‚‚Šta mi zaista radimo, don Huane?"! upitao sam. ‚‚Da li je moguće da se ratnici samo priremaju za smrt?"‚
‚‚Nipošto!", rekao je blago me tapšući po ramenu. ‚‚Ratnici se spremaju da budu svesni, a potpuna svest im dolazi tek kada u njima nema više nimalo samovažnosti. Tek kada su ništa, oni postaju sve."
Utihli smo na tren. Onda me je don Huan upitao da li sam u agoniji zbog samosažaljenja. Nisam odgovorio jer nisam bio načisto.
‚‚Nije ti krivo što si ovde, zar ne?" upitao je don Huan uz bojažljiv smešak.
‚‚Sigurno da mu nije krivo", uveravao ga je Henaro. Onda je za trenutak izgledalo da se dvoumi. Počešao se po glavi, onda me pogledao i podigao obrve. ‚‚Možda ti je krivo", rekao je. ‚‚Jel ti krivo?"
‚‚Sigurno da mu nije krivo", sada je don Huan uveravao Henara. Ponovo je češkao glavu i izvijao obrvama. ‚‚Možda ti je krivo?" rekao je. ‚‚Jel ti krivo?"
‚‚Sigurno da mu nije krivo!" grmnuo je Henaro i obojica su prsnula u neobuzdan smeh.
Kada su se smirili, don Huan je rekao da je samovažnost pokretačka sila svakog napada melanholije. Dodao je da ratnici imaju pravo na stanje duboke tuge, ali da je tuga tu samo da bi ih zasmejala.
‚‚Unutrašnji oganj‚‚
