СВК

STA TI KONKRETNO TREBA :confused: TO JE INACE NAJBOLJA VOJSKA NA SVETU KOJA JE BILA SASTAVLJENA OD OBICNIH LJUDI , OD NARODA KOJI JE ZIVEO NA PROSTORIMA GDE NIKAD NIJE BILO HRVATA, mada bilo je mesta gde je bilo vecinsko stanovnistvo hrvatsko a mi smo preuzeli tu teritoriju to je mesto SLUNJ. SRPSKA MESTA KRECU TI OD TUSILOVICA, VOJNICA,VRGINMOSTA,GLINE, TOPUSKOG,PETRINJE,KORENICE,BOROVG SELA ,VUKOVARA,KNINA,BENKOVCA........... DA NE NABRAJAM SVA SRPSKA MESTA , ali politika je ucinila svoje i vec je proslo odavno 10 GODINA , od kako mi to kazemo PADA KRAJINE 05.08.1995, I JOS NEMA PRAVE ISTINE STA JE BILO, PRICA SE DA JE SPORAZUM IZMEDJU MILOSEVICA I TUDJMANA SVE ODRADIO DA SE PRODA KRAJINA I DA SE NE DIRA SRBIJA , PA JE OPET SRBIJA DOBILA PO P....... !!!! POZDRAV
 
Текст је диоо рукописа, тј биљешки које је генерал Миле Новаковић годинама записивао како би од њих направио књигу – свједочанство из прве руке. Нажалост, прерана и изненадна смрт, овог српског војсковођу спријечила је да последњу битку, битку за истину о уништењу Републике Српске Крајине приведе крају и на начин како то раде стручњаци.
Његово сведочење о последњим данима РСК и њене војске, а у знак поштовања према аутору текст „иде“ у оригиналној верзији, без уредничких интервенција.

Основна питања, ко их формулише и зашто

Чињеница јe да су у августу 1995 . године ,хрватске оружане формације ,чији су припадници сами себе називали усташе ,а у званичним називима јединица „ ради очувања традиција“ стајали називи „ домобранске пуковније“починиле етноцид, етнички очистиле Кордун , протјерујући Кордунаше са Кордуна , према Туђмановој директиви стенографски забиљеженој на Брионима 30. јула 1995. године ,отвара многа питања , која постављају најприје Кордунаши , други људи жељни истине,али и они који истину желе да сакрију .

Питања су најачешће фокусирана само на ту недјељу дана ,мада је јасно да се узроци догађаја ,у само тих седам дана, не могу пронаћи , а што вријеме више одмиче то је јасније .

Кордунашима се намеће мантра да кривце траже међу собом и да се данас , на радост својих душмана , глођу као жути мрави ,а да непријатељ послије злочина који је учинио ,има и допунско задовољство .

Ми треба да будемо толико блесави да злочинца и кривца , који је опустошио Кордун ,, заборавимо , а ако некима дају и„ хрватске папире“ или их приме за слугане којима се добаци понека кост , тада да их аболирамо , а све што су учинили сматрамо нормалним?!

Ипак , права питања ће неминовно доћи на дневни ред , а међу њима су свакако и овдје наведена .

Да ли је Кордун могао избјећи судбиниу осталих дијелова Републике Српске Крајине ( РСК) и да ли је судбина РСК морала бити такавa каква је ?

По чему је простор Кордуна био специфичан у РСК и како је то утицало на судбину Кордунаша?

Ко су команданти непријатељских јединица које су починиле злочине на Кордуну и које правосуђе – хрватско или српско ће расправити њихову кривичну одговорност ?

Ко је на списку Срба несретника , који су у непријатељским јединицама носили пушку против свог народа , својих пријатеља , браће , сестара или родитеља ?

Зашто већ нисмо направили тај списак ?

Који су то Срби у Хрватској служби безбједности врбовали Србе, и кога су врбовали ?

Зашто не објавимо имена која знамо ?

Да почнемо од Душка Павловића из Кирина ( Поточара ) оног тужног и прежалосног Живковића?

Да ли сви они мисле да ми то не знамо ? .

Ко ће покренути питање затирања трагова постојања Срба на Кордуну на еклатантном примјеру промјене имена Вргинмоста у Гвозд , ако је у дефиницији геноцида наведено да је то „ планско уништавање народа или етничких група , стварање неподношљивих услова за живот или затирање трагова њиховог постојања „?

Која питања и гласине пласирају државни органи Новостворене хрватске државе (НХД) ,а која питања и гласине потичу са српске стране – пилатовског „ прања руку“ пост фестум ?

Коме је најелегантније решење да комплетно руководство РСК па и руководиоце на Кордуну прогласи неспособним , некомпетентним , кукавичким, лоповским…?

Ко је организатор, а ко су извршиоци шверца „На Шентиљу“ са Цазинском Крајином , разорног по борбени морал и погубног дејства на политичко расположење становништва ?

Одакле су се појединици могли на Кордуну у рату обогатити па послије рата имају куће , станове , локале , камионе , љетовања , зимовања ,а прије рата нису имали ?

Ко је убијао по Кордуну , од Дмитра Обрадовића до „Јове Швицарца“ ? Знају ли то власти НХД данас, па уцјењују налогодавце и извршиоце ?

Ко су именом и презименом данас на Кордуну они који шиканирају српску сиротињу када у државним органима желе да обаве обичне управне послове ? Где је списак таквих на интернету?

Зашто је Туђман већ 15. августа тражио од своје владе да ургентно насели босанске Хрвате у Вргинмост и Доњи Лапац?

Да ли ће стићи одговори на ова питања ? Наравно да хоће , то је само питање времена .

1.2.Различити одговори – „шта је баби мило то јој се и снило „

Они који знају одговоре , а не знају питања , већ су о томе написали књиге ,поднијели извештаје и службене забиљешке , „тамо где треба“ дали инструкције „оштрим и вазда будним“ новинарским перима и све објаснили на свадбама и сахранама. Иако без орекстра какав има Г. Бреговић, домогли су се неке цркавице за књигу уградили се бар привремено у неке службице ,или по властитом суду , поправили свој имиџ.

Неки типични примјери , свакако заслужују да буду и овдје наведени . Истоичар др М.Бјелајац , научни савјетник у Институту за новију историју Србије наводи [1] као “ микроилустарцију“ контроверзи и проблема историографских истраживања ,опис предаје 21. корпуса по књизи Д.Куљиша : „Хрватски Бог Марс Петар Стипетић“, како слиједи :“…Стипетић је дао улитиматум , крајњи сат , на шта су одмах попустили и код мотела Бриони у срушеном Топуском , појавила се 8. коловоза команда глинског 21. корпуса (…) .Заповједник , корпуса , нижи , цивилно одебљао , бркат пуковник , већ у годинама пришао је први (…). Стипетић му пружи руку па га и другом потапаша по рамену и рече : “ Раде како је ? (…). Стипетићев предратни помоћник у Петој армијској области :“

Није коректно ни као „микроилустрације „ преузимати наводе из публицистике а нарочито не из еуфоричних хагиографија , строго намјенске производње .Сам наслов упућује на озбиљност садаржаја јер је јасно да је П .Стипетић бог рата онолико колико је олињали мачак сибирски тигар.

Мало шта је истинито у овом наводу . Сви ми знамо да Бриони нису у „Срушеном Топуском “ него десетак километара даље у предграђу Глине , 21. корпус никад није био „глински“ , Глина никад није била у зони одговорности 21. к. По личним досијеима у Персоналној управи ГШ ВЈ , пуковник Булат „ у годинама“ је тачно осам година млађи од П.Стипетића .Чак су и поново крстили Чеду па је од Чедомира постао Раде , а у команди „Пете армијске области никад нису радили заједно , него у команди Сјеверозападног војишта и то у вријеме кад је Стипетић већ тајно сарађивао са М.Шпегељом у формирању тзв „ Збора народне гарде“ шпијунирајући команду у којој ради [2]?

У „срушеном Топуском“ било је порушено само оно што су „храбри хрватски бојовници „ из 2. бригаде ЗНГ и МУП-а , минирали и порушили , прије своје бјежаније из Топуског у августу 1991. године, под притиском југословенске територијалне одбране, а након скоро двомјесечне страховладе : Спомен дом ЗАВНОХ-а , болнички дом -4, вила „Мирна“ и поједине српске куће , које су су претходно опљачкане.

Шта у овом наводу стоји као истина ? Бркови , само бркови Чеде Булата су историјска истина !

Богови , Марсови , доктори , Јупитери, институти , контроверзе „микроилустрације „ и на крају остали су само Чичини бркови .

У књизи Милисава Секулића „ Книн је пао у Београду“ ,која иначе врви од вредносних судова и пресуда , Кордунаши су приказани на чудан начин , а руководиоци на Кордуну као монструми каквих нема на свијету : “ Зашто[3] би некоме на „српској страни“ требало окружење становништва на Кордуну ?

Није ли у питању очекивање да ће се хрватска војска „наместити“ пред светом и спонзорима кад изврше масован злочин над децом , женама, старцима, окруженим војницима ? !. Да ли је очекивани масакр требало да послужи као крунски доказ да су Хрвати геноцидан народ ,а њихова војска иста као она као из времена Анте Павелића ! И коначно да ли би масакр на Кордуну добродошао као оправдање за одлуку да се народ поведе у бежанију и путем без повратка . Не би ли на крају масакр заувек покрио лажи … којима су Срби у Крајини обмањивани , не само од 1991. године него и раније
Kliknite za proširenje...
Везе за овај и друге наставке:
https://www.google.rs/url?sa=t&rct=...D0%BE/&usg=AFQjCNEBMjAuVdIDG6J-RlyGVzFZA25kCw

https://prevrat.com/2015/10/05/миле-новаковић-овако-је-било-2/

https://www.google.rs/url?sa=t&rct=...wx9zotGdEqt6c_ZNrcZ00w&bvm=bv.139782543,d.bGs

https://www.google.rs/url?sa=t&rct=...SJhUmxpttBH2l-uT3eXUiQ&bvm=bv.139782543,d.bGs

https://www.google.rs/url?sa=t&rct=...9z1b8NT0X1zvt7Z9CkSeEQ&bvm=bv.139782543,d.bGs
 
goran-1.jpg


Прва страница листа "ПОД ЗАСТАВОМ ОТАЏБИНЕ". Лист је изашао само у првом броју 1995. године, поводом 22.Јула дана 70.Пјешадијске (Плашчанске) бригаде 15.Личког корпуса Српске Војске Крајине, као и дана општине Плашки.
 
РВ и ПВО Српске војске Крајине
Повлачење ЈНА из Хрватске маја 1992. године, тадашњу Републику Српску Крајину (РСК) ставило је пред озбиљан проблем. Српско становништво на том, као и на простору бањалучке регије остало је физички одсечено од Србије и без довољних залиха лекова, горива и других средстава за живот. Јединице ЈНА на простору Крајине замењује мировна мисија УН – УНПРОФОР. У то време оружане формације у Крајини биле су организоване у јединице Милиције и ТО. У РСК након повлачења ЈНА остали су делови 56. мешовите хеликоптерске ескадриле, пре свега неколико хеликоптера Ми-8Т и Газела са незнатним бројем пилота и техничког састава. Због међународног договора и присуства снага УН, оружане формације Крајине су сведене на јединице Милиције, ТО је трансформисана у посебне јединице Милиције, док су тешко наоружање и техника стављени у магацине и хангаре под кључ. Хеликоптери су ушли у састав Милиције, префарбани су у плаву боју са ознаком Милиција Крајине.

Дана 18. маја 1992. године, Скупштина РСК усвојила је известан број амандмана на Устав РСК, створивши законску основу за формирање Српске Војске Крајине (СВК). СВК је од видова имала копнену војску (КоВ) и РВ и ПВО. За разлику од ВРС, СВК је за своје ваздухопловство задржала назив ратно. Иако је РСК од 18. маја 1992. године, па све до свог нестанка своје оружане формације називала војском, СВК се ипак не може сматрати класично устројеном војном формацијом попут ВРС, ХВ или ВЈ, већ више као тип војске која је организована попут милиције. Јединице СВК биле су уско организоване по територијалном принципу и нису напуштале своју зону одговорности (у односу на ВРС чије су јединице биле маневарског типа и често су пребациване из једне зоне одговорности у другу, како је ситуација на терену захтевала). Структура СВК осликавала је структуру ТО из пролећа 1992. године. Поред тога што је било проблема са попуном људством, СВК је имала проблема и са попуном школованим старешинама (у односу на ВРС која је имала сличан проблем, у СВК то је било посебно изражено).

Током операције „Коридор-92“, из састава Милиције Крајине у испомоћ 1. КК ВРС упућена је једна бригада јачине 800-1200 људи, батерија артиљеријских оруђа и неколико хеликоптера. После завршетка борби у Посавини, приступило се трансформацији посебних јединица Милиције у СВК.

Корене стварања крајишког ваздухопловства треба тражити у настанку хеликоптерске ескадриле Милиције Крајине. Наиме, у центру за обуку у Голубићу, десетак километара удаљеном од Книна, крајем марта 1992. године прикупљени су ваздухопловци из ЈНА – Срби рођени у Крајини. На смотри пред владиним званичницима РСК, 5. априла службено је формирана хеликоптерска ескадрила Милиције Крајине. Хеликоптери Ми-8Т и Газела, у плаво-белој шеми бојења, извршавали су класичне полицијске задатке, пружали ваздушну медицинску помоћ и осматрањем из ваздуха контролисали границе РСК.

Хеликоптерска ескадрила је садејствовала са специјалном бригадом Милиције Крајине која је учествовала у операцији „Коридор-92“, одржавајући везу, извлачила рањенике – често са првих борбених линија. После завршетка операције, ескадрила се вратила у базу на извршење редовних задатака.

Хрватска војска је после дужег примирја јануара 1993. године покренула операцију „Масленица“. Даљи продор ХВ зауставила је СВК створена брзо изведеном мобилизацијом и опремљена наоружањем из складишта која су била под контролом „плавих шлемова“. Као језгро за формирање војних састава послужиле су полицијске јединице посебне намене. Хеликоптери, сада у маскирним бојама, добили су и праве борбене задатке – Газеле наоружане противоклопним ракетама Маљутка зауставиле су продор хрватских тенкова Т-55.

Након пар недеља жестоких борби, линија фронта се стабилизовала и борбена дејства су се свела на артиљеријска. Релативно затишје, СВК је искористила за организовање сопствених ваздухопловних снага – формирана је ваздухопловна бригада и снажне јединице ПВО.
У то време почиње забрана летења изнад БиХ. Хрватска операција „Масленица“ и Резолуција Савета Безбедности УН о потпуној забрани свих летова изнад БиХ, у војном руководству СВК убрзаће одлуку о стварању јединица ваздухопловства која би задовољила потребе и била ваздушна подршка српским копненим снагама.

У марту 1993. најављене су промене којима су дотадашње хеликоптерске јединице и ваздухопловни елементи прерасли у прву Ваздухопловну бригаду РВ и ПВО Српске војске Крајине, да би потом, одлуком Главног штаба Српске Војске Крајине од 10. априла 1993. године, и наредбом о оснивању од 11. априла исте године. године била створена 105. ваздухопловна бригада РВ и ПВО СВК (105. вбр) која се састојала од команде бригаде, вода војне полиције, контроле летења, 249. ловачко-бомбардерско авијацијске ескадриле (249. лбае), 728. мешовите хеликоптерске ескадриле (728. мхе), позадинског батаљона и лаког артиљеријско-ракетног дивизиона (лард) ПВО. Међутим, кадровска, материјално-техничка подршка и основа крајишког ваздухопловства уопште, било је Ваздухопловство ВРС.

Аеродром Удбина после увођења забране летова изнад БиХ, постао је деташман авијације ВРС. Чињеница да је ГШ СВК одлучио да поново активира 105. вбр почетком 1993. године, поклапа се са увођењем забране летова УН изнад БиХ.
Због присуства ваздухопловних компоненти ВРС, тачна организација бригаде није позната и тешко је 105. вбр одвојити од В и ПВО ВРС, пре свега због сличне ронделе коју је користила бригада, као и због већег броја пилота ВРС који су вођени као пилоти СВК (што у основи то нису били). Бригадом је према документима командовао потпуковник Ратко Допуђа. Међутим, одлуку о употреби борбене технике са аеродрома Удбина доносиће командант 92. мабр В и ПВО ВРС. У лето 1993. године, са аеродрома Маховљани прелеће део авиона ВРС на аеродром Удбина.

У то време за Крајину су из ВРС пребачене две батерије ракетног система ПВО Куб. Једна батерија је обезбеђивала аеродром Удбине, док је друга батерија била распоређена на подручју између Вргинмоста и Книна. Крајишка 44. ракетна бригада ПВО у свом саставу имала је дивизион ракета Двина и поменуте две батерија кубова из Српске. Овом бригадом командовао је потпуковник Ранко Дашић. Систем ВОЈИН СВК био је организован у 45. батаљон ВОЈИН и увезан са ситемом ВОЈИН ВРС. Радар С-600 налазио се на положају Гола Пљешевица, радари П-35 налазили су се на положајима на Просари и у селу Шушњар, док су код Слуња и Промина били постављени радари П-12 и Жирафа.

Прва два авиона која су се нашла у саставу 105. вбр била су два расходована авиона Г-2 Галеб (Н-60). Авиони Галеб ев. бр. 23122 и 23123 расходовани су 1988. године – први је постао учило, а други макета у кругу Ваздухопловне војне академије (ВВА).

Године 1993. у СВК нису поседовали борбене авионе, па су учинили све да врате у живот старе Н-60. У време продора хрватских снага у Медачки џеп, летови Н-60, под називом „Крајишник“, били су велико изненађење које је СВК приредила противнику.

Септембра 1993. године ХВ покреће операцију против СВК у Медачком џепу. Том приликом један авион Ј-21 дејствовао је по снагама ХВ. По авиону је дејствовала ПВО ХВ, али се авион извукао без оштећења. Авионима којима су управљали пилоти пристигли из Републике Српске извршени су напади и на ширем подручју Госпића.

Хеликоптери Гама наоружани ПОВР Маљутка, напали су артиљеријски положај ХВ на Рамљанима у Лици. Напад хеликоптера био је одговор на хрватски артиљеријски напад на команду 15. Личког корпуса СВК. У близини Госпића хеликоптери су уништили један тенк и један самоходни ПАТ 30/2 мм Прага хрватске војске.
Изнад Вргинмоста 14. септембра 1993. године, ПВО СВК ракетним системом Куб обара авион хрватског ваздухопловства МиГ-21бис ев. бр. 103, пилот гине.

У октобру 1993. године извршено је комплетирање пет авиона Ј-21, док су још четири била у поступку. Овим радњама вршило се устројавање 249. ловачко-бомбардерске авијацијске ескадриле. У децембру 1993. године РВ и ПВО СВК имало је десет авиона Јастреб. Нешто касније, почетком 1994. године, изнесени су подаци према којима је 249. лбае имала тринаест авиона Ј-21, али попуњеност пилотима била је слаба, с тек четири пилота за овај тип авиона. Укупно је СВК располагала са 16 авиона Јастреб, два авиона Г-2 Галеб (ев. бр. 23122 и 23123), четири хеликоптера Газела Хера, четири противоклопна хеликоптера Газела Гама, два хеликоптера Ми-8Т (ев. бр. 12272 и 12367), један авион АН-2 познат и као Старац Вујадин и одређен број авиона УТВА-66, УТВА-75, Ј-20 Крагуј и Злин-526.

Вођство РСК покушало је да обезбеди и властите "Орлове". У једном захтеву од 21. јула 1994. године, послатом Кабинету председника РСК, наводи се да Јастреб, једини борбени авион СВК, има врло мале шансе за преживљавање у дубини хрватске територије, пре свега због мале брзине и ниских маневарских могућности.
Зато се предлаже да се СВК наоружа са 12 авиона МиГ-21бис или са шест Орлова и шест Супер Галебова Г-4. Тај план никада није остварен и на Удбини су само привремено били стационирани Орлови из 92. мабр.

Током хрватске агресије на Славонију, тзв. операције „Бљесак“ авијација СВК није дејствовала по снагама ХВ.

Брз продор ХВ у агресији на РСК тзв. операцији „Олуја“ и пад РСК, СВК није могла да спречи и поред успеха појединих јединица СВК на одређеним правцима продора ХВ.

Авиони и хеликоптери прелетели су за Маховљане и Залужане. Део Газела ушао је у састав ВРС, део је прелетео за СРЈ и ушао у састав ВЈ. Хеликоптер Ми-8Т 12272 ушао је у састав ВРС, док је хеликоптер Ми-8Т 12367 ушао у састав ВЈ. За Бања Луку прелетели су Злин-526 и АН-2. Авион АН-2 који је познат још и као Стари Вујадин ев. бр. 01 данас може да се види на Маховљанима, оно што је остало од њега.
Треба знати да је ваздухопловство РСК у суштини, тешко одвојити од В и ПВО ВРС.
Kliknite za proširenje...

https://www.google.rs/url?sa=t&rct=...ajine/&usg=AFQjCNH6u9pCLXEydYgCHyvlkV7nYfE3vA
 
Дејства НАТО пакта по Србима у Републици Српској Крајини


Дејства Сјеверноатлантског савеза против Републике Српске Крајине (РСК) отпочела су нешто касније него она против Срба у Р.Српској. Прва мета је био аеродром Удбина, вјероватно зато што се сумњало да су са њега полијетали авиони који су бомбардовали положаје муслиманских снага у околини Бихаћа).

НАТО је узео учешћа и у даљим нападима на РСК све до њеног окупације у љето 1995. године.
У дејству противваздушне одбране (ПВО) Српске Војске Крајине (СВК) ниједан авион НАТО пакта није оборен, мада је оборено неколико хрватских авиона.
Међутим, по незваничним подацима, од бивших припадника ПВО СВК, неколико авиона НАТО пакта је тешко оштећено. Ријеч је о једном оштећеном А-10 и о једном тешко оштећеном Ф-15 (погођеном приликом бомбардовања аеродрома Удбине). Могуће је да је било још лакше или теже оштећених летелица НАТО.

1. акција - Бомбардовање аеродрома Удбина

Дана 21. новембра 1994. године НАТО је извео ваздушни напад на аеродром Удбина у коме је учествовало тридесет и девет америчких, холандских, француских и британских авиона из четири ваздухопловне базе НАТО у Италији. Непојављивање турских авиона објашњено је густом маглом на аеродрому Геди, одакле полећу на задатке изнад бивше Југославије.
Прва на удару била је ПВО аеродрома наоружана противавионским топовима Бофорс Л-70 калибра 40мм и ракетама“Куб-М”. Амерички авиони за електронско ратовање ЕФ-111, праћени са два холандска Ф-16А привукли су пажњу радара ПВО СВК на које су Ф/А-18Д корпуса морнаричке пешадије испалили против-радарске ракете ХАРМ. На ракетне лансере и против-авионске топове француски и британски Јагуари су избацили касетне бомбе БЛ-755 “Белуга” и ЦБУ-87/Б. Напад на писту, рулне стазе и спојнице извршили су Ф-15Е са ласерски вођеним бомбама и два холандска Ф-16А са четири класичне авио-бомбе Мк.84 масе 907 килограма. Резултате напада су снимили француски извиђачи “Мираж Ф-1ЦР” и холандски Ф/Р-16А. Ловачку заштиту акције пружали су десет америчких Ф-16Ц и два француска Миража 2000Ц. Свој допринос дала је и флота авио-танкера, АWАЦС-а и летећи командни центар ЕЦ-130Е.У нападу су погинули Бранко Јерковић и Дарко Галовић а тешко су рањени Ратко Бјелобаба, Ђуро Егић, Жељко Узелац и Жељко Иванишевић.
Интересантно је да су сутрадан, 22. новембра, на два “Си хериера” ФРС.1 из 800 сквадрона британске ратне морнарице испаљене две ракте “Волхов’ у близини Отоке (дио териорије Републике Српске). Ракете нису погодиле своје циљеве и уништене су самоликвидатором. Ова акција ПВО Српске Војске Крајине вероватно је била испровоцирана бомбардовањем аеродрома Удбине.

2. акција - Бомбардовање положаја ПВО СВК

Дана 23. новембра 1994. године 24 авиона НАТО пакта су у 10:30 часова за одмазду (вјероватно због гађања Херијера) напали положаје ПВО СВК у околини Крупе, Отоке (дио териорије Републике Српске) и Двора. Тридесет и два авиона су учествовала у поновљеном нападу у посљеподневним часовима.
Интересантно је да су ове акције изведене готово синхронизовано са акцијама регуларне Хрватске Војске (ХВ), Хрватског Вијећа Обране (ХВО) и Армије Босне и Херцеговине (АБиХ), тачније њеног 5-корпуса из Бихаћа. Наиме, припадници 5-корупуса АБиХ су тада покренули велику офанзиву коју су српске снаге (ВРС заједно са јединицма СВК) ипак успјеле да сломе. Током борби у подручју Бихаћа и Цазинске крајине Срби су користили и авијацију (авионе "Орао"), мада то никада није званично потврђено.
Представници НАТО пакта су изјавили да су ови напади одмазда међутим, тешко је у то поверовати јер се у исто време одвијала хрватско-муслиманска офанзива на готово свим фронтовима. А у акцијама око Бихаћа учествовале су и јединице СВК, тако да су ова бомбардовања вјероватно била упозорења Србима из Крајине шта их чека. Сјеверноатлантски савез је овај пут био ваздушна подршка српским непријатељима.

3. акција - Бомбардовање положаја СВК

Нови удари НАТО-а на Српску Крајину изведени су 23. новембра 1994. године, у три наврата,
у 19:05, 20:20 и 21:45 часова у подручју Рипча, Крупе, Дрвара и Петровца (гађан је и дио териорије Републике Српске). На нападачке авионе су испаљене ракете са ПВО система “Куб”, али нису познати резултати дејства ПВО.

4. акција - Асистенција НАТО пакта при операцији “Олуја”

У агресији Хрватске Војске (ХВ) против СВК у Западној Славонији (тзв. акција “Бљесак”) није било асистенције авијације НАТО. Међутим при отпочињању напада у августу 1995. године (тзв. акција “Олуја”) НАТО пакт је пружио директну подршку јединицама ХВ. То је и била последња акција против Срба у Крајини.
Није саопштен тачан списак циљева, али је познато да је НАТО гађао центре везе, радаре, ПВО системе, командна мјеста, као и репетиторе српске телевизије.
 
Poslednja izmena:
Формација

Српска војска Крајине (август 1995):

105. ваздухопловна авијацијска бригада - аеродром Удбина - потпуковник Ратко Допуђ
44. ракетна бригада ПВО - шири рејон Книна и Петрова Гора - потпуковник Ранко Дашић
75. мјешовита артиљеријско-ракетна бригада - у зони 7., 21., и 39. корпуса - пуковник Ђорђе Миликшић
мјешовита хеликоптерска ескадрила - мајор Живко Јанковић
Оперативна група „Паук“ - генерал-потпуковник Миле Новаковић
1. пјешадијска бригада Народне одбране
2. пјешадијска бригада
3. пјешадијска бригада
101. одред
Корпус специјалних јединица - генерал-мајор Милорад Ступар
2. оклопна бригада - у рејону Петрове Горе - пуковник Станко Летић
2. гардијска бригада - Книн - пуковник Милош Цветичанин
7. сјевернодалматински корпус - генерал-мајор Слободан Ковачевић
1. лака пјешадијска бригада - Врлика - капетан Небојша Поповић
2. пјешадијска бригада - Кистање - мајор Раде Дрезгић
3. пјешадијска бригада - Бенковац - потпуковник Јанко Ђурица
4. лака пјешадијска бригада - Обровац - капетан Радивоје Паравиња
75. моторизована бригада - Дрниш - пуковник Владимир Давидовић
92. моторизована бригада - Бенковац - потпуковник Мирко Узелац
7. мјешовити противоклопни артиљеријски пук - Книн - Мајор Милош Остојић
77. позадинска база - Книн - потпуковник Драгић Стојановић
борбена група "Вијуга" - Динара - потпуковник Радић
15. лички корпус - генерал-мајор Стево Шево
15. пјешадијска бригада
18. пјешадијска бригада - Кореница - пуковник Мирко Радаковић
50. пјешадијска бригада - Врховине - пуковник Стеван Штрбац
70. пјешадијска бригада - Плашки - пуковнк Милан Миливојевић
103. пјешадијска бригада - Доњи Лапац - пуковник Славко Студен
9. моторизована бригада - Грачац - пуковник Јово кордић
9. гранични батаљон
81. позадински батаљон за обезбјеђење корпуса - Потпуковник Милорад Вујиновић
21. кордунашки корпус - од 5.Августа 1995. пуковник Чедо Булат, прије тога Пуковник Вељко Босанац
11. пјешадијска бригада - Војнић - потпуковник Драган Ковачић
13. пјешадијска бригада - Слуњ - пуковник Марко Рељић
19. пјешадијска бригада - Топуско - пуковник Божа Бијелић
81. позадинска бригада
39. банијски корпус - генерал-мајор Слободан Тарбук
24. пјешадијска бригада - Глина - пуковник Милан Беко
26. пјешадијска бригада - Костајница - пуковник Васо Вукмировић
31. пјешадијска бригада - Петриња - пуковник Милорад Јанковић
33. пјешадијска бригада - Двор - пуковник Перица Колунџија
75. позадинска база - пуковник Јанко Гвозденовић
39. лаки артиљеријско-ракетни дивизион ПВО
18. западнославонски корпус - пуковник Лазо Бабић (уништен у мају 1995. године у Бљеску)
ТГ-1 - Јасеновац - потпуковник Боривоје Павловић
98. пјешадијска бригада - Новска - потпуковник Милан Бабић
51. пјешадијска бригада - Пакрац - потпуковник Стеван Харамбашић
54. пјешадијска бригада - Окучани - потпуковник Стево Бабић
59. одред - Дарувар
63. одред - Подравска Слатина
18. мјешовити артиљеријски пук - Стара Градишка
91. позадинска бригада
11. источнославонски корпус (стање из септембра 1995. године, након Олује) -генерал-мајор Душан Лончар
35. моторизована бригада - Даљ
40. пјешадијска бригада - Вуковар
43. пјешадијска бригада - Тења
45. пјешадијска бригада - Мирковци
55. пјешадијска бригада - Илок
Гардијска бригада - Српска Добровољачка Гарда - Ердут - Жељко Ражнатовић Аркан
11. мјешовити артиљеријски пук - Бобота-Ћелије-Пачетин
11. оклопни пук - Вуковар
11. мјешовити противоклопни артиљеријски дивизион
11. Барањска дивизија - 3 бригаде

Наоружање

303 тенкова 1995. године (од чега су 31 М-84, 2 Т-72, док остатак чине углавном Т-55 и Т-34 као и мањи број лаких тенкова ПТ-76)
160 оклопних возила (већином оклопних транспортера ОТ М-60, БВП М-80/М-80А, БОВ, као и БТР-50 и БРДМ-2)
560 артиљеријских оруђа
28 вишецевних бацача ракета (од чега су 11 М-77 Огањ, 1 М-87 Оркан, док остатак чине М-63 Пламен)
230 противоклопних оруђа
72 лансера противоклопних ракета
280 ракетних ПВО система (2К12 Куб , С-75 Дивна, Стрела-1М, Стрела-2М)
360 цевних оруђа ПВО (БОВ-3, М53/59 Прага, ЗСУ-57-2, М-55, Бофорс Л/40)
22 авиона ([Од чега су: два Г-2 Галеб, два Ј-22 Орао , дванаест Ј-21 Јастреб , Ј-20 Крагуј, Утва 66 и један Ан-2)
18 хеликоптера (Соко Газела и Ми-8)
оклопни воз Крајина експрес
 
Одломак из романа "Српски рулет" - Небојше Јеврића."
"Минер Марс'' - приче са крајишког ратишта.

-Три да­на смо Ду­шан Ра­да­ко­вић Марс и ја ми­ни­ра­ли ње­го­ву ку­ћу у пред­гра­ђу ис­точ­ног Го­спи­ћа. Зна­ло се да се ис­точ­ни Го­спић не мо­же бра­ни­ти и сви су се већ би­ли по­ву­кли. Остао је са­мо Ду­шан са ко­зом.
Ко­зи­ци је на­пу­нио уста со­љу и за­ве­зао је за ра­ди­ја­тор. Вра­та од ку­ће оста­вио је отво­ре­на. Ко­ме ће па­сти на па­мет да је ку­ћа ми­ни­ра­на кад ви­ди вра­та отво­ре­на и чу­је ко­зи­цу ка­ко ве­чи.
Ве­ли­ки је ми­нер Ду­шан Ра­да­ко­вић, а за ми­не­ре ти је нај­ва­жни­ја ма­шта.
Три да­на је, пи­јан од ра­ки­је и ја­ла, ми­ни­рао сво­ју ку­ћу. Вра­та смо ми­ни­ра­ли на кон­тру, да ак­ти­ви­ра­ју ми­ну ка­да се за­тва­ра­ју, а не ка­да се отва­ра­ју. Пр­о­бу­ши­ли смо ру­пу на сто­лу и ис­под сто­ла по­ста­ви­ли по­те­зну ми­ну. Ве­за­ну си­ли­ком и „смрт-ли­јеп­ком” за дно фла­ше од ви­ња­ка. Из­ва­ди­ли пло­чи­цу из пар­ке­та и ми­ни­ра­ли сто­ли­цу. Ис­ко­па­ли ру­пу на зи­ду и по­ста­ви­ли ми­ну иза сли­ке Ива­на Ге­не­ра­ли­ћа.
На сто­лу су оста­ле до по­ла по­пи­је­не шо­љи­це ка­фе, да по­ми­сле ка­ко смо у жур­би из ку­ће по­бје­гли. Ве­ли­ки је ми­нер Ду­шан Ра­да­ко­вић, а за ми­ни­ра­ње нај­ва­жни­ја је — ма­шта. Ни­шта из ку­ће ни­је хтио да узме. Пи­ли смо ра­ки­ју де­сет го­ди­на ста­ру, пи­ли смо ви­њак, ко­њак, пи­ли смо је­дан цр­ве­ни, па је­дан зе­ле­ни ли­кер. „Мо­ра­мо све да по­пи­је­мо, не­ће­мо ни­шта да им оста­ви­мо”, ре­као је Ду­шан. Бо­јао сам се да она­ко пи­ја­ни не за­ка­чи­мо не­ку од смр­то­но­сних ни­ти, не­ку од ни­ти па­у­чи­не ко­ју је Ду­шан Ра­да­ко­вић Марс по ку­ћи ис­плео.
Ис­ко­чи­ли смо кр­оз пр­о­зор тек ка­да су пла­ну­ле пр­ве ку­ће, ка­да су хр­ват­ски вој­ни­ци по­че­ли да ула­зе у пред­гра­ђе Го­спи­ћа. Ду­го је на иви­ци шу­ме че­као ка­да ће до ње­го­ве ку­ће да стиг­ну. Тре­ну­так ка­да му је ку­ћа од­ле­тје­ла у ва­здух за­би­ље­жио сам ка­ме­ром. О ми­на­ма Ду­шан Ра­да­ко­вић при­ча као што ста­ри по­хот­ни­ци при­ча­ју о же­на­ма:
„Ми­не су пра­ви по­сао за чо­вје­ка од ма­ште, од лу­ди­ла! Кад ми­ну ски­даш, то је као да же­ну свла­чиш. Упла­шиш ли се, ни­шта не ва­ља.”
Не­ка­да је Марс ва­јао. Сад мин­ска по­ља — ни­ти смр­то­но­сног па­у­ка по­ста­вља и ски­да.
„Нај­бо­ље је ми­ну ак­ти­ви­ра­ти ди­на­ми­том и спо­ро­го­ре­ћим шта­пи­ном. Ако ми­ну не по­зна­јеш, не при­ла­зи јој. Ви­диш ову ча­шу. Ја је са­да др­жим у ру­ци и знам да се не­ће раз­би­ти, док је не пу­стим. Та­ко је са ми­на­ма. Док знаш и ако се не бо­јиш, би­ће све у ре­ду.”
Мно­га је мин­ска по­ља Ду­шан по­ста­вљао и ски­нуо и ни­ка­да му ру­ка за­дрх­та­ла ни­је. За­дрх­та­ла му је мно­го ка­сни­је. У Ме­дач­ком џе­пу. Сви су се по­ву­кли, а он је остао, с по­моћ­ни­ком, да по­ста­вља мин­ско по­ље. Па­да­ла је ки­ша, ноћ је би­ла те­шка је­се­ња.
Ду­шан ми је ка­сни­је при­чао да ни­је чуо фи­јук гра­на­те, да екс­пло­зи­ју ни­је чуо. Осје­тио је са­мо удар и по­то­нуо у мрак. Ка­да је до­шао се­би, по­ред ње­га је ле­жао по­моћ­ник, раз­би­је­не ло­ба­ње, ра­су­тог мо­зга. У по­то­ку су се чу­ли гла­со­ви. То­ли­ко су им већ би­ли бли­зу. Сви­та­ло је и ла­веж па­са се чуо. Ни­је мо­гао да оста­ви мо­зак по­ми­је­шан са бла­том да га ли­жу ке­ро­ви. Ни­је мо­гао. И док су се гла­со­ви и ла­веж при­бли­жа­ва­ли, по­ку­пио је мо­зак у дла­но­ве и вра­тио га на­зад у ло­ба­њу. Био је та­да ми­ран. По­ку­пио је све. Ру­ке је при­је то­га опрао ра­ки­јом. Не зна за­што. По­што је мо­зак вра­тио у ло­ба­њу, гла­ву му је за­вио пр­вим за­во­јем. Да мо­зак по­но­во не ис­пад­не. Мр­тва­ца је за­ве­зао се­би на ле­ђа. Да би га лак­ше но­сио. Да би мо­гао да пу­зи.
То му је спа­сло жи­вот. Ме­так, на­ми­је­њен ње­му, по­го­дио је мр­тва­ца. Ни­је се упла­шио. Ру­ке му се ни­су тре­сле. Ка­же, по­че­ле су да се тре­су ка­сни­је, ка­да је от­крио мо­зак мр­твог при­ја­те­ља ис­под но­ка­та.
По­сли­је ви­ше ни­је мо­гао да га но­си. Пре­сје­као је ре­мен и мр­тва­ца оста­вио иза ка­ме­ња. У ло­гор је сти­гао кр­вав. Ру­ке, ли­це, очи, ко­шу­ља, све му је би­ло по­кри­ве­но кр­вљу мр­твог при­ја­те­ља. Ко­шу­љу да­ни­ма ни­је прао. Крв на ње­му по­че­ла је да за­у­да­ра. А он­да ју је јед­не ве­че­ри ски­нуо са се­бе и оти­шао, сам, пре­ко Лич­ког по­ља, ко­шу­љу да са­хра­ни. Ду­го се мо­лио крај ма­ле хум­ке. Мо­лио се по­ред ко­ма­да сви­је­ће ко­ји му је по­кло­нио игу­ман ма­на­сти­ра Кр­ка да му се на­ђе ако бу­де мо­рао не­ко­га без све­ште­ни­ка да са­хра­њу­је. Да му се у џе­пу на­ђе, ако по­ги­не. На­шли су га из­ви­ђа­чи из Мет­ка, Ву­ја и Пу­ћи­на, на из­ла­зу из Ди­во­се­ла.
Пу­ћи­на му је зга­зио сви­је­ћу и по­чео да ви­че на ње­га. „Бу­да­ло, за­ма­ло ни­сам пу­цао на те­бе у овом мра­ку. Ми­слио сам да су уста­ше. Ко­шу­љу са­хра­њу­јеш! Пот­пу­но си пр­о­лу­пао!
„Је­сам”, ре­као је, „је­сам.”
„Ово је рат а не ин­те­ле­ку­тал­на она­ни­ја ва­ја­ра кон­цеп­ту­а­ли­сте.”
„Је­сте, је­сте, ово је рат!”, ре­као је Ду­шан Марс, ми­нер ко­ме су се тре­сле ру­ке.
Ка­сни­је, мно­го ка­сни­је у Ки­ста­њу ски­дао је ми­не по­ста­вље­не око „орка­на”. (тачније 23.марта 1995).
А ми­не­ри је­дан­пут гри­је­ше. Остао је без обје но­ге, јед­не ру­ке и ока.
Али није се предао, са породицом живи у Србији и оном руком што му је остала црта слике, углавном пејсаже родне Крајине и те слике поклања.
Kliknite za proširenje...

https://www.facebook.com/KRAJINA/posts/968365209977525
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top