U inat svima nije me sramota

  • Začetnik teme Začetnik teme Loki
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
il_340x270.2004811257_q2r5.jpg

UPOZORENJE:
Autor ovog bloga nije strejt,neće da se pravi da je strejt i pisaće o tome kako nije strejt.Oni koji imaju neki problem sa tim bolje da ne čitaju jer autora nije briga da li će da se uvrede činjenicom da postoje ljudi koji nisu strejt.Doviđenja i prijatno.
 
Kliknite za proširenje...
setio sam se jednog decka iz osnovne.
gradja kao tajlandjanke.
i sad.posle 25god male mature, znaci ljudi smo od 40ak god sretne drugara.
samonsto je promenio pol sad je Gordana.
Drugarnu soku. A ovaj se ubi od smeha kaze pa ceo zivot sam bio devojcica samo mi je trebala lova da zaista i postanem.

Budi ono sto si. Sta god da si uvek ce.neko da se nadje da te kudi
 
yioim:
setio sam se jednog decka iz osnovne.
gradja kao tajlandjanke.
i sad.posle 25god male mature, znaci ljudi smo od 40ak god sretne drugara.
samonsto je promenio pol sad je Gordana.
Drugarnu soku. A ovaj se ubi od smeha kaze pa ceo zivot sam bio devojcica samo mi je trebala lova da zaista i postanem.

Budi ono sto si. Sta god da si uvek ce.neko da se nadje da te kudi
Kliknite za proširenje...
To skoro svako poznaje bar jednu trans osobu od njegde...bar mi se tako čini...
 
Mnogi će pogledati sve ovo i povezaditi to da sam ateista zato što ne želim da me ne grize savest zbog moje seksualne orjentacija,da sam nekako ogorčen i nemam pojma šta...ali ja ustvari nisam nikada ni bio vernik.Da,stvarno nism.Kršten sam u pravoslavnoj crkvi...odratastao sam sa roditeljima koji su pravoslavni vernici...ali nikada to stvarno nisam bio.
Moj odnos sa religijom i verom je uvek bio čisto formalan...Nikada mi nije padalo napamet da je to nešto u šta ljudi stvarno,čvrsto veruju,više kao neka vrsta tradicije koja se poštuje jer...nemam pojma stvarno.
Pričao sam o tome da sam uvek bio radoznao i nisam želeo da se zadovoljim polovičnim i nejasnim odgovorima već sam tražio one koji imaju smisla i koji se ne raspadaju i gube smisla kada se dublje o njima razmisli.
Ljudi misle da su deca glupa,da ne znaju da odvoje realno od nerealnog i zamišljenog...ali to je totalna glupost.Deca su prirodno radoznala i mogu da zaključuju šta je realno ili nije sve dok im rotilji ne insistrijau na tome da je nešto nerealno nekako moguće.Moji jednostavno nisu to radeli.Pustili su me da sam tumačim stvari kako se meni čini i jednostavno nisam video ništa tu ubedljivo.
Pokušao sam onako iz radoznalosti da čitam Bibliju i to je bilo čudno iskustvo.Očekivao sam da tu piše nešto ubedljivo čim toliko ljudi tvrde tvrde kakao im je to pomenilo život,učvrstilo im veru,kakao su tu našli neke velike mudrosti...ja sam našao mitologiju...i to ne neku naročito kreativnu mitologiju...ali sve jedno...Propčitao sam čisto iz radoznalosti i stari i novi Zavet.

Zašto ja ovo uopšte pišem? Da dokažem da nisam ogorčen i da me ne dotiče hrišćanstvo nešto naročito i da ga nikad nisam smatrao to za neki faktor u svom životu? Nemam ustvari potrebe to da dokazujem,samo želim da naznačim da meni to u životu nije bio neki fakror,nije uticalo direktno na moje mišljenje o sebi.
Ali je uticalo na mišljenje o ebi koje je imao neko ko je bio meni blizak.
Da,mislim na onog prvog nesrećnika iz srednje.On je bio iz religiozne porodice.I on je do nekle bio religiozan,ne koliko njegovi,ali sve jedno,bio je...Strahovao je,ne kao ja samo od okoline i osuđivanja i toga da će ga ljudi proglasi za nešto što nije muško već i za svoju dušu.Odrastao je sa pretnjom pakla nad glavom,znajući da ne može da promeni to ko i šta on jeste...Ali je i odrastao sa strahom da će mu njegovi napraviti pakao i od ovozemaljskog života ako saznaju.
Pričao mi je tako stvari kad samo sedeli sami u njegovom stanu,kad prođu one tinejdžereske strasti i ostanu samo sirova osećanje.Sirova su definitivno bila.Nije bilo kao sa devojkama ušećereno i patetično,sa grandioznim izjavama ljubavi i svim tim stvarima...Bilo je tiho,blago melanholično i slatkasto gorko.Pred svima smo se prvili ludi,možda samo čak i postali malo hladniji jedan prema drugom iz straha da neko ne primeti...Ali tu u njegovom stanu smo već imali slobode.
Pričao mi je o tome da se nikad ustvari nije zaljubio u neku devojku i da ga one ne privlače stvarno...Darage su mu one,samo nije bilo to to...Pričao o je o tome da je bukvalno na silu naterao sebe da spava sa devojkom i da se posle toga osećao jednostavno pogrešno...a sa mnom koliko god da ga je grizla savest jednostavno se osećao normalno...I sigurno dok ga grlim.
Mislim i ja sam osećao sve to...samo bez onog da mi sa devojkama nije bilo ok...
Da,bio je gay...Bilo je i meni jano i njemu.
Sve manje sam se plašio svojih osećanja i sve manje osećao da radim nešto pogrešno...A sve više sam se plašio da će pomisliti da samo eksperimentišem sa njim...jer to je ono što svi veruju da bi ljudi rade...konstantno.
Hteo sam da zna koliko mi je stalo do njega i nisam imao pojma na koji tačno način da mu to sve pokažem više nego što već jesam osim da mu kažem ali to je već bilo nešto na šta nisam bio baš spreman.Pustio sam ga da čita ako može iz toga kako se ponašam,kako želim da se istopim tu pored njega kad ga slušam dok mi bilo šta priča.
I onda je rešio da nađe devojku...
Da,on koji je gay i uopšte se ne loži na žene.A zašto? Zato što nije odvno bio sa nekom a plašio se da će njegovi nekako,nešto primetiti.
Hteo sam ga poludim...znao sam da je to u njegovom slučaju samo drugarica sa kojom se ljubio onako mehanički čisto radi reda...ali sve jedno bilo je neprijatno...
Idalje smo se viđali...pokušavao sam sam sebi da objasnim da je sve uredu,da se ništa nije promenilo jer ne može,ona ga ne privlači,niti ga stvarno zanima.
Bilo me je žao njega,bilo me je žao nje...znao sam tačno kako se onaoseća i mogao sam samo da zamislim kako će joj biti ako sazna šta se ustvari dešava...
Vreme je polazilo.Ta treća godina se završila.Došao je raspust i vratio se za selo...Nismo se viđali...
Dobrih mesec dana ništa sem povremenog sms-a i to je je bilo nešto čisto radi reda...Znao sam da nije smeo od njegovih,ali sve jedno osećaj je bio bezveze...
A ona je dolazila kod njega...prvo samo onako po selu pa posle i kod njegovih...I to me je ubijalo u pojam...
Jednog vikenda smo tako se doigovorio s njim,seo na autobus popodne i otišao...
I ništa.
Bio je hladan i povučen...potišten,uplašen...kao da nije hteo da bude viđen i kako priča sa mnom...I ja sam se plašio da ne uradim nešto ne promišljeno i dovedem ga u probleme...
Ali sve jedno,nije bilo prijatno to što je bio hladan...
 
Poslednja izmena:
Strašno je glumitii i pretvarati se da si nešto što nisi ..
I nevezano za tvoju priču , uopšte se truditi i forsirati sebe da bi bio prihvaćen
Lažeš druge ..Što i nije toliko zlo ,ogavno je što lažeš sebe ..
I u celoj priči polako sebe gubiš ..Dok te na kraju stvarno nema ..
Nisi to ti , ne prepoznaješ se , a i ono što ti je poznato , najradije bi izgazio i ispljuvao...
Za koga sve to? zbog drugih?a gde si u svemu tome ti , tvoje pravo -ja?

A posle svega...Ponovo stvarati i praviti sebe iz krhotina -
Naporno je .teško.i proces je predug.
 
Do kraja te četvrte godine je trajalo to sa njim...preko leta smo se videli jedva dva puta...nismo se ni dopisivali mnogo...ni razgovarali nešto...na jesten je on otišao na fax u jedan,malo veći grad...ja ostao...Čuli smo se telefonom...bar je to mogao kad nije bio sa njegovima ali sve jedno bilo je samo pitanje vremana kada će ta daljina uradeti svoje.
Hoću da slažem kako je to bilo nešto što sam dostojanstveno prihvatio...zvučalo bi bolje nego da kažem da sam pokušavao da to odložim...da sam plakao kada mi je rekao da više ne ide jer ćemo se ko zna kad videdi...i da sam skoro mesec dana posle čekao da mi zazvoni telefon,da mi on kaže da se predomislio.
Znam ne zvuči dobro...ali sve jedno ne ide da lažem...svi smo mi bili klinci i ni treći raskid ne pada ništa mnogo lakše od ona prva dva...naročito kada su ti sa tom osobom neke stvari bile potpuno drugačije iskustvo i kao da je bio opet prvi put...
Raskid sa prvom devojkom mi je trebalo celih tri,patetičnih meseci da prebolim...A bilo je zbog nekog,tupana koji je trenirao košarku...To je bio smak sveta,najcrnji dan nad crnim danima...Bio je to čist,destilovani cringe,pateitični,nevešti stihovi,očaj,beda,zurenje u plafon uz otužnu muziku...ma ceo paket...I posle tri meseca mi nije bilo ništa...
Drugi raskid već je bio ozbiljniji...bilo je manje cringe-a a više ozbiljnog nedostajanja i onaj neki osećaj da ti fali nešto ne određeno.Ipak to je bila ona stvarno prva,tinejdžerska ljubav...Prvi,pravi,ozbiljni poljupci...prvi,nevešti seks i istraživanje toga što ti daje utisak da si zreliji nego što jesi.Prva ozbiljna osećanja...prva ona opijenost njima koja te prevari da misliš da je baš ona ta koja se kao slagalacia poklapa tu,uz tebe jer ti bez rezervi i slutnji da će to ikad prestati daje sebe u svakom sluslu jer isto kao i ti veruje da je to ono najoziljnije čega ima i da je to među vama nekakva,nezamisliva ljubav kakvu samo vi možete da delite jer ste savršeni jedno za drugo.I onda praznina koja ide kad to dotraje.Kada shvatite da to ipak nije bilo to...a ipak ostaje kao arhitip svih ljubavi koje slede da se sa tim upoređeju...
To mi je trebalo oko pola godine da prežlim...
A to sa njim...e to je bilo isto to,samo...ne umem da stvarno objasnim...
Uprkos svemu bio je hrabriji od mene i mnogo inicijativniji...i s jedne strane to mi je činilo da se osećam slabo,nekako...ne znam,stvarno ne mogu da stavim taj osećaj u reči...ne demaskulisano skroz,ali sve jedno nekako ne dovoljno muževno ne zato što mi ta dinamika nije odgovarala,baš na protiv,prijalo mi je da se jednostavno prepustim... već zato što se kosilo sa onim što mi je sa svih strana bilo servirano da znači biti muško...Zato sam se osećao nemoćno i ostavljeno...i možda ranjivije nego što je trebalo kada se to završilo...
Taj osećaj ranjivosti je nešto što jednostavno ne ide uz muževnost...naročito ne kada je u pitanju žutokljunasti klinac koji odrasta u svetu koji ti definiše muževnost po patriarhalnim standardima.
I naravno,zalepio sam se za prvu devojku koja je delovala zainteresovano da probam da popunim tu prazninu koja mi je ostala za njim i da se ostarasim tog osećaja nemoći i ranjivosti.
Nije da mi se ona nije sviđala.Bila je lepa,simpatična,slatka...ali sam uleteo u to kada nisam bio ni raskrstio sa osećanjima prema njemu a probao sam da nateram sebe da je zavolim...i pod nekim drugim okolnostima bih se verovatno i zaljubio u nju...da sam bar sačekao da me to prode bilo bi drugačije...ali ovako jednostavno nije išlo.I ja sam bio nezadovoljan,ona je bila nezadovoljna...
Visio sam po gay chatovima...ne znam što...nisam tražio nikog i ništa...ustvari tražio sam nešto što će da mi zameni njega,i zameniti taj osećaj koji mi je davao čak i kada smo samo sedeli i pričali...ne znam...nedostajao mi je i osećao sam se prazno...i tražio sam zakrpu za tru prazninu...
Samo komunikaciju...ništa više...Tešio sam ja sebe dok sam joj to radeo iza leđa,jer sve je uredu ako je komunikacija samo...zar ne?
Nije to bila neka velika uteha.
Bilo je samo pitanje vremena kada ću naići na nekog ko me i najmanje podseća na njega da se zalepim kao krpelj...I jesam...Prvo je bila stvarno samo komunikacija na chatu...bio je zanimljiv,imao je taj smisao za humor,umeo je da mi uhvati pažnju...vraćaso sam se da pišem s njim...par dama smo se i mimolilazili...Onda smo razmenili brojeve jer šta je tu strašno? Ipak to ne znači ništa...zar ne?
Nastavili smo da pišemo...Stvari su nastavile da eskaliraju...
To nisu bila osećanja prema tom momku...on je u toj priči bio isto kao i ta devojka,samo neko na kog sam mogao da projektujem osećanja sa kojima nisam dao sebi da raskrstim.
Ugovorili smo sastanak...upoznali se...popili po jednu kafu u gradu i onda mi je sinulo da odem sa njim negde nasamo...zašto? Jer zašto da ne? Delovao je bezopasno i dovoljno šarmantno...a tu nismo ni mogli da pričamo otvoreno a mnogo toga sam želeo da mu kažem...nije ništa od toga bilo predviđeno njemu lično ali je izgledao dovoljno slično.
Nije on mnogo ličio na njega stvarno ali nije ni bilo to previše bitno.
Da,jesam je prevario tad...
Znam da nije bilo ok ništa od toga što sam uradeo...ne samo njoj već i tom momku.Ispao sam đubre prema oboje...možda malo veće prema njemu jer kad mi je sledeći put posle toga pisao rekao da imam devojku i da je bolje da ostanem s njom...Ona bar nikad nije saznala za to....mada to i nije baš olakšavajuća okolnost.
Eto vam potvrda stereotipa o bisekualcima...

Osećaj je bio odvratan posle toga...Tom klincu koji sam bio tada...kome je udaralo u muževnsot što se prepustio u vezi sa momkom...koji se osećao nemećno i ranjivo jer je dopustio da bude ostavljane tek tako...tom klincu je činjenica da se pogužvao tek tako sa nekim likom koga je upoznao na chatu i to iza leđa devojci koja je sasvim fina i slatka i bukvalno nema te budale koji ne može da je zavoli je dokusurila samopuzdanje...
Osećao sam se kao ku*va...a to sam mišljenje i imao o sebi tada...E to te već demaskulizuje skroz...ne mora niko drugi to da ti radi,možeš i sam sebi bez problema...Drugi su došli kasnije.
 
Poslednja izmena:

Bury all your secrets in my skin
Come away with innocence and leave me with my sins
The air around me still feels like a cage
And love is just a camouflage for what resembles rage..again

So if you love me let me go
And run away before I know
My heart is just too dark to care
I can't destroy what isn't there

Deliver me into my fate
If I'm alone I cannot hate
I don't deserve to have you
Ooh, my smile was taken long ago
If I can change I hope I never know

I still press your letters to my lips
And cherish them in parts of me that savor every kiss
I couldn't face a life without your lights
But all of that was ripped apart when you refused to fight

So save your breath, I will not care
I think I made it very clear
You couldn't hate enough to love
Is that supposed to be enough?

I only wish you weren't my friend
Then I could hurt you in the end
I never claimed to be a saint
Ooh, my own was banished long ago
It took the death of hope to let you go

So break yourself against my stones
And spit your pity in my soul
You never needed any help
You sold me out to save yourself

And I won't listen to your shame
You ran away, you're all the same
Angels lie to keep control
Ooh, my love was punished long ago
If you still care don't ever let me know
If you still care don't ever let me know
 
LokiMacak:
Bury all your secrets in my skin
Come away with innocence and leave me with my sins
The air around me still feels like a cage
And love is just a camouflage for what resembles rage..again

So if you love me let me go
And run away before I know
My heart is just too dark to care
I can't destroy what isn't there

Deliver me into my fate
If I'm alone I cannot hate
I don't deserve to have you
Ooh, my smile was taken long ago
If I can change I hope I never know

I still press your letters to my lips
And cherish them in parts of me that savor every kiss
I couldn't face a life without your lights
But all of that was ripped apart when you refused to fight

So save your breath, I will not care
I think I made it very clear
You couldn't hate enough to love
Is that supposed to be enough?

I only wish you weren't my friend
Then I could hurt you in the end
I never claimed to be a saint
Ooh, my own was banished long ago
It took the death of hope to let you go

So break yourself against my stones
And spit your pity in my soul
You never needed any help
You sold me out to save yourself

And I won't listen to your shame
You ran away, you're all the same
Angels lie to keep control
Ooh, my love was punished long ago
If you still care don't ever let me know
If you still care don't ever let me know
Kliknite za proširenje...
🖤 🖤
 
To je bio početak najmračnijeg perioda mog života...
Samopuzdanje mi je bilo najniže...mišljenje o samom sebi isto...Osećao sam se usamljeno i da se tog osećaja usamljenosti nikada neću otarasiti jer ko još želi da troši vreme na nekog kao što sam ja...bar kada saznaju tačno kakav sam.Ljudima sa kojima sam se družio nisam smeo da kažem jer sam se najozbiljnije plašio da ću ostati potpuno sam...
Sa vedrije strane neke stvari sam o sebi naučio za to vreme...Kao na primer to da mi sekualitet prati osećanja i da kada ih nema onda seks i sa momcima i sa devojkama ostavlja samo ružan osećaj za sobom i ništa više...naravno,to sam otkrio na teži način...nije da to nisam shvatao u vezi sebe i pre toga,ali sve jedno dobio sam nedvosmislenu potvrdu.
I ni to nije uradelo mnogo čuda za moje samopuzdanje...Seks je nešto u čemu svaki drugi muškarac uživa tako rekreativno samo ja moram da budem neki čudak koji kao neka žena mora da ima ta neka osećanja jer sam...slabić...da ne kažem nešto drugo.
Da sam neko drugi možda bih tražio razloge da se sa nekim potučem i dokažem sebi i svetu bar na taj način svoju muževnost...ali nisam...nisam taj tip...jer sam...slabić.Kad me neko bolje zagleda čak ni ne izgledam dovoljno muževno.
Sad kad o svemu tome razmišljam i kad se setim kako sam mislio o sebi dođe mi smešno za koje gluposti sam sebe maltretirao...Ništa od toga nije stvarno bitno i ne određuje ni čijiju vrednost ali eto...treba vremena da se to shvati i promeni način na koji poslatraš sebe na prvom mestu i onda te ne dotiču ni stvari koje neko drugi priča...
E kad smo već kod toga šta su druigi pričali tu već dolaze moja autovajna...
Prvo u stvari nije bilo strašno.Bilo je mojoj sestri od ujaka.Ona mi je od uvek bila bliska.Odrasli smo tu u istom komšiluku i posto sam jedinac nekako mi je došla kao zamana za rođenu.Ona je bila mozak operacije za svaku pizdariju koju smo ikad napravili i kao mali klinci a i kasnije kao tinejdžeri...
Jednostavno mi je došlo nekome da kažem,čisto da budem isken...Za nju sam znao da kako god da bude reagovala bar neće nikom reći ono što joj kažem u povrenju.
Vrpoljio sam se,mucao sam,preznojavao se...I ništa.Nije bila ljuta,nije me ni grdila,ni ubeđivala da nešto ja pogrešno tumačim sebe,ni da sa mnom nešto nije uredu i da moram da se menjam...ništa od toga.Dobio sam jedan zagrljaj i uverenje da je sve uredu.
Sledeći je bio najbolji drug u to vreme...Skoro pola godine kasnije...Pričali smo nešto o bivšim devojkama pošto je on relativno skoro bio raskinuo sa jednom i delovalo mi je kao dobar trenutak da započem temu...
Reakcija nije bila burna...Bio je iznenađen...nije mi prvo verovao...a onda kad je shvatio da se ne šalim bilo mu je teško da ukapira da to što me ponekad zanima i neki momak ne znači da sam gay(mada je koristio drugi izraz)...i onda ubeđivanje da treba da zaboravim na to kad me već privlače devojke i da ćutim...I da neće nikom reči da mi niko ne bi pravio probleme.
To mi je tad delovalo kao nešto sasvim razumno i dobronamerno...Verovatno je i njemu...Siguran sam u to.Nije mi on mislio ništa loše i bio je ubeđen da bi to bilo dobro po mene da jednostavno ne budem to ko sam...Ali definitivno nije bilo dobro ni zdravo po mene.
Kako,aman da zaboraviš da te neko privlači? Kako da zaboraviš da si u nekog zaljubljen?..da si bio zaljubljen i da ti je značio čini ti se više od tvog bednog života? Kako da zaboraviš to da si u stanju da se nekom prepustiš i da se osećaš sigurno tako?
To mi je gore srozalo samopouzdanje nego da me je izvređao...Nekako je mnogo gore kad ti neko iz najbolje namere kaže da je najbolje po tebe da budeš nešto što nisi nego da te izvređa i odbaci.Kad te odbaci i vređa bar znaš da toj osobi nije stalo do tebea ovako se osećaš kao nekakva greška priorode kakva treba da se ispravlja.
Posle toga me je ista ta reakcija od jedne drugarice ubedila da bolje više nikom ni ne pokušavam da kažem.
 
Moram da stavim napomeni da ću pisati o nekim teškim temama kao što je psihičko zlostavljanje čisto da ljudi koji su imalai neka slična iskustva i za koje je to osetljiva tema znali da izbegnu.
Ako neko prolazi kroz nešto slično,molim vas potražite pomoć...molim vas.


Postoji određena vrsta ljudi koje privlače oni kojima manjka samopuzdanja i koji ne vide svoju vrednost i ne vole sebe...ne zato što žele da im promene mišljenje o sebi i pomognu već zato što tu vide mesta da uspostavljaju svoja pravila i slobodu da ih oblikuju po svojim željama i potrebama.Oni osete slabost i ranjivost kao ajkule krv u vodi i ne mogu da odole da ne iskoriste priliku.
Imao sam posla sa njih dvoje.
O momku ne želim da pišem...
Zapravo ni o njoj ne želim baš ali...Uticala je na to kako će se neke stvari dalje razvijati...i lepo ljudi kažu da ono što te ne ubije čini te jačim...
Nisam bio na dobrom mestu sa mislima ni kada sam uleteo u vezu sa momkom pre nje...
Sa ljudima sa kojima sam bio blizak se nisam osećao nešto naročito blisko,a ni sigurno s obzirom da je uvek postojala šansa da će mi okrenuti leđa ili početi da mi govore kako sam nekakva greška prirode ako im kažem ko sam...a verovatno i gore...i onda sam to tražio sa nepoznatim ljudima koji nisu bili baš svi tako dobronamerni koliko su delovali.
Da skratim priču imao sam jedva 22 godine i uleteo u nešto nepromišljeno sa nekim ko nije bio ni upola tako dobar kako sam mislio i onda nisam imao nikoga sa strane sa kim sam mogao da razgovaram o tome da mi skrene pažnju koliko je loše po mene i da mi bude od neke pomoći i to je trajalo i trajalo i postajalo samo gore...dok konačno nisam prekinuo jer je prevršilo meru.
Nisam ja posle toga bio ni za šta kamo li za neku novu vezu.
Sa njom me je upoznao tadašnji jedan drug jer se zabavljao sa jednom njenom drugaricom i eto.Nisam bio nešto naročito zainteresovan...generalno nisam bio zainteresovan ni za upoznavanja ni muvanja sa bilo kim,ali devolala je fino i možda malo više zagrejana tako da mi je bilo bezveze da je razočaram.Na neki način mi se sviđala...samo nisam bio psihički u najboljem stanju.
I tako sam zaglavio sa njom...
Od početka nije valjalo...Ja sam bio zatvoren i rezervisan a ona nezadovoljna time.Nisam bio hladan s njom samo rezervisan jer mi je bilo teško da se tek tako opustim ponovo a njoj se to nije sviđalo.
Uprkos svemu,vezao sam se za nju.Posle nekog vremena sam popustio i ispričao joj sve...I o tome da sam bi,i to kakva mi je bila ta psolednja veza...Nije da sam stvarno želeo da joj se otvorim ali sam bio stavljen u tu poziciju da joj ili to kažem ili da ona bude ubeđena da sam takav zato što mi idalje nedostaje neka bivša devojka i da samo čekam da mi se ponovo javi da je ostavim i ako već hoće da me ostavi onda bar da to bude iz pravih razloga.
Bila je prvo uvređena i napadala me da je samo koristim kao paravan jer naravno da je mislila da to znači da sam gay...Očigledno mi je to suđeno da ceo život objašnjavam i dokazujem svoju sekualnu orjentaciju da uopšte postoji i da stvarno nisam ni stejt ni gay i ne menjam sekualnu orjentaciju kako mi kad ćune niti nekog foliram i lažem.
Bilo je to prilčno neprijatno za objašnjavanje jer idalje se nisam osećao udobno sa svojim sekualitetom i nisam se baš otarasio tog osećaja da mi nekako nešto fali zbog toga što nisam strejt...a njena reakcija mi nije nešto pomogla oko samopuzdanja.Bila je zgoržena i ponašala se kao da je to bilo najgore što je ikad moglo da joj se desi.
Na kraju mi je napravila da se osećam kao da mi čini nekakvu veliku uslugu time što nije raskinula sa mnom odmah.
Stvari su odatle samo bile sve neprijatnije i neprijatnije.Pravila je da se osećam kao da sam lud i sam kriv zbog toga što sam ozbiljno mislio i očekivao da će me taj lik voleti.Postavljala mi je neprijatna pitanja i o seksu,tražila detalje i pravila mi da se osećam odvratno i ako joj odgovorim i ako joj ne odgovorim...ako ne odgovrim onda zbog toga što drami kako ne želim da budem iskren s njom a ako joj odgovrim onda zato što mi je pravila da se osećam nekako...ne znam...priljavo.Čak je i seks sa njom bio neprijatan jer mi je davala ženske nadimke i...i... tražila i predlagala neke stvari koje su mi ok u nekom drugom kontekstu ali...Stvarno ne želim da pišem o ovome...Nisam idalje ni siguran da li ću stvarno postovati ovo jer idalje radi neke neprijatne stvari mojoj psihi...i ako budem postovao ne želim pitanja ni sažaljenje ni komentare tipa "zašto se nisi bunio?" jer je odgovor da sam verovao da jesam odvratan i da zaslužujem da budem krpa jer me neka druga devojka da zna to što ona zna ne bi ni pogledala a kamo ostala sa mnom.
Jezivo je kako je lako upasti u taj način razmišljanja ako već nemaš samopouzdanja i nikog da ti kaže da to nije tačno.
Znam...neki će pomisliti da jesam slabić i jesam i zaslužio da me psihičk ubije u pojam kad nisam znao da joj zalepim jednu šamrčinu preko usta i oteram je u tri majčine...ali šta bih time postigao? Ništa...samo bih se osećao gore i odvratnije jer nisam mogao da se nosim sa tom "istinom" da sam slabić i bedan izgovor od ljudskog bića koje ne zaslužuje ni da se naziva muškarcem pa mora da to dokazuje silom.
Čutao sam,trpeo i psihički se raspadao.
Nisam,stvarno nisam želeo da provodim vreme sa njom jer je uvek uspevala da nađe neki razlog da mi da kako bih se osećam odvratno.
Počeo sam da se udaljavam jer stvarno nisam mogao psihički da se nosim sa tim...I onda je krenulo ljubomorisanje i optuživanje i napadanje da je varam i da se zato udaljavam...Svaka moja drugarica i svaki moj drug bili su joj konkurencija i što sam se više pravdao i trudio da joj dokažem da nema razloga tako da misli to je više bila ubeđena da je stvarno varam sa bukvalno svima.

Bilo bi mi lako da je mrzim...da kažem sebi da se tako ponašala zato što je jednostavno bila zla...Ali znam da je sve to bilo zato što je bila ogorčena i osećala se poniženo time što me privlače i momci a ona se žaljubila u mene...Ne sumnjam u to da joj je sama ta ideja izazivala bes i želju da me uvredi onoliko koliko se i sama osećala uvređeno.Znam da samo joj se gadio jer je naučila da ljude kao što sam ja gleda kao da su odvratni i da ne zaslužuju da budu nazvani muškarcima ali je ipak želela i da me zadrži.To jeste bila ljubav ali toksična i bolesna ljubav...ne zato što je ona bila stvarno takva već zato što je naučena da moju sekualnu orjentaciju doživi kao tolku uvredu.I žao me je nje i toga što se i ona sama sigurno osećala kao da sam izvukao ono najgore iz nje.

Na kraju smo došli do toga da više nisam mogao.Uplašio sam se za sebe jer sam pomislio da ne bi bila tako velika šteta da uradim nešto sebi.Pokušao sam da raskinem.To ju je još više uvredilo.Kako to ja ovakav mogu da raskinem s njom posle toga što je ona progutala ponos da ostane sa mom...Od prilike tako nešto mi je i prebacivala i mislio sam da je u pravu...dok nije krenula da mi preti kako će me autovati svima koji me znaju...Iskreno to me je prvo prepalo...i onda sam stao i razmislio...Ako će već neko da mi uništi život onda ću to da uradim ja sam sebi.To je bila više panika i očjnički pokušaj da nekako povratim neku kontrolu u svom životu nego hrabrost...Ali u svakom slučaju je bilo gotovo.
Ni sad nemam pojma da li je to lupila u afektu čisto da me zaplaši jer je bila besna ili je ozbiljno to planirala da mi uradi pa odustala kada je videla da ću stvarno sam.
To je bila ludačka sreća što sam se prvo posle troga autovao tom drugu kome sam i da sam dobio normalnu reakciju...Mislim jeste on prvo pomislio da am gay,to je prestalo da me iznenađuje....ali kada sam mu pojasnio shvatio je...potrudio se iako mu nije bilo baš najjasnije...ali najbitnije je bilo to da je prošlo bez nekih ubeđivanja da nešto sa mnom nije uredu...Uverio me je da to ništa ne znači i ne menja jer je sve u redu.
Nije bilo glupih,neprijatnih pitanja,nije bilo osuđivanja.Samo razumevanje da se osećam gadno i da mi treba da to izbacim iz sebe.
Pustio me da se isplačem...Saslušao ono sa čim sam bio ok da mu ispričam...i na kraju me ubedio da idemo po neke pljeskaviće jer je kao on bio gladan iako su meni krčela creva jer ništa taj dan nisam ni jeo.
To mi je nenormalno mnogo značilo što me je još neko sem one sestre,neko ko mi je stvarno bio blizak razumeo i bio dovoljno ok s tim da me ne gleda niša drugačije i ostane blizak sa mnom.
On je ustvari i počeo malo da se ponaša zaštitnički prema meni što mi tek nije bilo jasno,ali sam mu bio zahvalan jer je gledao da bude prisutan kad sam se autovao i drugim nekim ljudima sa kojima sam se tad drušio čisto da bude tu.
Ne,on nije ni bi ni gay,ni ništa drugo,potpuno je strejt,samo mi je bio stvarno prijatelj i stvarno mu nije bilo bitno to što ja nisam,samo mu je bilo bitno da se osećam normalno.
Nisu svi sa kojima sam se družio bili toliko razumni...neki su mi se smejali...neki su bili šokirani...nekima je trebalo vreme da se sa tim pomire...neki su bili i kao ok sa tim ali su samo onako tiho krenuli da me izbegavaju...
Ali oni koji su mi ostali prijatelji su mi stvarno to bili i osećao sam se nekako lakše.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top