Политику отворене поделе Косова, са тиме је требало кренути од самог старта, још од раније прихватити Ишингеров предлог као почетак дијалога.
Нажалост доста је томе кумовала и катастрофална коштуничина политка од 2004. Ту политику је прихватио и Тадић. Наводне дипломатске победе и сличне глупости су најобичније шминкање јавности, којима се у бити ништа не прави на терену, шта више ствари чине горим.
Чињеница да је Косово признало толико земаља, од којим многе најзначајније економије и стубови у Еу је крајње поражавајућа и само говори колики смо к`ртон од државе. Ја не знам историјски пример да је толико држава за ево две године признало једну самопроглашену републику.
Дипломатска иницијатива где нам узгред буди речено главну подршку дају државе са којима имамо тек формалне односе покушава да створи неки правну блокаду за то Косово, којом би се оно вероватно натерало на неке преговоре. Тако да се може рећи да и је подела Косова и један од мотива целе те дипломатске активности. Али какве су нам стартне позиције. О томе сам писао неколико пута раније, обистиниле су се моје тврдње да ће Албанци највероватније у целу причу укључити и југ Србије који је геостратешки значајнији региона за Србију него север Косова.
Много времена се изгубило, а ствари су у међувремену предалеко отишле. Север Косова ће се интегрисати у косовску републику на жалост, милом или силом, и ми ту ништа нећемо моћи предузети. Хоће ли и то бити дипломатска победа?
Дакле, све то ми за право даје да политику према Косову означим више него катастрофалном.