Vladimir983
Aktivan član
- Poruka
- 1.092
Pre neko veče, vozim autobus na liniji 32. Već u pet popodne sve kafane i kafići bili su pozatvarani. Dođem na okretnicu u Višnjici, a bešika hoće da mi pukne. Gde ću, šta ću - ajde iza škole. Naslonim se na jedan zid na kraju dvorišta i krenem. Kad u pola pišanja neko viče - eeeejjj ti tamo... Nema šoranja ovde... Jel me čujeeešš!!
Moram, šta ću - odgovorim mu.
Nemoj da sam te video da si više došao u dvorište! - viče taj. Ne vidim mu lice, ali pretpostavljam da je neko od tih džibera iz kraja. Zakopčam se i krenem ka busu, a on meni - pičkooo jedna!
Stanem i okrenem se ka njemu. A on opet - šta je bilo piičko jedna...
I tu mi prozuji kroz glavu - policija, bolnica, advokati, sudovi. Kažem u sebi, pusti budalu i idi u autobus, što sam i uradio. Valjda je on tada osetio neku hrabrost, pa je krenuo da urla sa 20-ak metra razdaljine. Nije uspeo da me isprovocira. Otišao sam.
E sad - s jedne strane, on je u pravu. Nije u redu da šoram po zidovima, ali... Ko je bre on da mi kaže da sam čkapi.
To je jedan od retkih trenutaka kada nisam odgovorio silom, a da sam bio izazvan. Kasnije kad sam imao vremena da razmislim, možda je bolje što sam uradio tako. Jer kad god sam nekome dokazivao da nisam jajara, zaglavio bi u policiji.
-komšija me napadne ciglom, ja ga zveknem čekićem po sred čela
-jedan je pojurio skupocenim kolima da se obračuna sa mnom, zveknem ga autobusom punim putnika, toliko da je kolima probio ogradu i uleteo u jedno dvorište...
Nekako, dozlogrdilo mi je više to dokazivanje da nisam jajara. Valjda se ljudi zajebu, vide mi naivno lice, a onda kad mi padne roletna, hvataju se za glavu i gorko se kaju što su mi to rekli.
A meni je žao da udarim nekog. Žao mi je, jer ne bi voleo ni da mene neko udari. Stvar je u tome što ja nisam fizički nešto jak, pa kad vidim da je on jači, dohvatim šipku, stolicu, flašu, pa onda udri kolko može i tad šteta bude velika.
Što je najveći paradoks, ja uopšte nisam nasilan niti sam ikada koga izazivao. Štaviše, bežim od ljudi, sklanjam se od sviju i od onih poznatih i nepoznatih. Nisam nešto druželjubiv, samotnjak sam i živim u nekom svom svetu. Gledam da izbegnem bilo kakav sukob, naročito zbog neke gluposti. Ali ponekad nešto pukne u meni, proradi mi neki životinjski instinkt i tada bi mogao ladno da ubijem bez trunke kajanja.
Nikada neću zaboraviti kada se jedna ogromna grupa navijača zaletela ka autobusu koji sam vozio. Mislili su da ću da se ukenjam, ali ja sam dodao gas i krenuo na njih. To je bila bežanija neviđena. U trenutku mi se u glavi upalila crvena lampica... Samo sam bacio nogu na pedalu i jurnuo ka njima. Oni su se bukvalno razleteli po ulici, bacali su se sa strane, a ja prošao po sredini kao oslobodioc.
Uživao sam u njihovoj panici. Da mi je samo jedan ostao ispred - zalepio bi ga kao palačinku. Ni policija me nije jurila, a videli su sve.
S godinama, nekako više razmišljam o posledicama. Tada mi to nije bio važno. Zato uvek gledam da "povučem ručnu" kad god mogu, pokušavam da povećam prag tolerancije. Samo se plašim da jednog dana ne puknem načisto, pa da napravim neko teško njesra. Jer ako se ikoga najviše plašim, to je ona moja mračna strana.
Moram, šta ću - odgovorim mu.
Nemoj da sam te video da si više došao u dvorište! - viče taj. Ne vidim mu lice, ali pretpostavljam da je neko od tih džibera iz kraja. Zakopčam se i krenem ka busu, a on meni - pičkooo jedna!
Stanem i okrenem se ka njemu. A on opet - šta je bilo piičko jedna...
I tu mi prozuji kroz glavu - policija, bolnica, advokati, sudovi. Kažem u sebi, pusti budalu i idi u autobus, što sam i uradio. Valjda je on tada osetio neku hrabrost, pa je krenuo da urla sa 20-ak metra razdaljine. Nije uspeo da me isprovocira. Otišao sam.
E sad - s jedne strane, on je u pravu. Nije u redu da šoram po zidovima, ali... Ko je bre on da mi kaže da sam čkapi.
To je jedan od retkih trenutaka kada nisam odgovorio silom, a da sam bio izazvan. Kasnije kad sam imao vremena da razmislim, možda je bolje što sam uradio tako. Jer kad god sam nekome dokazivao da nisam jajara, zaglavio bi u policiji.
-komšija me napadne ciglom, ja ga zveknem čekićem po sred čela
-jedan je pojurio skupocenim kolima da se obračuna sa mnom, zveknem ga autobusom punim putnika, toliko da je kolima probio ogradu i uleteo u jedno dvorište...
Nekako, dozlogrdilo mi je više to dokazivanje da nisam jajara. Valjda se ljudi zajebu, vide mi naivno lice, a onda kad mi padne roletna, hvataju se za glavu i gorko se kaju što su mi to rekli.
A meni je žao da udarim nekog. Žao mi je, jer ne bi voleo ni da mene neko udari. Stvar je u tome što ja nisam fizički nešto jak, pa kad vidim da je on jači, dohvatim šipku, stolicu, flašu, pa onda udri kolko može i tad šteta bude velika.
Što je najveći paradoks, ja uopšte nisam nasilan niti sam ikada koga izazivao. Štaviše, bežim od ljudi, sklanjam se od sviju i od onih poznatih i nepoznatih. Nisam nešto druželjubiv, samotnjak sam i živim u nekom svom svetu. Gledam da izbegnem bilo kakav sukob, naročito zbog neke gluposti. Ali ponekad nešto pukne u meni, proradi mi neki životinjski instinkt i tada bi mogao ladno da ubijem bez trunke kajanja.
Nikada neću zaboraviti kada se jedna ogromna grupa navijača zaletela ka autobusu koji sam vozio. Mislili su da ću da se ukenjam, ali ja sam dodao gas i krenuo na njih. To je bila bežanija neviđena. U trenutku mi se u glavi upalila crvena lampica... Samo sam bacio nogu na pedalu i jurnuo ka njima. Oni su se bukvalno razleteli po ulici, bacali su se sa strane, a ja prošao po sredini kao oslobodioc.
Uživao sam u njihovoj panici. Da mi je samo jedan ostao ispred - zalepio bi ga kao palačinku. Ni policija me nije jurila, a videli su sve.
S godinama, nekako više razmišljam o posledicama. Tada mi to nije bio važno. Zato uvek gledam da "povučem ručnu" kad god mogu, pokušavam da povećam prag tolerancije. Samo se plašim da jednog dana ne puknem načisto, pa da napravim neko teško njesra. Jer ako se ikoga najviše plašim, to je ona moja mračna strana.
Poslednja izmena od moderatora:
