Većina ratova na Balkanskom poluostrvu u kojoj su Srbi učestvovali vodila se u srednjem veku među pravoslavnima. Ratovi protiv Ugara su bili relativno retki; svega po nekoliko kada su zategnuti odnosi. Mislim da kada bi neko izbrojao, sve skupa, ne bi mogao dvocifren broj pronaći. Najveća pretnja Srbima uopšte nije dolazila sa Zapada, već od Vizantije, kao i (u kontinuitetu sve do 1331. godine i Bitke kod Velbužda, kada su definitivno bili srkšeni i pacifikovani) od Bugara.
Ово је ван сваке сумње тачно. Са напоменом да је, по мом мишљењу, погрешно гледати на вјерске односе у средњем вијеку из данашње визуре. Без обзира на теолошка и политичка размимоилажења хришћанске цркве до краја XII вијека су биле комотно говорећи сестринске цркве, наравно и сестре некад једна другој очи ваде па смо имали таквих размирица и међу црквама. А у XII вијеку односи између српске земље и Угарске бејаху изузетно блиски, заправо половином тог вијека Јелена Вукановић (наравно Вукановић је име из модерне историографије, није се тада тако презивала, кћерка Уроша I) удата за неспособног и осљепљеног Белу, "де факто" влада Угарском, Бјелош Вукановић, господар (бан) Далмације и Хрватске, је најмоћнији палантин у Угарској, Деса влада Доклејом и Захумљем (а према рукопису Јована Кимана није искључити да је прије Борића владао и Босном), ту је и Урош II, архижупан српске земље, и Вукановићи, здружена угарско-српска коалиција воде рат против Византије, који је на Тари 1150-е имао рђав епилог по Србе.
Односи православних и католика, односно правовјерних хришћана и латина по тадашњем дискурсу се погоршавају и раздор добија на замаху почетком XIII вијека, након 1204.године. Но и након тога су чешћи сукоби Срба са Бугарима и Ромејима него са Угарима.
Свакако је важна битка код Никопоља 1396.године у којој су Срби ударли на Угаре, но и након те битке, додуше не одмах него након 1402-е, долази до приближавања између српског деспота Стефана и угарског краља.
Када је пак период под Османлијама, погрешно је то посматрати уопштено, јер је то период од неколико вијекова, гдје су се мијењале околности, односи, имали би периоде толерантније и окрутније владавине и османских владара и локалних беглербегова и бегова. Генерално то за Србе и српске земље бејаху чемерна и тегобна времена испуњена периодичним страдањима и голготама, периоди подношљивије, трпељивије владавине осмалијских завојевача су били краћег даха и уступили би често мјесто зулуму и осионој бруталности локалних управитеља. Уосталом тај период је испуњен честим бунама, имали би и егзодусе Срба у бјекству пред одмаздом, оне веће које је историја забиљежила и бројне мање који би остали у породичном предању. У таквим временима профитирали су хајдуци, друмски разбојници који су баш због омражености Турака добили у народу романтичарски статус бораца против завојевача.
Српство је у тим временима било изложено сатирању, уништењу, да би национални (народносни) идентитет опстао у дужем периоду неопходно је да има политички ослонац (државу у којој ће племичку елиту чинити тај народ) или нешто што ће бити чуваром идентитета народа. По краху српских земаља улогу чувара националног идентитета су преузели Српска Црква и светосавље. Српска Црква је у тим временима по османлијски завојевачима такође била изложена ударима, сатирању, пратили су то бројни пасјалуци, окрутности, но издржала се сва та искушења и опстала на овој балканској вјетрометини, испунила је своју историјску мисију, бкеше свих тих вијекова чуваром национаслног идентитета Срба, да ту мисију Српска Црква није испунила, данас Срба не би било.
