Lose je ostaviti veliki trag, zasto? Prvenstveno u periodu velike tehnoloskog razvica. Sta mislite zasto su Kafka i ostali pisci htjeli da se spale sva njihova pisma i sva njihova djela? Zato sto bi se tu prikazala njihova prava slika. Za one koji zive nakon ljudi koji su ostali upamceni, to je dobro jer ce moci da saznaju vise o njima, no bojim se da narod ne bi oguglao npr. na neke stvari. Ljudi su previse radoznali i ne postuju mrtve, shodno tome davace sebi ogromno pravo za ceprkanje po stvarima mrtvih. Npr. umre sada poznati filozof neki, koji je inace bio pedofil, a kontribuirao je istoriji filozofije u nasem vremenu, OVO JE PRIMJER, i zamislite udju na njegov kompjuter ljudi koji su zainteresovani za njegov lik i djelo i pronadju djeciju pornografiju u kompjuteru? Ovo je samo primjer. Zbog manjeg tehnoloskog razvitka u proslosti, malo znamo o privatnim zivotima licnosti i vecina su nagadjanja. Npr. mislim da Makijaveliju ne bi bilo milo da se sad digne iz groba i sazna da vecina ljudi nijesu procitali njegov Vladalac, ali znaju da je bio muska *****. Isto tako, mozda ce biti simpatizera koji ce pokusavati da negiraju tu cinjenicu danas, ali to je zato sto je vecina tih stvari o ljudima iz proslosti samo NAGADJANJE, a u eri modernih tehnoloskih otkrica, moci ce sve da se argumentuje kroz prizmu licnih stvari, telefona, kompjutera itd... Mejlova, kojima svakako vec imaju pristup tajne sluzbe, ali to je druga prica. Sta hocu da kazem, hocu da kazem da je sjutra ako budete poznati i kad umrete, najbolje bi bilo da obrisite sve sto ste ikad elektronski zabiljezili, a ako ste iole poznati. No sta se desava kao sa 90% ljudi cije se ideje tek posthumno priznaju? Tako da treba biti oprezan u modernom vremenu. Evo jos koji primjer, danas se kuce velikana pretvaraju u muzeje, oduzimaju se clanovima njihovih porodica bez pitanja, stvari pripadaju drzavi ne njihovim nasljednicima, oni koji nijesu imali rodjake ili blize potomke bez pitanja postaju drzavna imovina ili se devastiraju. Sto je morbidno, da li bi voljeli da dok spavate znate da vam svako vece neko ceprka po stvari? E pa zamislite kad umrete sve te stvari sve sto ste imali sva vasa privatnost ce biti u necijim rukama, a jos ako ste poznati vase simpatizere ce sto vise interesovati o vama i to ce se lako objelodaniti. Poenta je u tome, da privatnost poznatih vise nije na sigurno. Zato je sedma sila toliko jaka, pa evo, koncept paparazza je jedan nakaradan i toliko neetican koncept, da mi se povrace kad ga vidim i kod nas i u zemlji. Problem je sto ne postoji nikakvo moralno zavestanje drugih vama nakon smrti ono nije validno ono ne postoji. Jednostavno, jedino ako ste dio neke imucne porodice ili ste poznati preko dinastije, mozete ocuvati integritet, a i to vam niko ne garantuje, mozda vas nasljednici zamrze ili suejta ljudi oko vas.
Zato najbolji savjet daje car-filozof Marko Aurelije, koji je na koncu ove moje paradigme gore i nekako poentirao ovo sto pricam, a itekako je bio kompetentan da govori:
"Moguće je da te muči želja za onim što se zove slava. Pogledaj kako se brzo sve zaboravlja, i posmatraj haos beskrajnog vremena s obe strane sadašnjosti, i prazninu aplauza, i nepostojanost i nedostatak prosuđivanja onih koji se pretvaraju da daju pohvalu, i ograničenost njegovog domena, i naposletku, budi miran."
"Razmotri živote koje su nekada živeli drugi, davno, živote koje će drugi voditi posle tebe, živote koje drugi trenutno žive, u stranim zemljama. Koliko ljudi čak ne zna tvoje ime. Koliko će ga uskoro zaboraviti. Koliko ti sada nude pohvale—i sutra, možda, prezir. To da budeš zapamćen je bezvredno. Kao slava. Kao sve."
"Ljudi koji su uzbuđeni zbog posthumne slave zaboravljaju da će i oni koji ih se sećaju uskoro umreti. I oni koji dolaze posle njih takođe. Dok se njihovo sećanje, prenošeno s jednog na drugog poput plamenja sveće, gasi i nestaje."
"Pokloni sebi dar: trenutak sadašnjosti. Ljudi željni posthumne slave zaboravljaju da će Buduće Generacije biti isti dosadni ljudi koje poznaju sada. I jednako smrtni. Šta ti znacu ako kažu x o tebi, ili misle y?"
