Kor
Poznat
- Poruka
- 7.634
Na toj konferenciji doneta je odluka o formiranju KP Slovenije i KP Hrvatske, Zašto samo njih?
— Takva odluka doneta je, upravo, kao posledica politike razbijanja Jugoslavije. Ta odluka o formiranju KP Slovenije i KP Hrvatske u posleratnoj istoriji pogrešno je interpretirana. Kaže se da je na toj konferenciji započeto drugačije teritorijalno organizovanje Komunističke partije u okviru jedinstvene Jugoslavije. To nije tačno. Obrnuto. Na toj konferenciji doneta je odluka o obrazovanju KP Hrvatske i KP Slovenije i postavljen zadatak za obrazovanje KP Makedonije, u stvari, kao posledica još važeće direktive Kominterne o razbijanju Jugoslavije.
Bilo je to i u skladu sa Drezdenskim kongresom o formiranju, na taj način, nezavisnih država Hrvatske, Slovenije i Makedonije. Takođe, bilo je to i u skladu težnje da posebne komunističke partije imaju potlačene nacije, a da se ne dozvoli posebna KP onoj naciji koja je bila „hegemonska" i „vladajuća". Tako, na toj konferenciji postavljen je zahtev i za obrazovanje KP Srbije, ali je on odbijen, iz navedenih ,,razloga".
Pa zar je to bila naša ,,avangarda"?
— To je istorija i ona se ne sme odbaciti. Ali, ne sme se nikada poistovećivati KPJ sa svim njenim članovima. Jer, mnogima ove stvari nisu bile poznate kada su postajali članovi Partije. Posebno posle rata, mnogima, naročito mladima. nije bilo jasno da je vrh KPJ imao ovakvu politiku i da je na ovakav način tretirao srpski narod. U njenim redovima bilo je dosta boraca za demokratiju. Oni koji su umirali kličući Partiji u toku rata, borili su se za jedno pravedno društvo, za demokratsku Jugoslaviju. Stoga uvek treba jasno razdvojiti borbu za javno objavljeni program KPJ od onoga što je stvarno najuže rukovodstvo, koje je imalo političku moć, činilo. To su dve različite stvari.
Kada je KPJ, ako uopšte jeste, korigovala svoj tako drastičan stav prema Jugoslaviji?
— Bilo je to 1935. godine, kada je Kominterna ocenila da je za Sovjetski savez najveća opasnost fašizam, posle dolaska Musolinija i Hitlera na vlast. Tada je dato novo uputstvo i KPJ.
Ocenjeno je da se više ne može težiti razbijanju, nego federalizovanju Jugoslavije[/COLOR], pa je stoga 1936. godine u Moskvi održano savetovanje partijskih prvaka. Tada je doneta odluka da se prekine saradnja sa onim separatističkim pokretima koji teže razbijanju Jugoslavije, a koji su, inače, do tada bili saveznici KPJ. U toj odluci posebno se pominje grupa Perčec-Pavelić, koja se borila za obrazovanje NDH.
Kako KPJ, pošto je prihvatila federalistički koncept, gleda na nacionalna
pitanja u novim uslovima?
— Sada se KPJ bori za očuvanje Jugoslavije, ali drukčije uređene - kao federalne države. Međutim, ono što treba zapaziti u toj borbi za federalnu Jugoslaviju, najuži vrh KPJ nije postupao na isti način prema svim narodima. Jedna određena rezerva prema srpskom narodu je neprestano prisutna. Jedino se ona zlonamerno nametnuta kovanica - „velikosrpski hegemonizam" u određenoj meri ublažava, mada se potpuno ne isključuje. Sada se govori i o „političkoj kliki", „srpskoj buržoaziji"... Malo se pominju i buržoazije drugih naroda. Znači, ipak se malo popustilo. Ali, ni taj novi pristup federalizovanja Jugoslavije nije, ipak, u najvišem rukovodstvu izmenio osnovni stav prema Srbiji.
Antisrpska politika jednog dela političkog rukovodstva ove zemlje zaodenuta je posle II svetskog rata parolom „slaba Srbija - jaka Jugoslavija". Posledice takve politike osećamo danas svi na sopstvenoj koži, duboko isposvađani, podeljeni... Šta treba učiniti da se ispravi istorijska nepravda prema srpskom narodu, pa i prema Jugoslaviji, koja, ipak, nije ,,versajska tvorevina" već zajednička kuća svih naroda koji žive na ovom prostoru, a u čije je temelje ugrađeno mnogo krvi boraca za njeno postojanje?
— Činjenica je da je to bila zvanična deviza odlučujućeg dela u rukovodstvu KPJ. U tome vidim neraskidivu vezu sa onim što je rađeno u predratnom periodu. Ustavni amandmani iz 1971. potpuno se poklapaju sa nizom izvornih dokumenata, misli i zapisa iz predratnog perioda KPJ. Ideju „slaba Srbija - jaka Jugoslavija" zastupali su oni koji u stvari, nisu želeli jaku Jugoslaviju, nego obrnuto, kao što je Kardelj pisao i govorio
- takvu Jugoslaviju u kojoj će moći da ostvare svoje separatističke težnje.
Srpski narod nikada nije bio hegemonistički. Zato je nedopustivo što je posle rata prećutan genocid nad srpskim narodom. On nije ni prijavljen odgovarajućim organima Organizacije ujedinjenih nacija.
O tome nema ni relevantnih istorijskih zabeleški. Čak se nije uradilo ni ono što se po osnovnim pravilima ljudskog morala moralo uraditi - morale su se žrtve otkopati. Morao se napraviti popis ubijenih, morali su se na odgovarajući način sahraniti...
Ništa od toga nije učinjeno. Ostala je ta velika mrlja, kao što ih je još dosta ostalo u našoj istoriji. Ali, nezavisno od toga, uvek treba biti svestan da narodi nisu krivi.
Potrebno je celokupnu našu partijsku istoriju objektivno istražiti. Za sada tih istraživanja ima, ali ne dovoljno. Mora se istražiti kako su nestajali pojedini istaknuti članovi KPJ, i zašto. Poznato je da je Staljin tražio i dobijao saglasnost od svake inostrane partije za postupak likvidacije njenih članova. Treba videti ko je tu saglasnost davao u ime KPJ.
Čini mi se da se neki pojedinci u najvišem rukovodstvu KPJ nisu nikada dokraja oslobodili onoga što su u mladosti usvojili, bilo pod uticajem klera ili Kominterne, a to je - antisrpsko raspoloženje. Srpski narod je jedini narod na Balkanu koji je u poslednjih sto godina imao negativnu stopu rasta stanovništva. To znači da srpski narod polako izumire, i da bi uz takvu demografsku stopu već 2050. godine mogao da bude istorijski narod.
Autor: JOVAN JANJIĆ
— Takva odluka doneta je, upravo, kao posledica politike razbijanja Jugoslavije. Ta odluka o formiranju KP Slovenije i KP Hrvatske u posleratnoj istoriji pogrešno je interpretirana. Kaže se da je na toj konferenciji započeto drugačije teritorijalno organizovanje Komunističke partije u okviru jedinstvene Jugoslavije. To nije tačno. Obrnuto. Na toj konferenciji doneta je odluka o obrazovanju KP Hrvatske i KP Slovenije i postavljen zadatak za obrazovanje KP Makedonije, u stvari, kao posledica još važeće direktive Kominterne o razbijanju Jugoslavije.
Bilo je to i u skladu sa Drezdenskim kongresom o formiranju, na taj način, nezavisnih država Hrvatske, Slovenije i Makedonije. Takođe, bilo je to i u skladu težnje da posebne komunističke partije imaju potlačene nacije, a da se ne dozvoli posebna KP onoj naciji koja je bila „hegemonska" i „vladajuća". Tako, na toj konferenciji postavljen je zahtev i za obrazovanje KP Srbije, ali je on odbijen, iz navedenih ,,razloga".
Pa zar je to bila naša ,,avangarda"?
— To je istorija i ona se ne sme odbaciti. Ali, ne sme se nikada poistovećivati KPJ sa svim njenim članovima. Jer, mnogima ove stvari nisu bile poznate kada su postajali članovi Partije. Posebno posle rata, mnogima, naročito mladima. nije bilo jasno da je vrh KPJ imao ovakvu politiku i da je na ovakav način tretirao srpski narod. U njenim redovima bilo je dosta boraca za demokratiju. Oni koji su umirali kličući Partiji u toku rata, borili su se za jedno pravedno društvo, za demokratsku Jugoslaviju. Stoga uvek treba jasno razdvojiti borbu za javno objavljeni program KPJ od onoga što je stvarno najuže rukovodstvo, koje je imalo političku moć, činilo. To su dve različite stvari.
Kada je KPJ, ako uopšte jeste, korigovala svoj tako drastičan stav prema Jugoslaviji?
— Bilo je to 1935. godine, kada je Kominterna ocenila da je za Sovjetski savez najveća opasnost fašizam, posle dolaska Musolinija i Hitlera na vlast. Tada je dato novo uputstvo i KPJ.
Ocenjeno je da se više ne može težiti razbijanju, nego federalizovanju Jugoslavije[/COLOR], pa je stoga 1936. godine u Moskvi održano savetovanje partijskih prvaka. Tada je doneta odluka da se prekine saradnja sa onim separatističkim pokretima koji teže razbijanju Jugoslavije, a koji su, inače, do tada bili saveznici KPJ. U toj odluci posebno se pominje grupa Perčec-Pavelić, koja se borila za obrazovanje NDH.
Kako KPJ, pošto je prihvatila federalistički koncept, gleda na nacionalna
pitanja u novim uslovima?
— Sada se KPJ bori za očuvanje Jugoslavije, ali drukčije uređene - kao federalne države. Međutim, ono što treba zapaziti u toj borbi za federalnu Jugoslaviju, najuži vrh KPJ nije postupao na isti način prema svim narodima. Jedna određena rezerva prema srpskom narodu je neprestano prisutna. Jedino se ona zlonamerno nametnuta kovanica - „velikosrpski hegemonizam" u određenoj meri ublažava, mada se potpuno ne isključuje. Sada se govori i o „političkoj kliki", „srpskoj buržoaziji"... Malo se pominju i buržoazije drugih naroda. Znači, ipak se malo popustilo. Ali, ni taj novi pristup federalizovanja Jugoslavije nije, ipak, u najvišem rukovodstvu izmenio osnovni stav prema Srbiji.
Antisrpska politika jednog dela političkog rukovodstva ove zemlje zaodenuta je posle II svetskog rata parolom „slaba Srbija - jaka Jugoslavija". Posledice takve politike osećamo danas svi na sopstvenoj koži, duboko isposvađani, podeljeni... Šta treba učiniti da se ispravi istorijska nepravda prema srpskom narodu, pa i prema Jugoslaviji, koja, ipak, nije ,,versajska tvorevina" već zajednička kuća svih naroda koji žive na ovom prostoru, a u čije je temelje ugrađeno mnogo krvi boraca za njeno postojanje?
— Činjenica je da je to bila zvanična deviza odlučujućeg dela u rukovodstvu KPJ. U tome vidim neraskidivu vezu sa onim što je rađeno u predratnom periodu. Ustavni amandmani iz 1971. potpuno se poklapaju sa nizom izvornih dokumenata, misli i zapisa iz predratnog perioda KPJ. Ideju „slaba Srbija - jaka Jugoslavija" zastupali su oni koji u stvari, nisu želeli jaku Jugoslaviju, nego obrnuto, kao što je Kardelj pisao i govorio
- takvu Jugoslaviju u kojoj će moći da ostvare svoje separatističke težnje.
Srpski narod nikada nije bio hegemonistički. Zato je nedopustivo što je posle rata prećutan genocid nad srpskim narodom. On nije ni prijavljen odgovarajućim organima Organizacije ujedinjenih nacija.
O tome nema ni relevantnih istorijskih zabeleški. Čak se nije uradilo ni ono što se po osnovnim pravilima ljudskog morala moralo uraditi - morale su se žrtve otkopati. Morao se napraviti popis ubijenih, morali su se na odgovarajući način sahraniti...
Ništa od toga nije učinjeno. Ostala je ta velika mrlja, kao što ih je još dosta ostalo u našoj istoriji. Ali, nezavisno od toga, uvek treba biti svestan da narodi nisu krivi.
Potrebno je celokupnu našu partijsku istoriju objektivno istražiti. Za sada tih istraživanja ima, ali ne dovoljno. Mora se istražiti kako su nestajali pojedini istaknuti članovi KPJ, i zašto. Poznato je da je Staljin tražio i dobijao saglasnost od svake inostrane partije za postupak likvidacije njenih članova. Treba videti ko je tu saglasnost davao u ime KPJ.
Čini mi se da se neki pojedinci u najvišem rukovodstvu KPJ nisu nikada dokraja oslobodili onoga što su u mladosti usvojili, bilo pod uticajem klera ili Kominterne, a to je - antisrpsko raspoloženje. Srpski narod je jedini narod na Balkanu koji je u poslednjih sto godina imao negativnu stopu rasta stanovništva. To znači da srpski narod polako izumire, i da bi uz takvu demografsku stopu već 2050. godine mogao da bude istorijski narod.
Autor: JOVAN JANJIĆ
Poslednja izmena od moderatora:
А Лесандра прогласио брата лудим и утамничио га. 
