(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
U JUČE
Svakoga dan po jedan mali deo nas umire. Ostaje u juče. Ako imate pomagače onda umiranje ide brže. Njegova brzina zavisi od visprenosti pomagača, načina njegovog ubijanja i oblasti na koju se nameračio.....jer ima raznih ubica i verzija koje primenjuju od slučaja do slučaja.
Dakle, ubija nas priroda, pa se samoubijamo i na kraju nas ubijaju. I tako u krug dok nam ne istekne rok trajanja. E, sad,.....nisam sigurna da li treba da budemo zahvalni pomagačima ili ne. To je dilema koja me muči.
Često mi se desi da ne vidim juče u smislu da li sam ubila ili su me ubili? Naravno da sebe ne izdvajam......ubijam i ja sigurno.....mada se trudim da mnogo više sebe samoubijem nego druge da utepujem, ali nesporno je da potkačim nekoga.....u to nema sumnje.
Zaključak.....svi smo ubice ali svi sa ograničenim rokom trajanja.
I tako.......idu dani .....ističu lagano rokovi upotrebe....kreditima, ljudima, ljubavima, željama, voljama, dogadjajima.......toliko toga ostane u juče......jer sve ima rok trajanja, samo što ne stoji naznačen na životnim situacijama....ebiga, golem životni zajeb....
PS Dobro veče blogeri.......dobro sam, svi smo dobro, samo malo surove reale da napišem.....čisto da opravdam status samoubice hahahahaah.....ali ako razmislite analitički, istinu zborim
