Trenutno oslobodjeni

[More tisine]

Da li se i Vama nekada desilo? Kajanje nakon oslobadjajucih reci koje tog momenta tako prijaju, pa cak i kada su ogoljeno grube.
Da li su te reci iskrene i onako "od srca" izgovorene ili su samo gorka i bolna istina?

I cemu to kajanje posle?

 

[Egreta27]

Rijeci nekad oslobadjaju, nekad obavezuju, nekad bole, nekad su lijepe, nekad tuzne&ruzne ...ali sve jednom izgovorene naglas, ne mogu se povuci nazad...zato je katkad cutanje zaista zlato.
Pretpostavljam da mislis na izreceno u afektu? Jer obicno te traze i kajanje...
A za sve je bice vrijeme najbolji indikator, pa i za to koje su rijeci bile katarzicne, a koje otrovne?

 

[***Saint***]

pokajala sam se hiljadu puta zbog toga što sam iskrena, jer ljudi ne vole da čuju istinu.
više vole laži, ili istinu zapakovanu u ukrasni papir, sa što raskošnijom mašnom.
ali jeste oslobadjajuće za dušu. iako te sutra gledaju kao nekog kriminalca

 

[gost 243918]

Rijeci nekad oslobadjaju, nekad obavezuju, nekad bole, nekad su lijepe, nekad tuzne&ruzne ...ali sve jednom izgovorene naglas, ne mogu se povuci nazad...zato je katkad cutanje zaista zlato.
Pretpostavljam da mislis na izreceno u afektu? Jer obicno te traze i kajanje...
A za sve je bice vrijeme najbolji indikator, pa i za to koje su rijeci bile katarzicne, a koje otrovne?

Ja volim istinu sa masnicom i tako se ophodim prema drugim ljudima.Trudim se da ima odgovarajuci pristup kao i da ne uvredim nekog...

Bas zato sto sam se i ja pokajala zbog moje nekadasnje surove iskrenosti,sad sve pakujem

 

[Egreta27]

Ja volim istinu sa masnicom i tako se ophodim prema drugim ljudima.Trudim se da ima odgovarajuci pristup kao i da ne uvredim nekog...

Bas zato sto sam se i ja pokajala zbog moje nekadasnje surove iskrenosti,sad sve pakujem

Hm, a sto li mene citira, a ne autora teme? Nadam se je greska..

...ja pak volim surovu iskrenost, jezim se na "masnice"...(ili cutanje kad me niko nista i ne pita)...naravno i ta surova istina moze biti sapostena uljudnim rijecima i umjerenim tonalitetom...a ne psovkama, galamom...itd.

 

[More tisine]

Hm, a sto li mene citira, a ne autora teme? Nadam se je greska..

...ja pak volim surovu iskrenost, jezim se na "masnice"...(ili cutanje kad me niko nista i ne pita)...naravno i ta surova istina moze biti sapostena uljudnim rijecima i umjerenim tonalitetom...a ne psovkama, galamom...itd.

Ja (autor ove teme ) volim surovu iskrenost ka sebi.Tada ne moram da citam izmedju redova, umorna sam od takvih ophodjenja.No, ne primenjujem tu surovu iskrenost ja ka drugima,(nefer?) ja nekako ne volim ljudima reci ogoljeno ono sto meni licno mozda smeta...sem ako sam bas isprovocirana i tada ta moja istina nekako izleti iz mene, onako ogoljena i bez umotavanja (bez psovki i galame).Osecaj nakon takvog cina jeste oslobadjajuci i tog momenta se stvarno osecam zadovoljna jer eto, napokon sam rekla ono sto mislim bez ustezanja i umotavanja na razne nacine...Ali, uvek neko ali...
Vrlo brzo osetim kajanje zbog povredjenih i uvredjenih..i onda se zapitam da li moja iskrenost bila i njihova istina...

A kao sto bubaMara rece, vreme ce tek pokazati da li su te reci bile na svom mestu.

 

[gost 243918]

Sorry htela sam ***Saint*** da citiram ali greska...Eh ti pocetnici

 

[marixa]

Retko se kajem zbog izgovorenih reči. Čak i kada su izrečene u afektu nikada ne pucam toliko nisko da bi te reči nekoga zabolele. Ono što znam da nekoga inače boli i tišti nikada u obračunima ne upotrebljavam. Upravo to zameram ljudima kada namerno potežu kao poslednji argument neku bolnu temu. Sve uspem da u trenutku iskuliram, ali teško zaboravljam .

 

[More tisine]

Opet ja
Jer neki ljudi prosto ne vide sebe, i nekada se stvarno mora pribeci i onome sto retko radim, otvaranje ociju jasno i glasno.

 

[More tisine]

Retko se kajem zbog izgovorenih reči. Čak i kada su izrečene u afektu nikada ne pucam toliko nisko da bi te reči nekoga zabolele. Ono što znam da nekoga inače boli i tišti nikada u obračunima ne upotrebljavam. Upravo to zameram ljudima kada namerno potežu kao poslednji argument neku bolnu temu. Sve uspem da u trenutku iskuliram, ali teško zaboravljam .

Nije u pitanju svadja i vredjanje.Ovde se radi o tome da iskrenost tvoja moze da zaboli druge, a tebi donese olaksanje, a vrlo brzo nakon toga i kajanje...cemu to kajanje...

 

[bezibre!]

generlno svi ljudi žive u nekom ropstvu daak i neki momenti oslobađanja im ne deluju tako jer se plaše mada u globalu - da treba povremeno činiti neke antigestove i rešavti se bespotrebnog kajanja. i naravno - nikad kajanje

 

[NeDoDiri]

Rijeci nekad oslobadjaju, nekad obavezuju, nekad bole, nekad su lijepe, nekad tuzne&ruzne ...ali sve jednom izgovorene naglas, ne mogu se povuci nazad...zato je katkad cutanje zaista zlato.
Pretpostavljam da mislis na izreceno u afektu? Jer obicno te traze i kajanje...
A za sve je bice vrijeme najbolji indikator, pa i za to koje su rijeci bile katarzicne, a koje otrovne?

DA..jednom izgovorena riječ,ne može se vratiti,izbrisati, a često ni zaboraviti..zna godinama da odzvanja ma kako bili sigurni da je izrečena u ljutnji,afektu,nesmotreno...
"Svaka koja ostane( o riječi) je zlatna",govorili su naši stari..
ipak..postoje trenuci kad nam zapne u grlu kao kost koja prijeti da nas uguši..ne možemo je progutati pa je zato jednostavno ispljunemo..takve su najopasnije..
jer stvaraju privid oslobađanja koje ponekad istina može da bude i stvarno,ali ponekad nas naše vlastito oslobađanje zna da zarobi.

 

[baš_čelik]

Sve je relativno, tako da i svaka istina zavisi od ugla gledanja.

Ima tu jos jedna stvar, u savrsenoj situaciji trebalo bi da nikakva spoljasna desavanja ne mogu narusiti tvoj unutrasnji mir.
Ako je ta "istina" zapravo okrivljivanje drugih za svoj kvalitet zivota, osecas krivicu, zaljenje i stid jer na taj nacin izdajes samu sebe. Sebe izdajes tako sto okrivljivanjem drugih oduzimas moc sebi da kontrolises svojim zivotom, objavljujuci da si rob okolnosti koje su naizgled izvan tvoje kontrole.
Kad to ucinis, ti odbacujes sve ono zbog cega si ravnopravna i slobodna tako da se osecas lose, naravno.

 

[More tisine]

Sve je relativno, tako da i svaka istina zavisi od ugla gledanja.

E ovde je kljuc, da li je nasa iskrenost i istina, da li je istina svima ista?
Ja mislim da je to koren problema, eventualni uzrok za "povredjene" kao i za "kajanje".

 

[gost 170870]

Da pođem od klipa koji si navela uvek "govorim upravo ono što želim reći u trenutku kada to poželim reći". Ako postoje situacije, moje ružne misli koje iz obzira ne mogu da kažem, onako kako mislim i osećam, jer će zvučati užasno i povrediti tu osobu, onda shvatam da u tom odnosu nešto škripi i svedem ga na bezbednu distancu-pravim odstojanje. Ljudi se ne mogu menjati, i ono što meni smeta smatram svojim problemom. Na odgovarajućoj distanci neću osećati potrebu i pritisak da baš sve kažem, a i ta udaljenost zna vrlo efikasno da kaže ono što smo prećutali, a da ipak ne povredi jako, ili bar da sačuva dostojanstvo drugoj osobi...
Krupne, stvarno krupne a ružne reči, kad je već do njih došlo, najbolje je prećutati.


*izbegavam afektivna reagovanja jer sam tada odvratna i uvek se posle kajem...i zbog toga što u afektu nikad ne mislim potpuno ono što sam rekla, ili ne mislim na način na koji to zazvuči.

 

[georgejune]

Ne kajem se sto izgovorim nekom istinu u lice vise se jedem ako to drzim u sebi a taj neko ne primecuje..jedino je problem njihova sujeta koja me posle doceka na noz i napravi od mene neprijatelja..al ybg mozda i bolje koj ce mi moj takvi

 

[Egreta27]

Ja (autor ove teme ) volim surovu iskrenost ka sebi.Tada ne moram da citam izmedju redova, umorna sam od takvih ophodjenja.No, ne primenjujem tu surovu iskrenost ja ka drugima,(nefer?) ja nekako ne volim ljudima reci ogoljeno ono sto meni licno mozda smeta...sem ako sam bas isprovocirana i tada ta moja istina nekako izleti iz mene, onako ogoljena i bez umotavanja (bez psovki i galame).Osecaj nakon takvog cina jeste oslobadjajuci i tog momenta se stvarno osecam zadovoljna jer eto, napokon sam rekla ono sto mislim bez ustezanja i umotavanja na razne nacine...Ali, uvek neko ali...
Vrlo brzo osetim kajanje zbog povredjenih i uvredjenih..i onda se zapitam da li moja iskrenost bila i njihova istina...

A kao sto bubaMara rece, vreme ce tek pokazati da li su te reci bile na svom mestu.

Ono sto je mene iskustvo naucilo do sad je...Iskrenost je vazna, ali ne uvijek pozeljna i neophodna. Kad neko hoce iskrenost, pitace, jasno i glasno, bez izmotavanja. Kad neko nece, provocirace, ili vrdati...
Na druge se ne moze uticati, niti mijenjati. Ali moze sebe. Samokontrola.
Ne vrijedi svima reci u lice, jer do nekog prosto ne dopire, nece ili ne zeli da cuje...u tom slucaju, samo te zaboli vlastito priznanje. Jer, u interakciji nema medjusobnog slusanja i uvazavanja, vec jednostranog, kao u jednosmjernoj ulici...a te rijeci odnese vjetar.
Zato i rekoh/napisah da katkad valja jezik za zube. Nekad te vlastita iskrenost moze kostati, jer je neko izokrene i uperi protiv tebe. Da, jedna je istina, ali je svako drugacije vidi...a cim dodje do afekta, znaci da ne postoji (u tom momentu) ni najmanja mogucnost da se pokusa razumno doci do zajednickog sagledavanja iste, da ne kazem bar zajednickog jezika, i komunikacije dostojne ljudi, za pocetak...

 

[Metronom]

Trenutno oslobadjanje iskrenim iznosenjem svog misljenja u nastupu krajnjih emotivnih stanja mora da proizvede kasnije kajanje, jer ta iskrenost prema sebi. Biti iskren je odnos prema drugom. Primer 1 "Tada sam mislio na taj i taj nacin i verujem da sam ina taj nacin izazvao tvoju reakciju koja mi se nije svidela, iako sam znao da si u pravu tada to nisam mogao da priznam."
primer 2 " U pravu si, ali ja drugacije ne znam, a zeleo bih."
U ovim slucajevima odluka se prenosi na onoga prema kome smo iskreni i nema kajanja.
Biti iskren samo kada nam nesto smeta i kulminira je uvek samo iznosenje optuzbi za koje cak znamo da nisu sasvim tacne.
Iskrenost je odnos prema spolja a to znaci videti sebe po svojim postupcima u odnosu na druge, pa tek onda tumaciti njihov odnos prema sebi ili drugima. Ko sebe gleda samo iznutra vidi samo svoju istinu koju shvati tek kad vidi da je povredio drugoga.

 

[OnlyYourShadow]

Ja sam osoba koja neće nikad svesno povrediti nekoga.
Naravno da me boli, ako se moja intuicija da sam nekoga nenamerno povredila oglasi. I baš mi bude krivo.
Nekako mi sav smisao onoga što sam rekla padne u vodu, jer, ako sam uspela da nekoga povredim, on verovatno neće misliti o onome što sam mu rekla na onaj način kako sam ja želela da mu ukažem, nego će u ceo taj kompleks da doda i samosažaljevanje, a to nije dobro. Realno, danas jako retko nailazimo na racionalne osobe, koje će kritiku da shvate dobronamerno.

Ako već moram nešto da kažem, biram pravi trenutak za to, i pokušavam da to malo upakujem. Da se shvati suština, ali ne šturo, jer to nikome nije u interesu. Pokušavam da to razvijem u neki miran razgovor, što je to više moguće. Kad situacija dotigne vrhunac, trudim se da je malo "omekšam", tako što ću na momenat da počnem da pričam o nekoj lepšoj temi, a kasnije se kao "nesvesno" vratim na poentu celog razgovora.

Ne znam da li vredi, zato što još uvek nisam nailazila na osobe koje slušaju nečije savete. To su uglavnom osobe koje traže savet da bi se izjadale, a onda opet nastavile po starom. Vredi u tom smislu da ne nastane konflikt.

 

[mon amour]

Ne kajem se sto izgovorim nekom istinu u lice vise se jedem ako to drzim u sebi a taj neko ne primecuje..jedino je problem njihova sujeta koja me posle doceka na noz i napravi od mene neprijatelja..al ybg mozda i bolje koj ce mi moj takvi

e ja isto tako postupim i na kraju ispadnem djubre a oni zrtve. ahahahah strasno.

 

[tgdanijela]

Da li se i Vama nekada desilo? Kajanje nakon oslobadjajucih reci koje tog momenta tako prijaju, pa cak i kada su ogoljeno grube.
Da li su te reci iskrene i onako "od srca" izgovorene ili su samo gorka i bolna istina?

I cemu to kajanje posle?

U rečenom svakako ima istine, a istina najviše boli, svi znamo,...međutim postoji granica iza koje odbrambeni mehanizmi čovjeka pored istine počinju da koriste, pod uticajem predozirane količine straha, iskrivljenu istinu ..što više straha to nevjerovatniji sadržaj priča ..sve do afekta i trenutka kada se više ne koriste samo mišići mimične muskulature lica ...
Kad se val neurotrasmitera straha iz limbičkog sistema, poput cunamija, vrati 'na mjesto' ..situacija se može posmatrati iz drugog ugla, poput posmatrača i tada 'oslobođen' ego čija je funkcija ravnoteža ličnosti, neravnotežni faktor nikako ne može da odobri ..javlja se kajanje ...