Tebi...

[Vatreni Kamen]

Tisina je opasna za ljude koji ne poseduju mir u sebi. To je onda pakao.

"Sekspirov klijent", Milos Latinovic

 

[Linejna]

Sada ti ja vise nisam vazna.
Podelila si tajnu.
Ne trebas me vise.
Dobro.
Ostala sam, znaci, sama. I nije mi prvi put. To je tvoja odluka.
Ne mogu vise da izdrzim tvoju stalnu nadr.kanost, a za nju nemas razloga.
Samo treba da se oslobodis religioznog decka, da vise ne citate uvece Bibliju i sve ce biti OK.
Ali, napravices gresku, mila moja... na moju zalost. A kasnije i na tvoju... kad se osvestis.
Ti jos ne znas sta je prava ljubav. Mislis da je to prvi na kojeg naletis. Nije.
Ima jos prilika. Ne zaleci se, pogotovo kad znas vrlo dobro sa kakvim covekom imas posla.
Ali, ti me ne slusas, kao i uvek. A uvek budem u pravu, zato sto te bezuslovno volim.

 

[Rusalka]

Naš dan je zelena jabuka
Na dvoje presečena.

Gledam te.
Ti me ne vidiš.
Između nas je slepo sunce.

Na stepenicama
Zagrljaj naš rastrgnut.

Zoveš me
Ja te ne čujem.
Između nas je gluhi vazduh.

Po izlozima usne moje traže
Tvoj osmeh.

Na raskrsnici
Poljubac naš pregažen.

Ruku sam ti dao
Ti je ne osećaš.
Praznina te je zagrlila.

Po trgovima
Suza tvoja traži
Moje oči.

Uveče se dan moj mrtav
S mrtvim danom tvojim sastane.

Samo u snu istim predelima hodamo.
Vasko Popa

​

 

[Jan Hus]

ХЕЛЕНА

Светла к’о зрак сунца
када јутро са истока гране,
чиста као у априлу роса
кад на горски цвет осване.

Насмејана као мајска зора
иза горе кад небом наступа,
љупка као кад се запад
у вечерњем руменилу купа.

К’о јелену ожеднелом
извор воде кад угледа,
срце би се узиграло
од тог гласа и погледа.

К’о зрак сунца иза кише
што пупољку руже прија,
њен осмех би мелем био
кад душа је најболнија.

Из милог је дошла света
и радост поклањала свима,
код ње су се надметале чари-
најлепше које природа има.

Н. Бошковић

 

[Filijana]

USPAVANKA

Kad šuma svene
ostaće nad njom zvezde rumene.
Ponećeš svud, pošla ma kud,
samo srce svoje gorko.

Vetar studeni duše, ne stidi se mene,
nema duše,
ni zakona ni časti,
nad bolom ima vlasti
još samo telo golo.

Sve što sam voleo
umrlo je vičući ime moje,
i ja mu ne mogah pomoći.

Zbaci odelo svoje.
U celoj zvezdanoj noći
jedina radost nad bolom
u telu tvom je golom.
Sve nam dopušta tuga.

Miloš Crnjanski

 

[Rusalka]

Ишчупала сам перо из своје коже
под пресом длана га чувам од света,
у мени је док обичан дан тоне
једини доказ уснулог лета.

Самотно се кроз тај сан пробијам
врелим бедрима отежана,
И зној ми слади што из жеље лије
а цех ћу платити у свом болу сама.

Јер магла крвавим млазом не тече
тешко се удише пелин што пече,
жудњом ми ломи голе дланове
И страшћу гађа кроз хладно вече.

Ах, какве слике у себи нижем,
како те шаком дирљиво склањам
додирима, пред чијом се силом,
ништавило повлачи и клања.

Како ти језиком умивам боре
што си их купио од безличних дана,
како те у трену подигнем горе
на своје тело од коже и срама.

Ветром те својим лако зањишем
у мојој колевци од суза до смеха,
И лудилом ти кости расточим
да постанеш мекан, јастук од неба.

А знам, да никад, то бити не може
лепота је таква од небеског ткања,
да ја то сама стаклиће покрећем
испред видног поља у сан загледана.

Без икаквог зато, низ крв пуштам занос
да ми такне сваку ћелију и пору,
да кртица похлепна, подивља у мени,
немирима старим да да нову боју.
М.Богдановић​

 

[Linejna]

Boze, kako sam tuzna.
Nista vise nema smisla.
Zbog cega...? Sta dalje...?
Toliko pitanja, a nemam odgovore. Ne postoje.

 

[Filijana]

 

[Jan Hus]

РЕПАТИЦА

Козмички цвете, ког не узбра нико,
леп као сваки отрован, без слога,
јалов, и што је само једном нико
у болној машти једног бившег бога.

К'о невеста, у болу сишла с ума,
оседела за изгубљеним војном,
ти блудиш с велом девичким, без шума,
вечито сама у звежђу безбројном.

И док све кружи где светови гусну,
по нити на миг невидљивих руку,
из мрака у мрак као мисô у сну –
ти јуриш у свом недокучном луку.

И ја те питам: зашто, куда, докле?
Је ли то занос који тобом влада,
и јеси л' срећна што те тако прокле
промисô хладна одређеног склада?

– Заглушена песмом сопствене брзине,
ја летим да летим, са срцем од леда,
кроз бескрај што зија, светлости и тмине,
и с оком што само у срце ми гледа.

Вијугање, крузи и враћања свуда,
жарке паре, земље и слеђена голет,
међу њима само мој пут не кривуда,
њега носи исти, одисконски полет.

Која себе гризе, бескрајности змија,
упила је у ме до два ока хола,
и ја својим трагом, што кô сребро сија,
непрестано сликам пречник њеног кола.

Ал' блудећи мимо свију, сред свемира,
ја вечито чезнем за учешћем друге,
што ће да разуме гордост моје туге,
и безгласни јаук мог вечног немира.

Скривена у тајну копрене ми лепе,
ја јурим кроз сфере, слуктим како шуме,
а планете трепћу, преплашено стрепе,
завидно и мрско погледају у ме…

Ал' ја им се ближим – док очајно блену –
и поносно срце у смелости грејем;
жар блискости пали косу расплетену;
ја отресем искре, јурећи се смејем…

Но слутим: опасност опиће ме једном,
миришући руже сунчеве црвене,
огањ ће да букне у срцу ми ледном,
и пашћу у сунце, и нестаће мене…

Вељко Петровић

 

[vecic]

 

[Rusalka]

Има у твоме телу блудна ноћ.
Има у моме телу блудна ноћ.
Има у ноћи тела страшна ноћ
што пали све ноћи блудних тела.
И ја ти криком ноћи љубим ноћ.

​

 

[Jan Hus]

Strambotti

Кад ноћу дишем, ја у полутами
Осећам како тишина светлуца,
Док слушам како поред узглавља ми
На слепом оку твоје било куца;
И тек у зору капке такне сан ми,
Кад твој се тањи од близине сунца:
Већ годинама у синкопи снимо,
А наша љубав стари као вино.

Ја уснем поред тебе тек кад зора
Запара ноктом дно неба кроз гране -
Па знам да сањаш, знам и какав сан је,
Да ли паслика врта или мòра.
И тако читам ноћно путовање
На лицу вољеноме, још без бора:
Да путовање сведе ујутро се
У траг на јастуку и мирис косе.

Када те питам шта си снила ноћас,
Кажеш да не знаш, или се насмешиш;
Да л збиља снити заборавиш очас.
Ил загонетку не желиш да решиш?
Можда је била пустош и хладноћа,
Па заборавом намерним се тешиш:
Да ми је да ти место песме ове
Напишем читак синопсис за снове!

Већ годинама знам да нестајемо
Заједно: тако писах још у дане
Када време беше вал са сланом пеном
Младости, светлом страшћу усијане;
Сада све више знам да нестаћемо
Као два позна плода с исте гране,
Које заједно стресе крајем дана
Одлична, блага рука баштована.

Да ли осећаш ово убрзање:
То простори се сабиру у нама
Ко мед у саће; даљине се тање
Као фолија: иза ње је тама
И врв од звезда незнаних, постање
Несагледног, црно усијање -
А с ове стране стањене фолије
Позно пролеће. И магнолије.

У дисање си моје упевана
Ко молитва у обред. Тобом дишем.
У рукопису мом си уписана
Између сваког слова које пишем.
Изузми себе из било ког дана,
И ја ћу бити неизвесности лишен -
А то су дани које и не бројим,
Јер не знам да ли у њима постојим.

Једном, кад дуго била си на путу
По неком поднебљу што није твоје,
А нисам знао правац ни маршруту,
Ни шта ти на том путу писано је,
Када по дан би стао у минуту,
Кад морао сам да волим за двоје,
Увежбао сам врховну вештину:
Стрпљење. Неки у тој вежби гину.

Линије света видљивог и иног
Светлуцају ми у твојој аури;
У свету изван тебе ја сам инок
У испосници, лептир у чаури.
У једначини света ми смо бином:
То није рекао Петрарка Лаури,
Но матрица је иста. Исти покрет.
Говор душе с душом, како рече Сократ.

Ми смо две жиже у једној елипси
Што непознатом телу је путања;
Је ли то звезда? Ил светлост што мисли
Своју тежину током путовања?
Ми смо две жиже у једној елипси
Зближене тачном мером одстојања
Које у свему одговара црти
Што спаја жиже љубави и смрти.

Кад ноћу дишеш поред узглавља ми
Ја слушам спори покрет зодијака
Над равним кровом, гласове у тами
Што боји простор између два знака;
Најближи свету онда кад смо сами,
Кад душа света шапуће из мрака,
Учимо мудрост дружења с тишином -
И љубав наша стари као вино.

Иван В. Лалић

 

[Rusalka]

Dozivam te kroz vetar
spavas na mojim dlanovima
U crvene pore srca sam te sakrila
Nikada ne vidjenog
Nikada ne ljubljenog

Dozivam te kroz kisu
Na kapima njenim nosim ti sebe

Udahnula sam ti reci
Razaznala stope

I kroz vetar zovem ti ime
Jelena

 

[Filijana]

 

[Filijana]

 

[vecic]

Na osmehe i poraze,
na susrete i rastanke,
na dodire u svitanje,
zima me podseca.

Na vece i jutra,
ne juce i sutra,
na tebe i mene,
uvek na nas,
zima me podseca.

Na snove u dvoje,
na moje i tvoje,
na secerne jabuke,
i lazne zaruke,
zima me podseca.

Na kestenje vruce,
na put do kuce,
na promrzle ruke,
sve ljubavne muke,
zima me podseca.

 

[gost 270414]

Sami smo, čudno, sebe lagali

misleći da smo se bezgrešno davali.

Za ljubavlju smo pravom tragali,

a odvojeno spavali.

Svako je poneo svoje snove,

pravo na suze i na smeh.

Da li smo spremni za ljubavi nove

il' bi i one bile greh?

 

[mig-x]

Sedim u sličnoj sobi.
Ko zna koja je jesen?!
Olinjalo mi je srce.
Požuteli mi prsti,
od duvana i tuge.
Život mi je oteo tebe,
a nije mi dao druge
Zato prećutkujem rime
i mamurlike brojim,
kad osetim da volim,
napišem: "Ja se bojim!"

 

[san_ni]

Znas,
mozda Ti vise necu napisati
nijednu pesmu.

Jer sta je taj jedan
buketic reci
izaslih u trenutku
nejasan
i lud

Ti samo razumes
dva tela koja su
oznojana i vrela
u ukradenom Vremenu
za kojeg
nema posle.

Jer
Ti ne znas
Ti ne razumes
zasto ja pravim od Sveta
ono sto on nije.
A ne razumem ni ja.

Sani

 

[mig-x]

annabel lee

It was many and many a year ago,
In a kingdom by the sea,
That a maiden there lived whom you may know
By the name of Annabel Lee; —
And this maiden she lived with no other thought
Than to love and be loved by me.
I was a child and she was a child,
In this kingdom by the sea;
But we loved with a love that was more than love —
I and my Annabel Lee —
With a love that the wingéd seraphs in Heaven
Coveted her and me.
And this was the reason that, long ago,
In this kingdom by the sea,
A wind blew out of a cloud, chilling
My beautiful Annabel Lee;
So that her high-born kinsmen came
And bore her away from me,
To shut her up in a sepulchre,
In this kingdom by the sea.
The angels, not half so happy in Heaven,
Went envying her and me —
Yes! — that was the reason (as all men know,
In this kingdom by the sea)
That the wind came out of the cloud by night,
Chilling and killing my Annabel Lee.
But our love it was stronger by far than the love
Of those who were older than we —
Of many far wiser than we —
And neither the angels in Heaven above,
Nor the demons down under the sea,
Can ever dissever my soul from the soul
Of the beautiful Annabel Lee: —
For the moon never beams, without bringing me dreams
Of the beautiful Annabel Lee;
And the stars never rise, but I feel the bright eyes
Of the beautiful Annabel Lee: —
And so, all the night-tide, I lie down by the side
Of my darling — my darling — my life and my bride,
In her sepulchre there by the sea —
In her tomb by the sounding sea.

 

[Mister]

Volim te
Koliko je potrebno izreci..Volim te
kad te volim. i ti to znas
cemu cutanje? kad nebo ne moze uraditi to
Umjesto mene
pa izgovaram ja za sebe za tebe za nas...

 

[vecic]

Oprosti, kriva sam što sam samo tebe volela,
što me svaka kap samoće bolela,
što sam jutra budnih očiju čekala,
što sam tvoje ime svake noći dozivala.

Oprosti, kriva sam što druge nisam htela,
znam da tebe voleti nisam smela,
oprosti što oblacima ime po nebu ti pišem,
oprosti mi što još uvek samo za tebe dišem.

Oprosti što osmeh više nemam lažni,
što su mi zbog tebe obrazi vlažni,
oprosti što dane sve u crno bojim,
oprosti što bez tebe ni je ne postojim....
......................................................................................................

 

[poetessa]

T e b i ....jer premalo je vremena znam
T e b i.... jer udišem svaku minutu tebe što imam
T e b i.... jer žmurim u tvom zagrljaju i volim što sve je stalo
T e b i.... jer psujem u sebi dok plačem, uvek je je.eno vremena malo...

 

[Jan Hus]

PROLAZNICI

Podari mi smijeh da nasmijem se sebi
Podari mi grijeh da ne puknem od taštine
Ljubav je raskoš na trpezi siromaha
Ljubav je čežnja u očima samotnjaka i prolaznika

Ukloni mi bol, izliječi me od praznine
Reci mi riječ, oslobodi me tišine
Ljubav je nota na prstima svirača
Tajna skrivena pred očima promatrača i prolaznika

Podari mi krv al' bit ću i dalje žedan
Podaj mi sebe al' i dalje bit ću gladan
Ljubav je to što osjećam da mi treba
Ljubav je to, da, jedino to što nemam
Jedino što nemam ...

Voland Le Mat

 

[Rusalka]

Prvo sam čekala uzbuđeno
u stanju nekakvog kolebanja
između srećnog nestrpljenja
i duboke i slatke potištenosti
koju bih mogla nazvati čežnjom.

Ova me čežnja nije
zapravo sprečavala da radim
ali se mešala u sve
što sam uzela u ruke...
i stvarala najčudnije
i najneprirodnije
kombinacije misli.

Kao da je svaka stvarčica
imala samo jedan-jedini zadatak
da me čarobno podseća na tebe.

Nisam se branila
od ove opijenosti.
Samo sam se -čas stidela...
Čas pojačavala želju za tobom.
Dragana Vasić