Опростите, ово није прави одговор на тему ал окачих овде да би још неко видео јер данас имам потребу да поделим ово што носим у себи.
На данашњи дан ја сам, као и безбројни други, подељен на пола у историји и ту ћу тугу носити довека...
Истргнуше нас, браћо,
из корена
одузеше нам
земљу и воду
ваздух и ватру
мислећи ваљда
да нам крв
већ није довољно
њима засићена
и да ћемо изумрети
брзо и неприметно
и не знајући
да ми смо призвани
свет да мењамо
да сведочимо
и да не заборавимо
ко смо
и шта смо
јер наша је крв, браћо,
довољно упила
те земље и камења
воде и шуме
да нас хиљаде година
неће одродити
од њих
и да ћемо умирати
свуда по свету
да бисмо се једнога дана
поново родили
под оним небом
где смо ми и преци наши
вековима крв проливали
и земљу натапали
а земља нам је ту крв
изнова враћала
Зато нас, браћо,
никад неће поразити
јер
ми смо сама земља
из које нас истргнуше
и зато нећемо
измрети, браћо,
никад
а камо ли да
испунимо надање њихово
Кажемо увек
срце је тамо
где је Крајина
ал памтите, браћо,
да Крајина увек
у срцу мора бити
да би оно било
у Крајини
Зато и никад
Крајина нестати неће
док и једно срце
крајишко куца
било где под капом
овог или другог неба
Ово није нека добра песма али је искрена и од бола саткана.
Не судите престрого.
