UDB-a pucala na Pavelica u Argentini

[Nikita Kulganov]

Idi u BIA-u i traži da te puste i arhiv UDB-e da vidiš dokumenta, ne znam šta drugo da ti kažem.
Ako neće da te puste, pozovi se na Proku i reci da si njegov drug ili da te on poslao. Onda će te pustiti

Pitanje je ako se pozovem cak i na tebe da li cu imati uvid u arhivu udbe ?

Dokumenta nekadašnje Udbe: Da li je pravilnikom Arhiva Srbije o diskrecionom pravu izvršena diskriminacija?​

U Srbiji slobodno mogu da koriste nešto što je u regionu i bivšim jugoslovenskim zemljama dozvoljeno svim građanima – samo naučni radnici. A za sve ostale državljane Srbije važi drugačije pravilo. Naime, direktor Arhiva Srbije ima diskreciono pravo kome će, a kome neće dozvoliti uvid u dokumenta nekadašnje Udbe.
https://www.danas.rs/vesti/drustvo/...-pravu-izvrsena-diskriminacija/?cn-reloaded=1
Tako da nema mogucnosti da se proveri ono o cemu je Karanovic pricao

 

[Лекизан]

Pitanje je ako se pozovem cak i na tebe da li cu imati uvid u arhivu udbe ?

Dokumenta nekadašnje Udbe: Da li je pravilnikom Arhiva Srbije o diskrecionom pravu izvršena diskriminacija?​

U Srbiji slobodno mogu da koriste nešto što je u regionu i bivšim jugoslovenskim zemljama dozvoljeno svim građanima – samo naučni radnici. A za sve ostale državljane Srbije važi drugačije pravilo. Naime, direktor Arhiva Srbije ima diskreciono pravo kome će, a kome neće dozvoliti uvid u dokumenta nekadašnje Udbe.
https://www.danas.rs/vesti/drustvo/...-pravu-izvrsena-diskriminacija/?cn-reloaded=1
Tako da nema mogucnosti da se proveri ono o cemu je Karanovic pricao

То је од скоро, раније је могло.Он као историчар има увид у документа са којих је скинута ознака тајно, теби то сигурно не би дозволили.
У сваком случају више верујем њему него твојим бесмисленим покушајима да то релативизујеш.

 

[Nikita Kulganov]

То је од скоро, раније је могло.Он као историчар има увид у документа са којих је скинута ознака тајно, теби то сигурно не би дозволили.
У сваком случају више верујем њему него твојим бесмисленим покушајима да то релативизујеш.

Masa njih od Samardzica, Pejina,,,,su pricali svasta i pricali o nekim dokumentima koje nikada nisu pokazali.

 

[Лекизан]

Masa njih od Samardzica, Pejina,,,,su pricali svasta i pricali o nekim dokumentima koje nikada nisu pokazali.

Овде само ти причаш на основу онога што би желео а тако није.

 

[Nikita Kulganov]

Овде само ти причаш на основу онога што би желео а тако није.

Citava prica o Jovovicu aw svodi na njegovu pricu bez ikakvih dokaza, i za tebe je to istina u koju niko ne sme da sumnja.
Udba je pobila preko sto ustasa sirom sveta.

 

[Лекизан]

Citava prica o Jovovicu aw svodi na njegovu pricu bez ikakvih dokaza, i za tebe je to istina u koju niko ne sme da sumnja.
Udba je pobila preko sto ustasa sirom sveta.

УДБА је знала за Јововића, а за друге атентаторе не знамо, оСим ако верујеш Вишњи Павелић.
Павелића није.

 

[Nikita Kulganov]

УДБА је знала за Јововића, а за друге атентаторе не знамо, оСим ако верујеш Вишњи Павелић.
Павелића није.

Taj dokument da je Udba znala za Kovovica niko nije vodeo osim Ognjenovica. Niko drugi ni od istoricara ni od novinara nikada nije spomenuo taj dokument da postoji, a kamoli da ga objavi.

Samardzici - postoji barem pet dokumentata o saradnji Crne legije i partizana, nikad ih nije pokazao.
Pejin - za vreme ofanzive na Kozari Tito se sastao vise puta sa Pavelicem u Zagrebu, nikad nije pokazao taj dokument za koji tvrdi da ga je video.
Sotirovic - Tito i Pavelic napravili plan da istrebe Srbe, Nemci Titu slali oruzije da zejedno sa ustasama ubija sela, dokumenti nista,

Bez dokumenta sve je prazna prica

 

[Лекизан]

Taj dokument da je Udba znala za Kovovica niko nije vodeo osim Ognjenovica. Niko drugi ni od istoricara ni od novinara nikada nije spomenuo taj dokument da postoji, a kamoli da ga objavi.

Samardzici - postoji barem pet dokumentata o saradnji Crne legije i partizana, nikad ih nije pokazao.
Pejin - za vreme ofanzive na Kozari Tito se sastao vise puta sa Pavelicem u Zagrebu, nikad nije pokazao taj dokument za koji tvrdi da ga je video.
Sotirovic - Tito i Pavelic napravili plan da istrebe Srbe, Nemci Titu slali oruzije da zejedno sa ustasama ubija sela, dokumenti nista,

Bez dokumenta sve je prazna prica

Можеш само да булазниш и даље атентат на Павелића је извршио Јововић, не Кововић, а не УДБА, а документ је презентовао Карановић а не Огњеновић.

 

[Nikita Kulganov]

Можеш само да булазниш и даље атентат на Павелића је извршио Јововић, не Кововић, а не УДБА, а документ је презентовао Карановић а не Огњеновић.

Dokument koji niko nije video, i niko nije objavio....i treba da se veruje, nije istorija stvar ''verovanja'' nego dokumenta !!!

 

[Brđanin]

Dokument koji niko nije video, i niko nije objavio....i treba da se veruje, nije istorija stvar ''verovanja'' nego dokumenta !!!

Док га ти не видиш, не броји се.

 

[Njegos88]

Blagoje Jovović nije bio atentator na Pavelića​

Novak Adžić
23.02.2023. 15:48

Srpski istoričar dr Bojan Dimitrijević, iz Instituta za savremenu istoriju Srbije, ne tako davno je priznao da do priče Blagoja Jovovića (inače, saopštene poznih devedesetih godina XX vijeka), da je lično stanoviti Blagoje atentator na Anta Pavelića, srpska istoriografija uopšte nije znala ko je pucao na bivšeg poglavnika NDH u Argentini i ranio ga.

Iskaz Blagoja Jovovića je jedan i jedini navodni „izvor“ o imenu atentatora na Pavelića. Dakle, u pitanju je Jovovićeva lična priča, koju ne prati nijedno istorijsko svjedočanstvo. To je montirana priča bez izvora.

Znači, u modernoj srpskoj istoriografiji dok Blagoje Jovović krajem 1998. nije posjetio Crnu Goru i ispričao vlastitu (i četničku) bajku, odnosno izmišljotinu, da je on pucao na Pavelića, srpska istoriografija, uopšte, nikad i nigde nije pomenula da je četnička emigracija i posebice Blagoje Jovović (rodom iz Kosića, sela u Bjelopavlićima), izvršitelj atentata na Pavelića.

Postavlja se pitanje: ko ozbiljan u okviru moderne naučne istoriografije može vjerovati u izmišljenu priču (onda politički i lično motivisanu, ispričanu izgleda iz motiva da se „proslavi“ i da tako postane „srpski nacionalni heroj“ i „osvetnik“) – Blagoja Jovovića.

Kako se može vjerovati da je istinito nešto za što je jasno da je izmišljeno. Kad se, recimo, zna da nema nijedan istorijski izvor koji može to dokazati, čak ni na nivou pretpostavke.

Nema ni aluzije u istorijskim izvorima da to može biti tačno. Nikad ni četnička poratna emigracija u Argentini i SAD i u Evropi nije to tvrdila, niti igde ikad pomenula Jovovića kao atentatora.

Do druge polovine potonje decenije XX stoljeća, niko to nije pomenuo sem što je Jovović srpskom mitropolitu Amfilohiju Radoviću ispričao tu priču, sa ciljem da se „proslavi kao junak“ i tako postane „srpski heroj“ za koga se u javnom životu do tada nije znalo – da je on pucao i ranio ustaškog poglavnika.

Nijedan ozbiljni istoričar u Crnoj Gori, regionu i u Evropi nikad i nigde nije iznio tezu o Jovovićevom atentatu na Pavelića, niti prihvatio kao iole održivu novinarsku, publicističku i propagandnu bajku lansiranu od njega samoga i potom medijski od g. Tihomira Burzanovića i drugih, te istu rabljenu do besmisla, jer je ona i sama, po svojoj biti, kako samohvalisava tako i besmislena.

I srpska istoričarka prof. dr Dubravka Stojanović, profesorica na katedri za istoriju Univerziteta u Beogradu, tvrdi da nije tačno da je Jovović pucao na Pavelića. Ali, navedenu izmišljotinu režim Aleksandra Vučića u Srbiji je proglasio za neporecivu istinu.

Tako da je jedna ulica u Beogradu, odnosno u Zemunu, dobila ime po „atentatoru“ Blagoju Jovoviću. I to tako da je nekadašnja Zagorska ulica u Zemunu preimenovana u ulicu Blagoja Jovovića.

Podsjećam i na sljedeće činjenice: Ni jugoslovenski komunisti, odnosno jugoslovenska vlast u FNRJ i SFRJ i njena diplomacija, koji su pokušali da dobiju ekstradiciju Pavelića od vlasti Argentine da mu sude za ratne zločine u zemlji (kao kasnije Andriji Artukoviću što su sudili nakon sto je izručen SFRJ 1986) ni u jednom, istoriografiji poznatom dokumentu, izvoru, zapisu nijesu pomenuli da su četnicki emigranti pucali na Pavelića u Argentini i ranili ga, a još manje da su naveli da je to personalno učinio Blagoje Jovović.

Dakle, uporno se vrši lažiranje povijesti, odnosno stvaranje njene poželjne slike radi političke upotrebe iste.

Blagoje Jovović, porijeklom iz Kosića, kasniji četnički emigrant, se, kako smo pomenuli, sreo sa g. Amfilohijem i rekao mu da je on pucao na Pavelića i ranio ga, a „dično pero „od „istinoljubivog novinara“ g. Tihomira Burzanovića objavio je njegovu priču (bez ijednog istorijskog izvora i bez ijednog svjedoka) sa tendencijom da se to proglasi za „istinu“.

Inače, valja navesti da je 1999. preminuli g. Blagoje Jovović bio sporedna i skoro nepoznata osoba u okviru četničkog pokreta i njegovih oružanih formacija u zemlji tokom rata i potom u emigraciji i u njenoj štampi i periodici anonimna ličnost, te da istorijski izvori kazuju da on nije pucao na Pavelića, niti ga ranio, niti postoje dokazi da je on to uradio.

O Paveliću i ustašama je istoričar prof. dr Bogdan Krizman, najveći znalac te problematike napisao hiljade i hiljade stranica i nikad i nigdje ne samo da nije pomenuo Blagoja Jovovića, nego ni to da je četnicka emigracija organizirala i izvela atentat na Pavelića.

Takođe, nijedan izvor ustaške provenijencije (ustaške emigracije) ne spominje Blagoja Jovovića kao atentatora, niti četničke emigrante da su oni pucali i ranili Pavelića.

To ne pominje nigdje u javnim iskazima, ni Pavelićeva ćerka Višnja koja je u emigraciji s njim živjela u Argentini, prije i za vrijeme atentata i potom Španiji.

Da zaključimo: U Crnoj Gori se nastavlja uporno sa širenjem neistina ne samo o ovoj temi, već i o brojnim drugim krupnim stvarima. Skorašnje i ranije promocije knjiga na ovu temu, koje govore da je Blagoje Jovović bio atentator na Pavelića, samo su potvrda toga da neistina kad se nebrojeno puta ponavlja u propagandi za brojne ljude može postati istina.

Ali, postoje i oni koji tome ne vjeruju i ne mogu se ubijediti da je tačno ono što se ne može dokazati da je tačno. Pogotovo to nije moguće u naučnoj istoriografiji.

Autor je pravnik i istoričar sa Cetinja

 

[Njegos88]

Povodom teksta crnogorskog istoričara Novaka Adžića „Blagoje Jovović nije bio atentator na Pavelića“ (Danas, 23. februar)

Četnik jeste pucao na poglavnika NDH​

Veljko Đurić Mišina
26.02.2023. 2:02

Novak Adžić je primer „istoričara u pokušaju“: ne čita dovoljno niti prati savremene publicističke i istoriografske radove. Zastao je na pozicijama (partizanskim i zelenaškim) koje su odavno prevaziđene. Ima, međutim, jaku volju da presuđuje o događajima koji mu nisu jasni do kraja.

Adžić je pripadnik manjinskog dela stanovništva u Crnoj Gori i glasnogovornik protiv većine. Ta ostrašćenost vidi se i u ovom tekstu kada optužuje mitropolita crnogorsko-primorskog Srpske pravoslavne crkve Amfilohija Radovića (čiju ni titulu ne zna, jer ga imenuje kao srpskog mitropolitu) insinuirajući da je on začetnik priče o atentatu Blagoja Jovovića, pripadnika Jugoslovenska vojske u otadžbini, na ustaškog poglavnika Antu Pavelića.

Elem, Adžić je pokušao da presuđuje u slučaju koji se, sudeći po relevantnim izvorima, stvarno i desio. Da bi bio ubedljiviji u svojim tvrdnjama pozivao se na dvoje istoričara iz Beograda: Bojana Dimitrijevića i Dubravku Stojanović. Koliko je Adžić pouzdan govori i činjenica da ne zna pravo ime instituta gde je zaposlen Dimitrijević: nije to Institut za noviju istoriju Srbije već Institut za savremenu istoriju!

Dimitrijević je, kao iskusni istoričar, kazao samo ono što mu je bilo poznato: o atentatu Blagoja Jovovića jugoslovenska istoriografija nije znala ništa!

Da je Dimitrijevića odveć zanimala sudbina poglavnika Pavelića, dobio bi knjigu Pere Zlatara Meta Pavelić: Živ ili mrtav (Grafoprint, Gornji Milanovac, 2010) i lično bi upoznao autora (koji je znatan deo svog života proveo u Beogradu). No, o pomenutoj knjizi ću malo kasnije.

Drugo ime koje Adžić pominje kao relevantan izvor jeste Dubravka Stojanović: „I srpska istoričarka prof. dr Dubravka Stojanović, profesorica na katedri za istoriju Univerziteta u Beogradu, tvrdi da nije tačno da je Jovović pucao na Pavelića.“

Adžić je pogrešio i u slučaju titulisanja dr Stojanović: ona predaje na Katedri za opštu savremenu istoriju Odeljenja za istoriju! Katedra i odeljenje nisu isto! Uzgred, ona nema nijedan naučni rad iz istorije Drugog svetskog rata.

Adžić je (kao diplomirani pravnik) dobio posao na Filozofskom fakultetu u Nikšiću gde predaje nekoliko predmeta, pa i Istoriju Jugoslavije. Nije mi jasno što se upustio u temu o kojoj ništa nije pročitao. Možda mu se tema namestila da da malo oduška svojoj ostrašćenosti kad je reč o Srpstvu.

Kao znatno iskusniji u istorijskoj nauci, moram da naglasim da slabo čita. A da bi predavao Istoriju Jugoslavije morao bi da prati šta se objavljuje iz te oblasti. Ističem sledeći rad: Milorad T. Ćulafić, Argentinski osvetnici – Atentat na Antu Pavelića, Jasen, Beograd, 2016.

Nije toliko ni bitno što sam ja pisao predgovor već je daleko važnije što je na kraju dat spisak korišćene literature objavljene na više jezika i različitog kvaliteta. Naravno, da ću vrlo rado poslati jedan primerak te knjige u Nikšić, na Filozofski fakultet. Pribojavam se da će je Adžić odbaciti jer je štampana na srpskoj ćirilici, koja je, po tumačenju Montenegrina „oružje velikosrpske hegemonije,….“

Adžić tvrdi: „Podsjećam i na sljedeće činjenice: Ni jugoslovenski komunisti, odnosno jugoslovenska vlast u FNRJ i SFRJ i njena diplomacija, koji su pokušali da dobiju ekstradiciju Pavelića od vlasti Argentine da mu sude za ratne zločine u zemlji (kao kasnije Andriji Artukoviću što su sudili nakon što je izručen SFRJ 1986) ni u jednom, istoriografiji poznatom dokumentu, izvoru, zapisu nijesu pomenuli da su četnički emigranti pucali na Pavelića u Argentini i ranili ga, a još manje da su naveli da je to personalno učinio Blagoje Jovović.“

Da je završio studije istorije, Adžić bi znao da jugoslovenska vlast nije stavila Antu Pavelića na listu ratnih zločinaca koja je poslata međunarodnom organizacijama koje su se bavile ratnim zločinima, kao što nikada javno nije obznanila optužnicu protiv njega.

Uzgred, Jugosloveni su dobili Andriju Artukovića, štićenika britanskih službi i 1934.. i 1945. godine, zahvaljujući Izraelu i Jevrejima.

Isto kao što su Hrvati dobili i Dinka Šakića, zahvaljujući jednom Crnogorcu, diplomati koji je godinama službovao u Americi, koji je Jevrejima dostavio važne informacije. Artuković i Šakić umrli su u Hrvatskoj, za drugog se zna da je sahranjen u ustaškoj uniformi!

Red je da objasnim otkud da se baš ja javim i da komentarišem Adžićevo pisanije. Prilikom svečanog otkrivanja spomen-ploče na pročelju Zagorske ulice u Beogradu, bio sam učesnik tog događaja.

Tada sam kratko poredio maršala Josipa Broza Tita i poglavnika Antu Pavelića u kontekstu odnosa prema srpskom nacionalnom pitanju. Kazao sam, pored ostalog, da Beogradu ne priliči ime ulice (Zagorska) i pohvalio promenu imena u Ulica Blagoja Jovovića. Bio sam ubeđen da je Jovović pucao na Pavelića jer sam čuo nešto više o tome od onoga koji je znao dovoljno.

Poznavao sam Peru Zlatara. Znao sam za njegove novinarske i publicističke radove: znao sam da je svojevremeno inicirao potragu za poreklom onih koji o sebi nisu znali previše – reč je o srpskoj siročadi, većinom sa Kozare iz 1942. godine (to je radio sa kolegom Marinom Zurlom u zagrebačkom nedeljniku „Arena“).

Zlatar je 2010. u Zagrebu objavio, pod znakom „Jutarnjeg lista“, dvodelnu knjigu Meta poglavnik: Živ ili mrtav. Knjige je potom objavljena i u Gornjem Milanovcu, u Srbiji, sa nešto izmenjenim naslovom.

Reč je o literarnoj verziji dugih razgovora autora sa visokim funkcionerima hrvatske Službe državne sigurnosti, koji su bili zaduženi za ustašku emigraciju, i obimnog materijala koji su Zlataru sagovornici stavili na raspolaganje.

Drugovi iz Službe dobro su poznavali njegov talenat i imali u njega veliko poverenje (bio je i u upravi NK Dinama iz Zagreba). Moja reakcija na Adžićev tekst nije mesto za prepričavanje Zlatareve knjige pa nudim da je pošaljem u biblioteku Filozofskog fakulteta u Nikšiću, kao što sam obećao i Ćulafićevu knjigu.

Pozivanje na Bogdana Krizmana je korisno ali je on objavljivao pre više od četiri decenije donoseći činjenice koje su u tekstovima, prvenstveno hrvatskih istoričara, u određenim segmentima prevaziđene.

Tačno je da Krizman ne pominje atentat na Pavelića ali to ne znači da ga i nije bilo. Uostalom, i sam Pavelić u svojim sećanjima ne pominje mnogo toga, na primer, državni zločin počinjen nad Srbima, Židovima (Jevrejima), Ciganima (Romima).

Adžić je u pravu kada kaže: „Dakle, uporno se vrši lažiranje povijesti, odnosno stvaranje njene poželjne slike radi političke upotrebe iste“, jer on sam on to čini svojim delovanjem.

Red je da razjasnimo i sintagmu „stvaranje poželjne slike“. Da li bi ustaška emigracija objavila da je jedan četnik pucao na njihovog poglavnika? Ili, da li bi komunistička propaganda istu vest pompezno obznanila? Ni jednima ni drugima pucanje nije išlo u prilog pa su sve to prećutali.

A ćutanje je za Adžića dovoljan dokaz da pucnjave nije ni bilo! U ovom kontekstu trebalo bi pomenuti ubistvo Vjekoslava Maksa Luburića koje je odradio pripadnik jugoslovenska Službe pa se o tom događaju znaju svi detalji (čime se ona ponosi)! Da je na Pavelića pucao njihov član, znalo bi se, a ovako?

I na kraju još jedan savet pravniku Adžiću: Franjo Tuđman je inicirao proces otvaranja arhiva Službe državne sigurnosti tako što je ona predata Hrvatskom državnom arhivu.

Trebalo bi tamo zaviriti u materijal diplomatskih i drugih predstavnika iz Južne Amerike. Našlo bi se ponešto o Jovoviću i Paveliću! Stoga predlažem Adžiću da otputuje u Zagreb, možda nešto i pronađe. Kao i Savić Marković što je u Zagrebu pronašao podatke o poreklu Montenegrina, to jest Crnogoraca!

Autor je istoričar

 

[Brđanin]

Blagoje Jovović nije bio atentator na Pavelića​

Novak Adžić
23.02.2023. 15:48

Srpski istoričar dr Bojan Dimitrijević, iz Instituta za savremenu istoriju Srbije, ne tako davno je priznao da do priče Blagoja Jovovića (inače, saopštene poznih devedesetih godina XX vijeka), da je lično stanoviti Blagoje atentator na Anta Pavelića, srpska istoriografija uopšte nije znala ko je pucao na bivšeg poglavnika NDH u Argentini i ranio ga.

Iskaz Blagoja Jovovića je jedan i jedini navodni „izvor“ o imenu atentatora na Pavelića. Dakle, u pitanju je Jovovićeva lična priča, koju ne prati nijedno istorijsko svjedočanstvo. To je montirana priča bez izvora.

Znači, u modernoj srpskoj istoriografiji dok Blagoje Jovović krajem 1998. nije posjetio Crnu Goru i ispričao vlastitu (i četničku) bajku, odnosno izmišljotinu, da je on pucao na Pavelića, srpska istoriografija, uopšte, nikad i nigde nije pomenula da je četnička emigracija i posebice Blagoje Jovović (rodom iz Kosića, sela u Bjelopavlićima), izvršitelj atentata na Pavelića.

Postavlja se pitanje: ko ozbiljan u okviru moderne naučne istoriografije može vjerovati u izmišljenu priču (onda politički i lično motivisanu, ispričanu izgleda iz motiva da se „proslavi“ i da tako postane „srpski nacionalni heroj“ i „osvetnik“) – Blagoja Jovovića.

Kako se može vjerovati da je istinito nešto za što je jasno da je izmišljeno. Kad se, recimo, zna da nema nijedan istorijski izvor koji može to dokazati, čak ni na nivou pretpostavke.

Nema ni aluzije u istorijskim izvorima da to može biti tačno. Nikad ni četnička poratna emigracija u Argentini i SAD i u Evropi nije to tvrdila, niti igde ikad pomenula Jovovića kao atentatora.

Do druge polovine potonje decenije XX stoljeća, niko to nije pomenuo sem što je Jovović srpskom mitropolitu Amfilohiju Radoviću ispričao tu priču, sa ciljem da se „proslavi kao junak“ i tako postane „srpski heroj“ za koga se u javnom životu do tada nije znalo – da je on pucao i ranio ustaškog poglavnika.

Nijedan ozbiljni istoričar u Crnoj Gori, regionu i u Evropi nikad i nigde nije iznio tezu o Jovovićevom atentatu na Pavelića, niti prihvatio kao iole održivu novinarsku, publicističku i propagandnu bajku lansiranu od njega samoga i potom medijski od g. Tihomira Burzanovića i drugih, te istu rabljenu do besmisla, jer je ona i sama, po svojoj biti, kako samohvalisava tako i besmislena.

I srpska istoričarka prof. dr Dubravka Stojanović, profesorica na katedri za istoriju Univerziteta u Beogradu, tvrdi da nije tačno da je Jovović pucao na Pavelića. Ali, navedenu izmišljotinu režim Aleksandra Vučića u Srbiji je proglasio za neporecivu istinu.

Tako da je jedna ulica u Beogradu, odnosno u Zemunu, dobila ime po „atentatoru“ Blagoju Jovoviću. I to tako da je nekadašnja Zagorska ulica u Zemunu preimenovana u ulicu Blagoja Jovovića.

Podsjećam i na sljedeće činjenice: Ni jugoslovenski komunisti, odnosno jugoslovenska vlast u FNRJ i SFRJ i njena diplomacija, koji su pokušali da dobiju ekstradiciju Pavelića od vlasti Argentine da mu sude za ratne zločine u zemlji (kao kasnije Andriji Artukoviću što su sudili nakon sto je izručen SFRJ 1986) ni u jednom, istoriografiji poznatom dokumentu, izvoru, zapisu nijesu pomenuli da su četnicki emigranti pucali na Pavelića u Argentini i ranili ga, a još manje da su naveli da je to personalno učinio Blagoje Jovović.

Dakle, uporno se vrši lažiranje povijesti, odnosno stvaranje njene poželjne slike radi političke upotrebe iste.

Blagoje Jovović, porijeklom iz Kosića, kasniji četnički emigrant, se, kako smo pomenuli, sreo sa g. Amfilohijem i rekao mu da je on pucao na Pavelića i ranio ga, a „dično pero „od „istinoljubivog novinara“ g. Tihomira Burzanovića objavio je njegovu priču (bez ijednog istorijskog izvora i bez ijednog svjedoka) sa tendencijom da se to proglasi za „istinu“.

Inače, valja navesti da je 1999. preminuli g. Blagoje Jovović bio sporedna i skoro nepoznata osoba u okviru četničkog pokreta i njegovih oružanih formacija u zemlji tokom rata i potom u emigraciji i u njenoj štampi i periodici anonimna ličnost, te da istorijski izvori kazuju da on nije pucao na Pavelića, niti ga ranio, niti postoje dokazi da je on to uradio.

O Paveliću i ustašama je istoričar prof. dr Bogdan Krizman, najveći znalac te problematike napisao hiljade i hiljade stranica i nikad i nigdje ne samo da nije pomenuo Blagoja Jovovića, nego ni to da je četnicka emigracija organizirala i izvela atentat na Pavelića.

Takođe, nijedan izvor ustaške provenijencije (ustaške emigracije) ne spominje Blagoja Jovovića kao atentatora, niti četničke emigrante da su oni pucali i ranili Pavelića.

To ne pominje nigdje u javnim iskazima, ni Pavelićeva ćerka Višnja koja je u emigraciji s njim živjela u Argentini, prije i za vrijeme atentata i potom Španiji.

Da zaključimo: U Crnoj Gori se nastavlja uporno sa širenjem neistina ne samo o ovoj temi, već i o brojnim drugim krupnim stvarima. Skorašnje i ranije promocije knjiga na ovu temu, koje govore da je Blagoje Jovović bio atentator na Pavelića, samo su potvrda toga da neistina kad se nebrojeno puta ponavlja u propagandi za brojne ljude može postati istina.

Ali, postoje i oni koji tome ne vjeruju i ne mogu se ubijediti da je tačno ono što se ne može dokazati da je tačno. Pogotovo to nije moguće u naučnoj istoriografiji.

Autor je pravnik i istoričar sa Cetinja

E ovaj kako kaže, onda je tako.

 

[Njegos88]

Odgovor na tekst beogradskog istoričara Veljka Đurića Mišine "Četnik jeste pucao na poglavnika NDH" (Danas, 25-26. februar)

Četnička bajka o Blagoju Jovoviću (Prvi Deo)​

Novak Adžić
28.02.2023. 11:07

Zbog ograničenosti prostora ne mogu se, nažalost, pomno i detaljnije osvrnuti na svaku pojedinačnu tvrdnju koju je u reagovanju na moj tekst iznio u cijenjenom Danasu istoričar Veljko Đurić Mišina.

Jedno je sigurno, da su mu uzaludni i promašeni svi pokušaji podvale i moje stigmatizacije da sam navodno „srbomrzac“.

To je otrcana propagandna fraza koja ne odgovara istini, kao što ne odgovara ni istini njegova pogrešna ocjena da sam „istoričar u pokušaju“ s obzirom na lako provjerljivu i nespornu, očiglednu činjenicu da sam ja diplomirani pravnik i istoričar, odnosno magistar istorije i doktorand istorijskih nauka (postupak izrade mog prijavljenog doktorata-disertacije iz istorije – u toku je i kreće se ka završnoj fazi).

Ja sam nacionalni Crnogorac i pripadam istorijskom, vjekovnom crnogorskom narodu i etnosu i državi Crnoj Gori i iz srca sam stare Crne Gore, iz Cetinja, odnosno postojbinom iz plemena Kosijeri (selo Đinovići u Riječkoj nahiji, ranije Katunskoj). Nijesam kao pojedini došljak i nikad, niti iko moj bio konvertit. Ali, to nije suština ove polemike.

Uzgred rečeno, ja sam napisao u tekstu da je uvaženi dr Bojan Dimitrijević istoričar iz Instituta za savremenu istorije Srbije, te ne vidim gdje je to vidio gospodin Đurić Mišina da sam drugačije i neprecizno napisao. Izgleda, kroz njegovu dioptriju se vidi samo ono čega nema u stvarnosti ili u istorijskim izvorima, odnosno čega (makar još uvijek) nema u dostupnoj arhivskoj građi, dokumentima, predmetima, fondovima, zbirkama…

Ali, dotični gospodin se u istoriografiji bavi projekcijama, domišljanjima, gatanjem, imaginacijom, koja može biti simpatična i poželjna u raznim sferama, ali ne u istorijskoj i pravnoj nauci. Gospodin Đurić Mišina, koherentno tome, „zna“, očito kao da ga je dvorio i svijeću mu držao kao svjedok, da je Blagoje Jovović pucao i ranio poglavnika NDH Antu Pavelića, iako nema vjerodostojnih, autentičnih dokaza o tome. Esencijalno, to je najobičnija politički i ideološki determinisana propaganda priča, bajka, izmišljotina i podvala lakovjernima.

U ovom tekstu-reagovanju na moj tekst gospodin istoričar Veljko Đurić Mišina se drži onog gesla: ako nemaš izvora, činjenica i dokaza sam ih stvori ili izmisli. To što za njega i one koje isto tvrde kao on, ne važe pravila istorijske metodologije manje je važno. Važno je samo da se priča plasira i nametne, bez obzira na to što nije istinita ili se ne može dokazati da je istinita. Samo ako ima i pogotovo režimsku upotrebnu svrhu. No, suština je da tvrdnje bez dokaza ne važe ni u pravnoj ni u istorijakoj nauci.

Evidentno je da se uveliko u Srbiji i Crnoj Gori, nažalost, opet u potonje vrijeme medijski napadno, pronosi, servira i nameće neistina da je četnički emigrant u Argentini Blagoje Jovović bio 10. aprila 1957. u mjestu Lomas de Palamar, predgrađu Buenos Ajresa, i da je atentator na ustaškog poglavnika NDH dr Anta Pavelića, koji se već dugo vremena krio u Argentini, u kojoj je našao utočište kao bjegunac od suda, pravde i zakona nakon završetka Drugog svjetskog rata.

Ta verzija da je četnička grupa samoinicijativno, na čelu sa Blagojem Jovovićem planirala, organizovala i izvela atentat na ustaškog poglavnika u emigraciji, lansirana je i objavljena krajem 1998. i tokom 1999. godine. Kad je tada ostarjeli Blagoje Jovović došao iz Argentine u Crnu Goru i „ispovijedio“ se, nakon tobože 42 godine „zavjeta ćutanja“ srpskom mitropolitu Amfilohiju Radoviću i ispričao mu priču da je on pucao na Pavelića i ranio ga sa sva metka….

To Jovovićevo kazivanje pretočio je potom u knjigu pod naslovom „DVA METKA ZA PAVELIĆA“ – „novinar“ Tihomir Tiho Burzanović. Tako da je u konačnici ispalo da se Blagoje Jovović nije ispovijedio u crkvi svom mitropolitu Amfilohiju Radoviću, a sveta tajna ispovijedi bi trebala biti strogo čuvana, nego „novinaru“ Tihu Burzanoviću, koji je potom objavljujući knjigu tu „ispovijest“ na sva zvona objavio da je svi čuju i znaju za nju.
Konkretno, tu četničku bajku ili fantaziju, kojom se željela i hoće postići poželjna slika prošlosti, združeno su javno eksploatisali kako staročetnici, tako i pripadnici i promoventi neočetničke velikosroske ideologije i politike. Kako tada, tako i dan-danas.

to be continued....

 

[Njegos88]

Odgovor na tekst beogradskog istoričara Veljka Đurića Mišine "Četnik jeste pucao na poglavnika NDH" (Danas, 25-26. februar)

Četnička bajka o Blagoju Jovoviću (Drugi Deo)​

Novak Adžić
28.02.2023. 11:07

continued...

Hrvatski i ranije jugoslovenski istoričar prof. dr Hrvoje Matković u knjizi „Povijest Nezavisne Države Hrvatske“, Zagreb, 2002, str. 250, piše da je atentat na Anta Pavelića (koji se krio pod imenom Pablo Aranjos) izvršen u Argentini u Buenos Ajresu, u obližnjem naselju Lomas del Palomar, u blizini kuće u kojoj je živio 10. 4. 1957. Istoričar dr Matković piše da je Pavelića jedno lice pratilo i ranilo sa dva hica, ali nigdje ne pominje da je na Pavelića pucao Blagoje Jovović, niti da ga je on ranio, kao bilo ko da je to uradio od četničkih emigranata.

Sa ciljem da „stvore“ novog „nacionalnog heroja“, da izgrade novi „mit“ s političkom i ideološkom upotrebom, o Blagoju Jovoviću kao „osvetniku za sva srpska stradanja i patnje“, Vučićeva vlast u Srbiji tu „maštovitu“ naraciju odnosno lažibajku je objeručke prihvatila i na osnovu nje, a budući da veliča četnike, promijenila ime Zagorske ulice u Zemunu i dala joj ime ulica Blagoja Jovovića. Izgleda mi da se u zadnje vrijeme organizuju promocije knjiga o Blagoju Jovoviću u Crnoj Gori sa sličnim pretenzijama.

Ni naratoru te priče o atentatu na Pavelića – već poodavno preminulom Blagoju Jovoviću, ni bilježnicima i promoventima iste ili sličnih knjiga, u čemu je bio aktivan i sada je i gospodin Đurić Mišina, naravno, nije bilo od značaja da za tu priču njeni protagonisti nijesu ponudili nijedan istorijski izvor, nijedan dokument ili relevantno i vjerodostojno svjedočanstvo čime bi mogli potvrditi i učiniti koliko-toliko ozbiljnom tu, od starta, inače, neozbiljnu i obmanjivačku pripovijest pretjeranu čak i za seoska posijela.

Takođe, od značaja je reći da u objavljivanju i promovisanju Jovovićevih fantazija, „uspomena“ (ili naručene i naučene priče), niko od zagovornika tog propagandno-agitacionog i indoktrinarskog diskursa, nije konsultovao, a kamoli naveo, ni bibliografiju, literaturu, a posebno ne izvore različitog porijekla, koji svjedoče na tu temu, niti je ponudio, odnosno, prezentirao objavljene verzije (koje su potpuno drugačije od navedene) atentata na ustaškog poglavnika Anta Pavelića, koji je, inače, preminuo dvije godine osam mjeseci i osamnaest dana nakon atentata – i to u Španiji (Madridu) 28. decembra 1959. godine.

Valja reći da čuveni istraživač-istoričar akademik prof. dr Bogdan Krizman u knjizi „Pavelić u bjekstvu“ (1986) ne samo da Blagoja Jovovića ne pominje kao atentatora, nego nigdje ne piše da je to uradila četnička emigracija. No neki episkopi i brojni popovi SPC i u Crnoj Gori prigrlili su tu imaginarnu priču o Blagoju Jovoviću kao atentatoru na Pavelića a u tome se već „afirmisao“ gospodin Đurić Mišina kao civilno lice.

U promovisanju te maštovite priče osnov i smisao je očito širenje četničke kleronacionalističke politike i svetosavske ideologije – i izmišljanje novih „nacionalnih heroja“ i novih „legendi“ .

Napominjem i na činjenicu o tome da je navodno Blagoje Jovović pucao u Pavelića 1957, nije znala ni četnička emigracija u Argentini do 1999, što je i sam višedecenijski četnički emigrant Vladimir Ivanišević (zvani Kokotan) u Argentini priznao u jednom objavljenome tekstu poslije 1999.

To govori i o tome da četnička emigracija nije organizovala i izvela atentat na Pavelića, što je i logično budući na mnoge primjere koalicije četnika i ustaša u Drugom svjetskom ratu u borbi protiv NOB-a i partizana i ratne sporazume između Draže Mihailovića i Anta Pavelića, odnosno njihovih poklisara. Iako nije u istom kontekstu, ali je važno reći da ne treba zaboraviti sporazum o podjeli Jugoslavije zaključen između dr Anta Pavelića i dr Milana Stojadinovića 1954. godine u Buenos Ajresu (Argentina). Iako Stojadinović nije bio četnik, rado se i brzo dogovorio sa Pavelićem u Argentini o saradnji na razbijanju Jugoslavije.

Pošto još uvijek nijesu dostupni istraživačima, relevantni istorijski izvori (UDBE/SDB bivše Jugoslavije ili njenih republičkih organa, kao ni izvori argentinskih vlasti, dokumenti stranih obavještajnih i drugih službi, itd.) o atentatu na Anta Pavelića 1957, teško da se može rekonstruisati, na činjenicama i dokazima, primarnim i prvorazrednim izvorima, zasnovana i provjerljiva priča o ranjavanju ustaškog poglavnika u izbjeglištvu.

U ovom kontestu, o tome može biti zanimljiva, u sažetoj formi prezentirana, verzija atentata na Pavelića, koju je 1992. objavio publicista i književnik Đurica Labović u knjizi pod naslovom „PET HITACA U PAVELIĆA (obaveštajni roman)“, a koju zastupnici Jovovićeve verzije atentata uopšte nijesu uzeli u obzir kao jednu od moguće tačnih, makar i djelimično. To, dakako, ne znači da je Labovićeva objavljena priča tačna, ali je svakako treba uzeti u obzir makar kao informaciju koja bi zahtijevala kritičku ocjenu i provjeru onih koji se tim pitanjem temeljnije dalje kane baviti.

Tu verziju atentata na Pavelića koju je objavio Đurica Labović (a koja je potpuno suprotna od ove koju je ranije iznio Blagoje Jovović, te koju je SPC s oduševljenjem usvojila kao i Vučićev režim u Srbiji), koncizno donosi, odnosno prepričava i novinar i pisac Marko Lopušina u knjizi „UBIJ BLIŽNJEG SVOG“. I ona ukratko glasi:
Poslije Drugog svjetskog rata, jugoslovenska komunistička vlast, njen državni vrh i tajna služba, pravili su planove ili likvidaciji ili obezbjeđivanju ekstradicija izbjeglih u inostranstvo kvislinga, saradnika fašističkih i nacističkih okupatora u ratu, koje je smatrala ratnim zločincima, da bi se obračunali sa njima ili ih priveli pravdi i sudili im u zemlji.

Postojala je u vrhu poratne Jugoslavije namjera da se pronađe i uhvati u inostranstvu i poglavnik NDH Ante Pavelić, da se, ako već vlasti Argentine neće da ga legalnim putem izruče, isti kidnapuje, otme i prinudno prebaci i dovede u Jugoslaviju da mu se sudi. Kad je jugoslovenska vlast saznala da se Pavelić s porodicom krije u Argentini, jugoslovenska UDBA poslala je Slobodana Uču Krstića da ispita mogućnosti hvatanja Pavelića i solucije njegovog prebacivanja, odnosno prinudnog dovođenja u Jugoslaviju.

Prema ispitivanjima Krstića postojala je realna šansa da se to može fizički uraditi i kidnapovati Pavelić. Stoga je navedeni Krstić krenuo u akciju i navodno pronašao dva jugoslovenska emigranta koja su za novčanu naknadu pristala da otmu Pavelića. Međutim, u međuvremenu jugoslovenska UDBA je odustala od te namjere, jer je smatrala teško izvodljivom, rizičnom i skupom.

Iako nema zvaničnih dokumenata o tome, po iskazima Labovića, koje prenosi i M. Lopušina, navodno je neko iz službe donio odluku da se puca na Pavelića, a taj neko bio je beogradski avanturista pod imenom „Žarko“ (ne pominje mu se prezime), koji je navodno djelovao po uputstvima iz jugoslovenskog diplomatsko-konzularnog predstavništva Jugoslavije u Argentini, te se pominje u tom smislu diplomata Boško Vidaković da je vodio rečenog agenta. Ta akcija atentata na Pavelića šifrofana je pod imenom ovog tajnog agenta „Strela“.

U SDB-u Jugoslavije tu akciju su vodili Edi Brajnik i Milan Vasić. Egzekucija je bila planirana za 10. april 1957, kada Pavelić odlazi na ručak u centar Buenos Ajresa. Prema objavljenoj priči Đurice Labovića u navedenoj knjizi, atentator UDBA pod imenom „Žarko“ je toga dana nasred ulice ispalio pet hitaca (metaka) na Anta Pavelića i odmah sio u auto i njime pobjegao i zatim napustio Argentinu.

Labović piše da je Pavelić ranjen, ali da je preživio atentat i da je od njegovih posljedica preminuo u Madridu 28. decembra 1959. godine. To je suština Labovićeve objavljene priče o atentatu na Anta Pavelića. Naravno, to je jedna od verzija koja je do sada poznata i ne može se, još uvijek, provjeriti i reći da je ona istinita. Ali postoji, na nivou publicističkog kazivanja. Za naučne krugove ni navedena priča kao ni ona Blagoja Jovovića nije ozbiljna, jer bez činjenica i dokaza se ne može nešto prihvatiti da je tačno ili osnovano.

Na kraju, umjesto zaključka želim kazati: Očigledno je, da je sve ovo što sam naveo kao činjenice, suviše komplikovano i zahtjevno za mog oponenta. Oprostio bih mu sve, pa čak ozbiljno uzeo u razmatranje njegove početničke nebuloze, ako mi se samo odgovori na jedno rposto pitanje: ima li igdje bar još neki izvor o tome da je Jovović „atentator“ osim njegovog samohvalisećeg iskaza?

Prosto, da prostije ne može biti i nadam se, ne toliko teško pitanje? Veljko Đurić Mišina traži poput Jovovića da mu vjerujem na riječ.

Autor je pravnik i istoričar iz Cetinja

 

[Brđanin]

Odgovor na tekst beogradskog istoričara Veljka Đurića Mišine "Četnik jeste pucao na poglavnika NDH" (Danas, 25-26. februar)

Četnička bajka o Blagoju Jovoviću (Drugi Deo)​

Novak Adžić
28.02.2023. 11:07

continued...

Hrvatski i ranije jugoslovenski istoričar prof. dr Hrvoje Matković u knjizi „Povijest Nezavisne Države Hrvatske“, Zagreb, 2002, str. 250, piše da je atentat na Anta Pavelića (koji se krio pod imenom Pablo Aranjos) izvršen u Argentini u Buenos Ajresu, u obližnjem naselju Lomas del Palomar, u blizini kuće u kojoj je živio 10. 4. 1957. Istoričar dr Matković piše da je Pavelića jedno lice pratilo i ranilo sa dva hica, ali nigdje ne pominje da je na Pavelića pucao Blagoje Jovović, niti da ga je on ranio, kao bilo ko da je to uradio od četničkih emigranata.

Sa ciljem da „stvore“ novog „nacionalnog heroja“, da izgrade novi „mit“ s političkom i ideološkom upotrebom, o Blagoju Jovoviću kao „osvetniku za sva srpska stradanja i patnje“, Vučićeva vlast u Srbiji tu „maštovitu“ naraciju odnosno lažibajku je objeručke prihvatila i na osnovu nje, a budući da veliča četnike, promijenila ime Zagorske ulice u Zemunu i dala joj ime ulica Blagoja Jovovića. Izgleda mi da se u zadnje vrijeme organizuju promocije knjiga o Blagoju Jovoviću u Crnoj Gori sa sličnim pretenzijama.

Ni naratoru te priče o atentatu na Pavelića – već poodavno preminulom Blagoju Jovoviću, ni bilježnicima i promoventima iste ili sličnih knjiga, u čemu je bio aktivan i sada je i gospodin Đurić Mišina, naravno, nije bilo od značaja da za tu priču njeni protagonisti nijesu ponudili nijedan istorijski izvor, nijedan dokument ili relevantno i vjerodostojno svjedočanstvo čime bi mogli potvrditi i učiniti koliko-toliko ozbiljnom tu, od starta, inače, neozbiljnu i obmanjivačku pripovijest pretjeranu čak i za seoska posijela.

Takođe, od značaja je reći da u objavljivanju i promovisanju Jovovićevih fantazija, „uspomena“ (ili naručene i naučene priče), niko od zagovornika tog propagandno-agitacionog i indoktrinarskog diskursa, nije konsultovao, a kamoli naveo, ni bibliografiju, literaturu, a posebno ne izvore različitog porijekla, koji svjedoče na tu temu, niti je ponudio, odnosno, prezentirao objavljene verzije (koje su potpuno drugačije od navedene) atentata na ustaškog poglavnika Anta Pavelića, koji je, inače, preminuo dvije godine osam mjeseci i osamnaest dana nakon atentata – i to u Španiji (Madridu) 28. decembra 1959. godine.

Valja reći da čuveni istraživač-istoričar akademik prof. dr Bogdan Krizman u knjizi „Pavelić u bjekstvu“ (1986) ne samo da Blagoja Jovovića ne pominje kao atentatora, nego nigdje ne piše da je to uradila četnička emigracija. No neki episkopi i brojni popovi SPC i u Crnoj Gori prigrlili su tu imaginarnu priču o Blagoju Jovoviću kao atentatoru na Pavelića a u tome se već „afirmisao“ gospodin Đurić Mišina kao civilno lice.

U promovisanju te maštovite priče osnov i smisao je očito širenje četničke kleronacionalističke politike i svetosavske ideologije – i izmišljanje novih „nacionalnih heroja“ i novih „legendi“ .

Napominjem i na činjenicu o tome da je navodno Blagoje Jovović pucao u Pavelića 1957, nije znala ni četnička emigracija u Argentini do 1999, što je i sam višedecenijski četnički emigrant Vladimir Ivanišević (zvani Kokotan) u Argentini priznao u jednom objavljenome tekstu poslije 1999.

To govori i o tome da četnička emigracija nije organizovala i izvela atentat na Pavelića, što je i logično budući na mnoge primjere koalicije četnika i ustaša u Drugom svjetskom ratu u borbi protiv NOB-a i partizana i ratne sporazume između Draže Mihailovića i Anta Pavelića, odnosno njihovih poklisara. Iako nije u istom kontekstu, ali je važno reći da ne treba zaboraviti sporazum o podjeli Jugoslavije zaključen između dr Anta Pavelića i dr Milana Stojadinovića 1954. godine u Buenos Ajresu (Argentina). Iako Stojadinović nije bio četnik, rado se i brzo dogovorio sa Pavelićem u Argentini o saradnji na razbijanju Jugoslavije.

Pošto još uvijek nijesu dostupni istraživačima, relevantni istorijski izvori (UDBE/SDB bivše Jugoslavije ili njenih republičkih organa, kao ni izvori argentinskih vlasti, dokumenti stranih obavještajnih i drugih službi, itd.) o atentatu na Anta Pavelića 1957, teško da se može rekonstruisati, na činjenicama i dokazima, primarnim i prvorazrednim izvorima, zasnovana i provjerljiva priča o ranjavanju ustaškog poglavnika u izbjeglištvu.

U ovom kontestu, o tome može biti zanimljiva, u sažetoj formi prezentirana, verzija atentata na Pavelića, koju je 1992. objavio publicista i književnik Đurica Labović u knjizi pod naslovom „PET HITACA U PAVELIĆA (obaveštajni roman)“, a koju zastupnici Jovovićeve verzije atentata uopšte nijesu uzeli u obzir kao jednu od moguće tačnih, makar i djelimično. To, dakako, ne znači da je Labovićeva objavljena priča tačna, ali je svakako treba uzeti u obzir makar kao informaciju koja bi zahtijevala kritičku ocjenu i provjeru onih koji se tim pitanjem temeljnije dalje kane baviti.

Tu verziju atentata na Pavelića koju je objavio Đurica Labović (a koja je potpuno suprotna od ove koju je ranije iznio Blagoje Jovović, te koju je SPC s oduševljenjem usvojila kao i Vučićev režim u Srbiji), koncizno donosi, odnosno prepričava i novinar i pisac Marko Lopušina u knjizi „UBIJ BLIŽNJEG SVOG“. I ona ukratko glasi:
Poslije Drugog svjetskog rata, jugoslovenska komunistička vlast, njen državni vrh i tajna služba, pravili su planove ili likvidaciji ili obezbjeđivanju ekstradicija izbjeglih u inostranstvo kvislinga, saradnika fašističkih i nacističkih okupatora u ratu, koje je smatrala ratnim zločincima, da bi se obračunali sa njima ili ih priveli pravdi i sudili im u zemlji.

Postojala je u vrhu poratne Jugoslavije namjera da se pronađe i uhvati u inostranstvu i poglavnik NDH Ante Pavelić, da se, ako već vlasti Argentine neće da ga legalnim putem izruče, isti kidnapuje, otme i prinudno prebaci i dovede u Jugoslaviju da mu se sudi. Kad je jugoslovenska vlast saznala da se Pavelić s porodicom krije u Argentini, jugoslovenska UDBA poslala je Slobodana Uču Krstića da ispita mogućnosti hvatanja Pavelića i solucije njegovog prebacivanja, odnosno prinudnog dovođenja u Jugoslaviju.

Prema ispitivanjima Krstića postojala je realna šansa da se to može fizički uraditi i kidnapovati Pavelić. Stoga je navedeni Krstić krenuo u akciju i navodno pronašao dva jugoslovenska emigranta koja su za novčanu naknadu pristala da otmu Pavelića. Međutim, u međuvremenu jugoslovenska UDBA je odustala od te namjere, jer je smatrala teško izvodljivom, rizičnom i skupom.

Iako nema zvaničnih dokumenata o tome, po iskazima Labovića, koje prenosi i M. Lopušina, navodno je neko iz službe donio odluku da se puca na Pavelića, a taj neko bio je beogradski avanturista pod imenom „Žarko“ (ne pominje mu se prezime), koji je navodno djelovao po uputstvima iz jugoslovenskog diplomatsko-konzularnog predstavništva Jugoslavije u Argentini, te se pominje u tom smislu diplomata Boško Vidaković da je vodio rečenog agenta. Ta akcija atentata na Pavelića šifrofana je pod imenom ovog tajnog agenta „Strela“.

U SDB-u Jugoslavije tu akciju su vodili Edi Brajnik i Milan Vasić. Egzekucija je bila planirana za 10. april 1957, kada Pavelić odlazi na ručak u centar Buenos Ajresa. Prema objavljenoj priči Đurice Labovića u navedenoj knjizi, atentator UDBA pod imenom „Žarko“ je toga dana nasred ulice ispalio pet hitaca (metaka) na Anta Pavelića i odmah sio u auto i njime pobjegao i zatim napustio Argentinu.

Labović piše da je Pavelić ranjen, ali da je preživio atentat i da je od njegovih posljedica preminuo u Madridu 28. decembra 1959. godine. To je suština Labovićeve objavljene priče o atentatu na Anta Pavelića. Naravno, to je jedna od verzija koja je do sada poznata i ne može se, još uvijek, provjeriti i reći da je ona istinita. Ali postoji, na nivou publicističkog kazivanja. Za naučne krugove ni navedena priča kao ni ona Blagoja Jovovića nije ozbiljna, jer bez činjenica i dokaza se ne može nešto prihvatiti da je tačno ili osnovano.

Na kraju, umjesto zaključka želim kazati: Očigledno je, da je sve ovo što sam naveo kao činjenice, suviše komplikovano i zahtjevno za mog oponenta. Oprostio bih mu sve, pa čak ozbiljno uzeo u razmatranje njegove početničke nebuloze, ako mi se samo odgovori na jedno rposto pitanje: ima li igdje bar još neki izvor o tome da je Jovović „atentator“ osim njegovog samohvalisećeg iskaza?

Prosto, da prostije ne može biti i nadam se, ne toliko teško pitanje? Veljko Đurić Mišina traži poput Jovovića da mu vjerujem na riječ.

Autor je pravnik i istoričar iz Cetinja

Kako možeš da čitaš i dijeliš ovo?

 

[Njegos88]

Činjenice o atentatoru na Pavelića: Odgovor na tekst Novaka Adžića „Četnička bajka o Blagoju Jovoviću“​

Veljko Đurić Mišina
17.03.2023. 19:24

U slučaju atentata na hrvatskog ustaškog poglavnika Antu Pavelića nema dostupnih izvora prvog reda, ali ima onih drugih, i te kako korisnih za razumevanje događaja – eno ih u Zagrebu, u Hrvatskom državnom arhivu, u arhivskoj građi Službe državne sigurnosti.

Bilo ih je doduše i u Beogradu, u arhivu Službe za istraživanje i dokumentaciju Ministarstva inostranih poslova, ali je ona rasturena najpre pred građanski rat 1991. godine (vreme Budimira Lončara) i potom desetak godina kasnije.

Dalja rasprava o izvorima odvela bi me u metodologiju istorijskih istraživanja a u tome nas dvojica nismo u istoj ravni pa se bojim da me neće razumeti.

Tvrdnja Novaka Adžića da su kazivanja Blagoja Jovovića u suštini „montirana priča bez izvora“ nije tačna jer oni (izvori) postoje. Komentarisanje sličnih brojnih Adžićevih konstrukcija odvela bi me daleko, a to ne želim. Može da koristi mala lekcija o činjenicama koje su objavili oni koji su bili dobro obavešteni o konkretnom događaju.

Hrvatski istoričar Hrvoje Matković u knjizi Povijest Nezavisne Države Hrvatske (Zagreb, 2002) smatra da je atentat stvarni događaj: Pavelić je ranjen sa dva metka. Adžić konstatuje da Matković „nigdje ne pominje da je na Pavelića pucao Blagoje Jovović, niti da ga je on ranio, kao bilo ko da je to uradio od četničkih emigranata.“

Da li je Matković znao ime atentatora i njegovu ratnu prošlost ili ne nije bitno. Matkovića citira i Nevenko Bartulin u doktoratu branjenom 2006. godine (str. 413): „After an attempted assassination attempt (probably by the Yugoslav secret service) in 1957, Pavelić fled to Chile and then on to Franco’s Spain. He died in Madrid in 1959. See Matković, Povijest NDH, pp. 207-211.“ Kao što se vidi, Bartulin zna i nešto više od Matkovića! A tek šta je znao Pero Zlatar! No, o otme kasnije!

Bogdan Krizman, diplomirani pravnik, doktor pravnih nauka, objavio je knjigu Pavelić u bjekstvu (Zagreb, 1986) u kojoj ne spori atentat mada ne pominje personalne podatke izvršioca.

Đurica Labović, visokopozicionirani pripadnik jugoslovenske obaveštajne službe, knjigom Pet hitaca u Pavelića (Beograd, 1992) ne uliva poverenje. Moje nepoverenje u Labovićeva pisanija zasniva se na knjizi o Veri Miletić (majci Mirjane Marković, udate Milošević) u kojoj tvrdi da je ona streljana na Banjici 1944. godine. Istorijski izvori prvoga reda (izveštaj Službe državne bezbednosti) kazuju da je streljana posle rata u Požarevcu.

Pominjanje novinara Marka Lopušine (Ubij bližnjega svog, 1-2, Beograd, 1997) kao relevantnog autora je ispod nivoa svršenog pravnika (kakav je Novak Adžić). U pomenutoj knjizi nema ništa konkretno o atentatu na Pavelića. Ima, doduše, bezbroj priča koje običnom čitaocu raspiruju maštu.

Adžić je samo delimično u pravu kada tvrdi da još uvek nisu dostupni relevantni izvori jugoslovenskih i republičkih organa, „kao ni izvori argentinskih vlasti, dokumenti stranih obavještajnih i drugih službi, itd. o atentatu na Anta Pavelića“.

Svojevremeno, dok sam pripremao rukopis doktorske disertacije, pregledao sam arhivsku građu u Ministarstvu inostranih poslova, i to onu koja se odnosila na sudbine sveštenoslužitelja Srpske pravoslavne crkve u ratnim i prvim poratnim godinama.

Tako sam, na primer, gledao izveštaj partizanskog vojnog predstavnika u komandi angloameričkih jedinica u Austriji. Oficir je izvestio svoje nadležne u Beogradu da je saznao da se u jednom rimokatoličkom samostanu kraj Salcburga, u američkoj zoni, nalazi dobro prikriven Ante Pavelić.

U toj arhivskoj građi nisam video ništa što bi ukazivalo šta je činjeno po toj stvari u potonjim danima i nedeljama! Kad sam četvrt veka kasnije poželeo da ponovo pogledam pomenute papire, video sam da su kutije dobro pročišćene, što mi je potvrdio i radnik u arhivu – pomenutih dokumenata nije bilo ali su u registru zalepljenom na kutiji ostale regeste. Tada sam shvatio da je poželjno kopirati sve ono što može da koristi u nekim drugim kasnijim naučnoistraživačkim radovima.

Tu lekciju primenio sam pre desetak godina, kada sam došao do četiri fascikle dokumentacije čiji se sadržaj odnosio na život i delatnost Krunoslava Draganovića, rimokatoličkog sveštenika i tvorca takozvanih „pacovskih kanala“. (Da u tim fasciklama ima ponešto i o odnosu Draganovića i Pavelića tokom poslednjih godina poglavnika poznato je i rukovodiocima Centra Simon Vizental, čije je sedište u Beču).

DŽon Loftus i Majk Arons (Pacovski kanali, razna izdanja) su ustvrdili da iza operacije „pacovski kanali“ stoje Vatikan to jest Sveta Stolica, kao i Angloamerikanci, kojima su nacisti i ustaše mogli poslužiti u budućem sukobu sa Sovjetskim Savezom. Za ovu raspravu najvažnije saznaje u pomenutoj knjizi tiče se Pavelićevog dosijea (i ne samo njegovog, već i Draganovićevog, Artukovićevog i drugih ustaških glavara) koji su ustrojili Amerikanci a koji su autori pregledali tokom rada na rukopisu objavivši konkretne arhivske signature. Znači, treba ih nabaviti i pogledati šta u njima ima. Uzgred, Amerikanci još uvek nisu do kraja otvorili svoje arhive o Adolfu Hitleru, kome je verno, do kraja života, služio Pavelić.

Avro Manhatan u svojim knjigama (Terror over Yugoslavia, London, 1953; i Catholic Terror Today, London, 1969), tvrdi da je Draganović nabavio pasoš Crvenog krsta Paveliću, pratio ga do Argentine i s njim proveo narednih godinu dana.

Robert B. McKormik u knjizi Croatia under Ante Pavelić – America, the Ustaše and Croatian Genocide in World War II (London – New Jork, 2014) pregledao je bogatu arhivsku građu angloameričke provenijencije tragajući o sudbini ustaškog zlata u kontekstu poglavnikove poratne sudbine i tome u knjizi posvetio 20-tak strana (164-184). Ne želim da citiram MakKormikove rečenice, navodim da mu je o atentatu kazivao lično Srećko Pšeničnik, jedan od Pavelićevih zetova. Uostalom, ako mi Adžić ne veruje, neka nabavi pomenutu knjigu i prelista navedene strane.

Još jedan (angloamerički) školovani istoričar pisao je o Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, zločinima i zločincima, posebno o životopisu Pavelićevom. Ne bih o detaljima osim što dajem podatke o knjizi: Rory Yeomans, Visions of Annihilation: The Ustasha Regime and the Cultural Politics of Fascism, 1941-1945, Pittsburgh/USA, 2013.

Ne znam zašto je Novak Adžić izbegao da komentariše dva rada koje sam ponudio u prethodnoj reakciji. Oba su veoma korisna za raspravu o temi atentata: Milorad T. Ćulafić, Argentinski osvetnici – Atentat na Antu Pavelića, Beograd, 2016. Pomenuta knjiga zavređuje pažnju jer donosi činjenice vezane za nekoliko dana posle atentata a potiču iz direktnih razgovora Pavelića sa argentinskim novinarima. U knjizi su objavljene fotografije dvojice novinara sa poglavnikom i njihovi tekstovi (str. 141-143). To ukazuje da je autor posvetio dužnu pažnju savremenoj štampi kao jednom od korisnih istorijskih izvora.

Ako je Ćulafić Srbin, što bi se moglo okarakterisati kao pristrasnost, red je da, radi ravnoteže, navedem i jednog Hrvata i njegovo delo: Pero Zlatar, Meta poglavnik: Živ ili mrtav, Zagreb, februar 2010 (drugo izdanje ima izmenjen naslov: Meta Pavelić: Živ ili mrtav, Gornji Milanovac, 2010). Korisno je da se zna da je prvo izdanje štampano u tri dela, u tiražu od 90.000 primeraka. Od tada do danas nije objavljen nijedan kritički tekst o sadržaju.

Zlatar se, kao ugledna ličnost, susretao sa ljudima iz vlasti, diplomatije i obaveštajnih službi, koji su inicirali pisanje knjige i stavili mu na raspolaganje bogatu dokumentaciju. U pomenutoj knjizi ima više desetina stvarnih likova pod punim imenom i prezimenom – najbrojniji su nekadašnji partizani, koji su se posle 1945. raspršili na razne strane. Zlatar piše da su pedesetih godina u Argentini delovale tri službe (jugoslovenska, hrvatska i srbijanska) radi praćenja svojih sunarodnika. Neposredno pored njih delovala je i izraelska služba Mosad (o čemu je autor razgovarao sa Issarom Harelom, iz vrha pomenute službe).

Zlatar je tri puta odlazio u Argentinu, u Buenos Ajres, prvi put sredinom sedamdesetih godina, obišao je nekadašnje poglavnikovo prebivalište. Treći odlazak zbio se 1997. godine: „U Mar del Plati našao sam se i sa atentatorom Blagojem Jovovićem. Razmetljiv i iznimno samohvalisav predao mi je rukopis svoje knjige u kojoj je, iz osobnoga četničkoga kuta viđenja, pomno opisao od A do Z sve od trenutka kad je došao na pomisao da ubije Antu Pavelića pa do konačnog čina u parku u otmjenome predgrađu Lomes del Palomaru…“

Desetak godina kasnije, sredinom 2007, u želji da sazna nešto novo o porodici Pavelić, Zlatar se sastao sa Mirjanom Pšeničnik, rođenom Pavelić, poglavnikovom kćerkom. Ništa novo, međutim, nije saznao osim da su odavno prekinuti kontakti sestara i brata.

Pretposlednja rečenica u knjizi glasi: „Sve ovo sam opisao hladne glave iznoseći činjenice iz kojih će čitatelj sam izvući zaključke“. Šta posle kazati!?

I na kraju, da zaključim: nije mi stalo da pročitam (eventualnu reakciju) Novaka Adžića jer nas dvojica ni u čemu nismo u istoj ravni.

PS: U ličnoj biblioteci imam i memoare Ante Pavelića, Eugena Dide Kvaternika, Vladimira Vladka Mačeka…, članke Vjekoslava Maksa Luburića…, kazivanja Mate Meštrovića Peri Zlataru pod naslovom U vrtlogu hrvatske politike, (Zagreb, 2003).

Ne dobih odgovor na pitanje da li da šaljem pomenute knjige u biblioteku Filozofskog fakulteta u Nikšiću.

(TEKST OBJAVLJUJEMO UZ NEZNATNA SKRAĆENJA)

Autor je istoričar

 

[Njegos88]

Kako možeš da čitaš i dijeliš ovo?

jер мој ујак увек има одговор на Новаков идиотизам

Činjenice o atentatoru na Pavelića: Odgovor na tekst Novaka Adžića „Četnička bajka o Blagoju Jovoviću“​

Veljko Đurić Mišina
17.03.2023. 19:24

U slučaju atentata na hrvatskog ustaškog poglavnika Antu Pavelića nema dostupnih izvora prvog reda, ali ima onih drugih, i te kako korisnih za razumevanje događaja – eno ih u Zagrebu, u Hrvatskom državnom arhivu, u arhivskoj građi Službe državne sigurnosti.

Bilo ih je doduše i u Beogradu, u arhivu Službe za istraživanje i dokumentaciju Ministarstva inostranih poslova, ali je ona rasturena najpre pred građanski rat 1991. godine (vreme Budimira Lončara) i potom desetak godina kasnije.

Dalja rasprava o izvorima odvela bi me u metodologiju istorijskih istraživanja a u tome nas dvojica nismo u istoj ravni pa se bojim da me neće razumeti.

Tvrdnja Novaka Adžića da su kazivanja Blagoja Jovovića u suštini „montirana priča bez izvora“ nije tačna jer oni (izvori) postoje. Komentarisanje sličnih brojnih Adžićevih konstrukcija odvela bi me daleko, a to ne želim. Može da koristi mala lekcija o činjenicama koje su objavili oni koji su bili dobro obavešteni o konkretnom događaju.

Hrvatski istoričar Hrvoje Matković u knjizi Povijest Nezavisne Države Hrvatske (Zagreb, 2002) smatra da je atentat stvarni događaj: Pavelić je ranjen sa dva metka. Adžić konstatuje da Matković „nigdje ne pominje da je na Pavelića pucao Blagoje Jovović, niti da ga je on ranio, kao bilo ko da je to uradio od četničkih emigranata.“

Da li je Matković znao ime atentatora i njegovu ratnu prošlost ili ne nije bitno. Matkovića citira i Nevenko Bartulin u doktoratu branjenom 2006. godine (str. 413): „After an attempted assassination attempt (probably by the Yugoslav secret service) in 1957, Pavelić fled to Chile and then on to Franco’s Spain. He died in Madrid in 1959. See Matković, Povijest NDH, pp. 207-211.“ Kao što se vidi, Bartulin zna i nešto više od Matkovića! A tek šta je znao Pero Zlatar! No, o otme kasnije!

Bogdan Krizman, diplomirani pravnik, doktor pravnih nauka, objavio je knjigu Pavelić u bjekstvu (Zagreb, 1986) u kojoj ne spori atentat mada ne pominje personalne podatke izvršioca.

Đurica Labović, visokopozicionirani pripadnik jugoslovenske obaveštajne službe, knjigom Pet hitaca u Pavelića (Beograd, 1992) ne uliva poverenje. Moje nepoverenje u Labovićeva pisanija zasniva se na knjizi o Veri Miletić (majci Mirjane Marković, udate Milošević) u kojoj tvrdi da je ona streljana na Banjici 1944. godine. Istorijski izvori prvoga reda (izveštaj Službe državne bezbednosti) kazuju da je streljana posle rata u Požarevcu.

Pominjanje novinara Marka Lopušine (Ubij bližnjega svog, 1-2, Beograd, 1997) kao relevantnog autora je ispod nivoa svršenog pravnika (kakav je Novak Adžić). U pomenutoj knjizi nema ništa konkretno o atentatu na Pavelića. Ima, doduše, bezbroj priča koje običnom čitaocu raspiruju maštu.

Adžić je samo delimično u pravu kada tvrdi da još uvek nisu dostupni relevantni izvori jugoslovenskih i republičkih organa, „kao ni izvori argentinskih vlasti, dokumenti stranih obavještajnih i drugih službi, itd. o atentatu na Anta Pavelića“.

Svojevremeno, dok sam pripremao rukopis doktorske disertacije, pregledao sam arhivsku građu u Ministarstvu inostranih poslova, i to onu koja se odnosila na sudbine sveštenoslužitelja Srpske pravoslavne crkve u ratnim i prvim poratnim godinama.

Tako sam, na primer, gledao izveštaj partizanskog vojnog predstavnika u komandi angloameričkih jedinica u Austriji. Oficir je izvestio svoje nadležne u Beogradu da je saznao da se u jednom rimokatoličkom samostanu kraj Salcburga, u američkoj zoni, nalazi dobro prikriven Ante Pavelić.

U toj arhivskoj građi nisam video ništa što bi ukazivalo šta je činjeno po toj stvari u potonjim danima i nedeljama! Kad sam četvrt veka kasnije poželeo da ponovo pogledam pomenute papire, video sam da su kutije dobro pročišćene, što mi je potvrdio i radnik u arhivu – pomenutih dokumenata nije bilo ali su u registru zalepljenom na kutiji ostale regeste. Tada sam shvatio da je poželjno kopirati sve ono što može da koristi u nekim drugim kasnijim naučnoistraživačkim radovima.

Tu lekciju primenio sam pre desetak godina, kada sam došao do četiri fascikle dokumentacije čiji se sadržaj odnosio na život i delatnost Krunoslava Draganovića, rimokatoličkog sveštenika i tvorca takozvanih „pacovskih kanala“. (Da u tim fasciklama ima ponešto i o odnosu Draganovića i Pavelića tokom poslednjih godina poglavnika poznato je i rukovodiocima Centra Simon Vizental, čije je sedište u Beču).

DŽon Loftus i Majk Arons (Pacovski kanali, razna izdanja) su ustvrdili da iza operacije „pacovski kanali“ stoje Vatikan to jest Sveta Stolica, kao i Angloamerikanci, kojima su nacisti i ustaše mogli poslužiti u budućem sukobu sa Sovjetskim Savezom. Za ovu raspravu najvažnije saznaje u pomenutoj knjizi tiče se Pavelićevog dosijea (i ne samo njegovog, već i Draganovićevog, Artukovićevog i drugih ustaških glavara) koji su ustrojili Amerikanci a koji su autori pregledali tokom rada na rukopisu objavivši konkretne arhivske signature. Znači, treba ih nabaviti i pogledati šta u njima ima. Uzgred, Amerikanci još uvek nisu do kraja otvorili svoje arhive o Adolfu Hitleru, kome je verno, do kraja života, služio Pavelić.

Avro Manhatan u svojim knjigama (Terror over Yugoslavia, London, 1953; i Catholic Terror Today, London, 1969), tvrdi da je Draganović nabavio pasoš Crvenog krsta Paveliću, pratio ga do Argentine i s njim proveo narednih godinu dana.

Robert B. McKormik u knjizi Croatia under Ante Pavelić – America, the Ustaše and Croatian Genocide in World War II (London – New Jork, 2014) pregledao je bogatu arhivsku građu angloameričke provenijencije tragajući o sudbini ustaškog zlata u kontekstu poglavnikove poratne sudbine i tome u knjizi posvetio 20-tak strana (164-184). Ne želim da citiram MakKormikove rečenice, navodim da mu je o atentatu kazivao lično Srećko Pšeničnik, jedan od Pavelićevih zetova. Uostalom, ako mi Adžić ne veruje, neka nabavi pomenutu knjigu i prelista navedene strane.

Još jedan (angloamerički) školovani istoričar pisao je o Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, zločinima i zločincima, posebno o životopisu Pavelićevom. Ne bih o detaljima osim što dajem podatke o knjizi: Rory Yeomans, Visions of Annihilation: The Ustasha Regime and the Cultural Politics of Fascism, 1941-1945, Pittsburgh/USA, 2013.

Ne znam zašto je Novak Adžić izbegao da komentariše dva rada koje sam ponudio u prethodnoj reakciji. Oba su veoma korisna za raspravu o temi atentata: Milorad T. Ćulafić, Argentinski osvetnici – Atentat na Antu Pavelića, Beograd, 2016. Pomenuta knjiga zavređuje pažnju jer donosi činjenice vezane za nekoliko dana posle atentata a potiču iz direktnih razgovora Pavelića sa argentinskim novinarima. U knjizi su objavljene fotografije dvojice novinara sa poglavnikom i njihovi tekstovi (str. 141-143). To ukazuje da je autor posvetio dužnu pažnju savremenoj štampi kao jednom od korisnih istorijskih izvora.

Ako je Ćulafić Srbin, što bi se moglo okarakterisati kao pristrasnost, red je da, radi ravnoteže, navedem i jednog Hrvata i njegovo delo: Pero Zlatar, Meta poglavnik: Živ ili mrtav, Zagreb, februar 2010 (drugo izdanje ima izmenjen naslov: Meta Pavelić: Živ ili mrtav, Gornji Milanovac, 2010). Korisno je da se zna da je prvo izdanje štampano u tri dela, u tiražu od 90.000 primeraka. Od tada do danas nije objavljen nijedan kritički tekst o sadržaju.

Zlatar se, kao ugledna ličnost, susretao sa ljudima iz vlasti, diplomatije i obaveštajnih službi, koji su inicirali pisanje knjige i stavili mu na raspolaganje bogatu dokumentaciju. U pomenutoj knjizi ima više desetina stvarnih likova pod punim imenom i prezimenom – najbrojniji su nekadašnji partizani, koji su se posle 1945. raspršili na razne strane. Zlatar piše da su pedesetih godina u Argentini delovale tri službe (jugoslovenska, hrvatska i srbijanska) radi praćenja svojih sunarodnika. Neposredno pored njih delovala je i izraelska služba Mosad (o čemu je autor razgovarao sa Issarom Harelom, iz vrha pomenute službe).

Zlatar je tri puta odlazio u Argentinu, u Buenos Ajres, prvi put sredinom sedamdesetih godina, obišao je nekadašnje poglavnikovo prebivalište. Treći odlazak zbio se 1997. godine: „U Mar del Plati našao sam se i sa atentatorom Blagojem Jovovićem. Razmetljiv i iznimno samohvalisav predao mi je rukopis svoje knjige u kojoj je, iz osobnoga četničkoga kuta viđenja, pomno opisao od A do Z sve od trenutka kad je došao na pomisao da ubije Antu Pavelića pa do konačnog čina u parku u otmjenome predgrađu Lomes del Palomaru…“

Desetak godina kasnije, sredinom 2007, u želji da sazna nešto novo o porodici Pavelić, Zlatar se sastao sa Mirjanom Pšeničnik, rođenom Pavelić, poglavnikovom kćerkom. Ništa novo, međutim, nije saznao osim da su odavno prekinuti kontakti sestara i brata.

Pretposlednja rečenica u knjizi glasi: „Sve ovo sam opisao hladne glave iznoseći činjenice iz kojih će čitatelj sam izvući zaključke“. Šta posle kazati!?

I na kraju, da zaključim: nije mi stalo da pročitam (eventualnu reakciju) Novaka Adžića jer nas dvojica ni u čemu nismo u istoj ravni.

PS: U ličnoj biblioteci imam i memoare Ante Pavelića, Eugena Dide Kvaternika, Vladimira Vladka Mačeka…, članke Vjekoslava Maksa Luburića…, kazivanja Mate Meštrovića Peri Zlataru pod naslovom U vrtlogu hrvatske politike, (Zagreb, 2003).

Ne dobih odgovor na pitanje da li da šaljem pomenute knjige u biblioteku Filozofskog fakulteta u Nikšiću.

(TEKST OBJAVLJUJEMO UZ NEZNATNA SKRAĆENJA)

Autor je istoričar

 

[Nikita Kulganov]

Novak rabio pederlukm od Misine
Odgovor istoričaru Veljku Đuriću Mišini na tekst u "Činjenice o atentatu na Pavelića" (Danas, 17. mart)

Bez dokaza o atentatoru na ustaškog poglavnika​

https://www.danas.rs/dijalog/reakcije/bez-dokaza-o-atentatoru-na-ustaskog-poglavnika/

Istoričar dr Veljko Đurić Mišina, u cijenjenom i uglednom Danasu, nastavlja polemiku sa mnom o atentatu na Pavelića u Argentini 1957.

On raspreda široku priču o svemu i svačemu, samo ne o onome što treba i što je predmet rasprave. Po običaju, on potroši toliko novinskog prostora zaludu, jer ne dokazuje ništa.
Nikako, ni direktno ni posredno, da pomogne da se odgovori na istoriografsko pitanje: ko su planeri, organizatori, izvršioci, saizvršioci, podstrekači i pomagači rečenoga atentata?
Đurić Mišina ne koristi istorijske izvore ni prvoga ni drugoga reda, da bi argumentovao svoje tvrdnje, već stoji na stanovištu da je trećerazredni četnički ratni bjegunac Blagoje Jovović bio atentator na ustaškog poglavnika Pavelića.

Nijesam očekivao da istoričar Đurić Mišina prezentira izvore prvoga reda o rečenoj temi iz arhiva jugoslovenske UDBA-e/SDB-a, SSIP-a bivše Jugoslavije, izvore argentinskih vlasti iz toga perioda, te američke, izraelske itd., obavještajne i druge službene izvore, pa i izvore španskih vlasti za period 1957-1959, koji se odnose na atentat na Pavelića, (kao ni tematske izvore četničke i ustaške emigracije za period od 1957. do 1989, koji bi govorili na tu temu), iz prostog razloga što postoje objektivne barijere u pogledu nedostatka primarnih izvora.
Ali, umjesto da prizna i kaže da je tako, istoričar Mišina se ponaša kao ideološko-propagandistički agitator, a ne kao naučni istraživač. Neka se pozove makar i na drugorazredne izvore, na ondašnju štampu, domaću i inostranu, koja u tekstovima o atentatu na kvislinga i naci-fašističkog marionetu Pavelića 1957, nigdje ne pominje da je četnička emigracija organizovala atentat na njega, niti da je to uradio Blagoje Jovović ili da se sumnja na njega kao zavjerika-atentatora. Ali, istoričar Đurić Mišina ni to ne radi, jer ne može to da uradi, zato što nema tih dokaza, kojima bi argumentovao svoje nesuvisle tvrdnje.
storičaru Đuriću Mišini je valjda poznato da i Pavelićeva kćerka Višnja (umrla je krajem 2015. u Madridu, a koja je, budući da se nije udavala, sve vrijeme živjela sa ocem i majkom u bjekstvu od 1945, pa sve do Pavelićeve smrti u Madridu 1959), nigdje u svojim javnim iskazima nije ni pomenula da je čak i moguće to da su četnici iz Argentine pucali na Pavelića i ranili ga 1957, a kamo li da je to učinio Blagoje Jovović.
Ni sam Ante Pavelić nije to nikad izjavio, koliko je poznato, u periodu od atentata 1957. do smrti 1959.

Oni koji misle da je Jovović atentator na Pavelića u Argentini trebali bi pročitati memoare jugoslovenskog diplomate Slavoljuba Đere Petrovića, partizana, učesnika NOR-a, člana AVNOJ-a, poslanika u saveznoj Skupštini…, koji je bio ambasador socijalističke Jugoslavije u Argentini sa sjedištem u Buenos Airesu od 1953 do 1958. i koji nigdje ne pominje ni u naznakama mogućnost da je atentat na Pavelića organizovala i izvela četnička emigracija, a kamo li konkretno Blagoje Jovović.

Ambasador Petrović je bio u prilici da zna podosta o atentatu na Pavelića jer je on posebno sa diplomatskom (ali i obavještajnom) službom pratio djelatnost ustaške emigracije u Argentini i borio se protiv nje i prenosio i dostavljao zahtjeve vrha jugoslovenske države na čelu sa Titom i njene diplomatije argentinskim vlastima o izručenju Anta Pavelića Jugoslaviji radi suđenja jer je u zemlji bila podignuta optužnica protiv Pavelića za ratne zločine.

Čitajući memoare diplomate Slavoljuba Đere Petrovića pod naslovom „SJEĆANJA I ZAPISI BORCA I DIPLOMATE“ (drugo dopunjeno i prošireno izdanje), Beograd, 2012, saznaćemo, između ostalog i to da on u poglavlju „Misija u Argentini“ piše da ga je predsjednik Jugoslavije Josip Broz Tito imenovao septembra 1953. za izvanrednog i opunomoćenog ambasadora Jugoslavije u Argentini i da je bio istovremeno akreditovan za ambasadora u Urugvaju i Paragvaju.

Na toj dužnosti Slavoljub Đera Petrović bio je od 1953. do 1958. On navodi da mu je Tito prilikom imenovanja stavio među zadacima da suzbija neprijateljsku antijugoslovensku djelatnost brojne ustaške emigracije u Argentini, koje kako on bilježi Titove riječi ima 30.000, da oni žive u Buenos Ajresu, da „smetaju nama i Argentini“ itd.
Đera Petrović piše da mu je Tito stavio u obavezu: „Njima treba stati na put da dalje ne truju odnose među nama. Uveren sam da argentinska vlada ovako ocenjuje njihovu negativnu ulogu“ (navedena knjiga, str. 253).
Slavoljub Đera Petrović predao je akreditivna pisma argentinskom predsjedniku Huanu Peronu novembra 1953. Dok je bio na dužnosti ambasadora Jugoslavije u Argentini Petrović je obnovio ranije upućeni zahtjev vlastima u Argentini da se Pavelić izruči Jugoslaviji. (Taj zahtjev je ranije bio dostavio i prethodni ambasador Jugoslavije u Argentini Mišo Pavićević).

Nakon pada s vlasti Huana Perona 1955. u vojnom udaru, Slobodan Petrović Đera piše da je argentinska vojska bila uhapsila tada i Pavelića, te da su o tome obavijestili jugoslovensku ambasadu, ali su ga istoga dana pustili vlasti Argentine zajedno sa drugim uhapšenim. (Navedena knj. str. 262-263).

On navodi da je o djelovanju ustaške emigracije obavijestio admirala Rohasa, te piše o propagandnom i političkom djelovanju ustaške emigracije i navodi da je on poslije četiri godine napustio Buenos Ajres.

U memoarima on pominje da je izvešen atentat na Pavelića i o tome piše: „Pavelić je posle atentata morao da se povuče u ilegalu. Verovatno u neki manastir, jer smo mi obnovili zahtev za ekstradicijom. Ubrzo je otišao u Španiju, gde je i umro“ (navedeno djelo, str. 280).

Elem, Slobodan Đera Petrović nigdje ne svjedoči niti indirektno sugerira da je na Pavelića pucala i ranila ga četnička emigracija, niti Blagoje Jovović. Više vjerujem Petroviću, nego propagandisti istoričaru Đuriću Mišini.
https://www.danas.rs/dijalog/reakcije/bez-dokaza-o-atentatoru-na-ustaskog-poglavnika/

 

[Njegos88]

 

[Njegos88]

'Anti-fascist' комунисти љути што је неко убио фашисту Анту Павелића. јасно показује да се мало брину за жртве 'фашизма', нити за величину и значај Павелића у историји фашизма.

Они такође не знају ништа о четницима осим прича које су о њима измисли. Јововићи су били капетани, сердари, барјактари итд Бјелопавлића. Рођена браћа Благоја Јововића била су још важнија од Благоја. Један брат је био у авиону са краљем и владом у изгнанству када је са никшићког аеродрома побегао у Грчку. Брат Благоје је био задужен за обезбеђење краља и владе у избеглиштву док су се скривали код манастира Острог -- који је у Бјелопавличићу. Авион је долетео из малог места Озринићи, на периферији садашњег Никшића. Ово је и село у којем је насмејани партизански херој Владо Ћупић масакрирао четрдесет недужних сељака - због чега је оправдано стрељан.

Брат Благоја Јововића је такође био човек који је читао обраћање Краљева народу Југославије када су слетели у Лондон. Други брат је организовао улазак Захарија Остојића, другог југословенског генерала и оног Енглеза који се подморницом искрцао у Сутомору. рођак Јововића је сакупио тројицу и организовао безбедан пролаз Енглеза до Милована Ђиласа код Никшића. То је било пре него што је била јасна подела између четника и партизана.

Још један рођак Благоја Јововића био је и главни четнички официр за везу са Британцима у целој Југославији. Он је био главни човек који је Дража изабрао 1943. да се упути ка обали и састане се са Британцима. На Брачу је са хрватским четницима чекао шест месеци, док није одлучио да крене директно у Италију и преговара (након капитулације Италије). Благоје је пошао с њим. Тако је побегао

 

[Njegos88]

 

[Njegos88]

 

[Njegos88]

 

[Brđanin]

Још један рођак Благоја Јововића био је и главни четнички официр за везу са Британцима у целој Југославији. Он је био главни човек који је Дража изабрао 1943. да се упути ка обали и састане се са Британцима. На Брачу је са хрватским четницима чекао шест месеци, док није одлучио да крене директно у Италију и преговара (након капитулације Италије). Благоје је пошао с њим. Тако је побегао

Jakov?