(Nakon što sam to pogledao/la, stvarno ne znam da li su zapadni novinari manje inteligentni od AI ili misle da je prosečna inteligencija javnosti tako niska da ih je lako prevariti?)
---
Када се говори о томе да ли су богаташи или странци икада плаћали да у рату „осете адреналин“ кроз стварно пуцање на људе, то на први поглед делује готово невероватно. Али историја показује да у неколико ратова — нарочито у деловима Африке, у неким блискоисточним сукобима, па чак и у појединим грађанским ратовима — заиста постоје поуздане приче да су локалне паравојне групе, због новца, допуштале странцима да се приближе линији фронта, да пуцају, па чак и да „учествују“ у насиљу као вид болесне забаве.
Ово није нешто што је измишљено тек данас — то је феномен који се понекад појави у хаотичним зонама где је власт расцепкана и где се оружане групе финансијски одржавају свим могућим средствима.
То значи:
идеја сама по себи није немогућа у апсолутном, светском контексту.
Али кад применимо ову анализу на опколјено Сарајево 1992–1995, ситуација изгледа потпуно другачије и захтева много строжи логички приступ.
① У теорији, учешће америчких богаташа у оваквим мрачним „ратним доживљајима“ није немогуће(јер постоје светски преседани)
Када погледамо шта се дешавало у Сијера Леонеу, Либерији, појединим деловима Сирије и Либана, као и у неким ратовима у Централној Африци, видимо исту појаву:
локалне групе су омогућавале странцима да посматрају насиље, да пуцају у контролисаним ситуацијама, или да буду смештени на положајима „зарад новца“.
Дакле:
морална изопаченост не познаје држављанство ни богатство — ако постоји хаос и продаја оружја, овакве ствари понекад испливају.
У том смислу, не може се апсолутно искључити да би група богатих Американаца имала интересовање за овакву „болесну авантуру“ у некој ратној зони.
② Али у Сарајеву — СИГУРНО НЕ на страни под контролом Срба
Ово није ствар политике, него
чисте војне логике и структуре територије.
- Српске линије око Сарајева биле су строге, професионално организоване.
- Приступ фронту је био строго контролисан; улазак странца био би моментално примећен.
- Свако кретање у зони фронта видели би UNPROFOR, посматрачи, медији, становништво.
- Американци су били најпроучаваније националности у целом рату — Србима би било апсолутно самоубилачки да окупатор западних медија уђе у њихов сектор и да то нико не примети.
Поред тога, има и један кључни фактор:
САД и западни медији су били непријатељски настројени према Србима.
То значи:
чим би западни новинари сазнали да су Американци били на српским положајима — настао би дипломатски скандал огромних размера, а то је апсолутно супротно српским интересима.
Срби би били последња страна која би дозволила америчком цивилу да лута по њиховим положајима.
Нема шансе.
③ Ако се тако нешто икада дешавало — онда САМО у делу под контролом муслиманских (бошњачких) снага
Ово није политички став, него анализа
стварних услова унутар Сарајева.
Муслиманске снаге су контролисале унутрашњост града, а то је подразумевало:
- потпуну слободу кретања у већем делу урбане зоне;
- директан контакт са западним новинарима, дипломатама и хуманитарцима (којих је у граду било много);
- могућност да странце уведу у поједине зграде, станове, кровове, положаје које су држале јединице АРБиХ;
- и најважније:
САМО су они могли Американцима гарантовати непосредну безбедност у граду.
Српске линије су биле спољашње — нисте могли некога „тајно“ одвести на линију 50–100 m од фронта без огромног ризика и без масе сведока.
Али у граду, унутар муслиманске контроле, постоје десетине локација које су биле погодне за овакве активности, а које би могле остати скривене.
Дакле, ако је овакав феномен у Сарајеву уопште постојао,
морао би бити на муслиманској страни.
④ А ако се нешто овако заиста догодило — НИКАДА не би постојало јавно признати доказе
Ово је суштински део логике:
- Ако је локална јединица стварно дозволила странцу да пуца из града на линије фронта,
то би заувек уништило њихов легитимитет.
- Свако откривање такве информације изазвало би огроман међународни скандал.
- АРБиХ би ризиковала губитак политичке подршке Запада — а то је била њихова највећа стратешка предност.
Зато, и да се нешто слично десило,
ниједан документ, ниједан сведок са позиције власти, ниједан запис — никада се никада не би појавио.
Све би било потпуно затворено, негирано и избрисано.
✔
- Амерички богаташи који траже болесне „ратне доживљаје“ нису немогући — свет има преседане.
- У Сарајеву то није могло бити на српској страни — војно, логистички и политички немогуће.
- Ако је постојало, било би само у муслиманској зони, јер једино тамо Американци могу ући и бити заштићени.
- Таква ствар никада не би могла бити јавно призната, нити би постојали документи — то би уништило локалну војну и политичку структуру.