Темпо Вукмановић о Јосипу Брозу

Poruka
24.255
politika2.gif

.........................
.........................
Срби и њихове илузије о Јосипу Брозу

Пише Миливој Драшковић

Круцијално питање је, несумњиво,распад Југославије. О томе Светозар Вукмановић,чини се,сасвим добро закључује:
„Не би се могло рећи...да је Југославија разбијена само услед притиска Немачке и држава наследница аустроугарске империје, а и САД и осталих креатора новог поретка... Без активне улоге подмлађених руководстава комуниста, као и без бивших комуниста каријериста и других који су преузели власт крајем шездесетих година, разбијање Југославије не би било могуће остварити.”

Од посебног је значаја и питање одговорности за распад Југославије самог Јосипа Броза. Светозар Вукмановић Темпо је категоричан у тврдњи да се Југославија почела распадати још док је Тито био на њеном челу.
„Чак би се могло рећи да је тај процес распадања почео под његовим руководством већ средином шездесетих година када је коначно дао подршку Кардељевој концепцији, која је све више разрађивана у уставним амандманима почетком седамдесетих година да би се заокружила доношењем Устава из 1974...Одговорност Тита за распадање Југославије је заиста велика...Под његовим руководством и по његовом одобрењу прихваћена је Кардељева концепција самоуправљања заснована на националним економијама...Све је то створило услове да се друга Југославија веома брзо распадне после мањих или већих унутрашњих потреса кад је са политичке позорнице нестао човек који је био на њеном челу од почетка њеног настајања...За трагичан крај друге Југославије...највећу одговорност сноси Тито.Можда би се разлог могао наћи у његовом односу према Србима, посебно према Србији,и то нарочито од средине шездесетих година.Због неке ирационалне бојазни од опасности тзв. великосрпског хегемонизма која је вероватно наслеђена из времена Коминтерне, он је предузимао кораке који су скоро увек били на штету српског народа.Није се колебао да успостави Аутономну Покрајину Војводину, Аутономну Област Косово и Метохију, али се одупро успостављању истих таквих аутономија, рецимо у Далмацији, Славонији, Лици и Банији, Босанској Крајини, источној Босни, Херцеговини, Санџаку... Ту треба и тражити разлоге зашто се Југославија није могла разбити без крвопролића, грађанских и верских ратова...Српски народ је у Босни иХерцеговини и Хрватској по Уставу из 1974. фактички дошао у подређени положај...Покрајине Косово и Метохија и Војводина постале су полудржаве...”

.....................
.....................


Иако највећи број оваквих или сличних текстова одбацујем без икакве анализе или у најмању руку прихватам са огромном дозом скепсе, ипак ауторитет Светозара Вукмановића Темпа као и кредибилитет за изношење става о личности Јосипа Броза Тита не доводим у питање.
Међутим, обзиром да је аутор, намерно или не, изоставио да напомене где се налазе ове Темпове речи, молио бих ако неко може да пронађе извор.
 
Mislim da nije bitno da li je ovo izjavio Tempo ili neko drugi...tj ko god da je izjavio, ovo su gole cinjenice...narocito bih izdvojio:

...Oн је предузимао кораке који су скоро увек били на штету српског народа.Није се колебао да успостави Аутономну Покрајину Војводину, Аутономну Област Косово и Метохију, али се одупро успостављању истих таквих аутономија, рецимо у Далмацији, Славонији, Лици и Банији, Босанској Крајини, источној Босни, Херцеговини, Санџаку... Ту треба и тражити разлоге зашто се Југославија није могла разбити без крвопролића, грађанских и верских ратова...Српски народ је у Босни иХерцеговини и Хрватској по Уставу из 1974. фактички дошао у подређени положај...Покрајине Косово и Метохија и Војводина постале су полудржаве...”
 
Mislim da nije bitno da li je ovo izjavio Tempo ili neko drugi...tj ko god da je izjavio, ovo su gole cinjenice...narocito bih izdvojio:

...Oн је предузимао кораке који су скоро увек били на штету српског народа.Није се колебао да успостави Аутономну Покрајину Војводину, Аутономну Област Косово и Метохију, али се одупро успостављању истих таквих аутономија, рецимо у Далмацији, Славонији, Лици и Банији, Босанској Крајини, источној Босни, Херцеговини, Санџаку... Ту треба и тражити разлоге зашто се Југославија није могла разбити без крвопролића, грађанских и верских ратова...Српски народ је у Босни иХерцеговини и Хрватској по Уставу из 1974. фактички дошао у подређени положај...Покрајине Косово и Метохија и Војводина постале су полудржаве...”
Мени је врло важно. За мене нема никакву већу тежину суд о личности донет 6 или 60 година након његове смрти, већ ко износи такво мишљење.
А ауторитет Темпа Вукмановића не сумњам. Не сумњам чак ни да су ово његове речи. Али само ради унутрашњег мира бих волео да сазнам извор.
 
оно беше Темпов брат страдао заједно са владиком Јоаникијем, а брат није хтео да га спасе?
Темпо није одговоран за Лукову смрт.
То тврди и Луков син Чедо, синовац Светозара Вукмановића.

http://www.srpsko-nasledje.co.rs/sr-l/1998/05/article-05.html

Подугачак је текст, али да не скрећемо са теме. Мада може да се тема развије у том правцу обзиром да причамо о Темповом кредибилитету.
 
Темпо није одговоран за Лукову смрт.
То тврди и Луков син Чедо, синовац Светозара Вукмановића.

http://www.srpsko-nasledje.co.rs/sr-l/1998/05/article-05.html

Подугачак је текст, али да не скрећемо са теме. Мада може да се тема развије у том правцу обзиром да причамо о Темповом кредибилитету.

неће деца ништа рећи зато што их је стриц отхранио као да су његова. ал како Темпо са својом савешћу, то зна само он, који је за револуцију жртвовао и рођеног брата.
 
оно беше Темпов брат страдао заједно са владиком Јоаникијем, а брат није хтео да га спасе?

Aleksandar Bajt, Bermanov dosije

Zlocinacka okrutnost je u velikoj meri bila plod sistematskog partijskog vaspitanja. U nacelnom clanku Plemenita mrznja, Djilas kaze da je „Jedino merilo velicine ljubavi prema narodu nesavladiva mrznja prema neprijatelju”. Tu mrznju ljudi su „sticali kao ’dobri komunisti’”.293 Kao sto cemo jos videti, medju glorifikatore ubijanja politickih protivnika spadao je i B. Kidric. S. Vukmanovic Tempo je s ponosom saopstio Titu kako su se borci novoosnovanog bosanskog udarnog proleterskog bataljona odazvali na njegov pozdravni govor. „Kad sam im ponovio tvoje reci”, kaze, „da se nadamo da nijednom od njih nece zadrhtati ruka kad bude morao pucati na svog vlastitog oca, cela dvorana se zatresla od jednog jedinog gromkog: I NA OCA!” (velika slova su u izvorniku).294 Titova formulacija, na koju se Tempo poziva, glasila je: „Mi smo pobedili kako spoljnjeg, tako i unutrasnjeg neprijatelja. Ruka nije zadrhtala ni kad se trebalo obracunati s vlastitim ocem, ako je presao k izdajnicima, cetnicima.”295

293 Borba VII, broj 23, str. 1 (8. oktobar 1942); Djilas, Memoir..., str. 92.

294 Tempo nije bio samo teoreticar. Njegovog brata, dr Luku – profesora na pravoslavnoj Bogosloviji, koji je krajem rata bezao s Djuricevim cetnicima – negde kod Dravograda uhvatili su partizani (S. Vukmanovic, Revolucija... I, str. 11-14). Kad su Tempa upitali sta da urade s njim, on je naredio: „Ubijte psa odmah, da ne moram ja dolaziti da ga ubijem”. (B. Karapandzic, Jugoslovensko..., str. 125 i d., 159). Iako je inace, sasvim u skladu s Tempovim ideoloskim vaspitanjem mladih boraca, ova vest je neproverena. Prema drugom izvoru, odgovorio je: „Isto kao i sa svima ostalima”. (V. Dzomic, Stradanje.., str. 54). Bilo kako bilo, do takvih stvari ne dolazi se slucajno, vec su neizbezna posledica bezgranicne mrznje prema svima koji ne misle jednako.

295 Zbornik... II/3, str. 170; Borba VIII, 1942, broj 35, str. 3; Zbornik... II/7, str. 271. Iz Titovog govora na godisnjici osnivanja Druge proleterske brigade, 1. marta 1942. godine u Cajnicu, proizlazi da je to bio deo zakletve koju su polozili borci, ne samo Druge, nego i Prve proleterske brigade (Zbornik... II/9, str. 79). U posleratnom objavljivanju Titovog govora, na smotri cetvrte krajinske divizije, na pravoslavni Bozic, 7. januara 1943. godine, u kojem je navedenom recenicom prevazisao sve krvolocnosti ustasa, cetnika i ostalih, koje je u njemu osudjivao, ova recenica je ispustena; mozemo pretpostaviti da se Tito te recenice postideo – vidi J. B. Tito, Vojna... I, str. 174-76.
 
Aleksandar Bajt, Bermanov dosije

Zlocinacka okrutnost je u velikoj meri bila plod sistematskog partijskog vaspitanja. U nacelnom clanku Plemenita mrznja, Djilas kaze da je „Jedino merilo velicine ljubavi prema narodu nesavladiva mrznja prema neprijatelju”. Tu mrznju ljudi su „sticali kao ’dobri komunisti’”.293 Kao sto cemo jos videti, medju glorifikatore ubijanja politickih protivnika spadao je i B. Kidric. S. Vukmanovic Tempo je s ponosom saopstio Titu kako su se borci novoosnovanog bosanskog udarnog proleterskog bataljona odazvali na njegov pozdravni govor. „Kad sam im ponovio tvoje reci”, kaze, „da se nadamo da nijednom od njih nece zadrhtati ruka kad bude morao pucati na svog vlastitog oca, cela dvorana se zatresla od jednog jedinog gromkog: I NA OCA!” (velika slova su u izvorniku).294 Titova formulacija, na koju se Tempo poziva, glasila je: „Mi smo pobedili kako spoljnjeg, tako i unutrasnjeg neprijatelja. Ruka nije zadrhtala ni kad se trebalo obracunati s vlastitim ocem, ako je presao k izdajnicima, cetnicima.”295
Тај Ђиласов чланак објављен у Борби 1942. године под називом „племенита мржња“ се односио на усташе. Ту се Ђилас послужио Стаљиновим цитатом.

"Neprijatelja se ne može pobijediti dok ga se ne nauči mrziti. Jedina mjera ljubavi za narod jest za nas dubina mržnje prema neprijatelju."

У истом броју Борбе и Броз обајвљује један текст.

"Drugovi! Borci, komandiri, komandanti i politički komesari! Još silnije uništavajmo okupatore i ustaše! Još silnije uništavajte željeznice, tvornice, rudnike, mostove i živu silu neprijatelja... Da živi 25. godišnjica velike Oktobarske socijalističke revolucije! Da živi Sovjetski Savez! Da živi drug Staljin! Da živi herojska Crvena armija! Da živi narodnooslobodilačka partizanska i dobrovoljačka vojska Jugoslavije!"

Мржња је моћно оружје.

Од свих песама Ивана Горана Ковачића ова је свакако најбоље описала какве су намере имали партизани са усташама:
"Mrzim vas, hulje!
Mrzim vas krvnici,
vi pljačkaške rulje!
U majčinoj klici kunu
vašu djecu utrobe svih žena.

Naše ljute guje
kroz kosti će vam gmizat,
Pobješnjele kuje
crijeva će vam lizat!

Muhe zukavice i smrdljivi crvi
Osvetu će množit u crnoj vam krvi!
Srcem bismo jeli pogano vam meso,
Na lešine sjeli i kliktali bijesno!
Smrdežima vašim punili bi pluća,
Za pobjede nove, nova nadahnuća!"

293 Borba VII, broj 23, str. 1 (8. oktobar 1942); Djilas, Memoir..., str. 92.

294 Tempo nije bio samo teoreticar. Njegovog brata, dr Luku – profesora na pravoslavnoj Bogosloviji, koji je krajem rata bezao s Djuricevim cetnicima – negde kod Dravograda uhvatili su partizani (S. Vukmanovic, Revolucija... I, str. 11-14). Kad su Tempa upitali sta da urade s njim, on je naredio: „Ubijte psa odmah, da ne moram ja dolaziti da ga ubijem”. (B. Karapandzic, Jugoslovensko..., str. 125 i d., 159). Iako je inace, sasvim u skladu s Tempovim ideoloskim vaspitanjem mladih boraca, ova vest je neproverena. Prema drugom izvoru, odgovorio je: „Isto kao i sa svima ostalima”. (V. Dzomic, Stradanje.., str. 54). Bilo kako bilo, do takvih stvari ne dolazi se slucajno, vec su neizbezna posledica bezgranicne mrznje prema svima koji ne misle jednako.

295 Zbornik... II/3, str. 170; Borba VIII, 1942, broj 35, str. 3; Zbornik... II/7, str. 271. Iz Titovog govora na godisnjici osnivanja Druge proleterske brigade, 1. marta 1942. godine u Cajnicu, proizlazi da je to bio deo zakletve koju su polozili borci, ne samo Druge, nego i Prve proleterske brigade (Zbornik... II/9, str. 79). U posleratnom objavljivanju Titovog govora, na smotri cetvrte krajinske divizije, na pravoslavni Bozic, 7. januara 1943. godine, u kojem je navedenom recenicom prevazisao sve krvolocnosti ustasa, cetnika i ostalih, koje je u njemu osudjivao, ova recenica je ispustena; mozemo pretpostaviti da se Tito te recenice postideo – vidi J. B. Tito, Vojna... I, str. 174-76.
Нагађања и промашаји. Ђилас је чак оптужио Темпа да је покушао да ургира за брата издајника.
Сигурно је да није ургирао, али далеко од тога да је изговорио те речи.

Овом Карапанџићу и Џомић, алал вера. Превазишли су и Ивана Аралицу у својој сатанизацији партизанског покрета. Може да се сними и филм по њиховом писању као пандан Аралицином Четверореду и комунистичком „злочину“ у Блајбургу.
 
неће деца ништа рећи зато што их је стриц отхранио као да су његова. ал како Темпо са својом савешћу, то зна само он, који је за револуцију жртвовао и рођеног брата.

Zato mu se nocu svasta pricinjavalo u Rezevicima.
 
Тај Ђиласов чланак објављен у Борби 1942. године под називом „племенита мржња“ се односио на усташе. Ту се Ђилас послужио Стаљиновим цитатом.

"Neprijatelja se ne može pobijediti dok ga se ne nauči mrziti. Jedina mjera ljubavi za narod jest za nas dubina mržnje prema neprijatelju."

У истом броју Борбе и Броз обајвљује један текст.

"Drugovi! Borci, komandiri, komandanti i politički komesari! Još silnije uništavajmo okupatore i ustaše! Još silnije uništavajte željeznice, tvornice, rudnike, mostove i živu silu neprijatelja... Da živi 25. godišnjica velike Oktobarske socijalističke revolucije! Da živi Sovjetski Savez! Da živi drug Staljin! Da živi herojska Crvena armija! Da živi narodnooslobodilačka partizanska i dobrovoljačka vojska Jugoslavije!"

Мржња је моћно оружје.

Од свих песама Ивана Горана Ковачића ова је свакако најбоље описала какве су намере имали партизани са усташама:
"Mrzim vas, hulje!
Mrzim vas krvnici,
vi pljačkaške rulje!
U majčinoj klici kunu
vašu djecu utrobe svih žena.

Naše ljute guje
kroz kosti će vam gmizat,
Pobješnjele kuje
crijeva će vam lizat!

Muhe zukavice i smrdljivi crvi
Osvetu će množit u crnoj vam krvi!
Srcem bismo jeli pogano vam meso,
Na lešine sjeli i kliktali bijesno!
Smrdežima vašim punili bi pluća,
Za pobjede nove, nova nadahnuća!"


Нагађања и промашаји. Ђилас је чак оптужио Темпа да је покушао да ургира за брата издајника.
Сигурно је да није ургирао, али далеко од тога да је изговорио те речи.

Овом Карапанџићу и Џомић, алал вера. Превазишли су и Ивана Аралицу у својој сатанизацији партизанског покрета. Може да се сними и филм по њиховом писању као пандан Аралицином Четверореду и комунистичком „злочину“ у Блајбургу.

vlajko jel ti to lazes samog sebe, jer tako mi se cini, ili sta je u pitanju?...

Imas li ti bilo kakav dokaz da se ovo sto kazes odnosi na ustase? inace, u tekstu koji sam postavio, nigde se ne spominju ustase nego cetnici (citaj Srbi)...treba li da ponovim...ocigledno da treba:

„Mi smo pobedili kako spoljnjeg, tako i unutrasnjeg neprijatelja. Ruka nije zadrhtala ni kad se trebalo obracunati s vlastitim ocem, ako je presao k izdajnicima, cetnicima.”...ustase se nigde ne spominju...

Daj malo zdrave logike...Tito se tokom citavog rata trudio da ocrni cetnike, kod Rusa, kod Engleza...citav rat je posvetio borbi protiv cetnika...na kraju sve je ulozio da uhvati i ubije Drazu...ne Pavelica!...prestani da lazes samog sebe i pogledaj istini u oci...
 
Poslednja izmena:
Ovo nije nista novo za nekoga koje je malo vise procitao o toj tematici. Slicno je, kolko se sjecam, pricao i Rodoljub Colakovic, i drugi Brozovi uguznici. Nista cudno, kad su tu poganu kucu gradili neradnici, propalice, prosjaci i basibozluk sake vrste, na losem terenu kanalizacijske bare na temeljima od ljudskog izmeta.

Ovaj je naredio ubistvo svoga kuma koji ga je krstio!
 
vlajko jel ti to lazes samog sebe, jer tako mi se cini, ili sta je u pitanju?...

Imas li ti bilo kakav dokaz da se ovo sto kazes odnosi na ustase? inace, u tekstu koji sam postavio, nigde se ne spominju ustase nego cetnici (citaj Srbi)...treba li da ponovim...ocigledno da treba:

„Mi smo pobedili kako spoljnjeg, tako i unutrasnjeg neprijatelja. Ruka nije zadrhtala ni kad se trebalo obracunati s vlastitim ocem, ako je presao k izdajnicima, cetnicima.”...ustase se nigde ne spominju...

Daj malo zdrave logike...Tito se tokom citavog rata trudio da ocrni cetnike, kod Rusa, kod Engleza...citav rat je posvetio borbi protiv cetnika...na kraju sve je ulozio da uhvati i ubije Drazu...ne Pavelica!...prestani da lazes samog sebe i pogledaj istini u oci...
Не треба ми већи доказ од начина на који су се обрачунали са усташама у Блајбургу. Уз то је против Симе Дубајића у Хрватској подигнута оптужница за ратни злочин.
Ако они подижу оптужницу, довољно ми је.
 
Не треба ми већи доказ од начина на који су се обрачунали са усташама у Блајбургу. Уз то је против Симе Дубајића у Хрватској подигнута оптужница за ратни злочин.
Ако они подижу оптужницу, довољно ми је.

U Blajburgu nisu ubijane samo ustaše nego i Slovenci i Srbi i svi protivnici komunista... btw zločin u Blajburgu je preuveličan...
 
Ovaj je naredio ubistvo svoga kuma koji ga je krstio!

Svi su oni imali na dusi nekog kuma, prijatelja, brata, cacu, mater, susjeda itd.

U Blajburgu nisu ubijane samo ustaše nego i Slovenci i Srbi i svi protivnici komunista... btw zločin u Blajburgu je preuveličan...

Tacno tako.. a prisjetimo se da je prica o Blajburgu krenula od dvojice ustasa iz kruga Maksa Luburica..
 
Међутим, обзиром да је аутор, намерно или не, изоставио да напомене где се налазе ове Темпове речи, молио бих ако неко може да пронађе извор.

Gugl pretraga izbacuje dva naslova kao moguće izvore Tempovih stavova:
http://www.google.rs/webhp?source=s....,cf.osb&fp=6c30e05d03541c6b&biw=1280&bih=677

Istorija Srba: Књига 2...Vladimir Ćorović
Saradnja partizana sa Nemcima, ustašama i Albancima......Miloslav Samardžić
 
Svi su oni imali na dusi nekog kuma, prijatelja, brata, cacu, mater, susjeda itd.


.
Inače je Roćko bio jedna totalna budaletina, sestri je u nasljedstvo ostavio pjesmu koju je napisao jedne noći tokom Igmanskog marša (ili tako nekog događaja)... bratu je ostavio pušku "Talijanku" iz II svjetskog rata... a državi je ostavio kuću i stan...
 
Sve je jako-jako jednostavno.....
Komunisti su od samog nastanka KSHS radili na njenom unistenju. Jugoslavija je za njih bila zlocinacka tvorevina i kao takva je trebala da nestane.

Zato nemojte da se cudite odakle se pojavio famozni Ustav SFRJ iz 1974 koji je stvorio temelje rasturanju Jugoslavije.

Kominterna je, 1924. objavila platformu za borbu protiv Jugoslavije. Rečeno je da su narodi Jugoslavije i nacionalne manjine ugroženi od Srba, da je sam srpski narod hegemonistički. Kominterna je preko svojih agenata širila ocene da je jugoslovenska država glavna imperijalistička snaga ne samo na Balkanu nego i u Evropi, da je Srbija okupirala Hrvatsku, Sloveniju i druge jugoslovenske zemlje, a da je srpski narod onaj koji ugnjetava sve druge narode u Jugoslaviji. Komunistička partija Jugoslavije, koja je od ubistva Milorada Draškovića u Delnicama, 21. jula 1921. godine, bila u ilegalnosti, prihvatila je sve ocene Kominterne o srpskim narodu i definisala koncept likvidacije Jugoslavije odlukama 4. kongresa KPJ u Drezdenu 1928. godine.


Sve no sto se desavalo kasnije je utemeljeno upravo u zakljuccima Kominterne koje je sprovodila KPJ.
Jedino je vrlo sumnjivo da su se u ovom poslu rasturanja Jugoslavije na istom talasu nasli kako komunisti, tako i Vatikan kao i pojedini zapadnjacki imperijalisticki krugovi.


Izvodi se logican zakljucak da se sve to vodilo iz jednog centra moci.


Četvrti kongres KPJ održan je u Drezdenu, u Nemačkoj od 6. do 12. novembra 1928. godine, istakao je da se Jugoslavija nalazi pred revolucionarnim raspletima. Kongres je osudio levu i desnu frakciju. Za političkog sekretara izabran je Jovan Martinović, a Đuro Đaković za organizacionog sekretara Partije. Uostalom na ovom kongresu su donesene odluke o stvaranju nezavisnih država: Srbije, Kosova i Metohije, Makedonije, Hrvatske, Bosne, Slovenije, Vojvodine i Crne Gore.

Obratite paznju da iz ovoga spiska jos nedostaje jedino Vojvodina.

Pametnom dosta.

.
 
I da dodam na prethodno:


DA LI JE BROZ ZNAO ŠTA RADI?
NIN, 02/04/90;
Strana: 22 Intervju: Budimir Košutić



Da li je Broz znao šta radi?

KPJ je prihvatila da bude instrument u rukama Kominterne čiji je krajnji cilj razbijanje Jugoslavije, zato je i pomagala sve nacionalne pokrete (bez obzira da li su to ustaše koje se bore za stvaranje NDH, Arnauti ili probugarske snage u Makedoniji) koji rade na istom poslu. Od 1924. do 1934. godine KPJ uopšte ne pominje srpski narod. Koreni komunističkog razdora u Jugoslaviji stari su skoro koliko i sama Komunistička partija (SKJ). O toj malo poznatoj istoriji Saveza komunista Jugoslavije razgovaramo sa uglednim profesorom beogradskog Pravnog fakulteta dr Budimirom Košutićem. Kakav je bio stav Komunističke partije Jugoslavije, od osnivanja, prema Jugoslaviji i položaju njenih naroda? — Stav KPJ prema ovom pitanju se menjao. Ako se pođe od prvog kongresa ujedinjenja 1919. godine, i drugog, Vukovarskog kongresa 1920. godine, moglo bi se reći da je KPJ potpuno prihvatila jugoslovensku ideju i da je stajala na koncepciji nacionalnog jedinstva. Nije se postavljalo pitanje položaja nijednog naroda posebno, nego se polazilo od toga da Jugoslavija treba da bude demokratska zajednica svih naroda, odnosno ljudi koji u njoj žive. Međutim, desile su se velike promene u Komunističkoj partiji Jugoslavije, od kada je ona pristupila Kominterni. To je posebno postalo vidljivo otkako je na čelo Sovjetskog Saveza, a samim tim i Kominterne, došao Staljin. Odmah po dolasku na vlast, Staljin je pokušao i u tome znatno uspeo da Kominternu postavi, pre svega, kao organ vođstva sovjetske Komunističke partije, kojoj će osnovni zadatak biti da štiti bezbednost Sovjetskog Saveza. Tada je, praktično, važio princip da komunisti nemaju drugu otadžbinu osim Sovjetskog Saveza. U prvoj zemlji socijalizma prevladalo je uverenje da Sovjetima preti opasnost od zapadnih zemalja. Smatralo se da je posebno ugrožen južni bok Sovjetskog Saveza. Izmišljena je i pretpostavka da zemlje vezane za Zapad, među kojima je i Jugoslavija, mogu po služiti kao značajna karika za ugrožavanje Sovjetskog Saveza, pa je stoga ocenjeno da treba preduzeti sve mere za njihovo slabljenje, pa ako je moguće i razbijanje. Otuda je Kominterna zauzela stav da treba preispitati mesto i ulogu KPJ u Jugoslaviji. Tako da već od 1923, tačnije 1924. godine, počinju i promene u politici KPJ prema Jugoslaviji. To se vidi po nizu donetih odluka. Osnovna ideja još od januara 1924. godine bila je da Jugoslavija mora biti preispitana, jer se pošlo od toga da su Jugoslovenski narodi i nacionalne manjine ugroženi od Srba. Razvijena je tada koncepcija o srpskom narodu kao hegemonističkom narodu, koja, inače, svoje korene vuče iz Austro Ugarske.
 
Poslednja izmena:
Znači, već tada Srbija je Kominterni bila ,trn u oku"?
— Tada, znači krajem 1923. i početkom 1924. godine, počelo je osporavanje Jugoslavije. Počelo je i sa utvrđivanjem koje su oblasti u Jugoslaviji srpske, a koje nesrpske. Praktično, počeo se nazirati koncept mogućih država koje će se stvoriti na razvalinama Jugoslavije. U tim državama, posle toga, trebalo je da dođe do formiranja radničko-seljačkih vlada, koje će se kasnije udružiti u federaciju tih radničko-seljačkih republika. Očigledno, pravljena je neka veza sa onim što se dešavalo u SSSR-u.
KPJ je prihvatila da bude instrument u rukama Kominterne. Ali, mora se reći da tu politiku KPJ nisu prihvatili svi njeni članovi, tako da je među njima došlo do podele.

Koji su članovi KPJ bili protiv?
— Protiv jedne takve koncepcije, koja je potirala mogućnost da se misli drugačije, da se svoje mišljenje brani argumentima, da se mora imati samostalan stav prema Kominterni da da se ne smeju slepo izvršavati svi njeni stavovi, bili su bivši pripadnici Srpske socijaldemokratske stranke. Svi ti članovi KPJ koji su bili protiv takve koncepcije, čiji je krajnji cilj razbijanje Jugoslavije, bili su postepeno livkidirani.
Tu, pre svih, treba spomenuti da Simu Markovića i njegove teorijske sporove čak i u sovjetskim novinama - na primer, u „Pravdi", u kojima je iznosio stavove suprotne Staljinu. Ali, borba Sime Markovića i njegove grupe koja se bazirala na demokratskoj orijentaciji, koju su oni vukli još iz srpske Socijaldemokratske partije, nije odnela prevagu.
To se vidi i po kongresima KPJ.
Već na Trećem kongresu KPJ u Beču 1926. godine, na kome je bio izuzetan uticaj Staljinovih pogleda, doneta je rezolucija o nacionalnom pitanju, na osnovu koje je „utvrđeno" koje su oblasti u Jugoslaviji „potčinjene". Kao takve navedene su Slovenija, Hrvatska, Makedonija, Crna Gora i Vojvodina. Već iz takve formulacije, a posebno iz poziva da se obrazuju nacionalni pokreti u ovim pokrajinama, bio je jasan stav KPJ prema Jugoslaviji.
Inače, u razdoblju od 1924, pa do 1934. godine KPJ ni na koji način nije pominjala srpski narod - kao da ne postoji. Svi drugi narodi i nacionalne manjine se pominju, ali srpski narod - ne.

Naša zvanična istorija piše o „levim" i „desnim" frakcijama u tom periodu i njihovim obračunima.
— Svi oni koji su se suprotstavljali stavovima Kominterne i koji su bili za slobodu mišljenja, iznošenja argumenata... obeleženi su kao ,,desna" frakcija, čak i u našoj posleratnoj istoriji. A ovi drugi bili su ,,leva" frakcija. Svi oni koji su bili „desna" frakcija, uklonjeni su. Takvih je mnogo. Čak i oni koji su se opredelili za „levu" frakciju kasnije su uklonjeni. Tako, recimo 1937. godine likvidirani su i oni koji su do te godine bili za razbijanje Jugoslavije.

Po svemu sudeći, najveći broj žrtvovanih članova KPJ bili su srpske nacionalnosti?
— Teško je to tačno reći, jer pod takvim dejstvom staljinističke propagande, politike Kominterne i posebno politike KPJ, koja je trebalo da pomogne sve nacionalne pokrete koji se bore za razbijanje Jugoslavije i slamanje srpstva, neki članovi KPJ, kada su popunjavali listu Kominterne, iako su Srbi, nisu smeli tako da se potpišu pa su se pisali kao Hrvati. Čak je i tako izuzetna ličnost kao što je revolucionar Blagoje Parović sebe označavao kao Hrvata, iako je Srbin. To danas neko može da osudi, ali treba naglasiti da je komunizam tada bio gotovo ravan veri. Oni su bezgranično verovali u komunizam i Staljina. kao njegovog vođu. I pošto je tamo ocenjeno da je srpski narod taj koji je protiv radničkog pokreta i Sovjetskog Saveza, nisu smeli da se izjasne kao Srbi.
Sve to ide i uz ocenu o potrebi razbijanja Jugoslavije, jer je ocenjeno da je srpski narod taj stub na kome počiva Jugoslavija.
KPJ je tada pomagala sve nacionalne pokrete, bez obzira na to da li su to ustaše ko je se bore za stvaranje Nezavisne Države Hrvatske, Arnauti ili neke probugarske snage u Makedoniji, samo da bi se ostvario osnovni cilj - razbijanje Jugoslavije. Normalno, jedina prepreka na tom putu bili su Srbi.
Zato i nije moguće zasigurno reći koje su nacionalisti ti koji su uklonjeni, zbog netačnog izjašnjavanja o nacionalnosti. Ali, činjenica je da su svi oni koji nisu prihvatili Staljinovu koncepciju, bilo da su oni članovi sovjetske ili neke inostrane KP, bili likvidirani. Takođe, činjenica je da se u jednom dužem periodu prihvatalo sve što Staljin kaže.
Dovoljno je bilo da se u to samo posumnja, pa da budu uklonjeni.
 
Poslednja izmena:
Otkud da Staljin ima toliki uticaj na rukovodstvo KPJ?
— KPJ je u to vreme bila malobrojna i njen uticaj nije bio toliko veliki, kako to neki hoće da predstave. Ali, nesumljivo je da je položaj radničke klase i seljaštva u Jugoslaviji tada bio težak. To je bilo razdoblje u kome su i bogatije zemlje imale sličnih problema. Prema tome, borba za preobražaj u Jugoslaviji bila je osnovana. U onim delovima programa KPJ, u kojima se ukazivalo na potrebu preobražaja socijalnog statusa siromašnih slojeva, to je bio jedan prihvatljiv program. Izvesno je da su od toga polazili i pripadnici KPJ, smatrajući da je SSSR, KPSS i njen generalni sekretar Staljin borci za takav preobražaj, a ne znajući šta se iza toga krije.

Znači li to da se htelo pokazati da je navodni uzrok socijalnog nezadovoljstva u politici vodećih srpskih ličnosti, da bi se srpstvo lakše razbilo?
— Da, svakako. Na to su imale uticaja i razne klerikalne snage tadašnje Jugoslavije, pa i Evrope. Posebno je to bio hrišćanski socijalizam, koji je postojao i razvijao se u Austro-Ugarskoj.



Kakav je odjek imalo ovo pismo u Kominterni?
— Ogroman. Jer, odmah nakon tog pisma održano je u Moskvi savetovanje sa rukovodiocima KPJ. Posle tog savetovanja, Kominterna je poslala otvoreno pismo KPJ i zatražila da se te njene ocene sprovedu do kraja. A te ocene, kao što smo rekli, bile su - razbijanje Jugoslavije.
Po nekom logičnom redu stvari, posle tog pisma došlo je do smenjivanja Centralnog komiteta KPJ i do obrazovanja privremenog rukovodstva od tri člana. Kao posledica tog pisma došao je i zahtev da se dr Sima Marković smeni i isključi iz KPJ. Nakon toga usledio je u poziv da dr Sima Marković dođe u Moskvu, što je on uporno izbegavao, jer mu je bilo jasno šta se dešava sa onima koji drugačije misle.

Otkud da Staljin ima toliki uticaj na rukovodstvo KPJ?
— KPJ je u to vreme bila malobrojna i njen uticaj nije bio toliko veliki, kako to neki hoće da predstave. Ali, nesumljivo je da je položaj radničke klase i seljaštva u Jugoslaviji tada bio težak. To je bilo razdoblje u kome su i bogatije zemlje imale sličnih problema. Prema tome, borba za preobražaj u Jugoslaviji bila je osnovana. U onim delovima programa KPJ, u kojima se ukazivalo na potrebu preobražaja socijalnog statusa siromašnih slojeva, to je bio jedan prihvatljiv program. Izvesno je da su od toga polazili i pripadnici KPJ, smatrajući da je SSSR, KPSS i njen generalni sekretar Staljin borci za takav preobražaj, a ne znajući šta se iza toga krije.

Znači li to da se htelo pokazati da je navodni uzrok socijalnog nezadovoljstva u politici vodećih srpskih ličnosti, da bi se srpstvo lakše razbilo?
— Da, svakako. Na to su imale uticaja i razne klerikalne snage tadašnje Jugoslavije, pa i Evrope. Posebno je to bio hrišćanski socijalizam, koji je postojao i razvijao se u Austro-Ugarskoj.

Koji je događaj posebno podstakao mešanje Kominterne u politiku KPJ?
— Najveći doprinos da Kominterna raspravlja o frakcijama u Jugoslaviji dala je zagrebačka partijska organizacija. Ova partijska organizacija održala je 1928. godine sastanak na kome su podneta dva referata (jedan je podneo mesni komitet te organizacije, a drugi josip Broz, kao organizacioni sekretar).
Broz je ukazao da materijal koji je većina usvojila ne prikazuje pravo stanje i da ne sagledava probleme u Partiji, te da treba poći od sasvim drugog principa, a to je rešavanje pitanja frakcija i svih nevolja koje iz toga proističu. On je tada ustao i protiv „leve" i protiv „desne" frakcije - protiv svake frakcije. Bitno je, po njemu, bilo da se zna koje je mišljenje vladajuće, a to je ono koje se utvrdi na odgovarajućem mestu. Normalno, ono se utvrđivalo u Kominterni.
Pošto je njegovo mišljenje odnelo većinu, on je izabran za političkog sekretara.
Nakon toga, mesna organizacija Zagreba napisala je pismo Izvršnom sekretarijatu Komiterne i ukazala na probleme koji postoje u KPJ posebno zbog postojanja frakcija.

Kakav je odjek imalo ovo pismo u Kominterni?
— Ogroman. Jer, odmah nakon tog pisma održano je u Moskvi savetovanje sa rukovodiocima KPJ. Posle tog savetovanja, Kominterna je poslala otvoreno pismo KPJ i zatražila da se te njene ocene sprovedu do kraja. A te ocene, kao što smo rekli, bile su - razbijanje Jugoslavije.
Po nekom logičnom redu stvari, posle tog pisma došlo je do smenjivanja Centralnog komiteta KPJ i do obrazovanja privremenog rukovodstva od tri člana. Kao posledica tog pisma došao je i zahtev da se dr Sima Marković smeni i isključi iz KPJ. Nakon toga usledio je u poziv da dr Sima Marković dođe u Moskvu, što je on uporno izbegavao, jer mu je bilo jasno šta se dešava sa onima koji drugačije misle.
 
Poslednja izmena:
Koji je događaj posebno podstakao mešanje Kominterne u politiku KPJ?
— Najveći doprinos da Kominterna raspravlja o frakcijama u Jugoslaviji dala je zagrebačka partijska organizacija. Ova partijska organizacija održala je 1928. godine sastanak na kome su podneta dva referata (jedan je podneo mesni komitet te organizacije, a drugi josip Broz, kao organizacioni sekretar).
Broz je ukazao da materijal koji je većina usvojila ne prikazuje pravo stanje i da ne sagledava probleme u Partiji, te da treba poći od sasvim drugog principa, a to je rešavanje pitanja frakcija i svih nevolja koje iz toga proističu. On je tada ustao i protiv „leve" i protiv „desne" frakcije - protiv svake frakcije. Bitno je, po njemu, bilo da se zna koje je mišljenje vladajuće, a to je ono koje se utvrdi na odgovarajućem mestu. Normalno, ono se utvrđivalo u Kominterni.
Pošto je njegovo mišljenje odnelo većinu, on je izabran za političkog sekretara.
Nakon toga, mesna organizacija Zagreba napisala je pismo Izvršnom sekretarijatu Komiterne i ukazala na probleme koji postoje u KPJ posebno zbog postojanja frakcija.



Gde su granice Srbije u tim koncepcijama o razbijanju Jugoslavije?
Postoji jedna čudna paralela, a to je da je u celom tom razdoblju od 1924. godine, od ideje o razbijanju Jugoslavije (kasnije zamenjene idejom o federalizovanju Jugoslavije) u svim mogućim razmišljanjima Srbija uvek geografski određivana na područje takozvane pretkumanovske Srbije, koja se poklapa sa granicama takozvane, uže Srbije.

Poseban značaj stvaranju nacionalnih pokreta dala je Četvrta zemaljska konferencija KPJ, održana januara 1934. godine u Ljubljani?!
— Od Drezdenskog kongresa 1928. godine, pa do 1948. nije održan nijedan partijski kongres. Prema tome, značajne su konferencije. U to vreme još je bila na snazi odluka Kominterne o razbijanju Jugoslavije. Kao posebni delegati na toj Konferenciji bili su Josip Broz i Blagoje Parović, kao predstavnici CK KPJ i Kominterne, u suštini. Na ovoj konferenciji rečeno je da je stvaranje „versajske Jugoslavije" bila okupacija Hrvatske, Slovenije, Dalmacije, Vojvodine, Bosne, Crne Gore, Makedonije i Kosova.

Po tome ispada, pošto jedino Srbija nije bila okupirana, da je ona okupator?
— Da. Na osnovu takve formulacije.
 
Poslednja izmena:

Back
Top