SRĐA TRIFKOVIĆ:
VIKILIKS RASKRINKAVA TADIĆEVU ZAVERU PROTIV SOPSTVENOG NARODA
subota, 18 decembar 2010
U Tadiću i njegovim saradnicima Vikiliks hvata na delu na delu izdajnike na samom vrhu srpskog političkog establišmenta
Do sada objavljena dokumena iz Vikiliks kolekcije pikantna su, ali ne pružaju povod za temeljito preispitivanje postojećih zaključaka o američkoj spoljnoj politici. Prevashodna upotrebna vrednost onih važnijih među njima jeste u potvrđivanju već postojećih deduktivnih procena.
Izraziti primer takve verifikacije nude nam dokumenta o razgovorima najbližih saradnika Borisa Tadića sa američkim diplomatama. Naravno, mnogi posmatrači beogradske scene već poduže imaju jasne stavove o prirodi sadašnje vlasti u Srbiji, njenim motivima, njenom načinu delovanja i njenim učincima. Sada pak, zahvaljujući Vikiliksu, imamo i frapantnu, crno-na-belo potvrdu najcrnjih slutnji.
Meri Vorlik, ambasador SAD u Beogradu, izvestila je 10. februara ove godine Vašington o razgovoru koji je obavila 3. februara sa savetnikom predsednika Tadića za spoljnu politiku Jovanom Ratkovićem. Ona beleži da je Ratković izrazio spremnost Srbije da „sarađuje sa SAD u oblasti osetljivih obaveštajnih pitanja i da poveća vojnu saradnju“. Kada je Vorlikova izrazila bojazan zbog „konfrontirajućeg“ stava Srbije po pitanju Kosova, Ratković joj je pružio umirujuća uveravanja:
„Odbacujući pitanje da li će Srbija tražiti rezoluciju Generalne skupštine Ujedinjenih Nacija o statusu kao 'puko taktiziranje', Ratković je rekao da se Predsednikov tim fokusira na krupnije pitanje... Tadić smatra da Srbija ne može da ostane van NATO u nedogled, ali ovo ne izgovara često naglas zbog političke osetljivosti te teme.“
Iz navedenog nameće se pet zaključaka:
• Kao prvo, očigledno je da Predsednik krši Ustav uzurpirajući ovlašćenja vlade u oblasti spoljne, odbrambene i bezbednosne politike zemlje.
• Kao drugo, očigledno je da postupa u suprotnosti sa još uvek važećom skupštinskom rezolucijom o neutralnosti, izglasanom pre tačno tri godine, koja izričito isključije članstvo u NATO.
• Kao treće, očigledno je da ne haje za mišljenje naroda koji je u proleće 1999. direktno iskusio NATO na svojoj koži.
• Kao četvrto, očigledno je da svesno govori neistinu tom istom narodu kada kaže da će Srbija ostati neutralna, jer u isti mah preko svojih saradnika Amerikancima poručuje da se na takve izjave ne obaziru.
• Kao peto, očigledno je da krši svoju zakletvu – koja uključuje obavezu na zaštitu suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije – diskretno uveravajući Amerikance da nemaju razloga za brigu oko srpske rezolucije u GSUN... u šta smo se naravno uverili 10. septembra.
Meri Vorlik u nastavku svog izveštaja kaže da joj je Tadićev savetnik pružio uveravanja da Srbija podržava teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine i da neće biti odvraćena od tog stava „željom većine žitelja Republike Srpske da se otcepe i ujedine sa Srbijom“:
„U tom kontekstu Srbija takođe podržava ulazak BiH u EU i NATO kao način stabilizovanja zemlje i cementiranja njenih granica. ... Izrazio je žaljenje što butmirski proces nije doveo do sporazuma jer su mnogi elementi plana bili privatljivi za sva tri konstitutivna anroda... Kao Tadićev savetnik za spoljnu politiku, Ratkovićevi komentari do maksimuma odražavaju stavove Predsednika i njegovo viđenje čitavog niza pitanja.“
Nema nikakve sumnje da Ratkovićevi komentari zaista odražavaju Tadićeve stavove. Problem nije autentičnost navoda, već činjenica da su ti stavovi katastrofalni po interese države Srbije i srpskog naroda u celini. Uzgred pomenimo da nikakvog butmirskog procesa nema – reč je o prevarantskom pokušaju Amerikanaca iz jeseni 2009. da privole Republiku Srpsku na samolikvidaciju. Sada napokon znamo ono šta smo do sada imali osnova da pretpostavljamo: da Tadić zabija nož u leđa Srbima preko Drine, kršeći pritom obavezu Beograda da štiti ono malo šta je posle svih revizija ostalo od Dejtonskog sporazuma. Ulazak BiH u NATO predstavljao bi nametanje dodatnih okova Srbima u RS, daleko opasnijih, trajnijih i krućih od ma kakvog „visokog predstavnika“ u Sarajevu.
Posebno je neprijatan za čitanje jedan drugi dokument iz iste zbirke, denunciranje Rusije Tadićevog šefa kabineta Mikija Rakića američkoj otpravnici poslova Dženifer Braš 25. avgusta 2009. Rakić joj je u strogom poverenju saopštio da Moskva verovatno zna gde se krije Ratko Mladić, što frustrira Tadića:
„Moleći da informacije ostanu 'za ovim stolom', Rakić nam je rekao da je postavio niz pitanja o konkretnim kontaktima između osoba povezanih sa Mladićem i ruskih diplomata, kao i telefonskih poziva i putovanja u Rusiju osoba povezanih sa Mladićem.“
Iz ovog bisera dobijamo dodatni odgovor na pitanje zašto se Moskva već poduže ponaša shodno stavu da joj sa prijateljima poput Tadića neprijatelji nisu potrebni...
ZAVERA I IZDAJA – Jedan od tragova devedestih na srpskoj političkoj i kulturnoj sceni jeste zazor od korišćenja izvesnih reči koje imaju jasno značenje i nesumnjivu upotrebnu vrednost u srpskom jeziku, ali koje su na lošem glasu jer su bile zloupotrebljavane pre petnaestak godina: zavera, neprijatelj, izdaja
Svestan da ću se rehabilitacijom tih reči u oceni Vikiliks dokumenata izložiti optužbama za prizivanje zlih duhova 1990-tih, to ipak činim. Adekvatan opis Tadićevog ponašanja, na semantički neutralan način, preduslov je za tačnu dijagnozu stanja koje proizilazi iz Vikiliksovih otkrića.
Kao prvo, imamo na delu zaveru šefa države Borisa Tadića i njegovih saradnika
• da sami protiv sebe lažiraju kosovsku diplomatsku utakmicu kako bi je izgubili a da pritom stvore privid da su je svojski odigrali; i
• da Srbiju na mala vrata uvuku u NATO, mimo volje naroda i Skupštine.
Po svim formalnim i supstantivnim kriterijumima, razgovori Tadićevih najbližih saradnika sa američkim diplomatskim predstavnicima klasičan su primer zavere, tj. tajnog udruživanja i dvoličnog delovanja zarad ostvarenja ilegalnih ciljeva.
Urotnički karakter izjava i ponašanja predsedničkog savetnika Jovana Ratkovića (o Rezoluciji o KiM u GSUN, o ulasku Srbije u NATO) i antiruske denuncijacije njegovog šefa kabineta („samo neka sve ostane za ovim stolom“) izazivaju kod pristojnog čoveka stid i gađenje. VikiLiksu hvala, sada znamo da Tadić i njegovi nisu dostojni mržnje već samo prezira.
Tadićevska urota uperena je ne samo protiv Srbije nego i protiv Rusije, vodeće sile koja se protivi nezavisnosti Kosova. Ponašanje predsednika Srbije upereno je time protiv temelja svetskog pravnog i političkog poretka, pa samim tim i protiv mira kao takvog. Reč je o zločinu podložnom nirnberškoj optužnici.
Tadićeva urota oslanja se na neprijatelje srpske države i srpskog naroda, ljude pred kojima on nema ni tajni ni zazora. Težnja SAD za odvajanjem dela suverene teritorije srpske države u cilju dodele te teritorije drugoj državi i narodu, eklatantno je neprijateljski čin na koji se kroz istoriju legitimno odgovaralo svim raspoloživim sredstvima. Američki diplomati objektivno su srpski neprijatelji, u vrednosno neutralnom smislu tog termina, kao što su npr. pobornici dodele Sudetske oblasti Trećem rajhu septembra 1938. bili objektivno češki neprijatelji.
Kao treće, u Tadiću i njegovim saradnicima Vikiliks hvata na delu na delu izdajnike na samom vrhu srpskog političkog establišmenta, ljude koji su u dosluhu sa inostranim zaverenicima i neprijateljima sistematski ugovaraju i usklađuju poteze u cilju ostvarenja sopstvenih političkih ciljeva koji su ilegalni, protivustavni i nemoralni.
„Izdaju“ u vrednosno neutralnom smislu definišemo kao kriminalnu nelojalnost zemlji od strane njenih državljana koji svojim delovanjem ugrožavaju njene državne i nacionalne interese.
Ukoliko se to delovanje sprovodi od strane samog državnog vrha – a pritom u zavereničkom dosluhu sa spoljnim neprijateljima te zemlje – reč je o veleizdaji, najgnusnijem zamislivom zlodelu. Veleizdaja je kroz čitavu istoriju savršeno opravdano bila kažnjiva smrću.
Izvor Balkanstudies, 17. 12. 2010.
