Telo i identitet

[gost 391595]

Ali ne na način koji je već obrađivan na ovom pdf - u, već jedan malo drugačiji:

pre nekog vremena sam na Reddit - u čitala ispovest jedne majke (koja je više bila u AITA fazonu, uopšte nije potegnuta kao filozofsko pitanje) o njenom sinu koji ima ozbiljan stepen retardacije (ne razumem se, ali potpuna fizička i mentalna retardacija je u pitanju) i koja je odlučila da ga da u ustanovu koja može mnogo bolje da brine o njemu, jer mu je ona bez ikakvih rezultata posvetila godine, resurse, potpuno zapostavivši svoje drugo dete, sve to propraćeno osećajem krivice: da nije uspela kao majka, straha od društvene osude, itd, sve ono sa čim bi se svako od nas suočio da se nađe u situaciji (a većina nas neće verovatno nikad, tako da ne možemo da osuđujemo).

Međutim, čitajući opis tog dečaka, kako ne reaguje ni na kakvu spoljašnju stimulaciju niti daje znake ikakvog unutrašnjeg života, ne komunicira, itd...
Nisam mogla da se ne zapitam...
Ko je to unutra?

Svi mi pod identitetom podrazumevamo subjekta koja oko sebe organizuje stvarnost, ali ne samo kao predstavu, nego i kompletnu ličnost, misli, osećanja, odnos sa drugima, itd
Šta ako ništa od toga ne postoji, je li to i dalje neko?

Šta uopšte čini da neko bude neko, metafizička osnova identiteta, biološka, fiziološka?
Ako je metafizička osnova, da li je ona u ovom slučaju narušena? Da li i dalje negde unutra ta osoba postoji, samo ne može da se izrazi zbog prepreke koju joj predstavlja njeno nefunkcionalno telo?
Ako je isključivo biološka, možemo li u ovom slučaju reći da je to iko?

 

[jovan bronzousti]

Ја није твоје тело, није ни онај камен испред тебе, ни оно брдо тамо негде. Ја је оно што опажа опажаје у свести а што никада само није опажено. Па опет ТО је оно за шта свако може са сигурношћу рећи да постоји и зове га именом "ја".
Добар пример тога да наше ја не зависи много од наших сећања и уопште хабитата у коме смо тренутно, јесу снови.
У сновима проживљавамо ситуације које су док их сањамо за нас најреалније а тек када се пробудимо схватимо да је то био сан.
Оно што је интересантно у томе јесте да док смо сањали било смо у многоме сасвим другачија личност, са другачијим сећањима, другачијим окружењем. На пример, они чести снови када сањамо да требамо изаћи на испит а нисмо спремни. Ту ситуацију тада доживљавамо као реалност, несвесни да смо завршили школу и несвесни свега онога што нам се од тада десило. Ми смо у тој ситуацији једноставно избрисали период после завршетка школе као да се ништа од тога није десило.
Или, када се у сновима срећемо са давно умрлим особама. Ми тада не памтимо да су они умрли. Једноставно сва та сећања о томе не постоје у нашој свести док то сањамо.
Међутим, кроз сву ту флуктацију где сећања ишчезавају, или се потпуно промене, или су сасвим другачија него ова која имамо у будном стању, све то прожима једно исто јаство. Јер у свим тим сновима био сам ЈА. Иако су сећања била другачија, околина око мене другачија, цео мој индивидуалитет другачији, јаство је било потпуно исто.
То нам може показати да заправо ништа суштински не губимо губитком сећања, или чак губитком свега што у овом будном сну знамо јер јаство које заправо чини нашу праву суштину остаје исто.
Мислим и да нам смрт доноси ситуацију сличну томе. Тај догађај је несумњиво велика промена у субјективној егзистенцији коју познајемо. Можда ћемо у смрти потпуно заборавити овај живот, можда га се нећемо сећати као што се нимало не сећамо сна кога смо прошле ноћи сањали и који је док смо га сањали био сушта реалност. А где је сада? Не знамо нити га се сећамо.
Међутим, знамо да смо и у њему били ово исто ЈА као сада када смо под наводницима "будни". Иако заправо и даље сањамо.

Sve sto se javlja u svesti zavisi od mozga. Dakle i ako ostanemo na neoborivom idealistickom stanovistu da je svest izvan mozga a da je mozak u svesti opet ne mozemo da pobegnemo od toga da sve sto je objekat u svesti zavisi od mozga, pa neka je to i "nas sustinski identitet"!

Поента је да наш суштински идентитет није објекат у свести.
Ако под својим ЈА у самосвести налазиш само некакав објекат, некакву слику, онда си у праву да то са нестанком мозга нестаје. Али, ако у себи у самосвести налазиш субјекат схватићеш да је то нешто својеврсно независно од простора, времена, каузалитета. И то управо ТАКВО чини твоје ја.
Погледај овај унос о квалитативној множини. Јер је наш идентитет те врсте.

http://forum.krstarica.com/showthrea...tivna-množina

Субјекат је СВОЈЕВРСНА ЕГЗИСТЕНЦИЈА, коју налазимо у самосвести. Нешто што нема аналогију у појавном свету, али управо је ТО оно што чини твој идентитет. Никакав објекат већ ТО. Које ако се икако може описати речима то је овако како је урадио Бергсон:

"Život je psihološkog reda, a u suštini psihičkog je da sadrži nejasnu množinu članova koji se prožimaju. Bez svake sumnje, u prostoru, i jedino u prostoru, moguća je razgovetna mnogostrukost, gde bi svaka tačka bila apsolutno spoljna prema svakoj tačci. Isto tako, čisto i prazno jedinstvo susreće se samo u prostoru: to je jedinstvo matematičke tačke. Apstraktno jedinstvo i apstraktna množina jesu, kako se hoće, odredbe prostora ili kategorije razuma, jer prostornost i intelektualnost su precrtane jedna s druge. Ali, ono što je psihološke prirode ne bi se moglo tačno primeniti na prostor, niti potpuno ući u okvire razuma. Moje ja, u jednom datom momentu, je li jedno ili mnogostruko? Ako ga oglasim za jedno, odmah se diže unutarnji glas i protestuje, glas osećaja, osećanja, predstava na koje se moje ja deli. Ali, ako ga odlučno oglasim za mnogostruko, moja svest se isto tako jako buni, ona tvrdi da su moji osećaji, moja osećanja, moje misli samo apstrakcije koje ja izvodim na samom sebi i da svako moje stanje sadrži sva ostala. Ja sam, dakle, - treba usvojiti jezik razuma, jer razum jedini ima jezik - mnogostruko jedinstvo i jednostavna mnogostrukost; ali, jedinstvo i mnogostrukost su samo pogledi moga razuma na moju ličnost, razuma koji je uperio svoje kategorije na mene. Ali, ja ne ulazim ni u jednu ni u drugu, ni u obe u isti mah, mada obe udružene mogu dati jednu približnu imitaciju ovog uzajamnog prožimanja i ove neprekidnosti koju ja nalazim u osnovi sebe. Takav je unutarnji život, takav je takođe život uopšte."

Бергсон

Осећај самосвести и квалитативна множина не зависе од мозга.
Посматрај мозак као телевизор који из сигнала формира слику. Ако уништиш телевизор ниси уништио тиме тв сигнал.
Слично је и са мозгом и ствари по себи. Мозак креира слике али те слике нису идентичне ономе што се на тај начин објективише. А суштина је да оно што налазимо у самосвести као вољу, трајање, квалитативну моножину,НИЈЕ ОБЈЕКАТ, НИЈЕ СЛИКА.
Самим тим то није дело мозга,није дело интелекта. Већ то додирује у "тв сигнал" у ствар по себи и њену суштину.

Uzmimo analogiju sa melodijom. Jer muzika je najbliza stvari po sebi. Sta bi se desilo kada bismo tokom izvodjenja neke simfonije uklonili sve klarinetiste? Kako bi to uticalo na simfoniju? Kada bismo pijanisti polomili jednu ruku. Kada bismo pola gudaca pokosili rafalom. Da li bi simfonija drugacije zvucala? A sta bi se desilo kada bismo bombom razneli citavu dvoranu? Koju bismo muziku onda slusali? Ako se unisti "materijalni" nosilac (ove navodnike nam je donela neoboriva filozofija idealizma-neoboriva samo u epistemoloskom smislu) sta ostaje od melodije?

Узрок музике није оркестар него уметничка инспирација, осећај мелодије, квалитативне множине, из које је композитор затим извео мноштво нота и на основу којих је оркестар одсвирао композицију.

Ако уништиш орекстар тиме ниси уништио инспирацију која је извориште мелодије и која није од појавног света. Мелодија није исто што и скуп нота поређаних једна до друге.

Autor: @oziman

 

[gost 391595]

Ја није твоје тело, није ни онај камен испред тебе, ни оно брдо тамо негде. Ја је оно што опажа опажаје у свести а што никада само није опажено. Па опет ТО је оно за шта свако може са сигурношћу рећи да постоји и зове га именом "ја".
Добар пример тога да наше ја не зависи много од наших сећања и уопште хабитата у коме смо тренутно, јесу снови.
У сновима проживљавамо ситуације које су док их сањамо за нас најреалније а тек када се пробудимо схватимо да је то био сан.
Оно што је интересантно у томе јесте да док смо сањали било смо у многоме сасвим другачија личност, са другачијим сећањима, другачијим окружењем. На пример, они чести снови када сањамо да требамо изаћи на испит а нисмо спремни. Ту ситуацију тада доживљавамо као реалност, несвесни да смо завршили школу и несвесни свега онога што нам се од тада десило. Ми смо у тој ситуацији једноставно избрисали период после завршетка школе као да се ништа од тога није десило.
Или, када се у сновима срећемо са давно умрлим особама. Ми тада не памтимо да су они умрли. Једноставно сва та сећања о томе не постоје у нашој свести док то сањамо.
Међутим, кроз сву ту флуктацију где сећања ишчезавају, или се потпуно промене, или су сасвим другачија него ова која имамо у будном стању, све то прожима једно исто јаство. Јер у свим тим сновима био сам ЈА. Иако су сећања била другачија, околина око мене другачија, цео мој индивидуалитет другачији, јаство је било потпуно исто.
То нам може показати да заправо ништа суштински не губимо губитком сећања, или чак губитком свега што у овом будном сну знамо јер јаство које заправо чини нашу праву суштину остаје исто.
Мислим и да нам смрт доноси ситуацију сличну томе. Тај догађај је несумњиво велика промена у субјективној егзистенцији коју познајемо. Можда ћемо у смрти потпуно заборавити овај живот, можда га се нећемо сећати као што се нимало не сећамо сна кога смо прошле ноћи сањали и који је док смо га сањали био сушта реалност. А где је сада? Не знамо нити га се сећамо.
Међутим, знамо да смо и у њему били ово исто ЈА као сада када смо под наводницима "будни". Иако заправо и даље сањамо.


Поента је да наш суштински идентитет није објекат у свести.
Ако под својим ЈА у самосвести налазиш само некакав објекат, некакву слику, онда си у праву да то са нестанком мозга нестаје. Али, ако у себи у самосвести налазиш субјекат схватићеш да је то нешто својеврсно независно од простора, времена, каузалитета. И то управо ТАКВО чини твоје ја.
Погледај овај унос о квалитативној множини. Јер је наш идентитет те врсте.

http://forum.krstarica.com/showthrea...tivna-množina

Субјекат је СВОЈЕВРСНА ЕГЗИСТЕНЦИЈА, коју налазимо у самосвести. Нешто што нема аналогију у појавном свету, али управо је ТО оно што чини твој идентитет. Никакав објекат већ ТО. Које ако се икако може описати речима то је овако како је урадио Бергсон:

"Život je psihološkog reda, a u suštini psihičkog je da sadrži nejasnu množinu članova koji se prožimaju. Bez svake sumnje, u prostoru, i jedino u prostoru, moguća je razgovetna mnogostrukost, gde bi svaka tačka bila apsolutno spoljna prema svakoj tačci. Isto tako, čisto i prazno jedinstvo susreće se samo u prostoru: to je jedinstvo matematičke tačke. Apstraktno jedinstvo i apstraktna množina jesu, kako se hoće, odredbe prostora ili kategorije razuma, jer prostornost i intelektualnost su precrtane jedna s druge. Ali, ono što je psihološke prirode ne bi se moglo tačno primeniti na prostor, niti potpuno ući u okvire razuma. Moje ja, u jednom datom momentu, je li jedno ili mnogostruko? Ako ga oglasim za jedno, odmah se diže unutarnji glas i protestuje, glas osećaja, osećanja, predstava na koje se moje ja deli. Ali, ako ga odlučno oglasim za mnogostruko, moja svest se isto tako jako buni, ona tvrdi da su moji osećaji, moja osećanja, moje misli samo apstrakcije koje ja izvodim na samom sebi i da svako moje stanje sadrži sva ostala. Ja sam, dakle, - treba usvojiti jezik razuma, jer razum jedini ima jezik - mnogostruko jedinstvo i jednostavna mnogostrukost; ali, jedinstvo i mnogostrukost su samo pogledi moga razuma na moju ličnost, razuma koji je uperio svoje kategorije na mene. Ali, ja ne ulazim ni u jednu ni u drugu, ni u obe u isti mah, mada obe udružene mogu dati jednu približnu imitaciju ovog uzajamnog prožimanja i ove neprekidnosti koju ja nalazim u osnovi sebe. Takav je unutarnji život, takav je takođe život uopšte."

Бергсон

Осећај самосвести и квалитативна множина не зависе од мозга.
Посматрај мозак као телевизор који из сигнала формира слику. Ако уништиш телевизор ниси уништио тиме тв сигнал.
Слично је и са мозгом и ствари по себи. Мозак креира слике али те слике нису идентичне ономе што се на тај начин објективише. А суштина је да оно што налазимо у самосвести као вољу, трајање, квалитативну моножину,НИЈЕ ОБЈЕКАТ, НИЈЕ СЛИКА.
Самим тим то није дело мозга,није дело интелекта. Већ то додирује у "тв сигнал" у ствар по себи и њену суштину.


Узрок музике није оркестар него уметничка инспирација, осећај мелодије, квалитативне множине, из које је композитор затим извео мноштво нота и на основу којих је оркестар одсвирао композицију.

Ако уништиш орекстар тиме ниси уништио инспирацију која је извориште мелодије и која није од појавног света. Мелодија није исто што и скуп нота поређаних једна до друге.

Dobro, ali navedi autora postova.

 

[jovan bronzousti]

Итекако је филозофија нашла одговоре на та питања али оно што је интересантно је да то нису одговори какве очекујеш. Наиме, ти одговори су негативни или указују на то да нема одговора не зато што их не знамо, већ зато што су изван могућности сазнања. Суштински одговори филозофије су НЕГАТИВНИ ,или казују шта није. А то је ипак знање над знањима. Знати шта није, велико је знање! Веће него што они који никада нису дошли у додир са филозофијом могу да сањају.

Или, у неколико реченица одговор на та питања гласио би овако:

Питања "откуда, зашто и куда" ослањају се на форму опажања разума или каузалитет и своје важење имају само у појави, не и у ствари по себи.
Значи, ма колико одговора ти пружио а који се ослањају на те форме, њима нећу ни додирнути суштину света и живота већ само појаву, само представу у свести субјекта који опажа.

Даље, именица "ЈА" или его а на којој можемо да захвалимо оном који је први прогурао у свет тј. Фихтеу, заправо је ЗАБЛУДА ФИХТЕОВА коју су онда преузели многи да би се та заблуда укоренила данас као општа међу људима.
Наиме, Фихте је начинио једну фундаменталну грешку тиме што је ЈА претворио у субјекат реченице, претворио га у предмет анализе или буквално у СТВАР. Док, ЈА није ништа од тога. Ја је неспознатљиво и неопажљиво. Оно није ствар. Оно је доступно само у самосвести као интуиција, не као предмет који можемо сазнати.

Видиш, иако негативно, ово је довољно да ти заправо покаже шта је ЈА и то на много моћнији начин од твојих питања која су изникла и у себи садрже заблуде... тј. која су погрешна.

Autor: @oziman

 

[topping]

Ali ne na način koji je već obrađivan na ovom pdf - u, već jedan malo drugačiji:

pre nekog vremena sam na Reddit - u čitala ispovest jedne majke (koja je više bila u AITA fazonu, uopšte nije potegnuta kao filozofsko pitanje) o njenom sinu koji ima ozbiljan stepen retardacije (ne razumem se, ali potpuna fizička i mentalna retardacija je u pitanju) i koja je odlučila da ga da u ustanovu koja može mnogo bolje da brine o njemu, jer mu je ona bez ikakvih rezultata posvetila godine, resurse, potpuno zapostavivši svoje drugo dete, sve to propraćeno osećajem krivice: da nije uspela kao majka, straha od društvene osude, itd, sve ono sa čim bi se svako od nas suočio da se nađe u situaciji (a većina nas neće verovatno nikad, tako da ne možemo da osuđujemo).

Međutim, čitajući opis tog dečaka, kako ne reaguje ni na kakvu spoljašnju stimulaciju niti daje znake ikakvog unutrašnjeg života, ne komunicira, itd...
Nisam mogla da se ne zapitam...
Ko je to unutra?

Svi mi pod identitetom podrazumevamo subjekta koja oko sebe organizuje stvarnost, ali ne samo kao predstavu, nego i kompletnu ličnost, misli, osećanja, odnos sa drugima, itd
Šta ako ništa od toga ne postoji, je li to i dalje neko?

Šta uopšte čini da neko bude neko, metafizička osnova identiteta, biološka, fiziološka?
Ako je metafizička osnova, da li je ona u ovom slučaju narušena? Da li i dalje negde unutra ta osoba postoji, samo ne može da se izrazi zbog prepreke koju joj predstavlja njeno nefunkcionalno telo?
Ako je isključivo biološka, možemo li u ovom slučaju reći da je to iko?

Ovo tvoje sam procitao celosno... ono ostalo ispod, nisam imao vremena... mislim da trebate biti kraci, sustina se sastoji u par recenica ako ih znate napisat...
Vidite ovako,
VI ste vasa SVEST, nema SVESTI nema VAS,
Sve ostalo TELO, PIZAME, CIPELE, OLOVKU, AUTO itd itd samo koristite kroz ovaj zivot.
Ko me razumeo Hvala, ko nije moze pitat sta je nejasno, probat cu objasnit

 

[gost 391595]

Ovo tvoje sam procitao celosno... ono ostalo ispod, nisam imao vremena... mislim da trebate biti kraci, sustina se sastoji u par recenica ako ih znate napisat...
Vidite ovako,
VI ste vasa SVEST, nema SVESTI nema VAS,
Sve ostalo TELO, PIZAME, CIPELE, OLOVKU, AUTO itd itd samo koristite kroz ovaj zivot.
Ko me razumeo Hvala, ko nije moze pitat sta je nejasno, probat cu objasnit

Dobro, to je jasno, ali šta za ovaj konkretan slučaj iz uvodnog posta, gde nema nikakve ličnosti?

 

[oziman]

Šta uopšte čini da neko bude neko, metafizička osnova identiteta, biološka, fiziološka?
Ako je metafizička osnova, da li je ona u ovom slučaju narušena? Da li i dalje negde unutra ta osoba postoji, samo ne može da se izrazi zbog prepreke koju joj predstavlja njeno nefunkcionalno telo?
Ako je isključivo biološka, možemo li u ovom slučaju reći da je to iko?

Једино што је у том конкретном случају нарушено јесте интелект, док воља, као оно метафизичко, јесте савршена и у том случају. Воља не познаје степене, градацију.

Шопенхауер је то лепо објаснио на овај начин:

Ako gledamo životinju po stupnjevima razvoja naniže, vidimo da je intelekt sve slabiji i nesavršeniji, ali mi uz to nikako ne primećujemo nekakvu odgovarajuću degradaciju volje. Naprotiv, volja ostaje uvek ravna sebi i ukazuje nam se kao velika vezanost za život, kao briga za individuu i za vrstu, kao egoizam i bezobzirnost prema svima drugima. Čak i u najmanjem insektu volja postoji u punom savršenstvu, potpuna: on hoće ono što hoće isto tako odlučno i potpuno kao i čovek. Razlika je samo u onome šta on hoće, što će reći, u motivima, koji su, uostalom, stvar intelekta.

Шопенхауер

Дакле, метафизичка воља, идеја те хендикепиране индивидуе, јесте савршена, али је у том случају добила неразвијен интелект који не може да је уздигне до самосвести. Када би та особа неким чудом стекла интелект, а са њим и самосвест, нашла би исту вољу коју је имала и пре тога. Исти "интелигибилни карактер" који би тек тада могао да се испољи. Овако, ради се о "заробљеном елан виталу" како би рекао Бергсон. Идеји спутаној у окове.

 

[gost 391595]

Ako gledamo životinju po stupnjevima razvoja naniže, vidimo da je intelekt sve slabiji i nesavršeniji, ali mi uz to nikako ne primećujemo nekakvu odgovarajuću degradaciju volje. Naprotiv, volja ostaje uvek ravna sebi i ukazuje nam se kao velika vezanost za život, kao briga za individuu i za vrstu, kao egoizam i bezobzirnost prema svima drugima. Čak i u najmanjem insektu volja postoji u punom savršenstvu, potpuna: on hoće ono što hoće isto tako odlučno i potpuno kao i čovek. Razlika je samo u onome šta on hoće, što će reći, u motivima, koji su, uostalom, stvar intelekta.

Шопенхауер

Da, samo kod životinje imamo "životinja" stepen volje koja se ispravno objektivisala kao životinja, a u ovom slučaju imamo "čovek" stepen volje koja se objektivisala kao biljka, i taj nesklad stvar čini izuzetno tragičnom, i poteže ovakva pitanja.

Stvar koja me takođe zanima je da li je ta osoba svesna sebe, i kao ko/šta je svesna sebe?

Ja sam sebe svesna potpuno, svoje prošlosti, potencijala budućnosti, snova, relacija sa drugim ljudima, sve to sopstvenom svešću držim na okupu, a ova osoba?

 

[момоа]

Suzi citira ozija koji citira suzija koji citira ozija

 

[oziman]

Da, samo kod životinje imamo "životinja" stepen volje koja se ispravno objektivisala kao životinja, a u ovom slučaju imamo "čovek" stepen volje koja se objektivisala kao biljka, i taj nesklad stvar čini izuzetno tragičnom, i poteže ovakva pitanja.

Ситуација јесте трагична када је посматрамо из угла наших индивидуалних свести, међутим, ми не можемо да завиримо у фаталности са оне стране сваког могућег искуства а које су...

" a koje su volju stavile u tu krajnje nezgodnu alternativu da se javlja kao svet u kome vladaju patnja i smrt, to jest kako je mogla volja izvan saznanja zapasti u ovako jadno stanje u kome je sada?"
Sopenhauer "Epifilozofija".

Еурус

Stvar koja me takođe zanima je da li je ta osoba svesna sebe, i kao ko/šta je svesna sebe?
Ja sam sebe svesna potpuno, svoje prošlosti, potencijala budućnosti, snova, relacija sa drugim ljudima, sve to sopstvenom svešću držim na okupu, a ova osoba?

Без развијеног интелекта сумњам да је та особа свесна себе. Ипак, интелект је и у таквим случајевима довољно развијен да креира представу и тиме заклони ствар по себи. Тако да ту имамо ситуацију у којој је "елан витал" одвојен од своје метафизичке егзистенције ствари по себи, а у исто време спречен да дође до представљајуће свести.

 

[rabindrant123]

Ko je to unutra?

Svi mi pod identitetom podrazumevamo subjekta koja oko sebe organizuje stvarnost, ali ne samo kao predstavu, nego i kompletnu ličnost, misli, osećanja, odnos sa drugima, itd
Šta ako ništa od toga ne postoji, je li to i dalje neko?

Šta uopšte čini da neko bude neko, metafizička osnova identiteta, biološka, fiziološka?
Ako je metafizička osnova, da li je ona u ovom slučaju narušena? Da li i dalje negde unutra ta osoba postoji, samo ne može da se izrazi zbog prepreke koju joj predstavlja njeno nefunkcionalno telo?
Ako je isključivo biološka, možemo li u ovom slučaju reći da je to iko?

"JA" ne postoji. Bukvalno. Ono nema postojanost.

Zapitaj se, šta je to što podrazumevaš pod JA a da je trajno i nepromenljivo?

Samo čist saznajući subjekt. Onaj koji sve saznaje ali ni od koga nije saznat, kako se to kaže na Istoku.

Ali on je bez sadržine, bez supstancije! On ne postoji i taj uvid je konačan cilj budističkih meditacija (nirvana = ugasnuće).

Podmetanje saznajućeg subjekta za supstanciju je činilo čitavu racionalnu psihologiju koju je konačno pobio Kant. Razokrio ju je kao logičku grešku ekvivokacije u svojim paralogizmima.

Hjum je došao do istoga samo na jedan površniji način (kao empiričar za razliku od Kanta dogmatičara).

Savremena nauka (u suštini jedna složena slikovnica) nas snabdeva brojim ilustracijama koje govore u prilog filozofskim uvidima ovih velikana (Hjum, Kant, Buda) a istovremeno šalje u zaborav sve metafizičare, opskurante i ucveljene jadnike pred strahom od smrti.

 

[rabindrant123]

Science and Buddhism agree: There is no "you" there

As neuroscience has begun studying the mind, they have looked to those who have mastered the mind. University of British Columbia researchers have verified the Buddhist belief of anatta, or not-self.


https://bigthink.com/ideafeed/good-news-science-buddha-agree-theres-no-you

 

[Baad_Boy]

Ovo je van granica mojih skromnih intelektualnih kapaciteta ali procitao sam temu.

 

[Ната Ли]

Ovo je van granica mojih skromnih intelektualnih kapaciteta ali procitao sam temu.

Takođe
Potpisujem
I pečat

 

[rabindrant123]

Mitomanija, bajkoviti pogled na svet je duboko biološki usađen u čoveka.

Posle Kanta i Hjuma smo definitivno postali svesni da čovek ne vidi stvari kakve one u zbilji jesu već onako kako ih on vidi i tačka (kao pojave).

A posle Darvina i savremenih kognitivnih psihologa znamo da čovek vidi pojave na jedan specifičan način tj. na onaj način koji mu garantuje najveće šanse za opstanak. Oni vidi ono što nagon za životom "hoće" da on vidi kako bi se borio u životu i preneo svoje gene.

Tako da, kada je nasumična mutacija u genima koji programiraju mozak proizvela eksces svesti čovek je uspeo da se odvoji od neprestane borbe za opstanak i putem poljoprivrede (tehnologija kao plod hipertrofirane svesti) stekao je dokolicu ("majku filozofije") i time mogućnost da "uživa" u čarima svesti oslobođene borbe za opstanak.

Užas suštinskog besmisla egzistencije (koja je uz to i prepuna patnje) sa kojim se čovek suočio proizveo je kod njega maniti nagon za izmišljanjem priča (Kant bi rekao da je počeo da primenjuje kategorije čistog uma bez empirijskog pokrića). Tako su nastale mitologije, religije i metafizike (zavisno od stepena intelekta jedinke homo sapiensa koja traži utehu).

Jedan od temeljnih mitova jeste duša ili identitet ili JA.

Međutim, više ne moramo biti posebno nadareni (tj. abnormalni, mutanti) da bismo shvatili to. Dovoljno je pogledati 2 minuta izlaganja ove ilustracije i sva teologija i metafizika padaju u vodu.

Naravno, ne padaju u vodu kod onih koji nisu mutanti tj. kod onih koji imaju staru verziju mozga (onu koja opstaje u borbi za život) i kod koje anatomski delovi koji proizvode bajke u službi života i dalje rade punom parom.

 

[Disko Kauč]

Tijelom ja sam čovek, a duša mi je more

 

[Disko Kauč]

Pa kapiram da usled retardacije je nastala i depersonalizacija.

 

[jovan bronzousti]

Mitomanija, bajkoviti pogled na svet je duboko biološki usađen u čoveka.

Posle Kanta i Hjuma smo definitivno postali svesni da čovek ne vidi stvari kakve one u zbilji jesu već onako kako ih on vidi i tačka (kao pojave).

A posle Darvina i savremenih kognitivnih psihologa znamo da čovek vidi pojave na jedan specifičan način tj. na onaj način koji mu garantuje najveće šanse za opstanak. Oni vidi ono što nagon za životom "hoće" da on vidi kako bi se borio u životu i preneo svoje gene.

Tako da, kada je nasumična mutacija u genima koji programiraju mozak proizvela eksces svesti čovek je uspeo da se odvoji od neprestane borbe za opstanak i putem poljoprivrede (tehnologija kao plod hipertrofirane svesti) stekao je dokolicu ("majku filozofije") i time mogućnost da "uživa" u čarima svesti oslobođene borbe za opstanak.

Užas suštinskog besmisla egzistencije (koja je uz to i prepuna patnje) sa kojim se čovek suočio proizveo je kod njega maniti nagon za izmišljanjem priča (Kant bi rekao da je počeo da primenjuje kategorije čistog uma bez empirijskog pokrića). Tako su nastale mitologije, religije i metafizike (zavisno od stepena intelekta jedinke homo sapiensa koja traži utehu).

Jedan od temeljnih mitova jeste duša ili identitet ili JA.

Međutim, više ne moramo biti posebno nadareni (tj. abnormalni, mutanti) da bismo shvatili to. Dovoljno je pogledati 2 minuta izlaganja ove ilustracije i sva teologija i metafizika padaju u vodu.

Naravno, ne padaju u vodu kod onih koji nisu mutanti tj. kod onih koji imaju staru verziju mozga (onu koja opstaje u borbi za život) i kod koje anatomski delovi koji proizvode bajke u službi života i dalje rade punom parom.

pokido

 

[jovan bronzousti]

Savremena nauka (u suštini jedna složena slikovnica) nas snabdeva brojim ilustracijama koje govore u prilog filozofskim uvidima ovih velikana (Hjum, Kant, Buda) a istovremeno šalje u zaborav sve metafizičare, opskurante i ucveljene jadnike pred strahom od smrti.

ovaj dio posebno

 

[gost 424003]

Umm, ja tijelo dozivljam kao neko odijelo koje ce dusa obuci i koristiti, kao sto mi obucemo neku odjecu i kad bi se prekrili cijeli sa tom odjecom (bez razvijene svijesti) to bi izgledalo kao da smo mi ustvari ta odjeca, da ta odjeca radi sve te stvari...a ustvari mi se nalazimo ispod te odjece, obukli smo je, kontrolisemo je i tako funkcionisemo.

Recimo nekako se vratimo par hiljada godina unazad a sa sobom ponesemo crni dzip sa zatamnjenim staklima i neki covjek nas vidi i on pojima nema da postoji drugi covjek koji je unutra i vozi taj automobil vec on tu pojavu dozivljava drugacije.

 

[gost 424003]

U tom slucaju doslo je do nekog problema prilikom spajanja duse sa tijelom ili mozda samo razvitkom tijela i izgleda da se nece skoro dokazati/objasniti ti fenomeni...i tako to tijelo ostaje pokvareno, osteceno ili bez vozaca, uglavnom neki defekt je u pitanju i mislim da je to visa matematika za trenutnu svijest, da smo daleko od otklanjanja takvih kvarova.

Sta se desava sa dusom koja je trebala uci u bas to tijelo? Mozda je otisla u neko drugo, a sta ako postoji isti broj tijela i dusa? Onda u nekim tijelima imamo vise od jedne duse sto bi moglo objasniti, split personaliti podvojene licnosti i neka druga psihicka oboljenja. Ili duse koje lutaju, mozda su to duhovi. Ili skup vise dusa koje nemaju tijelo cine neku silu, energiju npr. vjetar itd...

 

[louiskrstic]

Sve što je rekla filozofija, tj. filozofi, ovde nema nikakvu primenu.
Zašto?
Jednostavno zato što ovo dete nije oformilo svoju budnu svest a to je ego ili humana svest koja se gradi pogramiranjem. Ta svest je deo uma koji se donese u ovaj život neispisan ili prazan, kako ga zovu, "Tabula Raza". Taj deo je ostao čist ili jednostavno iz nekih razloga nije uopšte aktiviran.
Pitajmo se koji su to razlozi? Odgovor je jednostavan, ta Duša, Biće, Ono što jue Subjektivno u svakom od nas, Ono što suštinski jesmo Mi, ušla je u ovaj život sa specijalnim potrebama ili sa potrebama za posebnim iskustvima.
Možemo se pitati kakva su to iskustva i šta se iz njih može učiti ali ako znamo da mi kao Biće, Duša, dolazimo ovde više stotiona hiljada života, onda svako bi trebao da pretpostavi vda mi učimo iz svakog mogućeg iskustva. Jer, Onaj ko uči nije niko i ništa drugo do li Mi, Biće ili Duša. Učimo iz svih najlepših i njbitarnijih iskustava. Naša svest nije linijska, nije ni tačkasta a nije ni površinska, ona je sferno sveobuhvatna. A svest to smo mi, Biće ili Duša.
Budući da naša niža ili ego svest nije oformljena, nije zapisana, to znači da nema ko ili nema šta da pokrene bilo kakve impulse, bilo kakve akcije ili reakcije.
Ukoliko funkcionišu oči (vid) i sluh onda jednostavno Ta Duša ima potrebu da u ovom životu iz spoljašnog života uči golim, ili jednostavno direktnim percepiranjem bez ikakvih akcija i reakcija.
Ovo dete (dečak, čak nije ni oformio svoj ego, što je program u umu tako da nema ni volje koja bi imala bilo kakvu funkcionalnost. Nema niu oformljene ličnosti, ono što mnogi zovu "ja" budući da pod "JA" podrazumevamo Subjektivno Biće ili Dušu koje se ne programira ali koje iz svoje izgrađenbe svesti može reprogramirati nižu ili ego svest koju je malo dete u odrastanju zapisivalo. Podsetimo se da to reprogramiranje mogu ostavrivati uspešnop samo ona Biće, Duše, koja su duhovno odmakla tj. čija svest je već u odmakloj fazi.
Pogledajmo primer iz života:
Kod moje suprujge radila je te 2012 godine jedna gluvo-nema devojka. Oko nove godine istekao joj je ugovor pa joj je supruga na rastanku dala jednu knjigu koja je obrađivala duhovnu stranu života. Nekoliko dana kasnije došla je majka te devojke, inače profesorica matematike, da preuzme radnu knjižicu svoje ćerke. Tada se zahvalila mojoj supruzi na knjizi koju je pročitala i dobila odgovor na nešto za šta je odlazila u hram SAv. Save da se moli, ne bi li dobila odgovor iako nije bila vernik. Jednostavno činila je to jer nije znala šta drugo da preduzima.
Odlazila je i pitala da li će njena ćerka ikada moći da čuje i govori kao i svi ostali ljudi. Jednom prilikom, u praznom hramu, sa jedva nekoliko posetioca, čula je horsku muziku. Bila je to neverovatno lepa muzika da je milina bila slušati je. Ne videći nigde nikakav hor niti orkestar pitala je dežurnu osobu u hramu, "Da li ovde svira kakav orkestar?" Odgovorio je, "Trenutno nema nikog ali, povremeno dolaze i horovi i orkestri." Bila je začuđena da nikoga nije bilo u hramu a ona čuje nešto najdivnije što je u životu čula. Godinama kasnije pitala se odakle je bila ta muzika koju je čula. Sada, pošto je pročitala knjigu koju je moja supruga dala njenoj ćerki a ona, majka te devojke, pročitala, shvatila po prvi put da muzika koju je čula nije sa ovog sveta. Bila je to muzika kakvu mnogu mogu čuti u jednom ili drugom obliku, zavisno od stanja svesti osobe, ali muzika preko koje je odgovoreno njoj na njene molitve. Odgovor je glasio, "Tvoja ćerka ne čuje fizičkim čulima i ne može govoriti fizičkim čulima, ali ona kao Duša i te kako čuje, vidi i zna i kao takva izuzetno dobro i aktivno napreduje duhovno, napreduje u ekspanziji njene svesti."
Bila je srećna da dođe do tog sazna nja posle toliko godina traganja.
Ispričao sam ovu priču da poduprem objašnjenje koje sam izneo da mi kao Biće, Duša, učimo svoje životne lekcije nezavisno da li smo pod nekim hendikepom ili nismo a to važi i za ovog dečaka o kome je ovde ispričano.
Kada sam jednom prilikom pregledao jedan od mojih života našao sam da sam i ja, kao što i svako drugi na jedan ili drugi način ima slična iskustva, imao život u kojuem nisam mogao govoriti. Umesto govora, kod svakog pokušaja iz mene bi izlazilo samo mumlanje te sam bio predmet podsmeha okoline. Shvatio sam da iako u takvom stanju ja sam odlično i znao i razumeo ali se nisam mogao izražavati. Uvideo sam da sam mnogo toga bolje znao i razumeo od onih koji su bili normalni ili bolje rečeno "normalni," ali sam ispoljavao samo mumlanje.
Pitanje je ovde, šta sam u tom životu učio pod takvim okolnostima?
Možete li pretpostaviti šta?
Jednostavno, učio sam da slušam druge dok govore i da je umeće slušanja jedan veoma važan detalj u procesu naše duhovne nadogradnje i u procesu našeg sporazumevanja. Umeti slušati sagovornika je umeti sagledati njegov stav i njegovo razumevanje pre nego pojurimo da ga osudimo i negiramo verujući da samo mi znamo i samo mi razumemo a da pri tome ne vidimo da ispoljavamo golo kloparanje uma. Jer, mnogi misle da je zbir intelektualističkih informacija nekakvo znanje ne shvatajući da pravo znanje dolazi iznutzra i samo iznutra, Ono spolja su samo informacije koje mogu a najverovatnije je da nisu tačne.
Rezimirajmo, da mi kao Biće, Duša, učimo pod svim okolnostima nezavisno u kom stepenu su nše fizičko i naša unutarnja tela funkcionalna ili su na jedan ili drugi način blokirana.

 

[Metronomy]

Ali ne na način koji je već obrađivan na ovom pdf - u, već jedan malo drugačiji:

pre nekog vremena sam na Reddit - u čitala ispovest jedne majke (koja je više bila u AITA fazonu, uopšte nije potegnuta kao filozofsko pitanje) o njenom sinu koji ima ozbiljan stepen retardacije (ne razumem se, ali potpuna fizička i mentalna retardacija je u pitanju) i koja je odlučila da ga da u ustanovu koja može mnogo bolje da brine o njemu, jer mu je ona bez ikakvih rezultata posvetila godine, resurse, potpuno zapostavivši svoje drugo dete, sve to propraćeno osećajem krivice: da nije uspela kao majka, straha od društvene osude, itd, sve ono sa čim bi se svako od nas suočio da se nađe u situaciji (a većina nas neće verovatno nikad, tako da ne možemo da osuđujemo).

Međutim, čitajući opis tog dečaka, kako ne reaguje ni na kakvu spoljašnju stimulaciju niti daje znake ikakvog unutrašnjeg života, ne komunicira, itd...
Nisam mogla da se ne zapitam...
Ko je to unutra?

Svi mi pod identitetom podrazumevamo subjekta koja oko sebe organizuje stvarnost, ali ne samo kao predstavu, nego i kompletnu ličnost, misli, osećanja, odnos sa drugima, itd
Šta ako ništa od toga ne postoji, je li to i dalje neko?

Šta uopšte čini da neko bude neko, metafizička osnova identiteta, biološka, fiziološka?
Ako je metafizička osnova, da li je ona u ovom slučaju narušena? Da li i dalje negde unutra ta osoba postoji, samo ne može da se izrazi zbog prepreke koju joj predstavlja njeno nefunkcionalno telo?
Ako je isključivo biološka, možemo li u ovom slučaju reći da je to iko?

Mi nismo u stanju da odredimo da li "unutra" ima neko, jer ocekujemo reakciju, komunikaciju, medjutim, ako nema komunikacije ne znaci da dete nije primalo informacije i razvijalo svoj unutrasnji zivot. Mi to prosto ne znamo.
Saglasno ovome za okolinu neko je onaj entitet koji komunicira.
Recimo za majku je neko unutra takodje sve dok postoji komunikacija, mozda metafizicka ili instinktivno animalna ili je prisutna u bilo kom obliku ( dok se ne umori uvodjenjem u "normalan svet"). Moguce i da je godinama ispastala "svoj greh" bez ikakve komunikacije, a moguce i da je komunikacija postojala na nekom nivou.
U svakom slucaju nasu nesavrsenost koristimo da objektima damo svojstva sto nas cini egocentricnim, homocentricnim, animalocentricnim takoreci zivotinjsko je normalno, ostalo je van toga. Ako je leptir "neko" jer komunicira, a covek nije "neko" ako ne komunicira znaci samo da je potrebno siriti znanje u polje neznanja.

 

[gost 424003]

Ova slika podstice na razmisljanje.

 

[rabindrant123]

Umm, ja tijelo dozivljam kao neko odijelo koje ce dusa obuci i koristiti, kao sto mi obucemo neku odjecu i kad bi se prekrili cijeli sa tom odjecom (bez razvijene svijesti) to bi izgledalo kao da smo mi ustvari ta odjeca, da ta odjeca radi sve te stvari...a ustvari mi se nalazimo ispod te odjece, obukli smo je, kontrolisemo je i tako funkcionisemo.

Recimo nekako se vratimo par hiljada godina unazad a sa sobom ponesemo crni dzip sa zatamnjenim staklima i neki covjek nas vidi i on pojima nema da postoji drugi covjek koji je unutra i vozi taj automobil vec on tu pojavu dozivljava drugacije.

U tom slucaju doslo je do nekog problema prilikom spajanja duse sa tijelom ili mozda samo razvitkom tijela i izgleda da se nece skoro dokazati/objasniti ti fenomeni...i tako to tijelo ostaje pokvareno, osteceno ili bez vozaca, uglavnom neki defekt je u pitanju i mislim da je to visa matematika za trenutnu svijest, da smo daleko od otklanjanja takvih kvarova.

Sta se desava sa dusom koja je trebala uci u bas to tijelo? Mozda je otisla u neko drugo, a sta ako postoji isti broj tijela i dusa? Onda u nekim tijelima imamo vise od jedne duse sto bi moglo objasniti, split personaliti podvojene licnosti i neka druga psihicka oboljenja. Ili duse koje lutaju, mozda su to duhovi. Ili skup vise dusa koje nemaju tijelo cine neku silu, energiju npr. vjetar itd.

Ovo je eklatantan primer duboke usađenosti mitomanskog pogleda na svet u čoveka.

Sve to uprkos Kantu, Hjumu, Budi, i na kraju - nauci.

Takav pogled na svet je duboko ukorenjen u biološko biće čovekovo (bukvalno postoje centri u mozgu zaduženi za to).

Vera da čovek ima dušu jeste jedno od temeljnih uverenja sa najvišom instrumentalnom vrednošću. Vera u to da JA postoji,da je bitno i da je večno.

Zašto je to tako?

Zato što je ispravno viđenje sveta neadaptabilno. Prosečan čovek ne vidi pojave na nekakav neutralan način već ih vidi na onaj način koji mu garantuje najveće šanse za opstanak. Kognitivni psiholozi govore da čovek sve objekte svesti vidi ili kao oruđa ili kao prepreke. A što se tiče vere u dušu stvari su još jasnije. Pa kako bi bio u stanju da gradiš kule od karata, boriš se za status i tragaš za snošajem ako ne bi verovao da si suštinski bitan i večan?

Čovek koji jasno vidi svet ne da neće biti u stanju da se bori za opstanak i da rasplodnjavanjem širi svoje gene (i sa njima svoje kognitivne sposobnosti) nego će autentično težiti sasvim drugom cilju - poricanju volje.