Radim posao koji zahteva pricanje,slusanje ,naprezanje pri slusanju, mentalnu rekonstrukciju glasova koji je pojeo kamion u prolazu, ili struganje stolicom o pod,ili koje nesrecno dete jednostavno ne artikulise.
Radim i hipnozu, u cilju izvlacenja zaglavljenih podataka, kako ne bih morala davati jedinice i ostati bez letnjeg raspusta.Ja sam teacher.
Jasno vam je da sam ja slabih zivaca.
U slobodno vreme ja cutim ili citam.
Prva sednica posle raspusta protekla je veoma lepo i brzo.
Ali koleginica me odvodi pred ekran da mi pokaze fotografije sa svog letovanja.Sve su iste,ona u epicentru sa plavim sesirom,u pozadini more,ili neko rastinje,ili gradevine.
Traje to petnaest, dvadeset minuta,nikako da stignemo do poslednje,napusta me maska zainteresovanosti i raspolozenja,naprasno odlazim,bice vrucina znas, odoh ja dok nije zapeklo.
Ona nezadovoljna,ja nezadovoljna,i sta mi je ovo trebalo,kad vec nisam izdrzala do kraja,bolje da sam otisla na pocetku.
Tu mi se prilepi stariji kolega da ga vozim kuci.Drago je to meni, volim da pomognem, ali on prica i prica,veoma zvucno i neprestano,o Kanadanima, vanzemaljcima i Rusima,na moje desno uvo,koje sve vise boli,dok mi se leva strana lica grci.
On bi da ga dobacim do Fransa, ima neka posla,ali ja ne mogu ,pa ga ostavljam malo podalje,prekorno me gleda,a kaze "sve najbolje".
Sad ce da me zamrzi i on,sto ga ne odvezoh bas do Fransa,a da ga nisam sela, sve bi bilo dobro i u redu.
I tako, sto ja vise cutim,sve je vise onih koji mi nesto govore.
I da naglasim,nema tu nikakvog razgovora.Ako pokusam da govor pretvorim u razgovor,pojacavaju ton i ubrzavaju izlaganje ,da ne bi nista culi.
A sadrzaja nema nikakvog,samo agresija.
Radim i hipnozu, u cilju izvlacenja zaglavljenih podataka, kako ne bih morala davati jedinice i ostati bez letnjeg raspusta.Ja sam teacher.
Jasno vam je da sam ja slabih zivaca.
U slobodno vreme ja cutim ili citam.
Prva sednica posle raspusta protekla je veoma lepo i brzo.
Ali koleginica me odvodi pred ekran da mi pokaze fotografije sa svog letovanja.Sve su iste,ona u epicentru sa plavim sesirom,u pozadini more,ili neko rastinje,ili gradevine.
Traje to petnaest, dvadeset minuta,nikako da stignemo do poslednje,napusta me maska zainteresovanosti i raspolozenja,naprasno odlazim,bice vrucina znas, odoh ja dok nije zapeklo.
Ona nezadovoljna,ja nezadovoljna,i sta mi je ovo trebalo,kad vec nisam izdrzala do kraja,bolje da sam otisla na pocetku.
Tu mi se prilepi stariji kolega da ga vozim kuci.Drago je to meni, volim da pomognem, ali on prica i prica,veoma zvucno i neprestano,o Kanadanima, vanzemaljcima i Rusima,na moje desno uvo,koje sve vise boli,dok mi se leva strana lica grci.
On bi da ga dobacim do Fransa, ima neka posla,ali ja ne mogu ,pa ga ostavljam malo podalje,prekorno me gleda,a kaze "sve najbolje".
Sad ce da me zamrzi i on,sto ga ne odvezoh bas do Fransa,a da ga nisam sela, sve bi bilo dobro i u redu.
I tako, sto ja vise cutim,sve je vise onih koji mi nesto govore.
I da naglasim,nema tu nikakvog razgovora.Ako pokusam da govor pretvorim u razgovor,pojacavaju ton i ubrzavaju izlaganje ,da ne bi nista culi.
A sadrzaja nema nikakvog,samo agresija.
