Ne bih verovao da je na predsedničkim izborima u Srbiji pobedio Tadić, da tu vest najpre, na krajnje verodostojan način, nije saopštio poraženi predsednički kandidat u čiji poraz nisam siguran. Kako da verujem onima u koje osnovano sumnjam?!
Uostalom, to i ne behu samo izbori, već sudar utopije koja je stekla punoletstvo, s jedne, i realnosti što se ovde sjatila tražeći utočište posle mnogih nametnutih i neravnopravno vođenih bitaka, s druge strane.
U mučnom času iščekivanja „poraženi” Nikolić, koliko se sećam, nije upotrebio odvratno dramatičnu reč „pobeda”, već se mudro poslužio sintagmom o „najvećem broju osvojenih glasova” podsetivši „dve Srbije” da obe čine jedinstven birački spisak i da pred dvama borbenim taborima stoji bar jedna bitka manje.
Do tog časa, vrh obe Srbije na nebu vedrome nadvijali su se crni oblaci višestruko tragičnih istorijskih pobeda kroz koje je Srbija i dovedena tu gde trenutno jeste, do nezasluženog poraza.
Kakva god i čija god da je, kada god da je izvojevana, svaka pobeda u ruci drži simbolički mač i, osvedočeno, lišena je potrebne mere razuma, pa i milosrđa. NJenu veličinu uvek i jedino meri dubina poraza na onoj strani prema kojoj je sama zacrtala žalosnu vododelnicu. U datom slučaju reč je, kako se izrazilo jedno pobedom opijeno devojče na Terazijama, o „retrogradnim” - čemu nego „snagama”, o „snagama” koje Srbiju vode u izolaciju, rečju - silama zla i mraka. Devojče je to, verujem, negde i od nekoga moralo čuti; njoj je ostavljeno da to trijumfalistički potcrta i pribavi alibi.
I, eno, duh pobede počeo je da se obznanjuje samo dan nakon što se znalo u čije ime i u čiju korist je izvojevana. Ostavljajući po strani dve s reda izabrane mete - premijera Koštunicu i sve što je u vezi s njim, te i odluku Evropske unije o slanju misije na Kosovo - obe su stvar neprincipijelnog spleta creva u telu vladajuće koalicije; istinsku oštrinu zuba ovde stečena pobeda pokazala je u doista velikom stilu. Ne samo što je sebe, kao što uvek biva, poistovetila sa pravdom, svoj mač, sablju, šta li, zarila je i u sopstveno tkivo.
Ne umem da kažem čime su se poslednjih godina, zakonito ili ne, bavila dvojica vrhunskih majstora u sportu, Dragan Džajić i Vladimir Cvetković, sami vrhovi srpskog sportskog mita, ali mogao bih da pod zakletvom svedočim da se, kada se to od njih očekivalo, nisu priklonili pobednicima. Pošto nisu stali ni na poraženu stranu, zaključujem da ih se ova vrsta turnira nije ni ticala. Džaba. Pobednicima se ne pripisuju bezrazložno one dve istorijske parole: „Ko nije s nama taj je protiv nas” i „Prijatelji naših neprijatelja su i naši neprijatelji”. Za razliku od Srbije koja ne ume sa pobedama, ona Srbija kojoj porazi nisu jedina prednost razumela je da Džajino i Cveletovo paralelno hapšenje pred televizijskim kamerama nije početak sudske pravde, već logičan sled pobedničkog srljanja ka porazu.
Da je, umesto javnog kastiganja Džaje i Cveleta, pobednik dao iskastigati mangupe u sopstvenim redovima, koji su inostranstvu prodali ne dva fudbalera, već celu državu drpivši lepe pare po glavi stanovnika, i pobeda bi bila verodostojna.
Zato, velim, nisam siguran da se uopšte može govoriti o porazu one strane koja je navodno poražena. I ova pobeda je Pirova, jednostrana i preuranjena, gledano iz ugla one Srbije koja će u svoj tabor primiti i zaštititi čak i Borisa Tadića, onda kada se od nosioca preobrati u metu sopstvene pobede. Iz ugla one Srbije u kojoj i sa kojom je časno deliti poraze.
Autor:
Ekipa Glasa javnosti
http://www.glas-javnosti.co.yu
I Blic ima naslov tadic i pirova pobeda. Samo sto je Glas Javnosti mnogo bolje opisao.
Uostalom, to i ne behu samo izbori, već sudar utopije koja je stekla punoletstvo, s jedne, i realnosti što se ovde sjatila tražeći utočište posle mnogih nametnutih i neravnopravno vođenih bitaka, s druge strane.
U mučnom času iščekivanja „poraženi” Nikolić, koliko se sećam, nije upotrebio odvratno dramatičnu reč „pobeda”, već se mudro poslužio sintagmom o „najvećem broju osvojenih glasova” podsetivši „dve Srbije” da obe čine jedinstven birački spisak i da pred dvama borbenim taborima stoji bar jedna bitka manje.
Do tog časa, vrh obe Srbije na nebu vedrome nadvijali su se crni oblaci višestruko tragičnih istorijskih pobeda kroz koje je Srbija i dovedena tu gde trenutno jeste, do nezasluženog poraza.
Kakva god i čija god da je, kada god da je izvojevana, svaka pobeda u ruci drži simbolički mač i, osvedočeno, lišena je potrebne mere razuma, pa i milosrđa. NJenu veličinu uvek i jedino meri dubina poraza na onoj strani prema kojoj je sama zacrtala žalosnu vododelnicu. U datom slučaju reč je, kako se izrazilo jedno pobedom opijeno devojče na Terazijama, o „retrogradnim” - čemu nego „snagama”, o „snagama” koje Srbiju vode u izolaciju, rečju - silama zla i mraka. Devojče je to, verujem, negde i od nekoga moralo čuti; njoj je ostavljeno da to trijumfalistički potcrta i pribavi alibi.
I, eno, duh pobede počeo je da se obznanjuje samo dan nakon što se znalo u čije ime i u čiju korist je izvojevana. Ostavljajući po strani dve s reda izabrane mete - premijera Koštunicu i sve što je u vezi s njim, te i odluku Evropske unije o slanju misije na Kosovo - obe su stvar neprincipijelnog spleta creva u telu vladajuće koalicije; istinsku oštrinu zuba ovde stečena pobeda pokazala je u doista velikom stilu. Ne samo što je sebe, kao što uvek biva, poistovetila sa pravdom, svoj mač, sablju, šta li, zarila je i u sopstveno tkivo.
Ne umem da kažem čime su se poslednjih godina, zakonito ili ne, bavila dvojica vrhunskih majstora u sportu, Dragan Džajić i Vladimir Cvetković, sami vrhovi srpskog sportskog mita, ali mogao bih da pod zakletvom svedočim da se, kada se to od njih očekivalo, nisu priklonili pobednicima. Pošto nisu stali ni na poraženu stranu, zaključujem da ih se ova vrsta turnira nije ni ticala. Džaba. Pobednicima se ne pripisuju bezrazložno one dve istorijske parole: „Ko nije s nama taj je protiv nas” i „Prijatelji naših neprijatelja su i naši neprijatelji”. Za razliku od Srbije koja ne ume sa pobedama, ona Srbija kojoj porazi nisu jedina prednost razumela je da Džajino i Cveletovo paralelno hapšenje pred televizijskim kamerama nije početak sudske pravde, već logičan sled pobedničkog srljanja ka porazu.
Da je, umesto javnog kastiganja Džaje i Cveleta, pobednik dao iskastigati mangupe u sopstvenim redovima, koji su inostranstvu prodali ne dva fudbalera, već celu državu drpivši lepe pare po glavi stanovnika, i pobeda bi bila verodostojna.
Zato, velim, nisam siguran da se uopšte može govoriti o porazu one strane koja je navodno poražena. I ova pobeda je Pirova, jednostrana i preuranjena, gledano iz ugla one Srbije koja će u svoj tabor primiti i zaštititi čak i Borisa Tadića, onda kada se od nosioca preobrati u metu sopstvene pobede. Iz ugla one Srbije u kojoj i sa kojom je časno deliti poraze.
Autor:
Ekipa Glasa javnosti
http://www.glas-javnosti.co.yu
I Blic ima naslov tadic i pirova pobeda. Samo sto je Glas Javnosti mnogo bolje opisao.
