Trauma - Između Ožiljka i Rane

[Urwald]

Autorska tema

Neka definicija za traumu na koju nailazim online je:
Traumatični događaj + trauma (stanje) je bilo koja vrsta uznemirujućeg događaja ili iskustva koja može uticati na sposobnost osobe da se snađe i funkcioniše.

Neko najjednostavnije objašnjenje traume koje lično koristim je:
Trauma (stanje) je psihološka rana/ožiljk koji nosimo u svojoj (ne)svesti usled nekog događaja/iskustva koje u momentu dešavanja nismo bili sposobni da uspešno obradimo.
U kategoriji rane (pod ranom se misli na nešto što aktivno krvari/povređeno je i čemu treba pomoć) je kada nas posledice traumatičnog dogđaja prate i kada nam (povremeno) zadaju probleme.
U kategoriji ožiljka (pod ožiljkom se misli na ranu koja je zarasla) je kada smo isprocesuirali traumatično iskustvo i kada nam to iskustvo ne stvara probleme u svakodnevnici, takođe ima i onaj momenat što nas takvi ožiljci čine unikatnim u smislu da nekad imamo specifičan pogled na neke stvari, kao i način nošenja sa stvarima koje mogu biti potencijalno traumatične.

Kako ste zacelili svoje rane i koliko vam je trebalo za to?
Kakve ožiljke nosite?
Da li vas nešto specifično interesuje a da je vezano za temu trauma?

 

[ChristopherWalken]

Trpiš. To ti je sve. Sve ostalo je laž

 

[Soradze]

Trpiš. To ti je sve. Sve ostalo je laž

Da... I to ceo život...

 

[Bodulica]

“The body keeps the score” je knjige koja mi je pomogla da shvatim šta se desi u jakoj traumi ili ti PTSD.
Naš mozak reaguje sa
1.Reptilian (centar za preživljavanje)
2. Limbic(fight, fligth ot freeze ili “bježi, bori se ili zaledi”) i
3. Prefrontal cortex tj centar za racionalno razmišljanje I donošenje odluke.

U momentu traume ovaj treći tj frontal cortex se islljuči i pali se centar za preživljavanje gdje donosimo odluku da se borimo, bježimo ili zaledimo (ako vidimo da nema izlaza).Odvajamo se od sebe. Ne osjećamo se kao cjelina duha i tjela.

Na jaku traumu mozak zaboravi da isključi centar za javljanje da je opasnost prošla i mi ostajemo u tom stanju konstantnog lučenja hormona stresa, opreza, gnjeva, odvojenosti od sebe..a pošto mozak ne šalje signal da je trauma gotova to parališe centar za memoriju pa ćete primjetit da ne pamtite ništa iz tog perioda djetinjstva na primjer i ostavlja nas u nekom modu “pretjerane reakcije” na manji problem. To su oni ljudi koji se pobiju na putu u road range ili “planu na sitnicu”.

Pogled i sretanja očiju kod normalnih ljudi izaziva radoznalost dok kod traumiranih izaziva prekid pogleda usljed skrivanja tajne što nisu savladali problem i osjećaja srama. Osjećaj da će otkritivašu taknu.
Sam taj osjećaj izaziva socijalnu fobiju jer okruženost ljudima postaje breme.

Posljedica traume je stalan osjećaj da si na kraju snage (burnout) jer tjelo luči hormon stresa konstantno i onda se to reflektuje na rad srca, cancer, hronične bolesti tako da cijelo tjelo pati.

Slika svijeta više nije ista kao kod normalnih. Za jedne je život ljepota a za neke pakao u konstantnoj borbi. Iscrpljujuće i strepnja šta će još da me pukne.

Kad shvatiš izvor problema onda je nekako lakše tražiti izlaz i shvatiti da je moja slika svijeta lažna i da je otresam od sebe pozitivnošću, vraćanju spokoja tjelu i umu. Nesvjesno te trauma vuče u mračne teme. Pogledaj samo naslove tema ovdje i sve ti je jasno. Tražimo odgovore kako skinuti to breme.

 

[Bodulica]

Moja dijagnoza je PTSD. Doktor je ispred mojih očiju pomjerao prat da vidi kako pratim pokrete ali je bio previše blizu mog ličnog prostora tako da sam reagovala naglim, nekontrolisanim trzajem unazad, zatvorila oči i pošle su mi suze.

Od spoznaje siline duševnog bola moja empatija je prenaglašena tj želja da zaštitim nemoćne i zato spašavam kuce, mace i ostale.

Nikad se ne svadjam i izbjegavam nepredvidive ljude da nebi isplivao bjes na pogrešnom i da ne izvuku ono najgore iz mene mada mislim da sam savladala i to. Shvatam zašto su i oni poremećeni i znam da bi bilo traćenje vremena ubjedjivati se i dokazivati nešto. Treba imati snage za to

Odautnost u momentu mi pravi problem u relacijama sa ljudima. To je onaj bjeg i nesposobnost da živim u sadašnjem momentu.
Pažnju mi drži samo jako zanimljiva tema a kad su ljudi oko mene dosadni hoću iskočim iz kože pa se isključim. Oni pričaju, ja klimam glavom a nedaj Bože da postave pitanje jer nemam pojma o čemu pričaju.

Nemam strpljenja. Nakon dvi tri rječi znam kako će da završe rečenicu, znam odgovor i rješenje ali oni ga mlate pa mlate i posle sam ja ta koja ne sluša, lebdi u oblacima bla bla ..

U životu me održala obaveza za bližnje i radoznalost koliko misterije krije kosmos, psiha, kreacija, umjetnost. Ima ovdje nick Nina koja postavlja zanimljive teme na mnogim poljima i mislim da i njen mozak posjeduje tu vrstu radoznalosti i rasprostranjenosti. To je ta glad za novim saznanjima na svim poljima ili kad neko visoko cjeni ljepote koje život nudi.
Mislim da me to održalo i nalaženje smisla života u pomaganju drugima. Od svih sebičnosti te dvije su mi najdraže .

 

[Bodulica]

Nemoj biti tužan Mecenaa, tek sam počela
Sve sam prošla. Samo sam izbjegla streljanje u Kragujevcu.
Imam sposobnost da sve bacim na zezanje i život ne treba shvatati preozbiljno. Kad postane nepodnošljiv onda baci uzde i zezaj se jer ti dođje isto.

Ja vjerujem da je naš pravi dom u nekoj drugoj dimenziji duša a da smo ovdje poslati na životnu školu kako bi spoznali dobro i zlo i vratili se jednom u naš pravi dom harmonije i spokoja duša. Treba upoznati zlo da bi cjenio vječno dobro i zaslužio da ga uživaš.
Neko ga zove i raj.

Nemojmo dopustiti da se vratimo iz te škole kao neko ko je odustao i nije iskoristio sve svoje ovozemaljske potencijale bez borbe a treba da ostavimo bar neki trag iza sebe, neku promjenu na dobro ovdje.

Odbijam da se vratim tamo sa slabom ocjenom kao neko ko je brzo odustao i propio se ili šta znam pa protraćio najvažniji domaći zadatak.

 

[Џорџи]

Mora da se desi neka najveca trauma da se shvati kako je sve ostalo preuvelicano,a to nam se desilo i u ratu i koroni i smrti blize osobe i zdravstveni problemi,onda dodje neko da kuka kako je depresivan,ne zna da je sto nema ribu,hoce da se rokne ne zna ni sam zasto,kao nije socijalizovan,sprdnja

 

[Zelena milja]

U kategoriji ožiljka (pod ožiljkom se misli na ranu koja je zarasla) je kada smo isprocesuirali traumatično iskustvo i kada nam to iskustvo ne stvara probleme u svakodnevnici, takođe ima i onaj momenat što nas takvi ožiljci čine unikatnim u smislu da nekad imamo specifičan pogled na neke stvari, kao i način nošenja sa stvarima koje mogu biti potencijalno traumatične.

U odnosu na rane, koje nam onemogućavaju da budemo funkcionalni duže ili kraće vreme ( zavisi od traume ali i od nas samih ), ožiljci su doživotni.
Postoje oni koje stalno osećamo, tu su, ispod same kože, podsećaju nas na gubitak i bespomoćnost bilo kakve promene. Naučimo da živimo s tim. Ponekad ih " zaboravljamo " da bismo mogli da nastavimo sa životom.
Postoje i duboki ožiljci, prikriveni. U stanju su dugo da spavaju, spašavajući nas mnogo goreg stanja.
Kada isplivaju, bude baš gadno. I treba mnogo snage da ih vratimo u tamu odakle su isplivali.

 

[neoplanta again]

Trauma je svaka povreda bilo fizička ili psih.
Psihološka trauma nastaje kada iskustvo koje osoba doživi probija liniju psihološke čvrstoće osobe (odbrambeni mehanizmi osobe nisu sposobni da prevladaju količinu emocionalnog bola koji taj događaj nosi) .
Razlikujemo traumu u užem smislu (neko je doživeo traumatsko iskustvo, jedno ili više, dovoljno jako da ostavi posledice) i tzv kompleksnu traumu ona je češća.
Kompleksna trauma bi bila iskustvo ponavljanih ali manjeg intenziteta nepovoljnih događaja koji onda rezultiraju takođe jednim osećajem gubitka kontrole nad stvarima.
To je ono kada recimo osoba dođe kod psihoterapeuta i ne može da se seti nekog strašnog događaja koji je doživela ali stalno ima taj neki osećaj da je nečim ranjena i onda se malo po malo otkriva da je bilo više tzv skrivenih trauma koje su ostale ispod radara .

 

[neoplanta again]

Primer za traumu u užem smislu je gubitak bliske osobe, iskustvo nasilja u porodici, silovanje ...
Primer kompleksne traume je kontinuirano življenje u uslovima nekontrolabilnim na primer rata, izbeglištva, stalne pretnje otkazom, stalne finansijske borbe.

 

[Džudi S]

Trauma je svaka povreda bilo fizička ili psih.

Tačno. Ja imam PTSP ili PTSD. Uzrok tog poremećaja su dugogodišnje povrede kolena. Znači, radi se o fizičkoj povredi koja se ranije događala jednom u 2 meseca, pa na 4 meseci, na 6 meseci. Sada ređe.

Kada sam prvi put otišla kod psihijatrice, pitala me je gde sam ja sve te godine? Pošto su se u mojoj 12-toj godini dogodile 3 povrede rekla mi je da je lekarka opšte prakse morala da kaže mojim roditeljima da mi je potreban dečiji psiholog.

I lečenje sam započela prekasno. Zato i dan danas imam simptome PTSP-a ali nisu svakodnevni.

Naučila sam da živim sa tim povredama i PTSP-om. Operisala sam samo jedno koleno.

Ali, kada se pojavi "flešbek" ili neželjeno sećanje, "vidim" ponekad i povrede operisanog kolena.