Noćas sam sanjala tvoje oči, tvoje trepavice, tvoje obrve i tvoj osmeh. Ne videh ti celo lice, samo bljesak tvog osmeha na tren, oči su ti se smejale, obrve se izdizale kao u čudu, trepavice su bile vlažne, ceo utisak je bio kao da se nečem čudiš, kao da ne veruješ da te više nema, pa se tome smeješ onako šeretski kako si samo ti umeo.
Kad god te se setim uvek mi je pred očima tvoj šeretski osmeh, uvek si izgledao začuđen svim i svačim, životom, suncem, zvezdama, smrću, sve te je čudilo, ni u šta nisi verovao u potpunosti. Znao si reći: "nemoguće da sam živ a da prethodno nisam bio mrtav", plašile su me te tvoje reči, nisam ih mogla razumeti sa svojih osamnaest godina.
Moja mati te je mnogo volela, često je umela reći: "ovaj malac je ili mnogo pametan ili neće dugo živeti" Ni to nisam mogla razumeti, ali kad je to pa mladost umela razumeti starost.
Kada si otišao shvatila sam mnogo toga, i tvoju začuđenost svim i svačim i tvoj šeretski osmeh kad mu nigde mesta nije bilo. Znao si valjda, a da toga možda nisi ni bio svestan, znao si verovatno ono što svi mi koji smo te voleli, nismo znali, nismo toga bili svesni. Znao si verovatno da ćeš otići mlad, brzo, iznenada, verovatno si se čudio unapred kako je to otići a da ni živeo nisi. I kada si bio najveseliji tvoje oči su bile tužne, tvoje obrve su mi umele reći da te nešto muči, pa sam te pitala a ti si se samo smejao. Govorio si mi da sam starmala i da verujem u nešto što ne postoji.
Onog davnog prvog Maja pre 33.g. ležali smo na travi Fruške gore, bilo nam je lepo, oboje smo bili mirni i srećni, ništa nije ukazivalo ni na šta ružno, ni na šta tragično, bio je tako lep dan, naši prijatelji svuda oko nas, neko još uvek jede, neko već gasi vatru, neko skuplja otpatke koje smo pobacali na sve strane, a onaj Miša stalno galami da krenemo sa spremanjem jer voz NEĆE ČEKATI. Imali smo još par sati do polaska voza i svi smo se smejali pedantnom Miši koji je uvek sve radio na vreme, i pre vremena, čak je i lektiru čitao unapred, čudan momak taj Miša.
Ti si na trenutak zaspao, pogledao si me onim tvojim začuđenim osmehom i zaspao. Posle pola sata sam te budila, drmusala, ljubila, molila, nisi se budio, nikad se više nisi probudio, spavaš evo već 33.g.
Obdukcija je pokazala da si imao izliv krvi na mozak, danas kažu -aneurizma- kako god, imao si samo 22.g. a nema te evo već 33.g. ma još uvek bi bio mlad da si tu, da možeš da se nasmeješ onako šeretski, nako iz čista mira i da me upitaš: " a šta će biti sa nama jednog dana za nekih pola veka?"
Ne znam šta bi bilo sa nama za pola veka, znam samo da mi i dan danas nedostaješ, još uvek sanjam tvoje oči, tvoje trepavice, tvoje obrve, sanjam tvoj osmeh, tako lep, tako šeretski i tako dalek, dalek za čitavih pola veka, unazad ili unapred, svedno, pola veka još uvek nije prošlo, ako poživim toliko, i tada ću te se sećati i tada ću se pitati zašto, a znam da mi niko neće umeti dati odgovor.
