Традиција Видовдана

[Tangying]

Здраво свима!
Недавно сам посебно заинтересован за Видовдан у Србији. Видети његов значај у вашој историји и националној меморији дубоко ме је дирнуло, посебно прича о Гаврилу Принципу — његова храброст и жртва су заиста дирљиви.

Као неко из Кине, занима ме како ви обележавате овај празник. Да ли имате породичне традиције или приче? Да ли идете у цркву, разговарате са старијима о историји или га славите на личнији начин? Волео бих да чујем ваша искуства.

Узгред, желео бих да поделим запажања о патриотизму у Кини и Србији.

Српска традиционална култура јасно и снажно изражава патриотска осећања кроз прославе, обележавања и симболе. Насупрот томе, кинески традиционални празници попут Дуановог фестивала и Кингминг фестивала изражавају патриотизам суптилније, фокусирајући се на породицу и културно наслеђе, док модерни историјски догађаји као што је „Инцидент 18. септембра“ представљају важне прекретнице које инспиришу националну свест.

Мислим да оба начина имају свој шарм и одражавају јединствене културне путеве националног идентитета. Разумевање ових разлика помаже у неговању међукултурног поштовања и продубљује моје ценјење богате и разнолике културе обе земље.

Такође, постоји ли дубока веза између херојских епова и планина и река Србије и бивше Југославије?
Какве приче говори „Горски вијенац“?
Који древни гласови одјекују кроз преплетене планине и долине Косова и Метохије, Црне Горе и Босне и Херцеговине?
Куда нас воде моћне боре које расту на високим врховима?

Радујем се вашим причама и начинима обележавања Видовдана, као и могућности да размењујемо мишљења о патриотизму!

 

[Platin]

Видовдан до скоро није био толико значајан код нас. Злоупотребом политике је повучен да буде изнад свега.

Прва организована прослава Видовдана, односно битке на Косову, је организована 1889. године, у тадашњој Краљевини Србији, на 500 година од битке. Историјски гледано, то је јуче.
Србија XIX века је тежила обнови Душановог царства (Душан Силни, први српски цар), колико је могуће.
Душан јесте Силни, а на Косову смо поражени (највише зато што после тога нисмо били у могућности да поново дигнемо такву војску).

Као што је и превелики споменик на Савском тргу погрешан симбол. На разбијеном шлему се не прави ништа. Рука пружа мач, који показује на неку страну, не држи се као да се исти разгледа (требао је да држи крст... ваљда је сметало инвеститорима).

Велика је разлика у начину изражавања свих ствари. Србија припада европском (и хришћанском) стилу, где није тешко бити јасан и гласан.
Кина представља нешто сасвим друго. Друга вера, друга филозофија, много бројнија култура...
Не може се лако поредити, али се могу имати пријатељски односи између две земље.

Насупрот комунизму како је спроведен у Кини, као начин очувања државног јединства, у бившој Југославији, чији је Србија била део, учињено је много лошег и неправедног у име партије.
Границе су посебно питање.
Босна и Херцеговина, на пример, никада раније није постојала као самостална земља. Само су постојале географске области Босна (северније) и Херцеговина (јужније). У Средњем веку је постојала Краљевина Босна.
Јужна аутономна покрајина Србије - Косово и Метохија - такође постоји тек од 1945. године. Само су постојале две географске области, једна је Косово (источније) и Метохија (западније). Тај простор је био део Србије током Средњег века.

 

[skura58]

Velepna proslava je bila 1999, na Gazimestanu
Lično video Desanku Maksimović, Boru Čorbu. i mnoge druge

Svi su oni pešačili kilometrma jer je nastalo totalno zagušenje saobraćaja

 

[Лекизан]

 

[Tangying]

Насупрот комунизму како је спроведен у Кини, као начин очувања државног јединства, у бившој Југославији, чији је Србија била део, учињено је много лошег и неправедног у име партије.
Границе су посебно питање.
Босна и Херцеговина, на пример, никада раније није постојала као самостална земља. Само су постојале географске области Босна (северније) и Херцеговина (јужније). У Средњем веку је постојала Краљевина Босна.
Јужна аутономна покрајина Србије - Косово и Метохија - такође постоји тек од 1945. године. Само су постојале две географске области, једна је Косово (источније) и Метохија (западније). Тај простор је био део Србије током Средњег века.

Хвала вам на тако искреном и дубоком одговору. Историјски контекст који сте поделили ми је помогао да дубље разумем посебно место које Видовдан заузима у српској култури и колективном сећању.


Што се тиче периода након Другог светског рата и политика које сте споменули, разумем да та историја код многих изазива сложена, понекад и болна осећања. Као неко са стране, покушао сам да сагледам могуће разлоге који су стајали иза неких одлука тог времена. У хладноратовском свету, Југославија се нашла у веома осетљивом геополитичком положају – између великих сила, под сталним притиском да се определи. Да би сачувала извесну независност и избегла директну потчињеност било ком блоку, земља је морала да прави бројне компромисе, укључујући и унутрашње политике.


Иако те одлуке нису увек биле праведне према свим народима и областима, верујем да су доносене у покушају да се очува стабилност и обезбеди могућност развоја читаве државе. Многе ствари су, вероватно, биле резултат спољних притисака и реалполитике, а не само личних или етничких преференци.


Осврћући се на ту историју, све више поштујем снагу и истрајност српског народа у суочавању са сложеним околностима. Ваше искуство и размишљања су ми драгоцени за дубље разумевање и међукултурни дијалог.

 

[Tangying]

Velepna proslava je bila 1999, na Gazimestanu
Lično video Desanku Maksimović, Boru Čorbu. i mnoge druge

Svi su oni pešačili kilometrma jer je nastalo totalno zagušenje saobraćaja

Знаменита прослава 1999. године на Газиместану има дубок историјски одјек. Баш те године је и у Кини остала дубоко урезана у колективно сећање — због околности које, иако различите по облику, деле сличну тежину. Зато посебно разумем колико је Видовдан те године носио снажну емоцију за многе у Србији.

 

[Tangying]

Hvala puno što ste podelili ovaj video! Izgleda vrlo sadržajan i zanimljiv. Izvinjavam se, ne razumem dobro srpski, ali sam veoma zainteresovana za istoriju Kosova i rado bih učila više. Ako imate neke preporuke ili sažetke na engleskom ili kineskom, bila bih zahvalna.

 

[Platin]

Velepna proslava je bila 1999, na Gazimestanu
Lično video Desanku Maksimović, Boru Čorbu. i mnoge druge

Svi su oni pešačili kilometrma jer je nastalo totalno zagušenje saobraćaja

Мислиш ли на 1999., после Нато бомбардовања или на 1989. док је још постојала СФРЈ, односно 600. годишњица битке?

 

[SeverZapad]

evo jedan lep osvrt na Vidovdan i kosovski boj od strane nekoga ko nije Srbin.

 

[Tangying]

evo jedan lep osvrt na Vidovdan i kosovski boj od strane nekoga ko nije Srbin.

Hvala vam puno na preporuci! Pogledala sam video i cenim trud autora. Ipak, primećujem da je veći deo sadržaja usmeren na hrišćansku teologiju i versku doktrinu, a manje na samu srpsku istoriju, kulturu i narodne običaje vezane za Vidovdan i kosovski boj. I dalje bih volela da pronađem sadržaj koji više govori o srpskoj tradiciji, kolektivnom pamćenju i savremenim načinima obeležavanja praznika. Ako imate još neku preporuku, rado bih pogledala!

 

[Khal Drogo]

Нисам сигуран шта форумашица из Кине очекује, но у историји свака тежња поједностављивању, уопштавању обично води на погрешан колосјек. Иако често имамо по много чему сличности, и око неких догађаја и доживљаја истих код различитих народа и култура, свака прича је по много чему посебна, често на интерпретацију, доживљај те приче утичу околности, некад и политика.

Елем, Видовдан и видовданско страдање косовских мученика је снажно уткано у колективној свијести српског корпуса. Сваки народ и свака нација имају догађаје који су снажно уткани у колективној свијести нације, то су увијек велике погибије, често и порази кроз које се оставља снажнији доживљај служењу царству небеском на штету овоземаљског, имају то неко своје мјесто страдања, гоилготе, распећа, из којег ће васкрснути идеали слободољубља, родољубља, спремности на жртву зарад узвишених цоиљева, Енглези имају свој Хастингс, Руси имају своје Куликово поље, Јевреји имају Масаду, Шкоти имају Фолкерк, Французи имају страдање Жане Орлеанске, чак и Американци, та млада нација, имају свој Аламо, сваки народ има своје Косово, вјерујем да и Кинези имају неко своје Косово, неко страдање против Монгола или кога већ, које је снажно уткано у колективној свијести

Видовданско страдање косовских јунака и косовски завјет су кроз XIX вијек и почетком XX вијека имали велику, огромно важност код обликоивања колективне свијести нације и у процесу реафирмације родољубља. Баш због тога је тадашња велика сила Аустро-Угарска која је годинама слала пријетеће поруке (и једино због тврдоглаве уздржаности цара Фтанца Јозефа који је одољевао тим јастребовима, није кренула раније са злочињењима) Србији, је на тај дан организоваала војне маневре и посјету престолонасљедника Сарајеву, знајући да ће то Срби доживјети као провокацију.

.. фокусирајући се на породицу и културно наслеђе, док модерни историјски догађаји као што је „Инцидент 18. септембра“ представљају важне прекретнице које инспиришу националну свест.

Постоје велике, огромне сличности између Мугденског (или Манџуријског) инцидента и Сарајевског атентата. Оба догађаја су послужиула као изговор тадашњим силама, да крену са реализацијом својих злочиначких намјера.
То јесу сличности, готово потпуно иста прича, истина у случају сарајевског атентата историографија није прихватила да је у питању завјера, но како сам већ у једној објави примијетио

Уопште око тог атентата имамо читав низ невјероватних ствари, несхватљивих безбједоносних пропуста, коинциденција, глупих (или можда са циљем) одлука. Прво Чабриновић баци бомбу, иста се одбије од пресавијеног поклопца аутомобила на улицу, па настаје метеж, збрка, Принцип и остали не знајући шта се догодило напуштају положај, Принцип одлази у једну продавниуцу и купује сендвич. Поворка се склања у воијећницу, али не прекидају са активностима него настављају као да се ништа није десило. Што је већ са безбједносног гледишта несхватљиво. Па возач који је ускочио погријеши руту, након стотињак метара га заустављакју и кажу да је рута измијењена, исти се враћа у рикверц и нацрта баш на пар метара од Гавре док једе сендвич. И шта сада Србин да уради?
Толико глупости, пропуста, несхватљивог слиједа, да прво питање које се поставља јесте. Како се дођавола то уопште могло догодити?

Као и код било којег политичког атентата, пуна истина и позадина се никад неће сазнати. Право питање гласи. Да ли се атентат и слијед догађаја уопште могао спријечити?

превише је чудних ствари око тог атентата.

Оно гдје су огромне разлике у доживљају тих догађаја, код инетрпретације кинеске историје 1930их и 1940их немамо у кинеском народу тежњу разводњавања кривице, да се кривица некако пребаци кинеској страни, да се оправдају стравична злочињења Јапанаца.
У случају српског корпуса та тежња је примјетна, разводњавању кривице, да се кривица пребаци српској страни, неким мрачним силама у Србији и неким убицама међу Србима пречанима, кроз које се правдају поступци и злочињења Аустро-Угарске. Имаш и на овом форуму који је постао уточиштем аутошовиниста подоста форумаша који дијеле такво мишљење и који су забраздили у култури самопорицања.
Зато ће те некад одговори на овакве теме збунити.

 

[Tangying]

...

Постоје велике, огромне сличности између Мугденског (или Манџуријског) инцидента и Сарајевског атентата. Оба догађаја су послужиула као изговор тадашњим силама, да крену са реализацијом својих злочиначких намјера.
То јесу сличности, готово потпуно иста прича, истина у случају сарајевског атентата историографија није прихватила да је у питању завјера, но како сам већ у једној објави примијетио

превише је чудних ствари око тог атентата.

Оно гдје су огромне разлике у доживљају тих догађаја, код инетрпретације кинеске историје 1930их и 1940их немамо у кинеском народу тежњу разводњавања кривице, да се кривица некако пребаци кинеској страни, да се оправдају стравична злочињења Јапанаца.
У случају српског корпуса та тежња је примјетна, разводњавању кривице, да се кривица пребаци српској страни, неким мрачним силама у Србији и неким убицама међу Србима пречанима, кроз које се правдају поступци и злочињења Аустро-Угарске. Имаш и на овом форуму који је постао уточиштем аутошовиниста подоста форумаша који дијеле такво мишљење и који су забраздили у култури самопорицања.
Зато ће те некад одговори на овакве теме збунити.

Razumem tvoju zabrinutost zbog pojednostavljivanja i generalizacije istorije.
I naša zemlja je prošla kroz mnogo faza u kojima je naša istorija bila pogrešno tumačena, kako od strane spoljašnjeg sveta, tako i od strane naših sopstvenih elita.
Mnogi se danas kriju iza "nauke" ili "slobode govora", a zapravo samo ponavljaju tuđe ideološke narative — brišući time složenost i dubinu naše autentične istorije.

Zato se i trudim da Srbiju upoznam dublje — ne samo kroz knjige i medije, već kroz razgovore sa ljudima.
Vaša istorijska svest i ponos na nacionalni identitet upravo su ono što srpsku kulturu čini posebnom i vrednom divljenja.

Moje lično viđenje je da je propast i nestanak Austro-Ugarske bila već istorijski zacrtana.
Iz kineske istorije, koja obuhvata više milenijuma smene dinastija, možemo da prepoznamo određene zakonitosti uspona i pada države.
Jedan od znakova propadanja jeste to kada država ne može da iznedri dostojnog i legitimnog naslednika.
U to vreme su ljudi pravili ironične komentare: "Ferdinand je previše glup da bi bio car, njegov brat previše mlak — pa hajde da sin postane car."
Kada je konačno Franc Jozef I postao car, činilo se da je došlo do preokreta — ali u izboru carice, odlučio se za lepotu umesto za vrlinu, izabrao je caricu Sisi umesto mudre i sposobne sestre.
Tako nije postao moralni uzor narodu. Carica je potom živela u raskoši, bez odgovornosti, a dinastija je ostala bez naslednika.
U kineskoj istoriji, mnoge dinastije su propale upravo zato što su vladari bili zaslepljeni lepotom i time uništili narod i državu.

Srbija je u to vreme bila mlada, ali rastuća sila, koja je cenila znanje i talente.
Upravo tada je dao doprinos Nikola Tesla, otac električne revolucije. Iako je svoju karijeru ostvario u SAD, njegov rad je inspirisao i modernizaciju Srbije.
Nažalost, Srbija je bila uvučena u propast jedne umiruće imperije, možda i zbog skrivenih interesa velikih sila.
Ali bez obzira na sve, žrtva Gavrila Principa ostaje snažan čin patriotizma i podsetnik na to koliko pojedinac može da inspiriše narod.
Istorija je često krivudava — ali na kraju uvek stigne tamo gde je namenila.

 

[Khal Drogo]

Moje lično viđenje je da je propast i nestanak Austro-Ugarske bila već istorijski zacrtana.
Iz kineske istorije, koja obuhvata više milenijuma smene dinastija, možemo da prepoznamo određene zakonitosti uspona i pada države.
Jedan od znakova propadanja jeste to kada država ne može da iznedri dostojnog i legitimnog naslednika.
U to vreme su ljudi pravili ironične komentare: "Ferdinand je previše glup da bi bio car, njegov brat previše mlak — pa hajde da sin postane car."
Kada je konačno Franc Jozef I postao car, činilo se da je došlo do preokreta — ali u izboru carice, odlučio se za lepotu umesto za vrlinu, izabrao je caricu Sisi umesto mudre i sposobne sestre.
Tako nije postao moralni uzor narodu. Carica je potom živela u raskoši, bez odgovornosti, a dinastija je ostala bez naslednika.
U kineskoj istoriji, mnoge dinastije su propale upravo zato što su vladari bili zaslepljeni lepotom i time uništili narod i državu.

Srbija je u to vreme bila mlada, ali rastuća sila, koja je cenila znanje i talente.
Upravo tada je dao doprinos Nikola Tesla, otac električne revolucije. Iako je svoju karijeru ostvario u SAD, njegov rad je inspirisao i modernizaciju Srbije.
Nažalost, Srbija je bila uvučena u propast jedne umiruće imperije, možda i zbog skrivenih interesa velikih sila.
Ali bez obzira na sve, žrtva Gavrila Principa ostaje snažan čin patriotizma i podsetnik na to koliko pojedinac može da inspiriše narod.
Istorija je često krivudava — ali na kraju uvek stigne tamo gde je namenila.

Па ти из далеке Кине афирмативније гледаш на тај период српске историје од не малог броја Срба. У времену данашњем када људи све више имају обичај преносити туђе мишљење, када имамо ту пошаст, и на овом форуму и на другим, да о некој теми из историје питају ChatGPT, па онда одговор бота вјештачке интечигенције преносе као своје мишљење (што увијек води у неразиумијевање проблематике), задовољство је прочитати обкјаву у којој форумаш/ица износи своје властитои промишаље о некој материји. Похвале и на приступу и на промишљеном осврту.

Jedan od znakova propadanja jeste to kada država ne može da iznedri dostojnog i legitimnog naslednika.

Одлично запажање.

За тај период историје, посртање Аустро-Угарске, и политилчко али и морално и духовно, потпуно си у праву. Тој политичкој творевини је истицао "рок трајања". Отворио сам тему Аустроугарски ултиматум Србији 23. јула 1914. године о тим судбоносним данима и недјељама које су увеле човјечанство у катастрофу.

Ali bez obzira na sve, žrtva Gavrila Principa ostaje snažan čin patriotizma i podsetnik na to koliko pojedinac može da inspiriše narod.

Још једно одлично запажање.

 

[Tangying]

Па ти из далеке Кине афирмативније гледаш на тај период српске историје од не малог броја Срба. У времену данашњем када људи све више имају обичај преносити туђе мишљење, када имамо ту пошаст, и на овом форуму и на другим, да о некој теми из историје питају ChatGPT, па онда одговор бота вјештачке интечигенције преносе као своје мишљење (што увијек води у неразиумијевање проблематике), задовољство је прочитати обкјаву у којој форумаш/ица износи своје властитои промишаље о некој материји. Похвале и на приступу и на промишљеном осврту.

Одлично запажање.

За тај период историје, посртање Аустро-Угарске, и политилчко али и морално и духовно, потпуно си у праву. Тој политичкој творевини је истицао "рок трајања". Отворио сам тему Аустроугарски ултиматум Србији 23. јула 1914. године о тим судбоносним данима и недјељама које су увеле човјечанство у катастрофу.

Још једно одлично запажање.

Па и ја понекад користим ChatGPT за превод и уређивање – али мисли су моје.
Хвала вам на тако искреном и топлом одговору. Радујем се теми о ултиматуму из 1914. године.

У мом виђењу, Србија поседује нешто што бих назвала „унутрашњом снагом и моралном доследношћу народа који истрајава у тешким временима” — у кинеској култури то зовемо minzu qijie（民族气节）. У мом срцу, српска „民族气节” увек доноси охрабрење, као лампа која осветљава пут у мраку.