Taj romanticni Balasevic

  • Začetnik teme Začetnik teme Lilu
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Dan posle ponedeljka


Pogledom je dala punomoć da joj utučem dosadu.
Bio sam negde vizavi planete, sam u dubokom ofsajdu.
O slatkom vinu mladosti začas smo priču sklopili,
ispade da smo prosuli daleko više neg' što smo popili.

Vrtela je isti stari film, samo u svojoj režiji.
Eh, gde si bila prethodnih aprila, dok sam još bio svežiji?
Udavila me Indijom, klepetala k'o nanula.
Ma, sve je bilo legalno dok nije zora kroz prozor banula.

Još jedan utorak, ne, to ne mogu da podnesem.
Taj dan je baksuzan, zar nije dosta što je jesen?
Utorke mrzim - i tačka.

Još jedan utorak koji se ljulja kao ljiljan.
Rekla je, formalno: "Kako ću s tobom kad si pijan
i ne bas sveže obrijan?"

Birala je tanku haljinu, kakve se nose nedeljom.
Špricnula trezor na svoj kombinezon, al' nije puno vredelo.
Kisa je rondala svu noš i dođe konac laganju -
i nigde šeik ni playboy, nikog sem mene na raspolaganju.

Još jedan utorak koji me zatiče na delu.
Barut na jastuku i otisci na stranom telu.
Gorki su utorki, al' uvek:

Još jedan utorak, što ja ne bežim, zar sam vezan?
Rekoh joj: "Normalno, kako bih s tobom da sam trezan?
Trezan sam tako bezvezan!"

La, la, la...
 
Ole Lole, pišem ti pesmu devet dana,
brusim filigranske detalje,
nižem, al' ništa od ðerdana - lepo neæe dalje.

Ole Lole, nameæu neki ritam marša,
lude se klanjaju k'o ðeram.
Pevaju pesme s puno falša, ja po svome teram.

Lole, valja mi tamburu spaliti, k'o one vikinške laðe,
pustiti rekom pa žaliti, nek' je ðavo nadje.
Lole, daj mi da još jednu ispijem, opet sam sanjao sušu,
pa pusti ponovo Gypsy-je, za moju dušu.

Lole, imaš li ikoga na svetu,
ili bi samnom na put mogla?
Hajde da menjamo planetu, sutra dajem oglas.

Ole Lole, pogledaj samo šta nam rade,
na karti neba mi smo taèka.
Stavi pred krevet barikade i mirna Baèka.

Lole, taman se ludilo rasèisti, taman smo nadomak smisla,
evo ih sledeæi fašisti dok si rek'o "piksla".
Lole, daj mi da još jednu ispijem, opet sam sanjao sušu,
pa pusti ponovo Gypsy-je, za moju dušu, ajde...

Ole Lole, cakli se mesec k'o medaljon,
al' nešto goropadno motri.
Postrojen zvezdani bataljon, fališ na toj smotri.

Ole Lole, baš tebe briga, slušaš jastuk,
stiskaš tu svilu kao klešta,
misliš na neki bezobrazluk. O, Bože, baš koješta.

Ole, danas sam pun neke Španije, triput sam živeo tamo.
Sumnjaš u živote ranije? Ako, smej se samo.
Lole, daj mi da još jednu ispijem, opet sam sanjao sušu,
pa pusti ponovo Gypsy-je, za moju dušu.

Ole Lole, valja mi tamburu spaliti, k'o one vikinške laðe,
pustiti rekom pa žaliti, nek je ðavo nadje.
Lole, daj mi da još jednu ispijem, opet sam sanjao sušu,
pa pusti ponovo Gypsy-je, za moju dušu.

Ole, danas sam pun neke Španije, triput sam živeo tamo.
Sumnjaš u živote ranije? Ako, smej se samo.
Lole, daj mi da još jednu ispijem, opet sam sanjao sušu,
pa pusti ponovo Gypsy-je, za moju crnu dušu, Lole moj!
 
"A bash o Maju je rech...
O jednom zastarelom, ekstravagantnom, pomalo neregularnom Maju, o jednom od onih pomerenih, starih dobrih majeva, kakvi se, iako su se sasvim dobro pokazali, vec godinama ne proizvode vishe...

Otkad ga znam, maj je zapochinjao Prvim Majem...
Ccale nam je davao uzbunu oko sedam, vec obrijan i spreman, u izvikanim sandal-cipelama, sa zlatnom "doxom" na ruci i sa upasanom bushkastom atletskom majicom.
Koshulju, belu ili u najgorem sluchaju svetlo plavu, oblachio je tek pred polazak, ne rizikujuci da je zaprlja u samom coshku podruma, gde se zavlachio da natochi balon iz onog poslednjeg, narochitog bureta, iz kog se tochilo samo za svechare i dechije rodjendane, i tako, na neki od krupnijih Drzhavnih Svetaca...
- Ako uhvatimo autobus u pola osam, stizhemo na pochetak Parade...
Ne, nismo imali ni automobil ni televizor. Moj stari je svoju treccu, najbolju deceniju zhivota, ispucao na najgore mogucce godine, na "one" izmedju hiljadu devetsto chetrdesete i hiljadu devetsto pedesete, i dosledno je sprovodio svoju teoriju da "nikom ne treba bash suvishe upadati u ochi"...
- Skloni se od vrata. Drzhi se za shtanglu. Ne turaj ruku kroz prozor...
Istrchavali smo iz busa na uglu Rusinske, i finishirali zapushtenom Turgenjevom ulicom, i mama je chuvajuci shtikle skakutala sa cigle na ciglu, ali je i kroz tu igru shkolice, balansirajuci cegerom sa kiflicama, uspevala da mi jos jednom ispricha prichu o tipu sa bradicom i okruglim cvikerima, koji je skachuci na hartiju tepajucce slovenske rechi, lepljive kao gutljaji slatkog vina, zaradio da se i jedna ulichica pod kestenima u tamo nekom dalekom Novom Sadu, na Dunavu, nazove njegovim prezimenom...
Pa dobro, gde ste vi?
Tito, Kardelj i Rankovic su izgleda znali neku prechicu, jer su na Paradu uvek stizali pre nas. Chika-Laza bi prihvatao balon od ccaleta, tetka-Hajnalka se cmakala sa mojom majkom, a ja sam opchinjeno gledao u televizor "Tesla", (koji se otvarao kao ormaric), i u pitomce vojne akademije od chijeg se odluchnog strojevog koraka drmala vaza sa djurdjevkom na pomenutom TV prijemniku domacce proizvodnje...
Ali...
Ne kukam to ja za Praznikom Rada. A nemam ni pravo. Nisam se bash naradio u svom veku, a sem toga, chitav zhivot sam organizovao po principu jednog velikog Praznika.
Ma ne, stvarno nije to u pitanju...
Ja jednostavno zhalim za Majevima. Za muzikom. I za bojama...
Zhalim za okrpljenom sharom cirkusa "Adrija" preko puta Poljoprivrednog Sajma, i za paviljonom broj dvadeset i tri u kom su se folirale prepotentne holandske krave, sharene i chiste kao na omotima mlechnih chokolada. Zhalim za belim ladjama sa kojih su mahali neki, zhalim za prebukiranim "korzom" posle shestog chasa, za grozhdjicom u sladoledu od vanile, i za jednim crveno-crnim plovkom koji se ljuljushkao kao lokvanj na zhucckastoj povrshini kanala...
Dobro, predajem se...
Jasno mi je da ne mozhemo nazad u svoje Majeve...
Ali nije mi jasno zashto nashi klinci ne mogu napred, u neke svoje...
Meni zaista nije neophodno jos jedno sretno detinjstvo, ali znam neke male bistrooke stvorove kojima zaista jeste...
Uzeo sam svoje devojchice u kola, i poshao u potragu za Majem, ali nismo naishli ni na ringishpil, ni na vatromet, ni na cirkus.
Ako...
Oshamucceni smo i bez ringishpila. Vatromet nas obraduje kad ga nema. O cirkusu da i ne govorim...
Da, devedeset i druga je. I ovo danas je, navodno, Maj...
.....

Odavno teta-Hajnalka u velikim gradonosnim oblacima (koji priprete ponekad, onamo od Ceneja, komeshajuci se kao jastuci prebacheni preko prozora), hladi sodu za shpricere svom razmazhenom muzhu...
Majku naslutim u tami, s vremena na vreme, sleti mi na rame kao maleni crni leptir, shapne mi stih koji me muchi, ili me pokrije mekim cicanim snom kad se uznemirim sanjajuci stvarnost, ali Ccaletu teshko ulazim u trag.
Pa, vechito je i bio na kojekakvim sluzhbenim putovanjima...
Ipak, u vedrim noccima, kad se zagledam u nebo iz nekih sasvim drugih razloga, otkrijem po provinciji svemira neke uredno slozhene zvezde, setim se sivog listerskog odela na ofingeru i kutijice sa dugmadima za manzhetne, i znam, tamo je negde nedavno proshao moj preplasheni, pedantni otac...
I eto...
Od one davne prvomajske parade nije ostalo bog-zna-shta. Jos jedino pitomci vojne akademije i ja..."
 
Ne volim januar, ni bele zimske vragove,
u svakom snegu vidim iste tragove,
tragove malih stopa, broj trideset i ko zna,
kako polako odlaze.

Vise ne prolazim, ulicom Dositejevom,
i nemam pojma kad neko pita gde je to.
Tih dvesta sest koraka duzinom tog sokaka,
nikad ja nisam brojao.

Nisam te nikad cuvao,
nisam te nikada mazio, pazio.
Tvoju sam ljubav gazio,
svemu smisljao broj.

Nisam te nikad stedeo,
i nisam umeo stati ni ostati.
Sta ce od mene postati,
mali andjele moj?

Ne gledam filmove, iz ranih sedamdesetih,
dosta je suza i rastanaka nesretnih.
Ko takve stvari snima? Bas cudnog sveta ima,
tako se lako rasplacu.

Nisam te nikad cuvao,
nisam te nikada mazio, pazio.
Tvoju sam ljubav gazio,
svemu smisljao broj.

Nisam te nikad stedeo
i nisam umeo stati ni ostati.
Sta ce od mene postati,
mali andjele moj?

...Bila je noc, jedna mrkla, kao ova veceras, u ulici Dositejevoj, u Novom Sadu, na Dunavu...Ja sam dolazio sa jednog mesta gde su svi bili rumeni kao kuvano vino koje su pili i gde su svi mirisali na karanfilic i pevali "Rozdestvo tvoje" i jos neke druge pesme kojih se ne secam bas.Bila je noc i dugo sam stajao pod njenim prozorom, ispred kuce broj 7A. Tisina je bila, samo koraci nekih nocnih ptica i lepet krila nekih pravih nocnih ptica.Ipak ni na trenutak nisam uspeo pod njenim prozorom te noci da je cujem kako dise, kako dise u snu...
 
...Život baš ne zna šta je dosta, eh...

***
...Kada sklopim oči nebom naiđu lađe,
zvona, lavež, komšijske svađe, miris svežeg oranja.
Ali kada svane vetri s reke zacvile.
Znam, to tuže vodene vile, Dunav tamjan odranja

***

...Kuća mi je tamo gdi sam,
Nigde mira našo nisam,
tražio sam džaba sreću,
kanda da je naći neću...

Deder i ti so tom violinom, ajde...

***

...Lomiš mi srce, k'o bagremov prut, onako, usput.
Kad ostaneš sama ti nađeš par dana za nas.
Al' ja crtam svoje krugove i praštam stare dugove
da, možda se varam, al' što da se staram o tom.

Kad uvek neko to odgore vidi sve...

***

Ne, dušo...
Tek u jesen otkriju se boje krošanja...
Sve su slične u leto zeleno...

***

...Talasi lađe lome,
šta srce zna o tome?...

...Srce je ludi husar, pijan i mlad....

***

..Ova pesma te voli sva,
to je molitva
za još jedan lep san...

...Baš polaze galije do vina i maslina,
'ajmo malo na jug Italije,
zatvori oči...

***

...Napuklo srce na dve pole...
Ljubav je teret pregolem...
Baš ni to što tol'ko volem... Ne volem...

***

Ne pitaj me, ne znam kasti gdi će koja zvezda pasti,...

***

Znam taj put, to je prečica za bol....


***
...sustajem, odustajem...
taj ringišpil u mojoj glavi..

...Konobar, što zastajkuješ, dal' i ti možda štrajkuješ?
Daj dečko odmah flašu svirni pa smo mirni!...

...Al' marim ja,
to su samo kapi vremena
prosute k'o šaka semena
po širokoj njivi Gospodnjoj...

***

Ne pravi od tuge nauku...

***

Postoji reč koja vredi tek kad se odćuti...


***

...E, da...

...Al' zumbuli su zumbuli, a Ruža je Ruža...
Pa da na kraj sveta iznikne...

***

...A onda shvatih, na prepad... Da te volim, ko
nekad...
Vreme samo raspiruje plam?
U meni "miholjsko leto"... To prkosno sunce
pred zimu...

Ma daj...
 
Divlji Badem


Vrteli se točkovi mog bicikla.
Gde god je stao taj rulet beše premija.

Smakla se o stepenik njena štikla.
Nekad su pogledi bili čista hemija.

Dobro je počela nedelja,
poslednje pripreme za maturu.
Virili smo u daljine
puni nade.

Preko gimnazijskog bedema,
k'o pravi dekor za avanturu
prosuo je nežni purpur
divlji badem.

Poneli nas vetrovi k'o maslačke.
Jedni su leteli lako, drugi padali.

I curice su postale prve mačke
a loši đaci odjednom svetom vladali.

Sve mi je odlično zvučalo.
Dobro sam stajao tih sezona.
Ljuljale mo oči širom
promenade.

A nju sam sretao slučajno,
uvek je s pogrešnim bila ona,
ali znao sam da sanja
onaj badem.

Stane sve u strofu-dve u baladi:
pustinja prošlih minuta i ova zrna sad.

I pred treći refren već nismo mladi.
Ušla je nedavno sama u kafe "Petrograd".

Suviše tajni u očima,
u zlatni okov joj prstić pao.
Molio me dugi pogled
da je kradem.

Dovraga, kafa je gorčila,
al' taj sam ukus odnekud znao:
probao sam jednom davno
divlji badem.
 
Ognjena


Mesec je mlad zaljuljao grad
Na lahoru mrak prosušio lak
Po baštama su prve Noćne Frajle nikle
Večeras dodaj malo kremena u štikle
I odigraj cool... Potpuno cool

Obrati pažnju na bas... U ritmu je spas
I kad nađeš svoj gruv i na kiši si suv
Načini svaki korak ovom istom strašću
I pregazićeš more na tom hodočašću
Ako ostaneš cool... Sasvim cool

Sve ima svoje... I vatra i led
U kap se spoje... I čemer i med
Sve ima svoje... Vrlina i greh
Tuge postoje da bi prizvale smeh

Malecka... Ponoć zvecka
A tvoja bajka i dalje sja
Malecka... Suza pecka
Al' šta bi s gunđalom ko ja?
Ti samo odigraj cool

Noć je ko neki druid smućkala fluid
I vazduh sladunjav k'o mošorinska dunja
U tebi noćas uzbuđeno srndać dršće
Nemir čerge koja stigne na raskršće
Odradi to cool... Strogo cool

Sve ima svoje... Kad mrzne i vri
Kad menja boje... Kad vene i zri
Sve ima svoje... Početak i kraj
Tame postoje da bi prizvale sjaj
 
DRVENA PESMA



Snio sam noćas nikad prežaljenu stvar...
Mog drvenog konjića...
Kanap i zvuk točkića...
Vrbice zvon...
Za mnom verni Sančo moj...
U pohodu na Nespokoj...

Snio sam još i svoju prvu tamburu...
Kako ko noćna dama
Iz južnog Amsterdama...
Iz izloga... Mene klinca zavodi...
Na smrtne grehe navodi...

Di je to drvo raslo, od kog je tesana?
Dal se pod njime neko nekada ljubio?
Otkud u njemu izvor svih mojih pesama?
Dal je to znao onaj ko ga je dubio?

Di je to drvo raslo, vrh kojih bregova?
Dal nas je ista kiša mlađane zalila?
Ko mu je grane kreso, mati ga njegova?
Čija je ruka lišće s jeseni palila... da znam?


Snio sam, onda, krevet, sav u čipkama...
Obesnu igru vatre...
Sklopljene šalukatre...
Na uzglavlju... Ruža u intarziji...
Pod kojom smo se mazili...

Snio sam sanduk, crni, srebrom okovan...
Novembar... Izmaglica...
I kvartet dragih lica...
Maleni čun... Nasred luke pokisle...
Da me u večnost otisne...

Di je to drvo raslo, spram kojih vetrova?
Dal je pod njime neko za nekim žalio?
Što ga je grom obišo, mati ga Petrova?
Ko je u šake pljuno, pa ga strovalio?

Jedina moja mila... Što si me budila?
Bio sam tako blizu naličja vremena...
Taji se jedno drvo u mojim grudima...
Gde li će nešto nići iz toga semena... da znam?
 
Jednom su sadili lipu,
stari Nestorov, gos'n Ceda i još jedan.
Bio sam nov u tom stripu,
komšijin mali kog' su pustili da gleda.

Stari Nestorov, potpalivši korov,
tad rece mi: "Ti si mlad...
Ti ceš dospeti za taj hlad..."

Jednom sam voleo zbilja,
mislim na ljubav pravu, šašavu i silnu,
vozio hiljadu milja,
k'o onaj ružni Francuz u prelepom filmu...

Vukle me šine pod tocak mašine,
al' ona me spasila.
Sve je druge ugasila.

Hej, sve to doðe na svoje.
Davno pravila znam:
samo tuge se broje...
Hej, opet tornjevi tuku na svetog Luku...
Jesen je kriva,
uvek me rasturi siva.

Jednom je prošla kraj mene,
sa tipom kog' sam znao, taman da se javim.
Skrila je pogled na vreme,
al' sasvim dovoljno za žur u mojoj glavi.

Bezvezno "Zdravo!" i klimanje glavom,
i sve što veæ sleduje...
Neka, lutko, u redu je...

Hej, sve to dodje na svoje.
Davno pravila znam:
samo tuge se broje...
Hej, opet tornjevi tuku na svetog Luku...
Jesen je kriva,
uvek me rasturi siva.

Jednom su palili lišce,
sa one lipe, dim je lebdeo do neba
na kom su, nema ih više,
stari Nestorov, gos'n Ceda i još jedan...

Ko nije drvo razumeo prvo,
pa tek onda sadio
taj nije ništa uradio...

I, shvatice, kad-tad, da ne zna šta je hlad.




...insert...

Mesec dana tih je prošlo kao tren,
Mesec dana ja sam bio samo njen.

Sedmog dana pricala mi svašta,
Posle mi je gledala u dlan,
Na rastanku mahala mi dugo,
Prošao je tako sedmi dan.

Mesec dana tih je prošlo kao tren,
Mesec dana ja sam bio samo njen.

Osmog dana ljubila me nežno,
èitav svet je bio kao san,
Rekla je da voli samo mene,
prošao je tako osmi dan.

Mesec dana tih je prošlo kao tren,
Mesec dana ja sam bio samo njen.

A devetog dana ko zna zašto,
Spominjali Pariz ili Kan
Molila je da je vodim tamo,
Prošao je i deveti dan.

Mesec dana tih je prošlo kao tren,
Mesec dana ja sam bio samo njen.

A desetog išli smo u kino,
Gledali "Ne naginji se van",
Rekla je da više voli disko,
Prošao je i deseti dan.

Mesec dana tih je prošlo kao tren,
Mesec dana ja sam bio samo njen......
..........................................................
 
Za sve vas koji volite Balaseviceve pesme, a u Beogradu ste, veceras je u Fest klubu u Zemunu svirka fenomenalnog "Balasevic tribute band-a".Pocinje u 23h


Curi od jutros od četiri- pet,
rešilo nebo da potopi svet.
Nad gradom danima vise iste kulise.

Poliva kiša al' to joj je zanat,
ma sve mi je ravno k'o severni Banat,
manje više, i sa kišom i bez kiše.

Vreme se vuče k'o teretni voz,
gde li večeras da pomolim nos?
Klasika: "Konobar, un cafe' macchiatto". Pa da.

Prolazi vreme, al' to mu je manir,
i sve je to plitko k'o plehani tanjir.
Izeš sliku, nigde jedra na vidiku.

O, daj okreni taj ringišpil u mojoj glavi.
To ne zna niko, samo ti.
Bez tebe drveni konjići tužno stoje.

Dodji, iz plave boce se pojavi,
bar jednu želju ispuni
i dodaj ovom svetu malo boje, čudo moje.

Veče se klati k'o prezreli klip,
teška vremena, a ja težak tip
- gravitacija začas uzima svoje.

Slab sam ja igrač za subotnje gužve,
al' shvatam pomalo te pokretne spužve:
neko pijan lakše život odrobija.

O, daj okreni taj ringišpil u mojoj glavi.
To ne zna niko, samo ti.
Bez tebe drveni konjići tužno stoje.

Dodji, iz plave boce se pojavi,
bar jednu želju ispuni
i dodaj svetu malo boje, o, čudo moje.

Sustajem ,odustajem, pritiska me kao pegla.
Javi se, pojavi se, dodaj svetu malo vergla.
Nekad si me čudila, o, danas bi mi tako legla.
Dodaj malo ludila, dodaj svetu malo vergla.

O, daj okreni...

sustajem, odustajem...

taj ringišpil u mojoj glavi...
 
"Nedostaje mi naša ljubav, mila... Bez nje uz moje vene puže stud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme uvek uzme svoje... I ne znam što bi nas poštedelo?
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije vredelo..."


Drustvo......najbolji ste.....od nedavno sam na ovom forumu.....i verujte mi da je jedini forum koji zaista vredi posetiti....... Za sve obozavaoce Djoletovih stihova.......veliki pozdrav.....divni ste...

 
Jedna je "SLOVENSKA"

O zagrli me sad, jako najbolje što znaš i nemoj crnoj ptici da me daš, ma ne, ne bini, proći će za tren, ja sam samo lud, malo lud i zaljubljen, u mojim venama, hrabri sever caruje i ja ponekad ne znam šta mu je, što luduje, od sreće tugu tka, moja prosta duša slovenska.......
 
Na granici sam bio posle ponoci.
Mrak je moja boja i tu nema pomoci.

Carinik, još decak,
klimnuo mi glavom zvanican i krut
i samo lupio pecat:
"Sve u redu, laku noc i sretan put".

Put se odmotava k'o dugi sivi šal.
Sutra ce se stare koke picnuti za bal.

Takav dan se pamti,
petnaest godina u vetar poslatih,
dolaze svi maturanti
al' ce neki neke teško poznati.

Dosadne proslave mi doðu kao kazna,
ali svejedno,
idem, možda najzad saznam:

Gde je moja Pegava? Dugo me izbegava.
Nije mi se javila nikad više.
Magija je prestala, negde mi je nestala,
kao leptiri pre kiše.

Gde je moja Pegi Su? "Nije ovde", rekli su,
"Oni su odselili, nemoj zvati".
Ostao je samo lik, mali verni saputnik,
mali svitac srebrni, da me prati.

Promicu dani kao jablani uz drum.
Jutro vec miriše na vanilu i na rum.

Gde su? Kako se drže?
Baš da vidim šta je s dobrim ðacima.
Oni se potroše brže,
mi smo nekad bili generacija.

Dosadne proslave mi doðu kao kazna,
ali svejedno,
idem, možda najzad saznam:

Gde je moja Pegava? Dugo me izbegava.
Nije mi se javila nikad više.
Magija je prestala, negde mi je nestala,
kao leptiri pre kiše.

Gde je moja Pegi Su? "Nije ovde", rekli su,
"Oni su odselili, nemoj zvati".
Ostao je samo lik, mali verni saputnik,
mali svitac srebrni, da me prati.
 
ako postoji ona jedna...njegova...i ako bas mooooooram da se odlucim za tu jednu neponovljivu....

Noc kad sam preplivao Dunav

Na mostu smena straze,
znao sam da me traze,
zandara nema
koji ne zna moj lik.

Zar moja glava vredi sto forinti,
gospodo draga?
Pod slikom toliko pise,
vredi bar krajcaru vise.

Dobre smo krcme znali,
dobre smo konje krali,
dobra nas neka zvezda pratila svud.

Ostajte zbogom zeleni Karpati,
drumovi carski.
Dugo sam bio daleko,
dal' me pozeleo neko?

Dolazim, sto dukata donosim,
i kasmirsku maramu cudesnih boja.

Dolazim, da te opet zaprosim,
dok te drugom ne daju,
ljubavi moja.

Talasi ladje lome,
sta srce zna o tome?
Srce je ludi husar, pijan i mlad.

I te sam noci preplivao Dunav,
dubok i strasan.
Oprosti velika reko,
al' ja sam morao preko!

Dolazim, sto dukata donosim,
i kasmirsku maramu cudesnih boja.

Dolazim, da te opet zaprosim,
dok te drugom ne daju,
ljubavi moja.
 
Đorđe Balašević
PRIČA O VASI LADAČKOM

Znate'l priču o Vasi Ladačkom
I ja sam je tek onomad čuo
Jednom devet dana nije izlazio iz birtije
Kažu da je bio čudna sorta
Otac mu je bio sitni paor
Hranio je sedam gladnih usti
Mati mu je bila plava, tiha nežna, jektičava
Umrla je s trideset i nešto
Imali su par jutara zemlje
Malu kuću na kraju sokaka
Na astalu navek leba, taman tolko kolko treba
Al je Vasa hteo mnogo više
Želeo je konje vrane, po livadi razigrane
Sat sa zlatnim lancem i salaše
Želeo je njive plodne, vinograde blagorodne
U karuce pregnute džlaše
Ali nije mogo da ih ima
Voleo je lepu al sirotu
Uzo bi je samo da je znao
Voleš jednom u životu, sad bogatu il sirotu
To ne bira pamet nego srce
Sve se nado da će ljubav proći
Zanavek je otišo iz sela
Nikad nije piso nikom, venčo se sa miraždžikom
Jedinicom ćerkom nekog gazde
Dobio je konje vrane, po livadi razigrane
Sat sa zlatnim lancem i salaše
Dobio je njive plodne, vinograde blagorodne
U karuce pregnute džilaše
Sve je imo ništa imo nije
Propio se nije prošlo mnogo
Dušu svoju đavolu je prodo
Znali su ga svi birtaši, tražio je spas u čaši
Ali nije mogo da ga nađe
Mlad je bio, kažu, i kada je umro
Sred birtije od srčane kapi
Klonula mu samo glava, ko da drema, ko da spava
I još pamte šta je zadnje reko
Đaba bilo konja vranih, po livadi razigranih
Đaba bilo sata i salaša
Đaba bilo njiva plodnih, vinograda blagorodnih
U karuce pregnutih džilaša
Kada nisam s onom koju volem
Znate'l priču o Vasi Ladačkom
I ja sam je tek onomad čuo
Čak i oni slični njemu kada razmisle o svemu
Kažu da je bio
Čudna
Sorta
 
Napiši mi pesmu, mazila se
I nisam znao da li ću umeti
Reči jesu moje igračke
Cakle mi se u glavi kao oni šareni staklići kaleidoskopa
I svaki put mi je druga slika u očima kad zažmurim
Ali postoje u nama neke neprevodive dubine
Postoje u nama neke stvari neprevodive u reči
Ne znam
Napiši mi pesmu, molila je
I nisam znao da li ću umeti
Voleo sam je tako lako a tako sam teško to znao da pokažem
A onda odjednom, raspored mladeža na njenim leđima
Kao tajna mapa pokazao mi je u koje zvezde treba da se zagledam
I tako...eto ti pesma, ludo jedna
 
Ne slušam više šta šapućeš dok snivaš,
plaši me koga pominješ.
I sve si dalja, a sve mi bliža bivaš,
kao da opet počinje...

Ali me ne voliš,
to se uvek drugom desi,
govoriš,
ali više ne znam gde si,
da li neko to zna?

Šta sam uradio?
Kakva tužna humoreska!
Gradio
ispod gradova od peska
dubok bezdan bez dna.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top