Khal Drogo
Elita
- Poruka
- 16.118
На моје изненађење теме о Светозару Милетићу на птф историја још нема, постоји тема (овдје) која је отворена једним (могуће и провокативним) питањем, без одговарајућег уводног поста аутора теме. Овај значајни Србин свакако заслужује тему на птф историја и да се која напише, што се за неке друге личности, разне Дубравке, Бешлине и ине, који имају "своју тему" на Крсти не може рећи, па да покушамо то исправити.
Светозар Милетић рођен је у Мошорину 22. фебруар 1826.,године (ср.википедија овдје)
Адвокат, градоначелник Новог Сада и један од најзначајнијих и најутицајнијих српских политичара у Аустро-Угарској друге половине XIX века. Непоколебљиви и истрајни борац за српске националне интересе, бјеше и предсједник Друштва за ослобођење и уједињење Срба са сједиштем на Цетињу.
Године 1861.постаје градоначелником Новог Сада, најмлађи у историји. Први сарадници у Магистрату били су му Александар Сандић, Јован Јовановић Змај и Јаша Игњатовић. Као градоначелник, Милетић проглашава српски језик званичним, укида немачку реалку, а залаже се за подизање здања Градске куће у српском дијелу Новог Сада. Иако је имао подршку Магистрата, угарска влада га суспендује са овог места. Исте године приређује прославу 100. годишњице Саве Текелије, са изразито антиаустријским карактером. Те године он је и предсједник Српске читаонице, када се под њеним окриљем оснива Српско народно позориште. По други пут је биран за градоначелника 1867. године, али као и првог пута то је трајало кратко, тек годину дана.
Од 1861. године бјеше почасним чланом Матице српске. Године 1864. је веома ангажован код пресељења Матице српске из Пеште у Нови Сад.
Године 1866, покреће као власник и издавач, политичке новине "Заставу", најзначајнији и најутицајнији лист међу Србљем у Аустро-угарској, са кратким прекидима, је и дугогодишњи уредник овог листа и аутор огромног броја изваредних и непроцјењиво вриједних текстова.
Године 1869, под његовим руководством настаје Српска народна слободоумна странка, први организовани национални покрет Срба у Хабзбуршкој монархији. Иако је фокус рада странке, националног покрета био превасходно усмјерен ка Србима у Монархији, она се, у добром дијелу свог програма бави и опште националном проблематиком..
Посланик је на угарском сабору, један је од организатора прве скупштине Уједињене омладине српске, прве свесрпске политичке организације, а временом ће се ангажовати и на оснивању Друштва за ослобођење и уједињење Срба.
Биран је неколико пута за народног посланика у Угарском сабору: због политичких ставова и борбе за српске националне интересе, хапшен је и робијао у два наврата. Први пута робија годину дана од 1870. до 1871.године, нису га сломили, бескомпромисан, учинио је себи политичку штету али и стекао велику популарност међу Србима.
Други пута бјеше ухапшен 1876. године, у монтираном процесу бива осуђен на пет година робије. У тамници пролази кроз физичку и психичку тортуру, након изласка из затвора бјеше физички и ментално сломљен, нарушеног здравља, окопнио у сваком погледу, остатак живота је провео у лијечењу и тиховању.
Упокојио се у Вршцу, 4. фебруара 1901.године.
Прошле године је о животу Светозара Милетића, тог великог борца за српску ствар урађен филм "Име народа" који нисам још погледао и који је према ономе колико сам прочитао баш добро урађен.
Толико у уводном посту, ако тема саживи, написаће се још која.
Светозар Милетић рођен је у Мошорину 22. фебруар 1826.,године (ср.википедија овдје)
Светозар Милетић
.
Споменик Светозару Милетићу у Вршцу
Светозар Милетић (Мошорин, 22. фебруар 1826 — Вршац, 4. фебруар 1901) је био адвокат, градоначелник Новог Сада и један од најзначајнијих и најутицајнијих српских политичара у Аустро - Угарској друге половине XIX века. Био је председник Дружине за уједињење и ослобођење Србије са седиштем на Цетињу, а тада му је најближи сарадник на Цетињу Александар Сандић .
Биографија
Светозар Милетић је рођен у Мошорину, Шајкашка (Бачка) 22. фебруара 1826. године, као најстарији од седморо деце, у сиромашној породици. Отац Симеон - Сима, чизмар, порекло води од Милете Завишића из Костајнице, а мајка Теодосија Тода Тодора, рођена Рајић, потиче из Баваништа. Бивши српски четовођа на турској граници, Милета Завишић се много замерио Турцима. Годинама је његова чета упадала на турску територију, где је нападала и пљачкала Турке. Зато се под старе дане са породицом склонио далеко од границе, у Бачку. Населио се у место Милетић (Рац-Милетић), да заметне траг пред Турцима, који су му главу тражили. Узели су касније Завишићи по свом домаћину "Милети", ново презиме Милетић. Милетин син Сима и унук Аврам су се бавили трговином; први у Каћу а други у Мошорину. Аврам се јавља и као виловачки учитељ 1785. године.[1] Аврамов син Сима бавио се занатом чизмарским који је изучио у Новом Саду, код Бошњаковића. После вандровања скрасио се у Мошорину где је засновао породицу. У браку са Тодом Банаћанком изродили су седморо деце, од које је најстарије дете добило име Аврам, али је оно одмах промењено у Светозар.[2]
Школовање
Основну школу похађао је у родном месту и био "први ђак". Образовање је наставио у батаљонском средишту у Тителу, у немачкој школи. Отац га је одвео у Нови Сад да га упише на неки занат, али када су свратили код познаника земљака, десио се преокрет. Адвокат Арон Малетин када је видео школско сведочанство са одличним успехом из 17 предмета, убедио је Симу да одустане од плана. Уместо на занат, сина уписује у Српску православну велику гимназију у Новом Саду. У споменици њеној је остало забележено да је Светозар „најбољи ђак кога је гимназија икада имала“ (Јован Хаџић). Материјално су га током школовања помагали богати, угледни и племенити Срби. На молбу Милоша Светића, примао је 100 ф. годишње припомоћи од тадашњег вршачког владике Јосифа Рајачића.[3]
По положеној матури, уписује се, 1844. године на Евангелистички лицеј у Пожуну (Братислава) где се укључује у рад српске ђачке дружине, која броји 40 чланова и која делује под утицајем свесловенских идеја. Они издају часопис Српски соко, у коме Милетић објављује своје прве књижевне и политичке текстове. Занесен панславизмом под утицајем Људевита Штура, свом имену додаје име Свеслав.
Револуције
По окончању школовања, прелази на студије у Пешту, 1848. године, где га затиче почетак бурних догађаја – грађанских револуција које су те и наредне године потресле Европу. Његове колеге га оптужују да је велеиздајник који жели да доведе Русе у Угарску, а како се тих дана Србима не гарантује безбедност у Пешти и Будиму, Милетић се враћа у Шајкашку. Уз пут у сваком месту удара у сва црквена звона, и шири револуционарно расположење међу Србима.
Одмах по доласку одлази у Чуруг и Надаљ, где агитује против одласка Срба-Шајкаша на фронт у Италију. Народ га штити од хапшења, а он преко Сремских Карловаца одлази у Београд, где покушава да утиче на српску владу да крене у рат против Турака, те да тако, започне опште српски устанак на Балкану. Српска влада, међутим, на ово није могла да пристане.
Мајска скупштина
Светозар Милетић
Милетић се враћа у Карловце где присуствује Мајској скупштини на којој је проглашена Српска Војводина, изабран српски војвода Стеван Шупљикац и извикан патријарх. Постаје члан Главног одбора, али га патријарх Рајачић шаље у Загреб, да заједно са Јованом Суботићем агитује код Хрвата за ствар Српске Војводине, желећи да га склони из центра збивања, због његовог радикалног националног става. Двомесечни боравак није наишао на разумевање и подршку Хрвата, а Милетић се враћа у Војводину. Потпуно разочаран, одлази у Мошорин и више се не укључује активно у политичка збивања.
Године 1849, одлази да настави студије, али у Беч, где успева да остане захваљујући више него издашној стипендији Михаила Обреновића. Студије окончава 1854. године када постаје доктор права. Потом једно време ради као судски пристав у Лугошу. Враћа се 1856. у Бачку, где је положио 24. јануара 1856. године[4] адвокатски испит у Новом Саду и ту 1856-1857.[5] године отворио адвокатску канцеларију у Дунавској улици. Ускоро заснива и породицу, а са адвокатуром завршава 1866. године.
Политички живот
У политички живот враћа се серијом текстова у Србском дневнику у којима разматра ситуацију у тадашњој Европи, нарочито на Балкану, а највише пише о стању и перспективама српске нације, нарочито у Војводству Србији и Тамишком Банату, у шта је царском одлуком претворена Српска Војводина (и такво Војводство убрзо је укинуто и инкорпорирано у Угарску). Најзначајнији текст који се у том периоду појавио и који је унео преокрет у српску политику је објављен уочи Божића 1861. године, под једноставним називом На Туцин-дан 1860. Како је тада већ дошло до укидања Војводства, Милетић констатује да је „Војводство умрло, али да такво какво је било ником није требало“. Но, много важније је да је за Србе умрло нешто друго. Иако не наводи децидно шта, јасно је да је мислио на српску оданост Бечу и аустријском цару од кога су Срби очекивали потврде својих права и привилегија. Милетић се залаже за остварење Српске Војводине, али у много мањим границама (етнички примеренијим и сврсисходнијим) од Војводства. До Српске Војводине, по његовом мишљењу, не треба доћи „преко цара“, већ кроз сарадњу и договор са Мађарима. Овај текст је у прво време унео пометњу међу младе Србе, али га је потом, млада либерална српска грађанска интелигенција прихватила и у наредних десетак година, Срби настоје да ту сарадњу остваре. Међутим, када се Угарска нагодила са Аустријом, 1867. године, Мађари окрећу леђа Србима и започињу борбу против српских циљева. Од тада је Угарска за њега још већи противник од Аустрије. И бечки двор и угарска влада настојаће више пута да га политички, али и физички ликвидирају.
Милетић и на Црквено-народним саборима заступа идеје либералног грађанства. Често је говорио: „Ми смо Срби, али и грађани“.
Светозар Милетић, споменик у Новом Саду
Градоначелник
Дана 20. марта 1861. године постаје градоначелник Новог Сада, најмлађи у историји града. Први сарадници у Магистрату били су му Александар Сандић, Јован Јовановић Змај и Јаша Игњатовић. Као градоначелник, Милетић проглашава српски језик званичним, укида немачку реалку, а залаже се за подизање здања Градске куће у српском делу Новог Сада. Иако је имао апсолутну подршку Магистрата, угарска влада га суспендује са овог места. Исте године приређује прославу 100. годишњице Саве Текелије, са изразито антиаустријским карактером. Те године он је и председник Српске читаонице, када се под њеним окриљем оснива Српско народно позориште. По други пут је биран за градоначелника 1867. године, али као и првог пута то је трајало кратко, (до смењивања) тек годину дана.
Матица српска
Светозар Милетић је од 1861. године почасни члан Матице српске. Године 1864, Милетић је веома ангажован и код пресељења Матице српске из Пеште у Нови Сад. Постаје те 1864. године Светозар члан матичиног Књижевног одељења, па убрзо и њен потпредседник.[6]
Новине
Године 1866, покреће као власник и издавач, политичке новине Заставу – најзначајнији и најутицајнији лист код Срба у Аустро-угарској, он је са кратким прекидима, њен дугогодишњи уредник, али и аутор огромног броја непроцењиво вредних текстова.[7]
Странка
Године 1869, настаје, под његовим руководством и Српска народна слободоумна странка – први организовани национални покрет код Срба у Хабзбуршкој монархији. Иако је делокруг рада ове странке, односно националног покрета био превасходно усмерен ка Србима у Монархији, она се, у добром делу свог програма (донетог тек 1869.) бави и опште националном проблематиком, те је на известан начин и национални програм.
Посланик
Милетић је посланик и на угарском и на хрватском сабору, један је од организатора прве скупштине Уједињене омладине српске – прве свесрпске политичке организације, а касније ће се ангажовати и на оснивању Дружине за ослобођење и уједињење српско. Од маја 1867. поново је на челу новосадског Магистрата, а тада су му најближи сарадници Лаза Костић и Коста Трифковић. Милетић је поново у борби са угарским властима. У време овог мандата, његовом заслугом, боје српске тробојке постају званичне боје града Новог Сада, а како је наставио са напорима да Градску кућу подигне у српском крају и постао озбиљна сметња властима, суспендован је после годину дана, а убрзо и ухапшен и на једном монтираном процесу осуђен на годину дана затвора. Биран је неколико пута за народног посланика у Угарском сабору: 1865 (заступао Бечејски срез), 1869, 1872, 1875. (трипут Башаидски срез) и 1881. године (заступао Шајкашку). Активан је дуго у сазивима Српског црквено-народног сабора у Карловцима: 1864. (заступао Кулпин), 1868. (Нови Сад), 1869. (Бечеј и Оточац), 1872. (Нови Сад), 1875. (Шајкашка) и 1881. године (Нови Сад).
Затвор
Први пут је Милетић био затворен 1870/1871. године, пуних годину дана; од октобра до октобра. По повратку из вацке тамнице дочекан је врло свечано у свим српским срединама. Али док је био у затвору, српска политичка сцена почиње да се раслојава. Говорено му је да ће остати сам, ако не направи неки компромис, а он је одговарао: „Сам сам и почео“. Популарност му је на врхунцу у време када је изашао из затвора и где год се појави приређују му се велике манифестације, што доводи до очаја угарску владу. Сви српски погледи били су уперени ка њему, а Змај је говорио: „Диж`те децу из колевке да запамте његов лик!“
Своју активност проширује и на друге крајеве где живе Срби, нарочито у време устанка у Херцеговини. Овај пут, угарска влада је решила да му трајно стане на пут.
Али већ од другог пострадања 1876. године, било је другачије. Осуђен је 1878. године на пет година робије. Чамио је неколико година у тамници, док није пуштен на слободу 15. новембра 1879. Српски црквено-народни сабор тражио је да буде Милетић ослобођен. Овог пута српски вођ је по изласку био сломљен.[8]
Болест
Фотографија спровода на гробље Светозара Милетића
Дана 5. јула 1876. године ухапшен је у свом стану у Новом Саду, а потом, у још једном монтираном процесу, осуђен на 6 година робије. У затвору је малтретиран и физички и психички, сарадници су га напустили, а уз друге проблеме које је имао, почиње и психички да побољева. Изашао је из Вацке тамнице "осамљен и болестан". Боловао је од 1879. године па до повратка из Будимпеште 1890. године - као опорављен. Први пут је то било 1882. па опет 1884. године, са све озбиљнијим поремећајима. По изласку из затвора, неко време је изгледало да му се стање поправило, али болест се затим вратила 1892. године у још жешћем облику. До краја живота се није опоравио и више се није укључивао у политички живот. Лазар Томановић је записао да је Милетић био мученик српског народа, да је због тамновања нарушио своје телесно (ишијас) и духовно здравље и да свакодневно пропада. При изласку из затвора, са 54 године, изгледао је као старац од 70 година. Томановић је жалио што није могао да га посети у Бечком предграђу, где се лечио 1883. године, приликом ископавања костију Бранка Радичевића.[9]
Преселио се 1896. године код сина, Славка Милетића „практичног” лекара у Вршцу, где је мирно провео последње године живота.[3] Умро је у Вршцу, 4. фебруара 1901. године у 75. години живота, а сахрањен на Успенском гробљу у Новом Саду.
Светозар је био ожењен Анком рођеном Милутиновић, а имали су у браку двоје деце: сина др Славка Милетића лекара у Вршцу, и кћерку Милицу Томић, удату за политичара и новинара Јашу Томића, у Новом Саду.[3]
.
| Светозар Милетић | ||||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 | ||||||||||||||||
|
Споменик Светозару Милетићу у Вршцу
Светозар Милетић (Мошорин, 22. фебруар 1826 — Вршац, 4. фебруар 1901) је био адвокат, градоначелник Новог Сада и један од најзначајнијих и најутицајнијих српских политичара у Аустро - Угарској друге половине XIX века. Био је председник Дружине за уједињење и ослобођење Србије са седиштем на Цетињу, а тада му је најближи сарадник на Цетињу Александар Сандић .
Биографија
Светозар Милетић је рођен у Мошорину, Шајкашка (Бачка) 22. фебруара 1826. године, као најстарији од седморо деце, у сиромашној породици. Отац Симеон - Сима, чизмар, порекло води од Милете Завишића из Костајнице, а мајка Теодосија Тода Тодора, рођена Рајић, потиче из Баваништа. Бивши српски четовођа на турској граници, Милета Завишић се много замерио Турцима. Годинама је његова чета упадала на турску територију, где је нападала и пљачкала Турке. Зато се под старе дане са породицом склонио далеко од границе, у Бачку. Населио се у место Милетић (Рац-Милетић), да заметне траг пред Турцима, који су му главу тражили. Узели су касније Завишићи по свом домаћину "Милети", ново презиме Милетић. Милетин син Сима и унук Аврам су се бавили трговином; први у Каћу а други у Мошорину. Аврам се јавља и као виловачки учитељ 1785. године.[1] Аврамов син Сима бавио се занатом чизмарским који је изучио у Новом Саду, код Бошњаковића. После вандровања скрасио се у Мошорину где је засновао породицу. У браку са Тодом Банаћанком изродили су седморо деце, од које је најстарије дете добило име Аврам, али је оно одмах промењено у Светозар.[2]
Школовање
Основну школу похађао је у родном месту и био "први ђак". Образовање је наставио у батаљонском средишту у Тителу, у немачкој школи. Отац га је одвео у Нови Сад да га упише на неки занат, али када су свратили код познаника земљака, десио се преокрет. Адвокат Арон Малетин када је видео школско сведочанство са одличним успехом из 17 предмета, убедио је Симу да одустане од плана. Уместо на занат, сина уписује у Српску православну велику гимназију у Новом Саду. У споменици њеној је остало забележено да је Светозар „најбољи ђак кога је гимназија икада имала“ (Јован Хаџић). Материјално су га током школовања помагали богати, угледни и племенити Срби. На молбу Милоша Светића, примао је 100 ф. годишње припомоћи од тадашњег вршачког владике Јосифа Рајачића.[3]
По положеној матури, уписује се, 1844. године на Евангелистички лицеј у Пожуну (Братислава) где се укључује у рад српске ђачке дружине, која броји 40 чланова и која делује под утицајем свесловенских идеја. Они издају часопис Српски соко, у коме Милетић објављује своје прве књижевне и политичке текстове. Занесен панславизмом под утицајем Људевита Штура, свом имену додаје име Свеслав.
Револуције
По окончању школовања, прелази на студије у Пешту, 1848. године, где га затиче почетак бурних догађаја – грађанских револуција које су те и наредне године потресле Европу. Његове колеге га оптужују да је велеиздајник који жели да доведе Русе у Угарску, а како се тих дана Србима не гарантује безбедност у Пешти и Будиму, Милетић се враћа у Шајкашку. Уз пут у сваком месту удара у сва црквена звона, и шири револуционарно расположење међу Србима.
Одмах по доласку одлази у Чуруг и Надаљ, где агитује против одласка Срба-Шајкаша на фронт у Италију. Народ га штити од хапшења, а он преко Сремских Карловаца одлази у Београд, где покушава да утиче на српску владу да крене у рат против Турака, те да тако, започне опште српски устанак на Балкану. Српска влада, међутим, на ово није могла да пристане.
Мајска скупштина
Светозар Милетић
Милетић се враћа у Карловце где присуствује Мајској скупштини на којој је проглашена Српска Војводина, изабран српски војвода Стеван Шупљикац и извикан патријарх. Постаје члан Главног одбора, али га патријарх Рајачић шаље у Загреб, да заједно са Јованом Суботићем агитује код Хрвата за ствар Српске Војводине, желећи да га склони из центра збивања, због његовог радикалног националног става. Двомесечни боравак није наишао на разумевање и подршку Хрвата, а Милетић се враћа у Војводину. Потпуно разочаран, одлази у Мошорин и више се не укључује активно у политичка збивања.
Године 1849, одлази да настави студије, али у Беч, где успева да остане захваљујући више него издашној стипендији Михаила Обреновића. Студије окончава 1854. године када постаје доктор права. Потом једно време ради као судски пристав у Лугошу. Враћа се 1856. у Бачку, где је положио 24. јануара 1856. године[4] адвокатски испит у Новом Саду и ту 1856-1857.[5] године отворио адвокатску канцеларију у Дунавској улици. Ускоро заснива и породицу, а са адвокатуром завршава 1866. године.
Политички живот
У политички живот враћа се серијом текстова у Србском дневнику у којима разматра ситуацију у тадашњој Европи, нарочито на Балкану, а највише пише о стању и перспективама српске нације, нарочито у Војводству Србији и Тамишком Банату, у шта је царском одлуком претворена Српска Војводина (и такво Војводство убрзо је укинуто и инкорпорирано у Угарску). Најзначајнији текст који се у том периоду појавио и који је унео преокрет у српску политику је објављен уочи Божића 1861. године, под једноставним називом На Туцин-дан 1860. Како је тада већ дошло до укидања Војводства, Милетић констатује да је „Војводство умрло, али да такво какво је било ником није требало“. Но, много важније је да је за Србе умрло нешто друго. Иако не наводи децидно шта, јасно је да је мислио на српску оданост Бечу и аустријском цару од кога су Срби очекивали потврде својих права и привилегија. Милетић се залаже за остварење Српске Војводине, али у много мањим границама (етнички примеренијим и сврсисходнијим) од Војводства. До Српске Војводине, по његовом мишљењу, не треба доћи „преко цара“, већ кроз сарадњу и договор са Мађарима. Овај текст је у прво време унео пометњу међу младе Србе, али га је потом, млада либерална српска грађанска интелигенција прихватила и у наредних десетак година, Срби настоје да ту сарадњу остваре. Међутим, када се Угарска нагодила са Аустријом, 1867. године, Мађари окрећу леђа Србима и започињу борбу против српских циљева. Од тада је Угарска за њега још већи противник од Аустрије. И бечки двор и угарска влада настојаће више пута да га политички, али и физички ликвидирају.
Милетић и на Црквено-народним саборима заступа идеје либералног грађанства. Често је говорио: „Ми смо Срби, али и грађани“.
Светозар Милетић, споменик у Новом Саду
Градоначелник
Дана 20. марта 1861. године постаје градоначелник Новог Сада, најмлађи у историји града. Први сарадници у Магистрату били су му Александар Сандић, Јован Јовановић Змај и Јаша Игњатовић. Као градоначелник, Милетић проглашава српски језик званичним, укида немачку реалку, а залаже се за подизање здања Градске куће у српском делу Новог Сада. Иако је имао апсолутну подршку Магистрата, угарска влада га суспендује са овог места. Исте године приређује прославу 100. годишњице Саве Текелије, са изразито антиаустријским карактером. Те године он је и председник Српске читаонице, када се под њеним окриљем оснива Српско народно позориште. По други пут је биран за градоначелника 1867. године, али као и првог пута то је трајало кратко, (до смењивања) тек годину дана.
Матица српска
Светозар Милетић је од 1861. године почасни члан Матице српске. Године 1864, Милетић је веома ангажован и код пресељења Матице српске из Пеште у Нови Сад. Постаје те 1864. године Светозар члан матичиног Књижевног одељења, па убрзо и њен потпредседник.[6]
Новине
Године 1866, покреће као власник и издавач, политичке новине Заставу – најзначајнији и најутицајнији лист код Срба у Аустро-угарској, он је са кратким прекидима, њен дугогодишњи уредник, али и аутор огромног броја непроцењиво вредних текстова.[7]
Странка
Године 1869, настаје, под његовим руководством и Српска народна слободоумна странка – први организовани национални покрет код Срба у Хабзбуршкој монархији. Иако је делокруг рада ове странке, односно националног покрета био превасходно усмерен ка Србима у Монархији, она се, у добром делу свог програма (донетог тек 1869.) бави и опште националном проблематиком, те је на известан начин и национални програм.
Посланик
Милетић је посланик и на угарском и на хрватском сабору, један је од организатора прве скупштине Уједињене омладине српске – прве свесрпске политичке организације, а касније ће се ангажовати и на оснивању Дружине за ослобођење и уједињење српско. Од маја 1867. поново је на челу новосадског Магистрата, а тада су му најближи сарадници Лаза Костић и Коста Трифковић. Милетић је поново у борби са угарским властима. У време овог мандата, његовом заслугом, боје српске тробојке постају званичне боје града Новог Сада, а како је наставио са напорима да Градску кућу подигне у српском крају и постао озбиљна сметња властима, суспендован је после годину дана, а убрзо и ухапшен и на једном монтираном процесу осуђен на годину дана затвора. Биран је неколико пута за народног посланика у Угарском сабору: 1865 (заступао Бечејски срез), 1869, 1872, 1875. (трипут Башаидски срез) и 1881. године (заступао Шајкашку). Активан је дуго у сазивима Српског црквено-народног сабора у Карловцима: 1864. (заступао Кулпин), 1868. (Нови Сад), 1869. (Бечеј и Оточац), 1872. (Нови Сад), 1875. (Шајкашка) и 1881. године (Нови Сад).
Затвор
Први пут је Милетић био затворен 1870/1871. године, пуних годину дана; од октобра до октобра. По повратку из вацке тамнице дочекан је врло свечано у свим српским срединама. Али док је био у затвору, српска политичка сцена почиње да се раслојава. Говорено му је да ће остати сам, ако не направи неки компромис, а он је одговарао: „Сам сам и почео“. Популарност му је на врхунцу у време када је изашао из затвора и где год се појави приређују му се велике манифестације, што доводи до очаја угарску владу. Сви српски погледи били су уперени ка њему, а Змај је говорио: „Диж`те децу из колевке да запамте његов лик!“
Своју активност проширује и на друге крајеве где живе Срби, нарочито у време устанка у Херцеговини. Овај пут, угарска влада је решила да му трајно стане на пут.
Али већ од другог пострадања 1876. године, било је другачије. Осуђен је 1878. године на пет година робије. Чамио је неколико година у тамници, док није пуштен на слободу 15. новембра 1879. Српски црквено-народни сабор тражио је да буде Милетић ослобођен. Овог пута српски вођ је по изласку био сломљен.[8]
Болест
Фотографија спровода на гробље Светозара Милетића
Дана 5. јула 1876. године ухапшен је у свом стану у Новом Саду, а потом, у још једном монтираном процесу, осуђен на 6 година робије. У затвору је малтретиран и физички и психички, сарадници су га напустили, а уз друге проблеме које је имао, почиње и психички да побољева. Изашао је из Вацке тамнице "осамљен и болестан". Боловао је од 1879. године па до повратка из Будимпеште 1890. године - као опорављен. Први пут је то било 1882. па опет 1884. године, са све озбиљнијим поремећајима. По изласку из затвора, неко време је изгледало да му се стање поправило, али болест се затим вратила 1892. године у још жешћем облику. До краја живота се није опоравио и више се није укључивао у политички живот. Лазар Томановић је записао да је Милетић био мученик српског народа, да је због тамновања нарушио своје телесно (ишијас) и духовно здравље и да свакодневно пропада. При изласку из затвора, са 54 године, изгледао је као старац од 70 година. Томановић је жалио што није могао да га посети у Бечком предграђу, где се лечио 1883. године, приликом ископавања костију Бранка Радичевића.[9]
Преселио се 1896. године код сина, Славка Милетића „практичног” лекара у Вршцу, где је мирно провео последње године живота.[3] Умро је у Вршцу, 4. фебруара 1901. године у 75. години живота, а сахрањен на Успенском гробљу у Новом Саду.
Светозар је био ожењен Анком рођеном Милутиновић, а имали су у браку двоје деце: сина др Славка Милетића лекара у Вршцу, и кћерку Милицу Томић, удату за политичара и новинара Јашу Томића, у Новом Саду.[3]
Године 1861.постаје градоначелником Новог Сада, најмлађи у историји. Први сарадници у Магистрату били су му Александар Сандић, Јован Јовановић Змај и Јаша Игњатовић. Као градоначелник, Милетић проглашава српски језик званичним, укида немачку реалку, а залаже се за подизање здања Градске куће у српском дијелу Новог Сада. Иако је имао подршку Магистрата, угарска влада га суспендује са овог места. Исте године приређује прославу 100. годишњице Саве Текелије, са изразито антиаустријским карактером. Те године он је и предсједник Српске читаонице, када се под њеним окриљем оснива Српско народно позориште. По други пут је биран за градоначелника 1867. године, али као и првог пута то је трајало кратко, тек годину дана.
Од 1861. године бјеше почасним чланом Матице српске. Године 1864. је веома ангажован код пресељења Матице српске из Пеште у Нови Сад.
Године 1866, покреће као власник и издавач, политичке новине "Заставу", најзначајнији и најутицајнији лист међу Србљем у Аустро-угарској, са кратким прекидима, је и дугогодишњи уредник овог листа и аутор огромног броја изваредних и непроцјењиво вриједних текстова.
Године 1869, под његовим руководством настаје Српска народна слободоумна странка, први организовани национални покрет Срба у Хабзбуршкој монархији. Иако је фокус рада странке, националног покрета био превасходно усмјерен ка Србима у Монархији, она се, у добром дијелу свог програма бави и опште националном проблематиком..
Посланик је на угарском сабору, један је од организатора прве скупштине Уједињене омладине српске, прве свесрпске политичке организације, а временом ће се ангажовати и на оснивању Друштва за ослобођење и уједињење Срба.
Биран је неколико пута за народног посланика у Угарском сабору: због политичких ставова и борбе за српске националне интересе, хапшен је и робијао у два наврата. Први пута робија годину дана од 1870. до 1871.године, нису га сломили, бескомпромисан, учинио је себи политичку штету али и стекао велику популарност међу Србима.
Други пута бјеше ухапшен 1876. године, у монтираном процесу бива осуђен на пет година робије. У тамници пролази кроз физичку и психичку тортуру, након изласка из затвора бјеше физички и ментално сломљен, нарушеног здравља, окопнио у сваком погледу, остатак живота је провео у лијечењу и тиховању.
Упокојио се у Вршцу, 4. фебруара 1901.године.
Прошле године је о животу Светозара Милетића, тог великог борца за српску ствар урађен филм "Име народа" који нисам још погледао и који је према ономе колико сам прочитао баш добро урађен.
Толико у уводном посту, ако тема саживи, написаће се још која.
