Богојављење је било у петак 6 јануара 1234, у суботу 6 јануара 1235, у недељу 6 јануара 1236 и у уторак 6 јануара 1237 године. Свети Сава је крунисао на Ускрс Владислава за краља 1233 г. и онда кренуо на пут по светој Земљи. Нигде није забележено у житијама колико се времена задржао на том путу. То би било све о том времену.
А кад дође Свети у град Трново, цар га пресрете и љубазно дочека, и учини велико тржанство - весеље - о његову доласку. И заповеди да станује у његовим топлим палатама због студени која је била. А кад дође светли и велики празник божанственога Богојављења, цар и блажени Јоаким патријарх, претпостављајући Светога, заповедише му да уочи Богојављења одслужи свету службу, а сутрадан ће опет патријарх такође служити. А Свети, послушавши цара и патријарха, служећи уочи Богојављења свету службу, дође на свету купљу, т. ј. крстионицу. И прочиташе над водом молитве освећења, и кад у виду крста благосиљаше воду, разделиваше се у купљи и опет се састајаше. А кад цар и они с њим видеше чудо, прославише Бога због онога што је било. Свети просвећењем крштења Христова и кропљењем свете воде освети и просвети цара и све који су били. И тако, бивши саобедници за једном трпезом са царем и патријархом, одморише се.
Потом цар, желећи ловити звери у подгорју, хтеше изићи из града. Призва Светога и много га молише да не одлази од њега скоро, говорећи: » Због зимске невоље, владико свети, буди с нама као у свом дому, чак до Васкрсења Христова, и кад потом буде погодно време, отићићеш у своју земљу. « Остави га у својим топлим палатама, као што рекосмо, а служиоцима заповеди да му дају све довољно од царева дома. Даде му цар и много злато, да има на своју потребу и да даје ништима који му долазе. И тако цар, примивши молитву и благослов од Светога, изиђе радујући се, у лов свој.
По одласку цареву обузе болест Светога, разуме свој позив к Богу, па, призвавши ученике своје, пописавши све свете и часне ствари које купујући беше сабрао у Палестини, и у Сирији, у Египту и Вавилону, у Азији и Константинову граду, часне одежде свештенства и свећњаке златоковане и бисером украшене и друге сасуде црквене, много моштију светих, заповеди да се однесу у архиепископију, а друге и у Студеницу. Даровавши посланицом мир и благослов Владиславу краљу и намеснику свога престола блаженоме Арсенију архиепископу и свој земљи људи својих, отпусти тако ученике своје у српску земљу, и сам с мало њих остаде. Даде и у патријаршију бугарску свећене часне одежде и књиге златом оковане и свећњаке, камењем и бисером украшене, и остале сасуде црквене, што и досад стоји сачувано на част божјој цркви и на успомену Светога. И, пошто је ниште довољно обдарио, да ништа није код себе оставио него раздао, и, пошто се спремио на лак одлазак од света, похваљиваше Бога што је његову молбу испунио и што хоће да прими дух његов у туђим странама. Дође му блажени Јоаким патријарх и, видевши га да је близу смрти и да последњи дах дише, рече му: » Ако заповедиш да јавимо цару о твојој болести? « А Свети га је много молио, говорећи: » Не мећи ме тим на велики труд, владико свети, Пошто си ми милост учинио, отићи ћеш и сам у своју ћелију и не сметај ми да у тишини дух свој предам Господу.»
И у поноћи дана васкрсења, када је недеља освитала, Свети, причестивши се пречасних и светих и животних Христових тајни, рече што и увек говорише: » Слава Богу ради свега. « И одмах, као да су му дошли неки одавно му драги саиграчи, би весео духом, и долазак божјих анђела к њему потврђиваше се овим весељем, - светао и у лицу неисказано се показиваше, и тим чистоту своје душе изјављиваше. И тако, до краја захваљујући Богу, предаде у руке његове душу своју.
А блажени Јоаким патријарх дође с епископима и с игуманима и с начелницима града да погребе свето тело његово, а недоумењаваше се где би положили тело његово, пошто Свети о том ништа није био наложио. Потребно је било јавити цару, где ће заповедити да положе Светога, Цар, чувши о престављењу Светога, много је негодовао на патријарха, што је утајио болест Светога од њега, пославши, рече да положе Светога у манастиру који је он сазидао, у цркви светих и великих четрдесет мученика, заповедивши да се и довољно злато разда ништима на погреб његов, јер цар веома љубише Светога. Тога ради, и по престављењу његову, показиваше такву љубав према њему.