СВК

d84d700576c31386884b41222604b236.jpg
 
"Морски јеж у Грачацу" - приче са крајишког ратишта.

Прије почетка рата из Српске Крајине до мора требало је пола сата вожње, сад крајишки Срби морају путовати до Београда па онда до Солуна или Бара. Тридесет сати вожње. А море је ту испред њих, види се са Велебита. Види се са Малог Алана.

Аца Легија, Горан Мусић, Синиша Симовић и група Грачана били су на Малом Алану. Мирис мора осјећа се с планинског гребена, чини ти се каменом можеш добацити до обале.

Нико се касније није сјећао ко је то предложио. Или су заверенички, дјечачки ћутали, не зелећи да кажу. И нико није знао како се догодило да крену. Можда је дувао југо, можда је вјетар доносио мирис чемпреса. Или им се то учинило. Да је требало да се до мора спусте у извиђање, пола њих би одустало. Овако, ишли су у акцију, из које се могло десити да се нико не врати, али никоме није пало на памет да одустане.

Прошли су кроз минско поље, заобишли двије усташке засједе, провукли се иза стражаре у којој је спавао хрватски војник. Са обале су се јавили Дуји, команданту одбране Грачаца, моторолом. '"Ми смо на мору!" "Не серите?!" "Ево, слушај таласе."
У задимљеној штапској просторији моторола са које се чуо шум морских таласа, доказ једне од најбоље изведених акција извиђачке групе, ишла је од руке до руке.

Држао сам моторолу у рукама и слушао директан пренос шума морских таласа. Чуо се крик галеба. "Чуо сам галеба", кажем. "Их, галеба!" "Стварно сам чуо галеба" кажем и додајем моторолу оном до мене. Они су у Грачац стигли сјутрадан. На поклон команданту који је псовао донијели су морског јежа и чутурицу морске воде. Касније у команди скупила се гомила бораца. Сваки је хтио да из цутуре натегне, да се лично увјери да су до мора долазили. Да додирне морског јежића, који је стајао на средини стола. Морски јеж, најчуднији ратни трофеј који сам видио. А њима су свијетлиле очи. И свима, баш свима су показивали морског јежа.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top