poziv Gedeona Dunđerskog, u oktobru 1916. Muni i Paja postaju gosti imanja Dunđerskih u Čelarevu. Ovo je prvi put da je Muni dobila priliku da vidi kako izgleda srpska buržoazija, i sasvim sigurno je bila impresionirana. Dok je gospoda vreme provodila ispijajući sveže pivo Čelarevske pivare i razmatrala aktuelnu političku situaciju, dame su šetajući pokušavale da razgovore Muni svojim slabim nemačkim.
Kada je ovoj idiličnoj jeseni došao kraj, Muni i Paja su krenuli natrag za Švajcarsku, ali je sva prilika da su prvo svratili do Budimpešte gde su se u vihoru rata venčali. Nije poznato po kom obredu je venčanje obavljeno, ali je teško poverovati da se to moglo odigrati pod okriljem tada omražene i u Austrougarskoj svim pritiscima izložene Srpske pravoslavne crkve. Tako je pred neodoljivom lepotom svog dotadašnjeg modela okoreli neženja oženio svoju dvadesetpetogodišnju muzu u sred Velikog rata. Ubrzo po venčanju mladenci su se vratili u Švajcarsku, ali ovoga puta u Cirih gde Paja slika portrete članova upravnog odbora Kreditne banke Švajcarske. U Cirihu će njih dvoje dočekati i prve vesti o raspadu golemog carstva, odnosno oslobođenju Srbije i kraju krvavog Velikog rata.
Obožavanje Muni
Po okončanju Prvog svetskog rata Paja neko vreme boravi u Beogradu, gde slika portrete vladajuće dinastije Karađorđević. Nakon toga, vraća se u Beč gde sa Muni renovira atelje u Mariahilfe ulici koji je tokom rata bio zapušten. Između dve glavne sobe postavljaju impozantan portal od pozlaćenog mahagonija sa spiralnim stubovima, dok zidove krase monumentalne drvene oplate i kineski koromandel paravani naročito popularni u međuratnoj Evropi. Većinu nameštaja čine luksuzni komadi iz 18. veka poput stočića, komoda, mermernih kamina i fotelja u stilu Luja XV.
Pošto je ateljeu vratio stari sjaj, Paja pravi veliku odu svojoj muzi u vidu monumentalnog triptiha koji je za njih dvoje bio toliko važan da je u Legatu Paje Jovanovića završio tek posle smrti Hermine Jovanović, početkom sedamdesetih godina prošlog veka. Ovo delo otvara fazu najintenzivnije Herminine prisutnosti u njegovom delu koja će trajati do sredine dvadesetih godina prošlog veka. Posle kratke posete Londonu početkom 1920. godine povodom Londonske mirovne konferencije, Paja će u svega par godina napraviti desetine portreta i aktova svoje supruge, a pored toga će stizati da odgovara na redovne porudžbine. Sveže venčani i okruženi ruševinama jednog poraženog, dekadentnog carstva, ljubav i stvaralaštvo Paje i Muni će doživeti preporod.
Paja je imao običaj da likove bitnih žena iz svog života daje značajnim istorijskim ili mitoloških figurama. Lik njegove prve žene, Pančevke Sofije Radosavljević, mu je poslužio kao model za sliku svete device za potrebe jednog ikonostasa, dok je njegova platonska ljubav, Vrščanka Emilija Mila Mandukić, završila kao carica Jelena na čuvenom “Krunisanju Cara Dušana“. Ipak, ovo se ne može porediti sa mestom koje je u njegovom stvaralaštvu zauzela njegova muza, a čije obličje je koristio za likovne kompozicije antičkih boginja, vladarki, a onda i različite alegorijske kompozicije.
Opsesivno reprezentovanje supruge se može tumačiti kao evolucija njihovog pigmalionskog odnosa, koji u ovom periodu dostiže tačku ključanja, a neprestano poziranje Muni gotovo bukvalno pretvara u kip. Atelje u Mariahilfe radi punom parom a kroz njega osim evropskog plemstva, novinara, filmskih glumica i političara, prolazi niz golišavih devojaka koje će obeležiti naijntenzivniju fazu u slikanju akta u Pajinom opusu. Od tridesetšest sačuvanih aktova, Muni se nalazi na trinaest.
Paleta emocija sa kojom je Muni pristuna u Pajinom delu je šira od one koje zauzimaju kompletni ženski portreti njegovog opusa, što opet govori kako o samoj Muni tako i o Paji i njegovoj ljubavi i opsesiji njom. Ona je Dijana koja lovi posmatrača, Sezanova kupačica, germanska Afrodita, Meduza čiji pogled predstavlja emanaciju zloslutne moći, naga i nevina devojčica i fatalna francuskinja 19. veka zatočena u međuratnom Beču.
Uz pomenuti triptih koji simboliše početak najintenzivnije faze Pajinog i Muninog zajedničkog stvaralaštva, njegov simbolički kraj predstavlja slika “Portret umetnikove supruge Muni” (1920-1930) u kojoj je pigmalionska predstava dovedena do savršenstva. Muni je ovde uspostavljena i kao otmena gospođa iz visokog društva i kao vrhunski umetnički predmet (objet d’art), a Dijanina dijadema u njenom razdeljku suptilno tumači njenu lepotu kao božansko otelotvorenje. Pajina najveća oda svojoj ljubavi i nadahnuću tako predstavlja njeno obožavanje, i u bukvalnom i u prenesenom značenju.
Susret sa Muni
Kao devojčica od svega trinaest godina, Muni je pomagala ocu obavljajući lakše poslove uređivanja zgrade. Pored nje su svakodnevno prolazile značajne ličnosti Austrougarske monarhije i nisu joj poklanjale naročitu pažnju, dok jednog dana na nju na stepeništu zgrade nije naišao trideset i tri godine stariji Paja. Mlada Hermina je uhvatila pogled uglednog slikara, kao i način na koji se nosio, a vršljajući po zgradi u kojoj su obitavali mahom uzdržani ljudi koji joj nisu davali naročitu pažnju, slikar je brzo stekao pažnju riđokose devojčice kao neko drugačiji. Ako uzmemo u obzir klijentelu koja je posećivala Pajin atelje, Hermini Dauber je brzo postalo jasno da je Pajin stan bio jedno posebno, drugačije mesto. Naročito ako imamo u vidu da je Hermina svakodnevno doprinosila u održavanju zgrade te napamet znala gde ko od stanara živi, kada izlazi i bila upućena u dinamiku zgrade više i od njenog oca, kućepazitelja. Budući da se Pajina adresa samom prirodom ateljea u mnogo čemu razlikovala od ostalih stambenih jedinica, Herminu je kopkalo da sazna šta se krije unutra. Sva je prilika da je njenu znatiželju Paja primetio i zadovoljio pokazavši joj svoj atelje. Možda ju je zamolio da mu pomogne oko nekog određenog posla ili se požalio na dihtovanje prozora koji su mu kao lučonoše bili itekako važni.
Za čuveni atelje u Mariahilfe ulici broj 3, u neposrednoj blizini Muzeja istorije umetnosti i muzejske četvrti, sačuvan je dragocen opis jednog od gostiju.
Ovaj kratak i bezazlen susret Paje i Muni nikako nije bio po volji njenog oca koji je, u strahu za svoj posao i ugled, besan savio ćerku preko kolena i kaznio njen hir. Batine za Herminu nisu značile izuzetak od svakodnevnih dužnosti, kada je zatekao devojčicu narednog dana Paja je požurio da se objasni kod njenog oca. Kako bi sprečio dalje peripetije nepovoljne situacije, kućepazitelj je dozvolio Hermini da posećuje Pajin atelje uz jasno upozorenje da umetniku ne dosađuje.
Nije prošlo dugo vremena do trenutka kada je Paja Herminin lik zabeležio na nekom od svojih crteža i u tome pronašao više od ljubaznog gesta. Herminina rasejanost i hirovitost bi u trenutku nestala kada bi pozirala umetniku te je Paja uz odgovarajuću nadoknadu zamolio njenog oca da Muni slobodno boravi u njegovom ateljeu kao model. Kućepazitelj je popustio više pred materijalnom dobiti nego Pajinim ugledom, a egzaltirana Hermina koja je ostvarila svoj hir nije ni slutila da je tom čudnom igrom slučaja našla svoj životni poziv i još štošta pride, poput budućeg supruga i večne slave.
Umetnik i model
“On je i odevao u haljine, stavljao joj prstenje, ogrlice, naušnice od dragog kamenja i elegantne vence preko grudi. Sve je to izgledalo dobro, premda je i golo telo bilo isto tako ljupko.”
Ovidije, Metamorfoze / Mit o Pigmalionu
U početku je Hermina svoje vreme delila na ono između poziranja i čišćenja, da bi ubrzo prestala da se bavi održavanjem zgrade i, još maloletna, postala full time model. To što će ovim hobijem postati najčuveniji i najzagonetniji model u istoriji srpskog slikarstva bilo je isključivo Pajinih ruku maslo.
Iako se na Pajinu treću fazu u opusu nije gledalo uvek blagonaklono, od strane uglavnom srpske kritike, ova epoha je pored veličanstvenih portreta sadržala jednu tajnu karijeru koju je nadahnula upravo Muni. Intima njihovog odnosa izrodila je jedinstven likovni milje koji svojom raznovrsnošću predstavlja najeksperimentalniji deo Pajine karijere, onaj koji je javnosti u svojoj delimičnosti postao poznat tek posle smrti Pajine muze. Sam početak ovog skrivenog opusa je vrlo indikativan za njegov karakter a predstavlja ga slika malog formata “Umetnik i model”.
Jedina slika ovog tipa u Pajinom opusu je govorila o njegovoj fasciniranosti Muni više od zaglušujuće tišine koje obeležila njihov odnos. Predstavljajući sebe kao slikara akta, Paja je svesno otvorio zasebno poglavlje u svom opusu, jedino koje nije postojalo i stajalo u zavisnosti od drugih, bilo novca naručitelja ili suda umetničke kritike. Od trenutka kada je prvi put vidimo nagu, Muni postaje sveprisutan lik u slikarevom životu.
Paja je kao student na akademiji stekao animozitet prema aktu budući da je profesor akta bio strogo religiozan slikar te je za modele birao uglavnom stare, istrošene ljude iz najbednijih bečkih četvrti koje je potom koristio za likove apostola i mučenika. Sa Muni, Paja će konačno potpuno prevazići ovu odbojnost i tako će u zrelim godinama uživati u vrsti lepote koja ga je zaobišla u mladosti. Nadahnuće koje mu je njegova muza pružala učiniće da stvara po unutrašnjem diktatu potpuno imunom na njegov slikarski, odnosno društveni status.
Iscrpljujući se poziranjima koja su trajala i po 12 sati, Muni je u Paji oživela uspavanu ljubav prema antičkoj skulpturi i finom, jelinskom osećaju za liniju. Tumačenje njihovog odnosa naročito u ovoj ranoj fazi je, čini se, neraskidivo od mita o Pigmalionu, i dok je Pigmalion zaljubljen u svoju skulpturu sanjao o tome da ona oživi, Paja je “vajao” živu Muni za potrebe slika. Pomagao joj je da se obrazuje i za nju uzimao časove stranih jezika, tenisa i jahanja. Učio je svoju muzu kako da se obuče, kako da sedne anfas ili u profilu, obnaženih leđa i grudi, i gledao kako njeno telo polako poprima idealne proporcije jelinske skulpture.
Tokom prvih godina sa Muni, Paja se uspostavlja kao portretista, a njegov atelje pored ugledne gospode posećuju i različite glumice, balerine, operske primadone i baronice. Aktivan je i uključen u dinamičan život grada, galerije otkupljuju njegove slike neposredno po izlaganju, a bogati industrijalci mu priređuju rođendanske proslave u svojim dvorcima. Sve upućuje na jednog visoko etabliranog slikara, a čiji će status u Austrougarskoj monarhiji krunisati slikanje niza portreta cara Franca Jozefa.
Muni je tokom prvih deset godina njihove saradnje prisutna uglavnom na aktovima. Njene prve pojave u Pajinom opusu su dirljive jer beleže sazrevanje jedne devojke u mladu ženu i predstavljaju prefinjenu pomešanost strepnje i uzbuđenja, koja je praćena svešću o sopstvenom seksualnom buđenju. Ovo je opet indikativno za pigmalionski motiv u njihovom odnosu gde slikar beleži svaki stupanj u razvoju njegovog objekta umetnosti u iščekivanju željenog rezultata. Period pre Velikog rata se tako može definisati kao period sazrevanja Pajine i Munine ljubavi kao i sazrevanja Muni kako kao devojke, tako i kao modela, slikareve inspiracije.
Idiličan period u Beču na početku veka prekinuo je novi zov otadžbine. Muni je bila upoznata sa Pajinom odanosti Srbiji barem putem niza monumentalnih slika koju je u tom periodu radio za potrebe Sabornog hrama u Sremskim Karlovcima, a koje su pored biblijskih scena činile i one iz nemanjićke istorije Srba. Stoga ju nije iznenadilo kad se Paja uprkos zatezanju odnosa između Austrougarske i Srbije bez razmišljanja odazvao pozivu Kralja Petra i posetio Beograd. Nadležne carske službe su budno pratile svaki njegov boravak u Srbiji. Znali su za njegovu ljubav prema Srbiji kao i ljubavi srpskog naroda prema njemu.
U ovom periodu Paja je pribavio stan na dalmatinskom ostrvu Lokrum kraj Dubrovnika gde je letovao i naslikao niz, impresionizmom inspirisanih, pejzaža. Iako je izvesno da je tamo provodio leta u predratnom periodu, mala je verovatnoća da je na put sa sobom vodio još uvek vrlo mladu Muni. Ovaj period njihovog poznanstva, naglo prekinut burnim događanjima na Balkanu, će predstavljati i najduži period njihove rastavljenosti budući da će Paja na prve zvuke kanonade topova Prvog balkanskog rata svoj topli i ugodni bečki atelje zameniti uzavrelim kumanovskim frontom.
Uz fotokameru koju je pozajmio od svog rođenog brata, dvorskog fotografa Milana Jovanovića, postao je autentični ratni fotoreporter čineći pored fotografija i ogroman broj skica slavne srpske vojske. Na frontu će upoznati našeg velikog naučnika Milutina Milankovića i njihovo poznanstvo će vremenom prerasti u trajno i iskreno prijateljstvo. Uz više snimljenih motiva ljudi i mesta iz okoline Skoplja i Kumanova, Jovanović slika i svoju poslednju istorijsku kompoziciju “Osvećeno Kosovo“.
Vest o ubistvu nadvojvode Franca Ferdinanda, čiju je ženu portretisao dve godine ranije, ga je zatekla u prištinskoj oficirskoj kantini gde je bio sa, industrijalcem i budućim gradonačelnikom Beograda, Vladom Ilićem i Gedeonom Dunđerskim.
Prvo izgnanstvo
Koliko god ugledan, jedan Srbin nije mogao biti miran u Austrougarskoj za vreme Velikog rata. Srbija nija bila rešenje za Muni kao Nemicu, a Austrija za Paju kao Srbina. Zato su sa objavom rata otputovali u neutralnu Švajcarsku. Paja provodi ratne godine slikajući portrete uglednih Ženevljana i pomno prateći izveštaje o akcijama srpske vojske u stranoj štampi.
Na poziv Gedeona Dunđerskog, u oktobru 1916. Muni i Paja postaju gosti imanja Dunđerskih u Čelarevu. Ovo je prvi put da je Muni dobila priliku da vidi kako izgleda srpska buržoazija, i sasvim sigurno je bila impresionirana. Dok je gospoda vreme provodila ispijajući sveže pivo Čelarevske pivare i razmatrala aktuelnu političku situaciju, dame su šetajući pokušavale da razgovore Muni svojim slabim nemačkim.
Kada je ovoj idiličnoj jeseni došao kraj, Muni i Paja su krenuli natrag za Švajcarsku, ali je sva prilika da su prvo svratili do Budimpešte gde su se u vihoru rata venčali. Nije poznato po kom obredu je venčanje obavljeno, ali je teško poverovati da se to moglo odigrati pod okriljem tada omražene i u Austrougarskoj svim pritiscima izložene Srpske pravoslavne crkve. Tako je pred neodoljivom lepotom svog dotadašnjeg modela okoreli neženja oženio svoju dvadesetpetogodišnju muzu u sred Velikog rata. Ubrzo po venčanju mladenci su se vratili u Švajcarsku, ali ovoga puta u Cirih gde Paja slika portrete članova upravnog odbora Kreditne banke Švajcarske. U Cirihu će njih dvoje dočekati i prve vesti o raspadu golemog carstva, odnosno oslobođenju Srbije i kraju krvavog Velikog rata.
Obožavanje Muni
Po okončanju Prvog svetskog rata Paja neko vreme boravi u Beogradu, gde slika portrete vladajuće dinastije Karađorđević. Nakon toga, vraća se u Beč gde sa Muni renovira atelje u Mariahilfe ulici koji je tokom rata bio zapušten. Između dve glavne sobe postavljaju impozantan portal od pozlaćenog mahagonija sa spiralnim stubovima, dok zidove krase monumentalne drvene oplate i kineski koromandel paravani naročito popularni u međuratnoj Evropi. Većinu nameštaja čine luksuzni komadi iz 18. veka poput stočića, komoda, mermernih kamina i fotelja u stilu Luja XV.
Pošto je ateljeu vratio stari sjaj, Paja pravi veliku odu svojoj muzi u vidu monumentalnog triptiha koji je za njih dvoje bio toliko važan da je u Legatu Paje Jovanovića završio tek posle smrti Hermine Jovanović, početkom sedamdesetih godina prošlog veka. Ovo delo otvara fazu najintenzivnije Herminine prisutnosti u njegovom delu koja će trajati do sredine dvadesetih godina prošlog veka. Posle kratke posete Londonu početkom 1920. godine povodom Londonske mirovne konferencije, Paja će u svega par godina napraviti desetine portreta i aktova svoje supruge, a pored toga će stizati da odgovara na redovne porudžbine. Sveže venčani i okruženi ruševinama jednog poraženog, dekadentnog carstva, ljubav i stvaralaštvo Paje i Muni će doživeti preporod.
Paja je imao običaj da likove bitnih žena iz svog života daje značajnim istorijskim ili mitoloških figurama. Lik njegove prve žene, Pančevke Sofije Radosavljević, mu je poslužio kao model za sliku svete device za potrebe jednog ikonostasa, dok je njegova platonska ljubav, Vrščanka Emilija Mila Mandukić, završila kao carica Jelena na čuvenom “Krunisanju Cara Dušana“. Ipak, ovo se ne može porediti sa mestom koje je u njegovom stvaralaštvu zauzela njegova muza, a čije obličje je koristio za likovne kompozicije antičkih boginja, vladarki, a onda i različite alegorijske kompozicije.
Opsesivno reprezentovanje supruge se može tumačiti kao evolucija njihovog pigmalionskog odnosa, koji u ovom periodu dostiže tačku ključanja, a neprestano poziranje Muni gotovo bukvalno pretvara u kip. Atelje u Mariahilfe radi punom parom a kroz njega osim evropskog plemstva, novinara, filmskih glumica i političara, prolazi niz golišavih devojaka koje će obeležiti naijntenzivniju fazu u slikanju akta u Pajinom opusu. Od tridesetšest sačuvanih aktova, Muni se nalazi na trinaest.
Paleta emocija sa kojom je Muni pristuna u Pajinom delu je šira od one koje zauzimaju kompletni ženski portreti njegovog opusa, što opet govori kako o samoj Muni tako i o Paji i njegovoj ljubavi i opsesiji njom. Ona je Dijana koja lovi posmatrača, Sezanova kupačica, germanska Afrodita, Meduza čiji pogled predstavlja emanaciju zloslutne moći, naga i nevina devojčica i fatalna francuskinja 19. veka zatočena u međuratnom Beču.
Uz pomenuti triptih koji simboliše početak najintenzivnije faze Pajinog i Muninog zajedničkog stvaralaštva, njegov simbolički kraj predstavlja slika “Portret umetnikove supruge Muni” (1920-1930) u kojoj je pigmalionska predstava dovedena do savršenstva. Muni je ovde uspostavljena i kao otmena gospođa iz visokog društva i kao vrhunski umetnički predmet (objet d’art), a Dijanina dijadema u njenom razdeljku suptilno tumači njenu lepotu kao božansko otelotvorenje. Pajina najveća oda svojoj ljubavi i nadahnuću tako predstavlja njeno obožavanje, i u bukvalnom i u prenesenom značenju.
Fernande Olivier (1881 – 1966)
Fernande je bila model umetnicima, upečatljivo crvene kose, bademastih očiju i pohotne figure. Sa njom se umetnik potpuno predao ružičastom periodu, a naslikao je preko 60 njenih portreta.
Ta veza je bila bazirana na ljubomori od samog početka. Njoj je bilo zabranjeno da pozira drugim umetnicima, a sa njegovim sve većim uspehom, posesivnost je eskalirala, dolazeći do toga da ju je zaključavao u stanu. Iako je ona bila udata (pobegla je od muža koji ju je zlostavljao i promenila ime), njihova veza trajala je sve do 1912. godine, sve do raskida usled uzajamnog neverstva.
Ona je otišla italijanskom slikaru, a on je pronašao novu muzu.
Fernande je bila model umetnicima, upečatljivo crvene kose, bademastih očiju i pohotne figure. Sa njom se umetnik potpuno predao ružičastom periodu, a naslikao je preko 60 njenih portreta.
Ta veza je bila bazirana na ljubomori od samog početka. Njoj je bilo zabranjeno da pozira drugim umetnicima, a sa njegovim sve većim uspehom, posesivnost je eskalirala, dolazeći do toga da ju je zaključavao u stanu. Iako je ona bila udata (pobegla je od muža koji ju je zlostavljao i promenila ime), njihova veza trajala je sve do 1912. godine, sve do raskida usled uzajamnog neverstva.
Ona je otišla italijanskom slikaru, a on je pronašao novu muzu.
TUŽNA SUDBINA JEDNE MUZE Inspiracija poznatog slikara umrla je u bedi psihijatrijske klinike
Fani Kornfort, riđokosa lepotica i jedna od glavnih muza britanskog slikara Dantea Gabrijela Rosetija kraj života dočekala je u siromaštvu, na jednoj psihijatrijskoj klinici.
Jedno od Rosetijevih dela inspirisano Fani Komfort
Detalji o tome gde i kako je preminula Fani Kornfort iz Zapadnog Saseksa u Engleskoj, koja je bila Rosetijev model i ljubavnica, bili su obavijeni velom tajne sve dok njen biograf, istoričarka Kersti Stonel Voker, nije pregledala bolničku dokumentaciju i saznala da je rođokosa lepotica, čije lice krasi mnoga umetnička dela njenog ljubavnika, preminula u siromaštvu na psihijatrijskoj klinici "Grejlingvel".
Podaci otkrivaju da je umrla 24. februara 1909, u 74. godini, da je patila od “senilne demencije, rastrojenosti, mentalne zaostalosti i nesposobnosti za razumnu konverzaciju, slabog pamćenja i nesanice”.
Rođena 1835. kao Sara Koks, Fani je Rosetija upoznala 1858. i postala jedna od žena koje su mu bile ljubavnice i modeli. Pozirala mu je za najmanje 60 umetničkih dela.
Zahvaljujući medicinskoj dokumentaciji psihijatrijske klinike "Grejlingvel" u Čičesteru koja se danas čuva u arhivu Zapadnog Saseksa, Stonel Vokerova je našla mesto na kome je Fani sahranjena i položila cveće na njen neobeleženi grob.
“To je veoma tužna priča, mada bolnica nije bila užasno mesto, zapravo, imala je napredan pristup mentalno obolelima. Sahranjena je zajedno s nekolicinom ljudi, ali ne na groblju za najsiromašnije”, izjavila je za “Gardijan” Stonel Vokerova.
Dante Gabrijel Roseti
Roseti je bio sin italijanskog slikara Gabrijela Paskvalea Đuzepea Rosetija i njegove supruge Frensis Polidori. Rođen je u Londonu 1828. i poznat je po slikama, ilustracijama, prevodima i poeziji.
Godine 1848. osnovao je Prerafaelitsko bratstvo sa savremenicima Vilijamom Holmanom Hantom i Džonom Everetom Mileom. Najpoznatije slike su mu “Beata Beatriks”, “Devojaštvo Device Marije” i “Kako su se upoznali”.
Fani Kornfort, riđokosa lepotica i jedna od glavnih muza britanskog slikara Dantea Gabrijela Rosetija kraj života dočekala je u siromaštvu, na jednoj psihijatrijskoj klinici.
Jedno od Rosetijevih dela inspirisano Fani Komfort
Detalji o tome gde i kako je preminula Fani Kornfort iz Zapadnog Saseksa u Engleskoj, koja je bila Rosetijev model i ljubavnica, bili su obavijeni velom tajne sve dok njen biograf, istoričarka Kersti Stonel Voker, nije pregledala bolničku dokumentaciju i saznala da je rođokosa lepotica, čije lice krasi mnoga umetnička dela njenog ljubavnika, preminula u siromaštvu na psihijatrijskoj klinici "Grejlingvel".
Podaci otkrivaju da je umrla 24. februara 1909, u 74. godini, da je patila od “senilne demencije, rastrojenosti, mentalne zaostalosti i nesposobnosti za razumnu konverzaciju, slabog pamćenja i nesanice”.
Rođena 1835. kao Sara Koks, Fani je Rosetija upoznala 1858. i postala jedna od žena koje su mu bile ljubavnice i modeli. Pozirala mu je za najmanje 60 umetničkih dela.
Zahvaljujući medicinskoj dokumentaciji psihijatrijske klinike "Grejlingvel" u Čičesteru koja se danas čuva u arhivu Zapadnog Saseksa, Stonel Vokerova je našla mesto na kome je Fani sahranjena i položila cveće na njen neobeleženi grob.
“To je veoma tužna priča, mada bolnica nije bila užasno mesto, zapravo, imala je napredan pristup mentalno obolelima. Sahranjena je zajedno s nekolicinom ljudi, ali ne na groblju za najsiromašnije”, izjavila je za “Gardijan” Stonel Vokerova.
Dante Gabrijel Roseti
Roseti je bio sin italijanskog slikara Gabrijela Paskvalea Đuzepea Rosetija i njegove supruge Frensis Polidori. Rođen je u Londonu 1828. i poznat je po slikama, ilustracijama, prevodima i poeziji.
Godine 1848. osnovao je Prerafaelitsko bratstvo sa savremenicima Vilijamom Holmanom Hantom i Džonom Everetom Mileom. Najpoznatije slike su mu “Beata Beatriks”, “Devojaštvo Device Marije” i “Kako su se upoznali”.
Šarlota Buf-Kestner
Ova mlada dama postaje poznata
1772. godine kada se u nju strastveno zaljubljuje mlad, tada nepoznat
pesnik i pisac Gete. Kako je Šarlota bila verenica njegovog prijatelja
Kestnera, njihova ljubav nikada nije mogla da se realizuje. Emocionalna
snaga koju je mladi pesnik osećao prema njoj stvorila je jedno od
najvećih dela posvećenih ljubavi - Jadi mladog Vertera, objavljeno
1774. godine. Ovo delo donelo mu je veliku popularnost, a takođe je i
promenilo dotadašnje poimanje ljubavi i strasti u književnosti.
Ova mlada dama postaje poznata
1772. godine kada se u nju strastveno zaljubljuje mlad, tada nepoznat
pesnik i pisac Gete. Kako je Šarlota bila verenica njegovog prijatelja
Kestnera, njihova ljubav nikada nije mogla da se realizuje. Emocionalna
snaga koju je mladi pesnik osećao prema njoj stvorila je jedno od
najvećih dela posvećenih ljubavi - Jadi mladog Vertera, objavljeno
1774. godine. Ovo delo donelo mu je veliku popularnost, a takođe je i
promenilo dotadašnje poimanje ljubavi i strasti u književnosti.
Alma Maler
Alma Šindler Maler rođena je u Beču
1879. godine, odrasla je u umetničkom okruženju kojem je pripadao i
Gustav Klimt, jedan od najvećih umetnika bečke secesije. Od njega je
dobila i prvi poljubac, a kompozitor Aleksandar Zemlinski bio je njen
prvi ljubavnik. Alma je bila jedna od retkih žena koja je imala mnogo
poznatih muškaraca u svom životu. Godine 1902. udala se za najveće ime
austrijske muzičke scene, direktora bečke Kraljevske opere i
kompozitora Gustava Malera. Za nju je takav brak značio odricanje od
sopstvene umetničke karijere. Rodila je dve devojčice, od kojih je
jedna umrla kao beba, dok je druga postala vajarka.
Alma Šindler Maler rođena je u Beču
1879. godine, odrasla je u umetničkom okruženju kojem je pripadao i
Gustav Klimt, jedan od najvećih umetnika bečke secesije. Od njega je
dobila i prvi poljubac, a kompozitor Aleksandar Zemlinski bio je njen
prvi ljubavnik. Alma je bila jedna od retkih žena koja je imala mnogo
poznatih muškaraca u svom životu. Godine 1902. udala se za najveće ime
austrijske muzičke scene, direktora bečke Kraljevske opere i
kompozitora Gustava Malera. Za nju je takav brak značio odricanje od
sopstvene umetničke karijere. Rodila je dve devojčice, od kojih je
jedna umrla kao beba, dok je druga postala vajarka.
- Poruka
- 20.982
ALAL VERA!
ČESTITAM!
Ovo je pravo uživanje...
ČESTITAM!
Ovo je pravo uživanje...
Stefania Sandrelli i Pietro Germi
Stefania Sandrelli je definitivno doživela veliki karijerni uspeh zahvaljujući društveno kritičkim radovima u kojima je glumila kraj Pietra Germia, među kojima su najpoznatiji filmski naslovi Divorce Italian Style (1961), Seduced and Abondoned (1963) i Alfredo, Alfredo (1970). U narednim godinama, Stefania koja je važila za prelepu glumicu je nastavila uspešnu saradnju sa Pietrom Germiem, a od značajnijih filmova je snimila The Climax (1967) sa Ugom Tognazzijem i A Pocketful of Chestnuts (1969).
Stefania Sandrelli je definitivno doživela veliki karijerni uspeh zahvaljujući društveno kritičkim radovima u kojima je glumila kraj Pietra Germia, među kojima su najpoznatiji filmski naslovi Divorce Italian Style (1961), Seduced and Abondoned (1963) i Alfredo, Alfredo (1970). U narednim godinama, Stefania koja je važila za prelepu glumicu je nastavila uspešnu saradnju sa Pietrom Germiem, a od značajnijih filmova je snimila The Climax (1967) sa Ugom Tognazzijem i A Pocketful of Chestnuts (1969).
Monica Bellucci i Giuseppe Tornatore
Početkom 21. veka, nekadašnja manekenka i relativno nepoznata glumica - Monica Bellucci je igrala ulogu zavodljive, misteriozne Magdalene Scordi u sada već kultnom filmu Malena, italijanskog reditelja Giuseppea Tornatorea o prelepoj udovici i njenom nesrećnom životu.
Zahvaljujući Tortnatoreu, Monica je otkrila strast prema glumi a svet njenu specifičnost, odnosno moćnu i fantastičnu fizičku lepotu koja je svakom njenom liku davala neku fascinantnost. Upravo ovim filmom Monica je uspela da skrene pažnju mnogih reditelja, sa podneblja same Italije kao i Francuske i Amerike.
Bajkovita Sicilija, suptilna erotika, tragična zbivanja i nasilan kraj kao i lepota Bellucijeve, oduševila je gledaoce. Nekoliko godina kasnije Tornatore ju je pozvao da ponovo glumi u filmu Baaria, koji prati priču o porodicama tri generacije, od 1930. do 1980. godine.
Početkom 21. veka, nekadašnja manekenka i relativno nepoznata glumica - Monica Bellucci je igrala ulogu zavodljive, misteriozne Magdalene Scordi u sada već kultnom filmu Malena, italijanskog reditelja Giuseppea Tornatorea o prelepoj udovici i njenom nesrećnom životu.
Zahvaljujući Tortnatoreu, Monica je otkrila strast prema glumi a svet njenu specifičnost, odnosno moćnu i fantastičnu fizičku lepotu koja je svakom njenom liku davala neku fascinantnost. Upravo ovim filmom Monica je uspela da skrene pažnju mnogih reditelja, sa podneblja same Italije kao i Francuske i Amerike.
Bajkovita Sicilija, suptilna erotika, tragična zbivanja i nasilan kraj kao i lepota Bellucijeve, oduševila je gledaoce. Nekoliko godina kasnije Tornatore ju je pozvao da ponovo glumi u filmu Baaria, koji prati priču o porodicama tri generacije, od 1930. do 1980. godine.
Monica Vitti i Michelangelo Antonioni
Monica Vitti je jedna od najpoznatijih glumica “commedia all’italiana” i možda jedina koja može da stane rame uz rame sa muškim savremenicama, kao što su Sordi, Tognazzi i Gassman, u smislu slave i broja filmova.
Hladna plavuša je takođe upamćena po svojim nastupima u dramatičnim ulogama koje je imala u četiri filma slavnog Michelangela Antonioni (kome je bila muza i životni partner) pod neobičnim nazivom "tetralogija nekomunikativnosti": L’avventura (1960), La notte (1961), L’eclisse (1962) i Deserto rosso (1964).
Monica Vitti je jedna od najpoznatijih glumica “commedia all’italiana” i možda jedina koja može da stane rame uz rame sa muškim savremenicama, kao što su Sordi, Tognazzi i Gassman, u smislu slave i broja filmova.
Hladna plavuša je takođe upamćena po svojim nastupima u dramatičnim ulogama koje je imala u četiri filma slavnog Michelangela Antonioni (kome je bila muza i životni partner) pod neobičnim nazivom "tetralogija nekomunikativnosti": L’avventura (1960), La notte (1961), L’eclisse (1962) i Deserto rosso (1964).
Ingrid Bergman i Roberto Rossellini
Pred kraj pedesetih godina prošlog veka, kada je odgledala dva filma italijanskog reditelja Roberta Rossellinija, izumitelja neorealizma, Ingrid Bergman je bila već jedna od najpoznatijih glumica na svetu.
Oduševljena njegovim radom, Ingrid je odmah napisala lukavo pismo namenjeno Rosselliniju koji je zbog harizmatične švedske zvezde koja ga je toliko oduševila i očarala, pozvao Bergamnovu koja je tada bila udata da glumi glavnu žensku ulogu u filmu Stromboli- Land of God (1950).
Inače, ova uloga je prethodno bila obećana italijanskoj zvezdi Anni Magnani koja je u tom trenutku bila partnerka slavnog reditelja.
Zbog tog postupka izbio je ogroman, međunarodni skandal. Bergman, koji je do tada u Italiji smatran svetcem, iznenada je bio osuđen i nazvan beskrupuloznim grešnikom. I iako se bura stišala, a Bergman i Rosselini venčali, njihov brak nije dugo potrajao.
Međutim, iza seve su ostavili značajne filmove koje uvek rado pogledamo: pored Strombolija, moramo spomenuti i naslove Europe ’51 (1952), Journey to Italy (1953) We, the Women (1953) Angst (1954) i Joan of Arc at the Stake (1954).
Pred kraj pedesetih godina prošlog veka, kada je odgledala dva filma italijanskog reditelja Roberta Rossellinija, izumitelja neorealizma, Ingrid Bergman je bila već jedna od najpoznatijih glumica na svetu.
Oduševljena njegovim radom, Ingrid je odmah napisala lukavo pismo namenjeno Rosselliniju koji je zbog harizmatične švedske zvezde koja ga je toliko oduševila i očarala, pozvao Bergamnovu koja je tada bila udata da glumi glavnu žensku ulogu u filmu Stromboli- Land of God (1950).
Inače, ova uloga je prethodno bila obećana italijanskoj zvezdi Anni Magnani koja je u tom trenutku bila partnerka slavnog reditelja.
Zbog tog postupka izbio je ogroman, međunarodni skandal. Bergman, koji je do tada u Italiji smatran svetcem, iznenada je bio osuđen i nazvan beskrupuloznim grešnikom. I iako se bura stišala, a Bergman i Rosselini venčali, njihov brak nije dugo potrajao.
Međutim, iza seve su ostavili značajne filmove koje uvek rado pogledamo: pored Strombolija, moramo spomenuti i naslove Europe ’51 (1952), Journey to Italy (1953) We, the Women (1953) Angst (1954) i Joan of Arc at the Stake (1954).
Sophia Loren i Vittorio De Sica
Velika diva italijanskog filma, najpoznatija je po upečatljivim glumačkim trenucima koje je imala u svojoj brilijantnoj karijeri, a posebno se izdvaja njen rad sa rediteljem Vittoriom De Sicom.
Sophia je osvojila Oskara za najbolju glumicu za film Two Women (1960), dramatično remek-delo zasnovano na romanu istog imena, autora Alberta Moravije. Sophia se takođe pojavljivala u mnogim drugim filmovima De Sica: Yesterday, Today and Tomorrow (1963), Marriage Italian Style (1964), and Sunflower (1969). Govoreći o Vittoriju, Sophia je nedavno rekla: "On je bio čovek koji me je zasmejavao najviše. Bio je dirigent orkerstra i koristio me je kao instrument."
Velika diva italijanskog filma, najpoznatija je po upečatljivim glumačkim trenucima koje je imala u svojoj brilijantnoj karijeri, a posebno se izdvaja njen rad sa rediteljem Vittoriom De Sicom.
Sophia je osvojila Oskara za najbolju glumicu za film Two Women (1960), dramatično remek-delo zasnovano na romanu istog imena, autora Alberta Moravije. Sophia se takođe pojavljivala u mnogim drugim filmovima De Sica: Yesterday, Today and Tomorrow (1963), Marriage Italian Style (1964), and Sunflower (1969). Govoreći o Vittoriju, Sophia je nedavno rekla: "On je bio čovek koji me je zasmejavao najviše. Bio je dirigent orkerstra i koristio me je kao instrument."
Na pitanje šta je to što inspiriše umetnike da stvaraju – pišu, komponuju ili slikaju, kao i šta je to što je podstaklo najveće umove poput Pikasa, Dalija i Klimta da naslikaju dela koja su im obezbedila mesto u istoriji slikarstva, nema jedinstvenog odgovora.
Možda najbliže pravom odgovoru i ono što je zajedničko svim velikim umetnicima, a pogotovo slikarima jeste da su u njihovim životima ključnu igrale žene. Nekada je to bila samo jedna muza, a nekada više njih koje su predstavljale nepresušni izvor inspiracije za velike umetnike koji su i sebe i njih učinili neprolaznim.
U životima velikih umetnika, ključnu ulogu odigrale su žene. Nekada je to bila jedna, a nekada više njih i mnoga velika dela ne bi nastala da nije bilo emocija koje bi umetnike podstakle da ovekoveče svoja voljena bića na platnu i ostave trag o ljubavi koja je bila platonska, zabranjena ili strasna do te mere da su reči bile suvišne.
Možda najbliže pravom odgovoru i ono što je zajedničko svim velikim umetnicima, a pogotovo slikarima jeste da su u njihovim životima ključnu igrale žene. Nekada je to bila samo jedna muza, a nekada više njih koje su predstavljale nepresušni izvor inspiracije za velike umetnike koji su i sebe i njih učinili neprolaznim.
U životima velikih umetnika, ključnu ulogu odigrale su žene. Nekada je to bila jedna, a nekada više njih i mnoga velika dela ne bi nastala da nije bilo emocija koje bi umetnike podstakle da ovekoveče svoja voljena bića na platnu i ostave trag o ljubavi koja je bila platonska, zabranjena ili strasna do te mere da su reči bile suvišne.
