Pozorište Svi smo po malo Antigona i Hekuba

[Soradze]

Antičke drame ne opstaju zahvaljujući formalnoj časti istoriji, već zbog neformalne iskonske
ljudske potrebe da se u njima ogleda. Njeni likovi ogoljeni do arhetipa ne dele nas od prošlosti
- oni nas spajaju s njom.
Arhetipski junaci ne umiru, jer ih neprestano oživljava čovek u trenutku kada se suprotstavi
nepravdi.

Na prošlogodišnjem Bitefu, dve heroine - Antigona i Hekuba - iskoračile su iz mitova u stvarnost
i nisu govorile antičkim jezikom...Njihov krik je odzvanjao savremenim glasom prašumom Brazila i
domom za decu u Švajcarskoj.

Antigona u Amazonu, u režiji Miloa Raua, ne predstavlja pojedinca već kolektiv - pokret bezemljaša
MST. Antigona je svako ko odbija da se povinuje pohlepi. Svako ko štiti prirodu, zajednicu, dostojanstvo.
Tirezijin stih “Mnogo je strašnih stvari, al’ od čoveka ništa strašnije nije” ovde se pretvara u vapaj naroda
koji stoji uspravno pred savremenim Kreontima. Poseban trenutak dolazi sa prorokom Tiresijom, kog igra
Ailton Krenak - filozof, pisac i ekolog. Njegovo prisustvo, kao šapat iz Tebe, uranja publiku u mističnu tišinu
pravde.

U predstavi Hekuba, ne Hekuba, francuski Comédie-Française povezuje mit sa stvarnim slučajem nasilja
nad decom sa autizmom u Ženevi. Glumica Nadia ne glumi samo Hekubu - ona je majka koja vodi borbu
za svoje dete. U njoj se mit i istina prepliću, scene postaju dokumentarne, a pozorište izmiče okvirima igre.
Predstava u predstavi dopušta da paralelno pratimo probe i stvarnu borbu, da kroz Hekubinu osvetu
razumemo majčinsku snagu. Humor povremeno oslobađa napetost, ali ni na trenutak ne briše bol.

Obe heroine nas vraćaju istini: pozorište nije mesto gde bežimo od sveta, već mesto gde ga konačno vidimo.

Jer ono najlepše u odlasku u pozorište jeste ne da zaboraviš svoju borbu - već da osetiš tuđu, da je poneseš,
da kroz nju nanovo upoznaš svoju. Kada publika nakon predstave odlazi, ona ne nosi samo utiske - ona nosi Hekubu
i Antigonu, Nadiu i bezemljaše, u svom pogledu... U sebi, koje odbija da se sagne pred beščašćem...

 

[Edmund]

Pogledajte prilog 1754953​

Antičke drame ne opstaju zahvaljujući formalnoj časti istoriji, već zbog neformalne iskonske
ljudske potrebe da se u njima ogleda. Njeni likovi ogoljeni do arhetipa ne dele nas od prošlosti
- oni nas spajaju s njom.
Arhetipski junaci ne umiru, jer ih neprestano oživljava čovek u trenutku kada se suprotstavi
nepravdi.

Na prošlogodišnjem Bitefu, dve heroine - Antigona i Hekuba - iskoračile su iz mitova u stvarnost
i nisu govorile antičkim jezikom...Njihov krik je odzvanjao savremenim glasom prašumom Brazila i
domom za decu u Švajcarskoj.

Antigona u Amazonu, u režiji Miloa Raua, ne predstavlja pojedinca već kolektiv - pokret bezemljaša
MST. Antigona je svako ko odbija da se povinuje pohlepi. Svako ko štiti prirodu, zajednicu, dostojanstvo.
Tirezijin stih “Mnogo je strašnih stvari, al’ od čoveka ništa strašnije nije” ovde se pretvara u vapaj naroda
koji stoji uspravno pred savremenim Kreontima. Poseban trenutak dolazi sa prorokom Tiresijom, kog igra
Ailton Krenak - filozof, pisac i ekolog. Njegovo prisustvo, kao šapat iz Tebe, uranja publiku u mističnu tišinu
pravde.

U predstavi Hekuba, ne Hekuba, francuski Comédie-Française povezuje mit sa stvarnim slučajem nasilja
nad decom sa autizmom u Ženevi. Glumica Nadia ne glumi samo Hekubu - ona je majka koja vodi borbu
za svoje dete. U njoj se mit i istina prepliću, scene postaju dokumentarne, a pozorište izmiče okvirima igre.
Predstava u predstavi dopušta da paralelno pratimo probe i stvarnu borbu, da kroz Hekubinu osvetu
razumemo majčinsku snagu. Humor povremeno oslobađa napetost, ali ni na trenutak ne briše bol.

Obe heroine nas vraćaju istini: pozorište nije mesto gde bežimo od sveta, već mesto gde ga konačno vidimo.

Jer ono najlepše u odlasku u pozorište jeste ne da zaboraviš svoju borbu - već da osetiš tuđu, da je poneseš,
da kroz nju nanovo upoznaš svoju. Kada publika nakon predstave odlazi, ona ne nosi samo utiske - ona nosi Hekubu
i Antigonu, Nadiu i bezemljaše, u svom pogledu... U sebi, koje odbija da se sagne pred beščašćem...

Sad si me podsetila na možda malo zaboravljenu predstavu "Turneja"

Gledao sam je davno u 212

To je izuzetno delo

Prevazilazi lokalnu problematiku

I sad se sećam Dare Džokić i Baneta Zeremskog kako igraju (dal je ono Petrunjela ili tako nešto) pred hrvatskim vojnicima.... I svi se užive u taj momenat... Neverovatno

Pa onda momenat kada devojku koju žele da zakolju, a ona krene neki monolog... Opet dal je Antigona ili Elektra....

Moćno


Tada mi to nije bilo nešto, priznajem. Ali me sad ovo tvoje podsetilo šta može moć pozorišta, poezije i literature uopšte

 

[Soradze]

Sad si me podsetila na možda malo zaboravljenu predstavu "Turneja"

Gledao sam je davno u 212

To je izuzetno delo

Prevazilazi lokalnu problematiku

I sad se sećam Dare Džokić i Baneta Zeremskog kako igraju (dal je ono Petrunjela ili tako nešto) pred hrvatskim vojnicima.... I svi se užive u taj momenat... Neverovatno

Pa onda momenat kada devojku koju žele da zakolju, a ona krene neki monolog... Opet dal je Antigona ili Elektra....

Moćno


Tada mi to nije bilo nešto, priznajem. Ali me sad ovo tvoje podsetilo šta može moć pozorišta, poezije i literature uopšte

Divno je što to bogatstvo nosiš u sebi...
Hvala na toplom komentaru...
Grlim