Ubiti pticu rugalicu

[Banovic Strahinja]

Ptice rugalice su bezopasna stvorenja koja samo pevaju i donose lepotu svetu. U filmu “Ubiti pticu rugalicu” , one su metafora za nevine ljude koji su nepravedno povređeni,
simbolizuje nevinost, dobrotu i one koji ne nanose nikome štetu, već samo donose lepotu svetu.


Pojedinci koji odstupaju od očekivanih normi često bivaju etiketirani na način koji ih marginalizuje, bez obzira na njihovu stvarnu dobrotu ili nevinost. Takve etikete mogu imati duboke psihološke posledice — od gubitka samopouzdanja i unutrašnje krivice i do povlacenja i izolacije. Ovde je tema: kako efekt etiketiranja utiče na mentalno zdravlje onih koji su, poput “ptica rugalica”, nepravedno osuđeni?


Da li ste vi nekad bili “ptica rugalica” i oterani u samoizolaciju?
Ili poznajete neku takvu osobu?
Kakve etikete su bile nalepljene i kave su bile posledice?
Kako se boriti i da li se borite protiv etiketiranja?
Slobodno odgovorite na bilo koje pitanje, napišite svoje mišljenje ili komentar!

 

[Edmund]

Moja tema
Haha
Bio sam u detinjstvu
Posledice su jako loše na razvoj
Mislim da zavisi od faktora sreće da li ćeš izrasti dobro kasnije i prevaziđeš ili ćeš da krivo izrasteš

 

[Banovic Strahinja]

Posledice su jako loše na razvoj

Ljudi su drustvena stvorenja, a izolacija i izopcenje je jedan od nasih najvecih strahova, i same posledice mogu biti jako teske, ako se sme znati, zasto si bio izoliran, kako si se borio s tim i koji su tvoji saveti u vezi toga?

 

[Edmund]

Ljudi su drustvena stvorenja, a izolacija i izopcenje je jedan od nasih najvecih strahova, i same posledice mogu biti jako teske, ako se sme znati, zasto si bio izoliran, kako si se borio s tim i koji su tvoji saveti u vezi toga?

Ukratko
U OŠ sam doživeo prilično mnogo šikaniranja Apropo izgleda, ponašanja, pojave...

Nisam ja baš naivan ni divan po prirodi, ali me je ovo (i druga slična iskustva van škole) nekako omelo u razvoju, kompresovalo, sabilo... I tako (po društvene i ljubavne odnose je bilo baš pogubno)

Dugo je prošlo dok nisam krenuo da "saniram" to i da se razvijam ali zdravo detinjstvo i razvoj ne može ništa da zameni

 

[Džudi S]

Da li ste vi nekad bili “ptica rugalica” i oterani u samoizolaciju?

Samu sebe sam, nekada, slala u izolaciju. Nerviralo me je što zbog zdravlja nisam mogla da radim sve šta rade moji vršnjaci. Mogla sam, ali sam se često plašila da igram "Između dve vatre".

Ali, nisam bila 100 posto odsečena od društva. Imala sam neko svoje malo društvo.

Kakve etikete su bile nalepljene i kave su bile posledice?
Kako se boriti i da li se borite protiv etiketiranja?

U detinjstvu i u mladalačkom dobu niko mi nije lepio etikete. Kasnije je par ljudi lepilo etiketu, ali o tome sam već pisala.

 

[Banovic Strahinja]

Nisam ja baš naivan ni divan po prirodi, ali me je ovo (i druga slična iskustva van škole) nekako omelo u razvoju, kompresovalo, sabilo... I tako (po društvene i ljubavne odnose je bilo baš pogubno)

Zasigurno je pogubno po ljudske i narocito ljubavne odnose, ljubavni odnosi su gde da bi to dobro funkcionisalo mora spustiti gard, opustiti se, na neki nacin prepustiti se i biti nebranjen, sto je tesko kad je neko isteniran da zivi u stalnoj pripremi za napad, pod oklopom, stisnutih zuba ili ako je kao prebijani pas koji se plasi od svakog pokreta.
Tu treba mnogo rada, hrabrosti da se probije mentalna barijera.

 

[Edmund]

Zasigurno je pogubno po ljudske i narocito ljubavne odnose, ljubavni odnosi su gde da bi to dobro funkcionisalo mora spustiti gard, opustiti se, na neki nacin prepustiti se i biti nebranjen, sto je tesko kad je neko isteniran da zivi u stalnoj pripremi za napad, pod oklopom, stisnutih zuba ili ako je kao prebijani pas koji se plasi od svakog pokreta.
Tu treba mnogo rada, hrabrosti da se probije mentalna barijera.

Da

U mom sličaju ovo sve je bilo na vrlo ličnom nivou, pa su mi ljubavni odnosi (i dan danas) maltene nemoguć pojam, jer kada je dete (njegovo biće) često izloženo poruzi pa i nasrtajima, ne izrasta u sigurnog muškarca a kamoli poželjnog.

 

[Samsonight]

Nešto nam ne ide dobro u sklopu vršnjačkih grupa jer obično postoji još nešto(ili više takvog nečega) što to inicira.
Sećam se siromaška iz poslednje klupe koji je dolazio u školu mirišući na krave/koze/ovce, i odeven u pleteno, jedva da je ikad nosio nešto kupljeno.
Ili, instanca, kada je osoba sa posebnim potrebama sedela-OBAVEZNO-u poslednjoj klupi, a na pauzama između časova-deca kidišu za izvor zabave ne misleći da je išta tu loše.
Odskakanje od uobičajenog izaziva nepoželjnu pažnju. Dakle, sve što treba je da svi budemo UOBIČAJENI.
Spoljašnost nije sve. Neko je uredan, u firmiranoj garderobi i na oko potpuno običan, ali je npr. povučen(razloga 300!). Ostali to ne shvataju, pa reaguju na keca-ovaj je različit, pa hajde svi da ga zezamo. Ti uzrasti uglavnom nemaju inhibicije da bi želeli ikog da povrede, stvar je opšte zabave za sve-Oh, osim za onog na čiji račun se šale.
Neki nisu srećnici da dožive uopšte zrelost i shvate koliko je to u detinjstvu bilo zapravo benigno. Ipak, retko kome ko je doživeo maltretiranje je palo na pamet ono:"Smejaćeš se tome nekad!" Nije bilo smešno tad, i neće biti nikad.