Sad imam tremu (mišljah da ipak nikog neće zanimati)... ali ajde...
Elem, ima jedno mesto u Banatu za koje se priča da "nije čisto". Kao dete sam tamo često provodila raspuste. Dok smo bili klinci sve nam je bilo smešno i neozbiljno, ali se i nama tamo ponekad dešavalo nešto čudno. Na primer dešavalo se da se, kada se u sitne sate vraćamo kući, odjednom nađemo na drugom kraju sela, savim suprotno od mesta gde treba da budemo. Ponekad bi se tome smejali (kao, vidi budale, kako smo pogubljeni, ne znamo kud idemo...), ali kad bi se nekoliko puta tako prošetali od jednog kraja sela do drugog nije nam baš bilo smešno, pogotovo kad bi tako šetajući se dočekali i prve petlove. Obično bi tada postajali svesni priča koje smo slušali od starijih...
Na jednom kraju sela postoje dve velike bare koje stanovnici zovu "jezero". Moja rođaka se jednom vraćala kasno s posla iz treće smene i sa autobuske stanice pošla kući. Tamo stanuje ceo život i reklo bi se da i žmureći može da stigne do svoje kuće. Zato se ne malo iznenadila kada je idući ka kući stigla zapravo do jezera, koje joj uopšte nije usput. Kaže da je pri tom usput naišla na čoveka koji sedi u vratima (oni koji znaju stare banatske kuće znaju kako izgledaju velika ulazna vrata do ulice, duboko uvučena kao tunel). Čovek je opružio noge preko ulice tako da je morala da ih zaobiđe, a oči su mu sijale kao da su dve žeravice. Ipak joj ništa od svega nije bilo sumnjivo, kao da je bila hipnotisana. Tek kad se našla pored jezera shvatila je da je zalutala. Pri povratku čoveka u vratima više nije bilo. Tek kad je stigla kući uplašila se, kao da se probudila iz nekog sna.
Moj ujak je često čuvao vinograd noću. Put iz vinograda vodi pored jezera. Jednom kada se vraćao kući, opet u sitne sate, hteo je da prođe prečicom između te dve bare (jezera), jer je okolo znatno duže. Kad je bio oko sredine puta odjednom se ispred njega pojavila sitna ružna žena i počela da ga gura u vodu. Kaže da je bila toliko jaka da se jedva odupro, iako je on krupan čovek. Izgurala ga je skroz na početak puta neprestano pokušavajući da ga gurne u vodu (tu su se neki i davili). Kaže da se sav preznojio, a kad se napokon dokopao puta pobegao je koliko ga noge nose i više nikad nije tuda noću išao.
Moja majka je, kad je bila devojka, sa svojom drugaricom u tom selu nosila na leđima nepoznatu devojku koja im je iznenada usred noći skočila na leđa. Mama i njena drugarica su se kasno vraćale sa igranke (to su bile 60-e godine). Igranka je bila u "Domu" - tako su se zvala ta mesta (nekadašnji domovi kulture). Njih dve su išle same, jer su svi ostali hteli da ostanu duže. Dom se nalazio u sredini parka - zapravo bivšeg švapskog groblja. Taj park mi je uvek delovao jezivo, čak i sada kada je dobro osvetljen električnim svetiljkama. Ima blago talasastu površinu i pun je drveća kao na pravom groblju. I u po bela dana trudila sam se da i na biciklu što pre prođem kroz njega, a noću nika nisam smela sama tuda da prođem. Njih dve su išle ćuteći, kad, pošto su malo odmakle od Doma iz koga se još uvek čula sada već slaba muzika - odjednom im je neko ili nešto skočilo na leđa. Mama kaže da je odmah precrkla od straha, ali je nastavila da hoda kao po nekoj komandi. A to nešto je bilo teško kao olovo. Ona je ćutala i išla, a njena drugarica je bez prestanka mlela: "Beži od nas ženska glavo, šta ćeš kod nas... pusti nas na miru... beži od nas, šta si se navrzla...". Nosile su one to kroz ceo park, a kad su se primakle kasarni na drugom kraju parka mama kaže da je vojnik na straži upalio svetlo i ona se onda odvažila da pogleda iza sebe preko ramena. Mama kaže ovako: "Kad imam šta da vidim: devojka lepa kao upisana. Crna kosa brenovana, usta crvena, ona bela kao sneg... lepa, lepa...". Kaže da je i ona tada skupila hrabrost i rekla toj devojci da se smiluje i ostavi ih na miru. Ova ih nije slušala, samo je ćutala i sedela im na ramenima. Tek kad su izašle iz parka na ulicu, na svetlost, devojka je skočila sa njihovih leđa i stala uza zid. Njih dve su kao po komandi odjednom prešle u šprint, za tren oka stigle do kuće (prva je bila kuća njene drugarice), izbile kapiju (toliko su jako udarile u nju, nisu imale kad da otvaraju) i probudile ukućane koji im nisu poverovali. Ali kada su skinule košulje, na ramenu su obe imale ogromnu plavu masnicu. Tu noć je mama ostala kod drugarice. nije se usudila da ide svojoj kući. Mi, deca, smo je zadirkivali, kao bila je to neka lokalna devojka, a one se uplašile, ali mama kaže da se tu svi znaju, da nije u to vreme bilo prevoza kao danas da bi se neko nepoznat tek tako usled noći negde pojavio i da bi takvu "rasnu" devojku svakako zapazili - jednom rečju, da je nemoguće da je to bio neko "od ovoga sveta".
U tom selu je znatno ranije umro mladić, sin seoskog gazde Nemca - kažu da mu je prepuklo srce od straha. Taj momak i njihov sluga, takođe mladić, išli su na igranku u susedno selo. Vraćali su se kasno i kad su ušli u selo videli su odjednom kako pravo na njih ide čovek koji puca bičem i ispred sebe tera stado ćuraka. Taman da nalete na njih kad se sve to pretvorilo u ogromnog kera. Oni su potrčali što su brže mogli, a kad su ušli u dvorište gazdin sin je pao mrtav preko praga. Sluga je ispričao šta se dogodilo.
Moja tetka je jednom otišla na baštu (nije daleko, odmah izvan sela kod jezera). Nije se vraćala, pa su pošli da je traže i našli su je kako leži nepomično, "ni živa ni mrtva", kako to moja mama opisuje. Doneli su je kući, ali se njeno stanje danima nije menjalo - samo je nepomično ležala. Onda je ujak otišao u Bosnu (oni su bosanski kolonisti, oni od posle Drugog svetsko rata) samo sa jednom jedinom namerom: da nađe "đaka" koji će mu napraviti "zapis" za sestru. Kada se vratio sa zapisom stavili su ga u pojas i pripasali joj ga oko struka - i ona se istog časa probudila! Ničega se nije sećala niti je znala da danima tako leži. Zapis je morala stalno da nosi i nikada da ga ne skida (nosi ga i dan-danas). Zanimljivo je da je jednom izgubila zapis - i istog časa je ponovo pala u trans (ili šta već). Ijak je ponovo otišao u Bosnu, doneo drugi zapis i ona se opet probudila - ali kaže da mu je đak rekao da, ako ga ponovo izgubi, nema joj spasa, da treći zapis ne može da napravi.
Ima puno čudnih priča vezanih za ovo mesto. Jednom su momci-mangupi hteli da oberu kajsiju nekom tipu koji je bio opak i da mu se tako narugaju. Dogovorili su se, uvukli se noću u dvorište kod tipa, popeli se na kajsiju i taman počeli da beru - kad se ispod kajsije odjednom pojavi nekakva kao sneg bela ovca. Podigla je glavu i gledala pravo u njih. Poskakali su sa kajsije ne misleći da li će šta polomiti (to je bilo prilično veliko drvo za jednu kajsiju), pobegli su brzo kao vetar i nikad im na pamet više ništa slično nije palo.
Moja komšinica je u skorije vreme išla u to selo kod rođaka i nekako je uhvatila noć (treba dosta truda da se prebaciš donde autobusom, ako nisi iz tog kraja). Znala je kuda treba da ide, a i nije komplikovano jer je išla u jednu od najvećih ulica i sasvim blizu autobuskoj stanici. Međutim, prošla je kuću svojih rođaka i stigla na sasvim drugi kraj ulice, tamo gde je jezero. Kad je videla da je promašila vratila se ponovo i opet promašila, stigavši ovog puta do onog parka gde je bilo švapsko groblje. Oba puta je na svom putu srela nekakvu čudnu babu. Ponovo se vratila i opet stigla do jezera, promašujući kuću i opet je srela babu koja joj nije ništa rekla, a ni ova njoj. Tek na povratku je potrefila kuću rođaka, koji su se već bili zabrinuli. Još uvek nije bila svesna šta joj se dogodilo, a onda je izašla iz kuće da prospe vodu iz lavora u dvorište - i prosula vodu upravo na onu babu koju je sretala nekoliko puta, a koja je sada bila u dvorištu. I opet joj nije bilo jasno, nego se vratila u kuću i rekla onima unutra da je prosula vodu na njihovu babu, jer je pomislila da je to ona. Tek kad su joj ukućani rekli da je baba unutra, a ne napolju, a i sama je videla - u tom trenutku je shvatila i ispričala ukućanima šta joj se dogodilo na putu. Svi su izašli da traže tu babu - ali od babe ni traga ni glasa, ni u dvorištu ni na ulici.
Zašto se u ovom selu događaju takve stvari? Neki kažu da je to zbog groblja i crkve. Naime, posle rata je u ovom selu srušena švapska crkva i izmešteno staro švapsko groblje koje je bilo na sredini sela. Moja mama kaže da su kada se rušilo groblje u kosturnicama nalazili svašta. Jedan mladić koga su izvadili bio je "lep kao upisan i kao da je juče stavljen" i takve neke stvari. Jedan njen komšija je uzeo sanduk u kom je bio taj mladić da u njemu drži brašno. (Mama kaže da u njegovoj kući nikada nije htela jesti pitu zbog tog sanduka.) Selo je i danas bez crkve. Ali čudne priče o selu postoje još iz vremena pre rušenja crkve i groblja (o todorskim konjima, okretanju suvača bez daška vetra...). I priča o mladiću koji je umro od straha je iz ranijeg vremena. A ima i jedna tragično-romantična priča o nesretnoj ljubavi dvoje mladih koja je nešto između "Romea i Julije" i "Magbeta", s tom razlikom što je istinita (mama i sada čuva njihove slike, jer je nesrećni mladić njen rođak). Ali o tome neki drugi put, za danas je dosta.
Ša je bilo, niko ne želi da sluša jezive priče o ukletim kućama i tako to? Ili ste se svi uplašili pošto slutite da je došlo vreme za prave stvari (veliko otkrovenje, strašni sud, duhovi, demoni i ostala boranija...). Dobro, nema veze, mogu ja i da se vratim u svoju kućicu u šumi...
