Ако Америка није успела да заустави Путина 2007, сада нема ни теоретске шансе
Слободан Рељић
Cтатистика САД признаје да су током протеклих 20 година америчке и савезничке ваздушне снаге бациле више од 337.000 бомби и пројектила на друге земље. То је у просеку 46 удара дневно током 20 година!?
Kад Велика сила изгуби raison d’etre у свету којим управља, њена моћ незаустављиво почиње да се топи. Остаје јој да се сећа бољих дана.
Труманов прозаични говор
Pax Americana је процветала 12. марта 1947. кад је 33. председник САД Хари Труман у Конгресу, одобравајући 400 милиона долара финансијске помоћи Турској и Грчкој, објавио:
1) да се „Велика Британија налази под неопходношћу да смањи или ликвидира своје обавезе у неколико делова света, укључујући Грчку”;
2) да „нема друге земље којој се демократска Грчка може обратити” и
3) да „слободни народи света траже од нас (САД) подршку у очувању својих слобода. Ако посустанемо у свом вођству, можемо угрозити мир у свету – и сигурно ћемо угрозити добробит наше сопствене нације”.
Овај „прозаични говор”, наводи канадски политиколог Ивајло Груев, приспео у Нови свет из Бугарске, претвориће се у „одређујућу геополитичку путању 20. века”, којој ће име Pax Americana моћи да се припише тек пошто су деведесетих у Хладном рату САД надживеле СССР, свог јединог конкурента.
Био је то дефинитивни крај Pax Britannica, у којој је улогу „светског полицајца” држало царство у коме „сунце никад није залазило”. Право време „британског мира” траје од 1815 (кад је историјски упокојен Наполеон Бонапарта и сахрањена француска моћ) до 1914. кад је Велики рат читав свет суочио с дотад најкрвавијим сукобом у историји.
Привид британске моћи одржавао се све док је вешти Винстон Черчил успевао да се угура за сто на коме су над картом света пили кафу реално моћни Стаљин и Рузвелт. То је само по себи тек историјска инерција. И сад, у време кад се Pax Americana гаси, остаје чињеница да су Англосаксонци за своју супермоћ два пута искористили одлучне руске победе – 1812. над Наполеоном и 1945. над Хитлером – и успели да их представе као своје, те да се на њима подигну у светског хегемона. Историја ће се већ бавити тиме.
Све у свему, после Другог светског рата амерички императори су од 1947. могли и без британских суфлера. И радили су то на себи својствен начин.
Гробница за 20 милиона
У великој потреби да се „слободни свет” шири бомбама и одржава ЦИА операцијама, само мањи део човечанства није осетио на шта личи „америчко миротворство”. И кад Труман 1947. у Конгресу говори о „демократској Грчкој”, та земља је усред грађанског рата који ће потрајати до 1949. Грци су имали јак комунистички покрет, али су у подели на Јалти постали „западни плен”. Русима је важнија била Југославија.
Онда је уследила „демократизација Кореје” (1950–1953) која се завршава поделом земље, па „дуга демократизација Вијетнама” (1955–1975)… Озбиљна истраживања „документују више од 20 милиона изгубљених живота као резултат ратова, војних удара и обавештајних операција које су предводиле САД, а изведених у оквиру онога што се еуфемистички назива ‘послератном ером’”.
Врло је компликовано направити и списак (који је увек непотпун) преко Филипина, Гватемале, Либана, Никарагве, Панаме, Чилеа, Ирака, Југославије, Авганистана, Јемена, Сомалије, Либије, Сирије… Е, ту су се 2011. озбиљно спотакли. Оклизнули, како год. У грађанском рату у Украјини 2014. нису учествовали, иако су их сви видели тамо…
46 бомби дневно
Редитељ Оливер Стоун је у једном двоминутном говору студентима заокружио како је „амерички интерес” о увођењу „демократије” брутално реализован „у преко 100 држава а под оправдањем ‘праведних ратова’”. Само у последњих 30 година 13 ратова, за шта је утрошено 14 билиона долара.
Да, најсликовитији опис тог напора стаје у ону чувену реченицу из филма Коса (1979) Милоша Формана: „Демократија је кад бели човек пошаље црног човека да убије жутог човека, 20.000 километара далеко до своје куће, под изговором да брани безбедност своје земље, коју је отео од црвеног човека.” После су са истом лакоћом убијани људи свих боја, а све у име борбе против расизма у свету.
Нико никад није с таквом лакоћом бацао бомбе на људске главе. Званична статистика САД признаје да су током протеклих 20 година америчке и савезничке ваздушне снаге бациле више од 337.000 бомби и пројектила на друге земље. То је у просеку 46 удара дневно током 20 година!?
То је вероватно светски рекорд. Тако су САД чувале мир у свету. После 11. септембра 2001. Великој мисији је додат и „рат против тероризма”. Тако су терористи историјски понижени. Који би терористи успели да достигну тој скор? Где би Бин Ладени набавили толика средства за убијање? Како би организовали толике операције? Све време читав свет је бомбардован америчким оглашењем да је „тероризам највећи непријатељ савременог света!?”
Када Русија, Кина или Иран разумљиво одлуче да одврате Американце да и њима помажу – онда то Си-Ен-Ен и остали „демократски медији” приказују „као претњу америчком народу и светском миру”.
Истина највећи непријатељ
Цинизам је толико гебелсовски да би се и сам Јозеф Гебелс забезекнуо. Он је знао да „ако изговорите довољно велику лаж и наставите је понављати, људи ће на крају поверовати”. Лаж је, говорио је Св. Августин, негирање истине. А истина се „може одржавати”, упозориће Гебелс, „само онолико колико држава може заштитити народ од политичких, економских и/или војних последица лажи. Зато за државу постаје витално важно да искористи све своје моћи за сузбијање неслагања, јер је истина смртни непријатељ лажи, а самим тим истина је највећи непријатељ државе.” Гебелс је знао, али није био циник.
САД су га увелико надмашиле. Тероришу читав свет и убеђују га како је то добро. Међутим, успех лажи је неуспех човека. И: „На крају то постаје систем који води ка уништењу планете и свих нас”, закључује Оливер Стоун.
Raison d’etre, разлог који оправдава постојање система, изгубљен је. Системи су опстајали само док се веровало да побољшавају живот. Сад ће и Френсис Фукујама признати: „Истина је да је крај америчке ере дошао много раније” (Економист, 8. новембар 2021). То је онај исти Френсис који је три деценије раније објавио да је Америка донела оно што никад нико није – „крај историје”. Многима се то допало, али је било толика глупост да није могло да потраје.
Шта би чинили Византинци
Међу онима који су у трену поверовали био је и Едвард Лутвак, амерички геополитичар и човек који себе описује као некога ко је „учествовао у писању основног приручника за америчку војску”. Настојећи да помогне својој Империји, као Јеврејин пореклом из Арада, Лутвак се после многих изучавања алтернатива – најпознатија је била скретање геополитике на геоекономију – сетио Византије. Објавио је књигу Велика стратегија Византијског царства.
Дакле: „Чак и према најстрожој рачуници, Византијско царство трајало је осам векова (од 4. до 12. века), дакле дуже него иједно у историји.” Како? „Иако су Византинци били чврсти у борби, њихова стратегија – измишљена као одговор на до тада незапамћену претњу какву је Атила Хунски представљао у 5. веку – ослањала се на дипломатију, прераставши у скуп правила и техника које су и данас актуелне”, писао је он 2010. године.
У чему је тајна? „За разлику од Римљана, Византинци су писали званичне уџбенике ратовања, спољних послова и шпијунаже, које сматрам нарочито задивљујућим… Ове прастаре технике окупљене су око једног, парадоксалног принципа: учини све што је у твојој моћи да окупиш, опремиш и обучиш најбољу могућу војску и морнарицу, а онда учини све да их користиш што је могуће мање.”
Американци то, очигледно, нису умели. Нису ни могли. Та врста људског материјала и друштво које је од тога настало даје тај резултат, вероватно ће показати накнадна памет. Зато се уопште не мора показати као лош знак – да је њихово уређење мира фактички завршено 17. децембра 2021. од удара из Трећег Рима.
Пробуђена руска моћ
Шта би тог 17. децембра? То што се не сећате, не говори да то није важан догађај. Уосталом, као што се средином априла 1947. нико се не би сетио шта је било 12. марта.
А 17. децембра 2021. је Министарство спољних послова Русије објавило два документа у којима је Америци и свету објављено: да нема више ширења НАТО-а ка руским границама; да се повуку позиви из 2008. Украјини и Грузији за чланство у НАТО; да се учини правно-обавезујућа гаранција како никакви ракетни системи којим би могла да се гађа Москва неће бити распоређени у земљама око Русије; да неће бити НАТО или сличних „вежби” у близини руских граница; да ће се НАТО бродови и авиони држати одређене удаљености од руских граница и – да војно-војни односи одсад морају бити прецизно регулисани.
Помињани канадски професор геополитике Ивајло Груев подвлачи да посебно ваља обратити пажњу на две поруке:
1) повлачење војних контингената и база САД и НАТО-а из централне и источне Европе, уз одржавање војног паритета од 1997. године, пре него што су Естонија, Летонија, Литванија, Пољска, Чешка, Словачка, Словенија, Хрватска, Румунија и Бугарска примљене у НАТО чланство и
2) нема нуклеарних бомби средњег домета у Европи.
Руси су поручили да ово може да се среди, што би Лутвак рекао, „на византијски начин” – са Сергејом Лавровим или са Сергејом Шојгуом који би преговараче преусмерио, како рече један спољнополитички аналитичар успевајући да буде духовит, на „састанак са господином Искандером, господином Калибром, господином Кинжалом и господином Цирконом”. (Читалац препознаје имена доминантних руских ракетних система.)
Не, није било каубојски лежерног одбацивања из Вашингтона. Најгласнији је био Јенс Столтенберг. Службеник чији глас важи колико вика црног маринца у холивудском спектаклу.
Стање ствари
Кад се Путин огласио 2007. у Минхену, изгледало је као да се неки дечак побунио против Савета школе и све ће проћи кад га они помилују по коси. Али не…
Од тад, као што рече Душко Радовић, „све је пошло наопачке за врапце и мачке”. Следеће 2008. Абхазија и Јужна Осетија су се помериле од грузијске окупације на пристојну удаљеност. Кад су Американци 2012. кренули на Башара ел Асада у Сирији, он је позвао Русе у помоћ… Од 2014. Крим је враћен у састав Русије. Завршен је „Северни ток 2”, а западне силе су обећавале Украјини да ће терати Русе да им дају гас и кад не плаћају.
Кад су пре неки дан избили немири у Казахстану у којима је „коришћена технологија Мајдана” (Путин), руски специјалци су рутински слетели на аеродром у Алма Ати, као легитимни припадници ОДКБ савеза, и… „После Казахстана, ера обојених револуција је окончана“, оглашава озбиљан познавалац те врсте „хибридног ратовања”. То би била, вероватно, најважнија добијена битка.
Зато Русе ваља схватати озбиљно. Лавровљев заменик Александар Грушко је у репрезентативној емисији Владимира Соловјeва рекао: „Тренутак истине је стигао!” Ако не желе договор, „сигнализирали смо им (НАТО) да ћемо прећи на реализовање контрапретњи, али тада ће бити касно да нас питају зашто смо донели те одлуке и зашто смо распоредили системе”.
И Американци знају да би „ново распоређивање система наоружања, укључујући хиперсонично оружје, било претња Сједињеним Државама не само из Русије већ и из Белорусије, са Арктика, из Атлантика (укључујући Мексички залив) и Пацифика”. То потпуно неутралише ону претњу Москви да ће бити удаљена само пет минута од америчких ракета. Јер ће под истоветном претњом уништења бити „стратешке локације на територији САД, укључујући Вашингтон, с обзиром на брзину нових руских хиперсоничних система за напад: Циркон – 9 маха (9.800–11.025 км/h или 3 км у секунди) и Авангард 20–27 маха (30.000 км/h или 8,5 км у секунди)”.
Ако Американци 2007. нису могли да зауставе Путина, онда о томе 15 година касније нико озбиљан не може ни да размишља. Посебно после понижавајућег повлачења из Авганистана, према коме је повлачење Совјета 1989. било борбени поредак војске Александра Великог.
Посебна чињеница у свему је – кад неко озбиљан седи над великом шаховском таблом у Вашингтону – неупитан став кинеског председника Си Ђинпинга: „Ми (Русија и Кина) смо много више од савезника.” Додуше, тренутни недостатак озбиљних саговорника с друге стране и јесте највећи проблем. И Америке и света.
