Sveti Georgije ubiva azdahu- katastrofa

Pa ako stavrno cekas moje argumente.Evo ih.Ali pre svega da napomenem da je ovo moje misljenje koje nije strucno i necu za razliku od drugih ulaziti u profesionalne stvari vec govoriti o svom utisku u skladu sa sopstvenim ukusom za film.E posle ovako sirokog uvoda da pocnem:
-Scenografija je uradjena vrlo dobro
-Kvalitet slike sem druge scene cini mi se da je vrlo dobar
-Gluma svih glumaca mi se svidja i mislim da su izneli uloge kako treba pogotovo Ristovski
-Mislim da Srbi su prikazani takvi kakvi jesu a znam da mnogo ljudi zele da nas vidi onakve kakvi zapravo nismo.Hoces mi reci da kod nas cinkarenje nije nacionalni sport.Pa o tome su pisali i mnogo umniji od Kovacevica i Dragojevica.Nusic na primer.Sto se tice svercovanja pretpostavljam da nisi mnogo mlad pa da te pitam. A kako su to Srbi preziveli 90-e ako ne od sverca?O invalidima ne zelim da govorim nista sto bi moglo da se protumaci kao negativno i politicki nekorekto ali cu spomenuti da sam jedan period zivota bio u kontaktu sa ljudima sa specijalnim potrebama pa imam neko iskustvo.
Srpska zena je ZENA pre vega.Pre nego sto je srpska ona je tucena i ponizavana.I to mora biti ono sto se gleda primarno kad o tome sudimo.Nazalost i danas je tako.
Kada pominjes scenu sa cvecem.Zavisi kako tumacis tu scenu.Da li se baba krsti na mirisanje cveca ili na samo cvece.Ja kapiram na ono prvo.
Film odaje utisak da je u prvom planu pojedinac koji se bori sa stvarnoscu(rat) koja je jaca od njega.Ljubavni trougao je nesto klasicno za film takvog tipa i ovde krajnje solidno propraceno.Pojedinac je u centru paznje i njegova muka i zato ima toliko krupnih kadrova.
Film je zestoko antiratni a valjda je to normalno i mislim da gresis kad kazes da je ovo prvenstveno film o nasem stradanju.Jeste ali samo delimicno.Dragojevic je dobro isao po liniji izmedju pracenja glavnih likova kao takvih i ratnih stradanja i surovosti.
Sto se tice Lecicevog lika opet mnogo zavisi kako dozivljavas taj lik.Radi se o scenama podizanja morala vojsci i prikazivanja jednog velikog patriote.Mozda je to iz danasnje perspektive fanatizam ali to je vec neko drugo pitanje.
Sto se tice lika Principa istorijske cinjenice su da se radilo o mladicu koji je jako rano poceo da se bavi politikom koji je zbog toga premestan iz gimnazije u gimnaziju pa na kraju naso mesto u Beogradu.Veruj mi to sto u filmu Gavrilo nije platio voznju ne znaci da je on manji heroj iili jajara za 5 dinara,da mi Srbi ne treba da ga slavimo ili da je on kao nemoralan itd.
Mislim da ne treba da dozivljavamo ovaj film kao neki atak na nas kao narod ili drustvo.Jednostavno nema mesta tome.Sto se tice tih tehnickih stvari i lokacija snimanja dao sam svoje misljenje koje je strogo amatersko jer jednostavno ne znam koje su lokacije bolje ili losije,koja je kamera jeftinija ili skuplja itd.Sve je to moj utisak.
Ako neko sumnja da je novac gradjana ove zemlje zloupotrebljen na bilo koji nacin a vezano za ovaj film imaju mehanizme da to provere.Pogotovo mislim na novinare i one sto sebe nazivaju istrazivackim novinarima.Ja recimo ne mislim da jeste pa me to i ne zanima.I jos nesto,video sam carske komentare tipa nije bilo rovova na Ceru.Voleo bih da mi nadju i jednog istoricara koji ce da se zakune da na frontu dugom skoro 55km u vreme bitke koja je trajala skoro 20 dana nije kopan nijedan rov.
Eto to su moji argumenti i nadam se da je to kraj s moje strane.Pozdrav!
 
barkos:
Vidim opasni su vam argumenti.Ja sam "kontras".Vidim imas veliki problem da cujes drugacije misljenje.Zadivljen sam primitivizmom tipa "mali i debeli" "pljeskavica za kritike".Svidja mi se sto ljudi nisu ostrasceni ni malo.Ma,neeee.Ne pada mi na pamet da se udubljujem u neku raspravu s vama.To je bila moja greska od samog pocetka jer ipak je ova tema napravljena da se ispljuje film a ja vam kao nesto smetam.U redu je.Ja sam se vec onom liku u ime svih koji gotive azdahu izvinio vec jednom sto smo glupi i debili pa nam se svidja film.Necu da se ponavljam.Zvezdanka je izvanredna za rasprave s penzosima iz mesne zajednice.A pre toga bi mogla da se oprobas kao glumica uzeo bi te Srdjan negde sigurno ako si kvalitet.
Kliknite za proširenje...

:mrgreen:
hvala, verovatno su inspirativniji od tebe!
 
barkos:
Pa ako stavrno cekas moje argumente.Evo ih.Ali pre svega da napomenem da je ovo moje misljenje koje nije strucno i necu za razliku od drugih ulaziti u profesionalne stvari vec govoriti o svom utisku u skladu sa sopstvenim ukusom za film.E posle ovako sirokog uvoda da pocnem:
-Scenografija je uradjena vrlo dobro
-Kvalitet slike sem druge scene cini mi se da je vrlo dobar
-Gluma svih glumaca mi se svidja i mislim da su izneli uloge kako treba pogotovo Ristovski
-Mislim da Srbi su prikazani takvi kakvi jesu a znam da mnogo ljudi zele da nas vidi onakve kakvi zapravo nismo.Hoces mi reci da kod nas cinkarenje nije nacionalni sport.Pa o tome su pisali i mnogo umniji od Kovacevica i Dragojevica.Nusic na primer.Sto se tice svercovanja pretpostavljam da nisi mnogo mlad pa da te pitam. A kako su to Srbi preziveli 90-e ako ne od sverca?O invalidima ne zelim da govorim nista sto bi moglo da se protumaci kao negativno i politicki nekorekto ali cu spomenuti da sam jedan period zivota bio u kontaktu sa ljudima sa specijalnim potrebama pa imam neko iskustvo.
Srpska zena je ZENA pre vega.Pre nego sto je srpska ona je tucena i ponizavana.I to mora biti ono sto se gleda primarno kad o tome sudimo.Nazalost i danas je tako.
Kada pominjes scenu sa cvecem.Zavisi kako tumacis tu scenu.Da li se baba krsti na mirisanje cveca ili na samo cvece.Ja kapiram na ono prvo.
Film odaje utisak da je u prvom planu pojedinac koji se bori sa stvarnoscu(rat) koja je jaca od njega.Ljubavni trougao je nesto klasicno za film takvog tipa i ovde krajnje solidno propraceno.Pojedinac je u centru paznje i njegova muka i zato ima toliko krupnih kadrova.
Film je zestoko antiratni a valjda je to normalno i mislim da gresis kad kazes da je ovo prvenstveno film o nasem stradanju.Jeste ali samo delimicno.Dragojevic je dobro isao po liniji izmedju pracenja glavnih likova kao takvih i ratnih stradanja i surovosti.
Sto se tice Lecicevog lika opet mnogo zavisi kako dozivljavas taj lik.Radi se o scenama podizanja morala vojsci i prikazivanja jednog velikog patriote.Mozda je to iz danasnje perspektive fanatizam ali to je vec neko drugo pitanje.
Sto se tice lika Principa istorijske cinjenice su da se radilo o mladicu koji je jako rano poceo da se bavi politikom koji je zbog toga premestan iz gimnazije u gimnaziju pa na kraju naso mesto u Beogradu.Veruj mi to sto u filmu Gavrilo nije platio voznju ne znaci da je on manji heroj iili jajara za 5 dinara,da mi Srbi ne treba da ga slavimo ili da je on kao nemoralan itd.
Mislim da ne treba da dozivljavamo ovaj film kao neki atak na nas kao narod ili drustvo.Jednostavno nema mesta tome.Sto se tice tih tehnickih stvari i lokacija snimanja dao sam svoje misljenje koje je strogo amatersko jer jednostavno ne znam koje su lokacije bolje ili losije,koja je kamera jeftinija ili skuplja itd.Sve je to moj utisak.
Ako neko sumnja da je novac gradjana ove zemlje zloupotrebljen na bilo koji nacin a vezano za ovaj film imaju mehanizme da to provere.Pogotovo mislim na novinare i one sto sebe nazivaju istrazivackim novinarima.Ja recimo ne mislim da jeste pa me to i ne zanima.I jos nesto,video sam carske komentare tipa nije bilo rovova na Ceru.Voleo bih da mi nadju i jednog istoricara koji ce da se zakune da na frontu dugom skoro 55km u vreme bitke koja je trajala skoro 20 dana nije kopan nijedan rov.
Eto to su moji argumenti i nadam se da je to kraj s moje strane.Pozdrav!
Kliknite za proširenje...

uh, argumenti su ti da si prepricao film!
svaka cast na licnom utisku.
 
1.Predstavio je srpsku zenu kao nemoralnu
2.Srbe kao potkazivace, licemere i svercere
3.Ratne invalide kao karikature
4.Visokog oficira srpske vojske kao neuroticara
5.Gavrila Principa kao smusenog mladica koji eskivira placanje prevoza
6.Srbe kao ljude koji invalide gadjau svinjskim srcima i dave svinjskim crevima
7.Srbe kao ljude koji ne znaju 1914 godine da se cvece moze gajiti, vec se krste na to
Kliknite za proširenje...

1. Niko se nije zalio na film Mars na Drinu, kako su tamo predstavljene neke zene. Niko ne pominje Gavrilovu nemoralnost, al vazno da ste se odmah uhvatili za zene. Ja ti kazem da je to posve drugacije vreme od sadasnjeg. Ako imas prababu voljnu da ti prica o moralu i sta se nekad radilo na selu, posebno za vreme rata. Imas primera cak i iz drugog svetskog rata, gde zene nisu dugo videle muzeve (da li su zivi ili mrtvi) pa su bile sa naocitim vojnicima, da bi imale poroda, da bi za Srbiju imao ko da ratuje. Niko nije rekao da su sve Ruskinje ***** kad su citali ili gledali Anu Karenjinu.
2. Opet cemu uopstavanje i generalizacija. Sam Djordje (Ristovski) kaze da je tako samo u njegovom selu i da su mu drugi zandari uvek zavideli zbog toga. Pa i kad su pisali peticiju, samo se njihov vod bunio. A pricati o tome da takve stvari ne postoje, pa to je isto kao reci da ljudi ne postoje. Dodji u bilo koje sadasnje srpsko selo, ali pravo selo, pa mi reci nesto. A nema potrebe da ides u selo, samo se osvrni malo bolje oko sebe. Evo i na samom forumu - sta je to tebi cudno, meni nije jasno.
3. Sto se tice invalida oni su zaista prikazani na neuobicajen nacin. Ne svidja mi se sto vecito samo oni sede u kafani, kao da nemaju sta da rade - a neki od njih su vise nego sposobni za rad (mada sad u filmu ne prikazuju svaki sat, sedam dana u nedelji pa ne znaci da ne rade). Dobro je prikazan odnos drzave prema invalidima, tu je film prikazao sva sabrana dela nasih satiricara o invaidima i postupcima naseg naroda prema njima. Oni takodje pokazuju i hrabrost, sto je malo ko primetio.
4. Pre bih rekla kao fanatika, a fanatizam u ratu - cudna mi cuda... opet oslikava srpsku hrabrost, neustrasivos i ludost. Sta mislis kako je Srbija sa bednim naoruzanjem uspela toliko da se odrzi - zahvaljujuci srcu. Nije Solun probijen sam od sebe. Sto Srbin peske, to neko ni na konju ne moze...
5. Sama rec student i pomen tog vremena, pretpostavlja siromasnog mladica. Da je on plivao u novcu, studirao u bi u Francuskoj ili negde dalje, pa mu na pamet ne bi bilo da ide u Sarajevo da izvrsi atentat. Covek je u uzbudjenju isto tako mogao i da zaboravi da plati. Sve u svemu, citaj malo vise o clanovima organizacija ciji je pripadnik bio Princip.
6. za postupanje prema invalidima vec sam rekla...
7. Srpkinja koja nije znala da se cvece gaji zato sto lepo mirise nije luda ili sta ja znam. Ona je prosto seljanka, koja je od prvih godina svog zivota zemlju koristila da u nju poseje nesto sto moze pojesti i tako produziti svoj mukotrpni zivot.

I jos nesto za istinitu pricu, kako je film predstavljen. Verovatno se radi o sukobu Djordja i Gavrila zbog zene, malo decku koga su uzeli pod svoje i zatim o invalidima u selu.

A niko nije pomenuo ni ludost naroda tj. histeriju kada je avion preleteo izna njih i kada su gadjali svoju crkvu i slomili krst. Kao i ometanje sahrane. Eto to su jos dve moje zamerke.
 
jos nesto,video sam carske komentare tipa nije bilo rovova na Ceru.Voleo bih da mi nadju i jednog istoricara koji ce da se zakune da na frontu dugom skoro 55km u vreme bitke koja je trajala skoro 20 dana nije kopan nijedan rov.
Eto to su moji argumenti i nadam se da je to kraj s moje strane.Pozdrav![/QUOTE]

Bitka na Ceru je trajala tri dana, od 16. do 19. avgusta, i predstavlja klasican primer manevarske bitke, karakteristicne za sam pocetak ratnih sukoba u Prvom svetskom ratu (za razliku od kasnijih rovovskih bitaka karakteristicnih za zapadni front)Ne znam da li si bio u vojsi, jer nisam siguran da razlikujes privremene polozaje, koje je vojska u stanju da iskopa za kratko vreme, nasuprot uredjenim polozajima, tj. klasicnim rovovskim sistemom, kakav je prikazan u filmu, a za koji je potrebno znatno vise vremena, i to u uslovima dugorocno stabilne linije fronta.

Ipak ne mislim da je ovo neka jako bitna stavka u filmu..Da su ostale stvari uradjene bolje, ovo i ne bi bio neki narociti problem.
 
Samo jedno objasnjenje.Naravno da bitka nije trajala 20 dana.Ja sam racunao od 12 avgusta kada su Svabe presle u Srbiju pa do 25 avgusta kada su proterani delovi austrougarske vojske u bitkama oko Sapca.Nisam dobro precizirao.Ali mislim da to pitanje rovova i td nije toliko bitno.Bar ja tako mislim.
 
A da li je ovo bitno sto primeti jedan forumas sa drugog foruma- citiram ga:
1. Lazar Ristovski u filmu nosi repliku SAA cap&ball revolvera od stainless celika (pravi se od kasnih sedamdesetih XX veka)
2. Srpski vojnici drze u rukama puske M48, a Austrougari G98k (nastale mnogo posle WWI)
3. Predjice na pantalonama za kais, modni detalj iz ranih pedesetih
4. Induktorski telefoni M56R
5. Najlonske prostirke u nekoliko kadrova... blink.gif
Mozda nekom to deluje irelevantno, barem u artistickom smislu, ali meni bode oci. Btw, ovaj nazoviglavniglumac M.M. je tragican po svim osnovama bee.gif

:cool:
 
Slaven777:
Pa dobro, ima li nekoga kome se film svidio?

I gdje su STRUČNE kritike?
Kliknite za proširenje...

Covek ne mora da bude konstruktor automobila da bi video kako mu neki auto prija u voznji, niti mora biti lekar da bi znao da li mu lek pomaze ili ne. Ovo je forum a ne on-line filmski casopis.
I naravno, film jeste dopadljiv ako se gledalac bazira samo na pricu i to ne sporim niti ja niti bilo ko. Rec je samo o rediteljskom podbacaju i to je to.
 
Gledala sam film juce i ne kapiram zasto ga skoro svi pljuju.
Meni se dopao! Ko me zna malo duze na ovom forumu shvata da ne kontriram ovakvim stavom, sve jesam samo ne kontras.

Nisam citala detaljno prethodne postove, recimo da sam letimice presla preko njih.
Primetila sam zalbe na montazu... nisam profesionalac u oblasti filma, to je tacno.
Ali mi je cudna tvrdnja da ima toliko gresaka u montazi, a da ih moze primetiti samo strucno oko :) Neko od prethodnih postera je napisao da je gledao film sa profesionalnim kamermanom i sad tvrdi pouzdano da je montaza losa.
Ima mnogo gresaka u montazi, ali mi obicni gledaoci ne mozemo da ih vidimo... ja to ne kontam. Tako neko "strucan" moze da tvrdi da je i bilo koji drugi film imao greske u montazi, samo to mi kao obicni gledaoci ne provaljujemo. Tako krupne greske u montazi bi primetio svaki filmofil, ne treba mu diploma.
Ja se bas pitam zasto ta gomila nasih strucnjaka ne napravi neki svoj film, koji ce biti odlican, umesto toga sto nam je kinematografija u buli.
Nek naprave strucnjaci svoj film, al' da nema greske u montazi i da bude skroz savrsen, nek vrate staru slavu domacem filmu, umesto sto pljuju filmove svojih kolega.

Licno stojim iza toga da je pored ovako jadne konkurencije medju domacim filmovima sada "Sv Georgije ubiva azdahu" DOBAR FILM!
Cak mu je vizuelna strana jedna od jacih.
Komentar da je film konfuzan takodje ne razumem, ja sam ga pratila s pola mozga i sve razumela... jos jednom ne shvatam cemu zalba.

Tacno je da nas film pljuje svetski a nase :) Ali nista u filmu nije daleko od istine.
Ako ljudi pricaju da je film los, jer im se ne svidja kako Srbe prikazuje... to nije razlog.

Meni se licno tri stvari nisu dopale u filmu- dvoje glavnih glumaca, Natasa Janjic i Milutin Milosevic.
Mislim da su mogli bolje odglumiti... da su sposobni naravno :)
Ali fakat je da mi sad imamo problem s generacijom bas mladih glumaca.
Treca stvar, koja mi se nije dopala- ako je vac ubacen lik Gavrila Principa u film i ako film raspolaze za ove prostore raskosnim budzetom, onda su bar mogli da urade bolje i grandioznije scenu ubistva Ferdinanda. Scena traje 5 sekundi, siromasna je i lici na skec.

Likovi nisu uopste neslojeviti.
Ko se zali na prikazivanje naseg naroda u losem svetlu nek malo bolje razmisli o liku Djordja (Ristovski).
Taj covek je savrsen u moralnom pogledu.
E sad, nisu oni mogli da izmisle da su glavni junaci naucnici ili plemici kad su zapravo ratni invalidi, stocari i seljaci koji zive na granici u jednom selu s pocetka ovog veka. Srbija je bila takva.
U selu mog dete u Sumadiji nije bilo ni jednog naucnika.

Takodje se ne slazem sa stavom da su nase zene prikazane pogrdno.
Pre ce biti da su muskarci prikazani pogrdno, ali samo u tom porodnicnom smislu i to u stilu scene kad Katarina kaze Gavrilu "umete da ratujete, a ne umete da volite i budete ocevi".
Imamo lik Gavrilove zene, koja je prava mucenica, odana, postena zena, stub porodice. Takve su bile nase cukunbabe. Nemojte da mislite da su im cvetale ruze, da nekad od muke nisu potegle iz flase, da nisu bile tucene, da se od muke nisu same udarale po glavi ili da su izgledale lepse od Gavrilove zene. To su bile mucenice u siromastvu, neznanju, neprosvecenosti, ratovima ... bas kao sto je lik njegove zene prikazan.
Onda imamo lik Katarine, devojke iz grada. O njoj mozemo duze da pricamo - zasto je sta uradila.
Ali eto imamo u filmu jednu edukovanu, emancipovanu zenu. Kakv je njen karakter, to je drugo pitanje, ali je po mom misljenju na neki nacin zrtva okolnosti i tog vremena, kao i svi ostali.
Dopala mi se ta paralela izmedju nje i Gavrilove zene, to jest srpske zene iz grada i zene sa sela. Kao i scena kad na kraju filma njih dve zajedno prebiraju po lesevima.

Moj licni stav je da ne mozete osudjivati likove ovakvih filmskih prica, jer je upravo i poenta u tome da su oni zrtve neceg viseg, sto nije ni u cijoj moci- zrtve vremena u kome su ziveli, a koje je za nas Srbe bilo fatalno- ratovi, siromastvo, nebriga vlasti za obicnog coveka, neprosvecenost...
To bi bilo isto kao da trazite extremno pozitivan lik u Tihom Donu :) Svi su sjebani kolektivno!

Licno su mi se dopale neke simbolike iz filma.
Poslednja scena kad decak ugasi svetiljku i kaze "deda me je naucio da hodam po mraku", zatim scena sa avijaticarem, pa na granici kad trguju sa Austro-Ugarima, simbolika sata koji kasni... mislim da se kroz film provlace ni malo naivna pitanja i metafore. Sto je dobro, bar po mom misljenju :)

I tacno je da tako idosmo u mraku kroz ceo XX vek. Tacno je da nam sat kasni, ali da se svaka sledeca generacija navikava na to.
Zato mi se film svideo. Ni jednog trenutka nisam videla razlog zbog kog mi se ne bi dopao kao celina.
Naravno, ne mislim da je ovo ne znam kakav biser nase kinematografije, ali sada bas i nemamo nista bolje.

Moja preporuka svima je da pogledaju film i sami procene. Manite i negativne i bilo kakve druge komentare. Mislite svojom glavom!
 
Poslednja izmena:
Slaven777:
Pa dobro, ima li nekoga kome se film svidio?

I gdje su STRUČNE kritike?
Kliknite za proširenje...

O filmu Sveti Georgije ubiva aždahu

Objavljeno: Sub, 21. 03. 2009. 10:55

PATETIKA BEZ PATOSA

Piše: Vladan Petković

SVETI GEORGIJE UBIVA AŽDAHU
Srbija/BiH/Bugarska, 2009, 120 min
Režija: Srđan Dragojević
Scenario: Dušan Kovačević
Uloge: Lazar Ristovski, Nataša Janjić, Milutin Milošević, Branislav Lečić, Bora Todorović, Zoran Cvijanović, Boris Milivojević, Bojan Žirović, Slobodan Ninković, Milena Dravić

Srđan Dragojević je, rečnikom sportskih komentarora, definitivno postao „tragičar“ srpskog filma. Ako biste prikazali filmove Mi nismo anđeli, Rane i Lepa sela lepo gore nekom neupućenom predstavniku „obične publike“, a zatim Mi nismo anđeli 2 i najnoviji Sveti Georgije ubiva aždahu, nikada ne bi zaključio da je prva tri i poslednja dva radio isti čovek. Onima koji su svesni Dragojevićevog puta nakon Lepih sela, kao i produkcionih „detalja“ Aždahe, ostaje samo da žale što je nekadašnji najveći talenat srpskog filma ostao kreativno potpuno prazan.

Aždaha počinje scenom iz Srpsko-turskog rata 1912. kada glavni junaci Đorđe (Ristovski) i Gavrilo (Milošević), zajedno sa budućim „škartom“ (ratnim invalidima) stradaju od turske granate. Gavrilo ostaje bez ruke a Đorđe ga sprečava da izvrši samoubistvo. Oni se vraćaju u rodno selo gde ogorčenog i beznadnog Gavrila čeka verenica Katarina (Janjić). Uskoro je Katarina, devojka iz Beograda koja se zaljubila u Gavrila dok je boravio u Beogradu pa je došla u selo za njim, Đorđeva žena. Epizodni likovi, sve ratni invalidi, provode vreme u mehani deda Alekse (Todorović), čiji su unuci Gavrilo i Mile (Cvijanović) šverceri koji iz Austro-Ugarske donose so, duvan i šta već ko poželi. Počinje Veliki rat (neubedljivom i nepotrebnom scenom ubistva Franca Ferdinanda), nova mobilizacija i bitka na Ceru. Vojnici na frontu se žale kako dobijaju vesti od kuće da im „škart“ krade kokoške i **** žene, iako to vidimo samo naglašeno u jednoj epizodi sa Borisom Milivojevićem. Čorbu je, naravno, zakuvao Đorđe, jer ga je Katarina još pre odlaska na front prevarila sa Gavrilom. Đorđevoj jedinici na Ceru je preko potrebno pojačanje i ono stiže u obliku upravo tih invalida na koje su se žalili.

Originalni Kovačevićev tekst, kao i gotovo sve što je napisao, jasno govori o Srbima i svim njihovim vrlinama i manama. U Aždahi se radi o gluposti i junaštvu (neko bi rekao da je to jedno te isto, i ne bi mnogo pogrešio) srpskog naroda i odnosu Evrope prema Srbiji. U filmu je čitava poenta svedena na deklamacije tih rečenica „u platno“, čime su samo površno naznačene, a metod je dobro poznat iz većine „patriotskih“ filmova: recite nam lepo, direktno, ako vam kojim slučajem padne na pamet luda ideja da bismo možda to želeli da shvatimo kroz neki dramaturško-rediteljski zahvat, batalite, mi gledaoci smo glupi i treba nam sve servirati sažvakano. Moguće je da je Dragojević želeo da tu tematiku predstavi na drugi način, stavivši u prvi plan melodramski ljubavni trougao Gavrilo-Katarina-Đorđe, u kom imamo dva tipična predstavnika muškog dela naroda, Gavrila koji, otkad nema ruku „više nije čovek“ (čitaj: muškarac), zatim Đorđa, koji „više nije Srbin“ otkad mu je umrlo dete, pa će mu se ime zatrti, a pritom ga i žena vara, i Katarinu, kojoj, bez obzira što je „sofisticirana“ žena iz grada, treba „pravo muško“ (čitaj: srpski seljak), ali kojoj se smučila uloga Srpske Majke koja rađa sinove da bi se radovala kad odu u rat- a pritom još nijedno dete nije rodila. Njen kontrast, i istovremeno ogledalo, je Gavrilova nova žena Jelena (gypsy-like Milena Predić) koja, puna prkosa i stida, ubija nerođeno dete opijajući se i pušeći u osmom mesecu trudnoće. Ona je žena sa sela od koje bi se s punim pravom očekivala uloga Srpske Majke, ali ona je, eto, odbacuje. Sve ove igre sa stereotipima su potpuno fake i Dragojevićev stav prema sopstvenom narodu i stanju nacije (pozdravio me Veran Matić) je iz filma nečitljiv, za razliku od potpuno jasnih i direktnih Lepih sela. Scena u kojoj nemački avion nadleće selo i njegov pilot (cameo samog Dragojevića) baca bombu valjda treba da pokaže njegov prezir prema Srbima, ali koji prosečni gledalac će ga prepoznati, sa maskom i avijatičarskim naočarama? Možda se nekadašnji vunderkind srpskog filma uplašio da, nakon Rana i Lepih sela u kojima je, zahvaljujući publicitetu koji je dobio od zabrana Miloševićeve vlasti, u trenutnoj nacionalističkoj klimi jasno kaže da prezire svoj narod (što je, s obzirom na narod o kom se radi, sasvim legitiman, iako moralno sumnjiv, stav). Ipak je ovo „projekat od nacionalnog značaja“ za koji je Koštunica dao četiri miliona evra, a Dodik 750.000. Neće Srđan da ugrize ruku koja ga hrani (vlasnik ruke se promenio, ali ruka i dalje radi isto). Sakriće se iza nemačkog aviona pa će, kad bude pogodnija situacija, da ukaže kako je to bio njegov subverzivni potez.

Vratimo se filmu kao filmu, zanatskim i tehničkim pitanjima. Kome se nije smučilo da gleda brkatog Lazu Ristovskog, biće prijatno iznenađen ulogom u kojoj ne igra (baš skroz) samog sebe. Uspeo je da izvuče neke momente koje dugo nismo videli u njegovoj glumi. Nataša Janjić kao Katarina izgleda upravo kako treba, i vidi se da se trudi da izbegne šmiranje, što joj u nekoliko navrata i uspeva. Milutin Milošević je, s druge strane, potpuno razočarenje. Čovek je markantan i to je sve. Drvenost njegove glume bliži se najvećim dostignućima Vuka Kostića (u nekim situacijama ga čak i prevazilazi), ali novu priliku ima već u Beogradskom fantomu koji očekujemo krajem meseca. Ostale uloge su potpuno fahovski raspodeljene: veseli, pevajući Boris Milivojević, pijani Srđan Miletić, naivni Goran Jevtić, grbavi Branislav Zeremski, televizijski Boda Ninković… I Zoran Cvijanović u netipičnoj ulozi (nedovljno razvijenoj za bilo pozitivnu, bilo negativnu ocenu), ali pod imenom Mile. Bora Todorović je iz cele kafanske ekipe osveženje koje žedno čekamo gledajući ostale, dok jedinu zaista upečatljivu ulogu igra Branislav Lečić kao krvožedni kapetan Tasić u bici na Ceru. Ovo je inače i najzahvalnija uloga u tekstu, inače pisana skoro za fon Štrohajma, ili u modernoj kinematografiji, Serhi Lopeza, i prilika koju je Lečić maksimalno iskoristio.

Dinamika i tempo filma su veoma problematični. Krivicu za ovo ne možemo svaliti na montažera Petra Markovića (od Čudesne galerije 1978, preko Šećerne vodice 1983, Ubistva sa predumišljajem, Lepih sela i Rana, do prošlogodišnjeg festivalskog miljenika Tulpana Sergeja Dvortsevoja, pokazao je da je jedan od najpouzdanijih srpskih montažera) jer su same scene generalno potpuno zaokružene, ali njihov raspored čini film mnogo fragmentarnijim nego što bi smeo da bude. Ta fragmentacija je, na primer, u Lepim selima bila više nego poželjna, sa flešbekovima iz kojih smo saznavali background likova, ali u ovom filmu joj nema mesta i stiče se utisak da je nehotična. Film je prepun krupnih planova, zapravo, pored nekoliko farova i kranova, sastoji se iz naizmeničnih snimaka lica Đorđa, Gavrila i Katarine. Melodramatika (ključni momenti između troje glavnih likova) je krajnje neuverljiva, pre svega zbog toga što se nijedna međuljudska situacija ne razvija, već je jednostavno data, tako da je teta-šminkerka imala dosta posla sipajući lažne suze u oči Ristovskog i Miloševića. Janjićeva je imala više prostora (i umeća) za facijalne ekspresije, pa njoj donekle i verujemo. Finalna scena masovne pogibije invalida na Ceru je bestidno patetična, i neodoljivo podseća na večitu bolest ex-Yu kinematografije u kojoj većina junaka bespotrebno gine na kraju filma jer reditelj i scenarista ne znaju šta će s njima, što je ovde potpuno obrnuto- jasno je da za potrebe ovog filma invalidi moraju da izginu. Ova inverzija je paralelna sa vrhuncima Lepih sela i Aždahe- u prvom slučaju nijedna smrt nije patetična, a svaka poseduje zdravu količinu patosa, dok je u drugom slučaju svaka smrt beskrajno patetična bez trunke pravog patosa.

Scenografija Miljena Kreke Krakovića je, kao i uvek, nepogrešiva, kao i fotografija Dušana Joksimovića, stalnog Dragojevićevog saradnika. Muzika Aleksandra Ranđelovića je funkcionalna i ne previše napadna, što je za svaku pohvalu kad se radi o ratnom filmu. Ali ovi umetničko-tehnički uspesi se gube u prijavljenom budžetu filma (između 4,5 i 6 miliona eura, zavisno od izvora i podataka o 1,5 milion evra za postprodukciju) i malo ko bi mogao da kaže da se taj novac vidi u filmu. Lična procena ovog kritičara je da ovaj film ne bi smeo da košta više od 1,5 milion evra. Uostalom, kao i svaki srpski projekat od nacionalnog značaja, Sveti Georgije ubiva aždahu je preskup, slabo upotrebljiv i skoro potpuno beznačajan.

3/10
 
Ovaj kriticar i ja se nikako ne slazemo :)

Icicu redom, kojim je on pisao.

Prvo uopste nisam tako shvatila sledecu stvar- napisao je da je Gavrilova zena ubila sopstveno nerodjeno dete njemu iz inata opijajuci se i puseci...
Ona se opijala, jer ju je on zanemarivao. Ozenio ju je jer "radi kao muskarac", kako je sam rekao svojoj ljubavnici. Nije joj pruzio trunku ljubavi i nije krio da voli drugu zenu.
Gavrilova zena se opijala od muke, a ne da ubije sopstveno dete. Pre se moze reci da su nebriga i ponasanje njenog muza krivi za smrt deteta.
Ja sam tako razumela... njegovo misljenje mi je nakaradno, al' dobro.
Ne znam kako covek moze da napise da je zena kriva kad jadna odrzava trudnocu u totalno nemogucim uslovima, muz je na oci vara, ignorise... pitam se ko ovde nipodastava zene, Dragojevicev film ili gosn kriticar.
Ovo gipsy-like je odvratan komentar. Pitam se koje novine su mu dozvolile da ga zadrzi.
Srpske seljanke nisu izgledale kao Andjelina Dzoli, bile su previse zauzete kucnim i poslovima u polju, nisu imale sminku i lepo odelo, a jos i ako su imale probleme u porodici dobijete taj gipsy-like izgled, kako je kriticar opisao.

Drugo, scena sa avijaticarem pokazuje Dragojevicev prezir prema Srbima, jer on igra avijaticara koji ih bombarduje?! U koju je skolu isao ovaj kriticar da mi je znati...
Scorsese u filmu Mean Streets ima cameo i puca na De Nira. To znaci da scena pokazuje njegovu real life mrznju prema De Niru? :)
Scena je zapravo ovakva- avijaticar nadlece podrucje i samo ga osmatra, jer je rat u najavi. Ne dira nikoga, jednostavno prolece tuda. Narod ga vidi i krecu da ga gadjaju kamenjem, da pucaju na njega i on onda baca bombu. Za mene ta scena predstavlja nase vecito cackanje mecke. Par "junaka" hoce da obori avion, dok pilot ide u izvidnicu i uopste ne planira da povredi ikoga, i onda ga izazovu da bombarduje selo. Scena slika nas mentalitet i ja tu ne vidim mrznju bilo koga prema sopstvenom narodu, samo kriticnost.

Cini mi se da bi ovaj film bolje prosao kod kritike da niko ne zna ko ga je rezirao, da se Srdjan nije potpisao, da je koristio pseudonim ili slicno, da je jednostavno mogao da se sakrije :)
Najvise pljuje reditelja i licno i kao realizatora ovog projekta.
 
Poslednja izmena:
Evo sta kaze Dubravka Lakic iz Politike.
Definitivno pre svega pristojnije napisana kritika od prethodno postovane. Takodje je i naklonjenija filmu.
Naravno, ne okiva ga u zvezde, ali je naklonjenija.

„Свети Георгије убива аждаху”, режија: Срђан Драгојевић, сценарио према истоименом позоришном комаду: Душан Ковачевић, улоге: Лазар Ристовски, Наташа Јањић, Милутин Милошевић, Предраг Васић, Зоран Цвијановић, Бојан Жировић, Борис Миливојевић, Бранислав Лечић... трајање: 120 минута, производња: Србија, 2009.
Крупни план за ратну драму
Предраг Васић као Ване сироче у филму „Свети Георгије убива аждаху” С. Драгојевића

Чудна је ствар тај српски менталитет. Када окрене на добро, записао је недавно Душан Ковачевић – рађају се велики људи: научници, лекари, писци, песници. А када окрене на зло – проради неконтролисана срџба, ирационални инат и зли, пакосни, лажљиви језици, и све се стави у службу звану „у корист наше штете”. У основи, о томе и јесте филм „Свети Георгије убива аждаху”, за који је, према истоименом драмском комаду, сценарио написао Ковачевић, а режирао га Срђан Драгојевић.

Мало ко о томе уме да збори као Ковачевић, експерт за Србе и српски менталитет (према његовим сценаријима настала су нека од највећих антологијских дела југословенског и српског филма), да упре прстом у мане и мањкавости, у потенцијално зло што у човеку прикривено чучи, без цинизма, а са много духа да сачини (траги)комедију због које се сами себи слатко смејемо.

До комичног и смеха Ковачевић стиже чак и тамо где они нису очекивани или подразумевајући – у сериозној драми, готово античкој трагедији – што у својој бити и јесте „Свети Георгије убива аждаху”. Ту узбудљиву, истиниту причу из праскозорја и самог почетка Првог светског рата, о оклеветаним мачванским сељацима осакаћеним претходним у балканским ратовима, што по казни бејаху мобилисани и одведени у прве борбене редове на Церу – и Ковачевић и редитељ Драгојевић причају кроз жанровску мешавину.

Трагични богаљи, ратни инвалиди, нису главни јунаци. Не. Они су у функцији античког хора који пружа корисне информације о спољашњим околностима главне драмске радње – љубавног троугла, о Србији у којој рат слови за пето годишње доба, о српском менталитету – и поганлуку и доброти.

Њихово трагично страданије, Драгојевић није умео, или није препознао да треба да искористи за катарзу. Таква прилика је отишла у неповрат. А била би то најмоћнија сцена његовог високостилизованог филма у којем је, додуше, показао широку редитељску ерудицију, посежући повремено и за цитатима из Кополине „Апокалипсе” (сцене шверца бродом преко Саве), или из филмова Серђа Леонеа (сцене сукобљавања главних јунака-супарника) и сл.

Ослонац у раскошним Булајићевим партизанским филмовима Драгојевић овога пута није тражио (као што је то чинио у „Лепим селима”). У „Аждахи”, нарочито у сценама рата и ратовања, мало је тотала, вишеструких планова унутар кадра, јуриша и скупих „масовки”. Уместо тога, Драгојевић се стилски опредељује за крупни план (доминира) који је, чињеница је, увек интимнији (и јефтинији), али не и довољан за посве успешну ратну мелодраму.

Срећом што је ту фантастична (и веома бројна) глумачка екипа. Опростиће ми и сценариста и редитељ, али „Свети Георгије убива аждаху”, пре свега, припада њима, а они део те славе треба да поделе са директором фотографије Душаном Јоксимовићем (стално надмашује себе), монтажером Петром Марковићем (спасава и што се спасти не може), сценографом Миљеном Креком Кљаковићем (више је урадио него што се у филму види), костимографкињом Марином Меденицом, аутором маски Халидом Реџебашићем и дизајнером звука Светоликом Зајцом...

Они су ти због којих се са релативном лакоћом заборавља на повремену редитељеву неодлучност на коју ће страну, на уочавање да преферира сцене са пуцањем, разношењем у ваздух или сакаћењем, у односу на оне у којима треба да се развије каква танана емоција или крхко људско стање. На пропуштање шансе да се још боље профитира од (у филму) констатованих екстрема – да смо ми као народ способни да видимо или само блато или звезде, а никако да погледамо право испред себе – у будућност...

Но, шта је ту је. Рекох већ да је главни елемент овог филма погибељан љубавни троугао, који чине Гаврило – младић обогаљен у претходним ратовима, Катарина – градска девојка која долази у село због њега, а удаје се за Ђорђа – локалног жандара чија опсесивна љубав допушта ама баш све, чак и прељубу, у то доба незамисливу.

Као Ђорђе, Лазар Ристовски је подарио своју до сада најбољу драмску улогу на великом платну. Његов лик као да не припада овом времену и простору. Он јесте и антички јунак и бог трпљења и ратни херој и патриота и човек испред свог времена, али и достојанствени заробљеник неузвраћене љубави. Хрватска глумица Наташа Јањић као Катарина је етерична, а моћна. Прави одабир за улогу модерне, образоване жене, са еротском али и менталном снагом, погубном за два снажна мушкарца. Ђорђев антагониста Гаврило, у тумачењу Милутина Милошевића, сведен је на праву меру с обзиром на диспропорцију између глумчеве наочите физичке појаве и његовог искуства.

Блистава звезда међу звездама је, од стране редитеља максимално искоришћени, малени Предраг Васић као Ване сироче, невини сведок свих догађаја у филму (чак и указивања Светог Георгија на небу), на чијем се лицу огледа сва трагика српског страдања у 20. веку.

Када погледате „Аждаху”, биће вам јасно и зашто Бранислав Лечић као капетан Тасић диже адреналин и филму и публици, зашто је сада Миле Вуковић Зорана Цвијановића другачији (играо је исти лик и у представи), каква је душа од човека Жоја рибар Бојана Жировића, и како су колоритни и потребни, свако у својој улози: С. Милетић, С. Нинковић, Б. Миливојевић, М. Андрејевић, С. Тимаров, Г. Јевтић, Љ. Бандовић, Б. Зеремски, М. Предић... Бора Тодоровић или Милена Дравић... Глумаца je овом филму више од 80...

Дубравка Лакић
 
Њихово трагично страданије, Драгојевић није умео, или није препознао да треба да искористи за катарзу. Таква прилика је отишла у неповрат
*
Уместо тога, Драгојевић се стилски опредељује за крупни план (доминира) који је, чињеница је, увек интимнији (и јефтинији), али не и довољан за посве успешну ратну мелодраму.

*
Ovo mi ne zvuci kao naklonjena kritika. U svakom slucaju, gospodja Lakic je naklonjena komadu a nenaklonjena samom filmu.
Sto se tvojih kritika na prethodnu kritiku tice, to se zove zamena teza. Omasila si poentu kritike, a zapravo ono sto si potom napisala zvuci suvise laicki.
 
svetovid:
Њихово трагично страданије, Драгојевић није умео, или није препознао да треба да искористи за катарзу. Таква прилика је отишла у неповрат
*
Уместо тога, Драгојевић се стилски опредељује за крупни план (доминира) који је, чињеница је, увек интимнији (и јефтинији), али не и довољан за посве успешну ратну мелодраму.

*
Ovo mi ne zvuci kao naklonjena kritika. U svakom slucaju, gospodja Lakic je naklonjena komadu a nenaklonjena samom filmu.
Sto se tvojih kritika na prethodnu kritiku tice, to se zove zamena teza. Omasila si poentu kritike, a zapravo ono sto si potom napisala zvuci suvise laicki.
Kliknite za proširenje...

Napisala sam da je kritika naklonjenija (od prethodno postovane)
Pa ja i jesam laik, cim nisam profesionalac :)
I moj post (samim tim) nije kritika, vec cisto moje misljenje o filmu.
 
Slazem se u potpunosti.

Evo jos malo kritike:

,,Инспирисано истинитим догађајем”

Претходних недеља низ полемика, у српској јавности изазвао је најновији филм Срђана Драгојевића ,,Свети Георгије убива аждаху”. Пре свега ту се мисли на истинитост и веродостојност историјских прилика, приказаних у филму које се дешавају у Србији на почетку I светског рата. Не желимо да улазимо у уметничку страну филма која је аутору дозвољена као ,,уметничка слобода”, већ да разјаснимо чињенице како би смо утврдили да ли сам филм може бити прихваћен као историјска истина.
,,Свети Георгије убива аждаху” је до сада најскупљи снимљен српски филм, коштао је око 4,5 милиона евра. Међутим нејасни су неки детаљи у вези костимографије и реквизита о којима се у једном тако скупом филму требало водити више рачуна. Српски војници приказани у филму одевени су у костиме, који представљају српску униформу М. 1908, али униформа српског наредника Ђорђа, чији лик тумачи Лазар Ристовски по битним детаљима уопште не одговара униформи српског наредника. Пре свега еполете на блузи по кроју не одговарају наредничким већ више сличе обичним војничким. Такође латице на крагни блузе које су у српској војсци представљале ознаку рода, особе која их носи су на његовој крагни тамно плаве боје. Црвена је била обележје пешадије, црна артиљерије а светло плава коњице. Оба детаља су у јефтинијем филму ,,Марш на Дрину” одлично одрађена. Кожна опрема, фишеклије су југословенске М.48 ни налик српским М.99. Официр, капетан I класе чији лик тумачи Бранислав Лечић опасан је опасачем на коме се налази пиштољска футрола, српски официри у I светском рату уопште нису носили опасаче,а пиштоље ће користити тек на Солунском фронту, до тада су користили револвер Наган М.91. Такође занимљива је сцена коју не би смо коментарисали, када жандарм Ђорђе попут шерифа опасује каубојски опасач, те опасаче није користила српска жандармерија а и нису били уобичајени у Европи.
Особа која је бирала оружје као реквизите за филм, на први поглед се види да изузетно воли оружје, стварно су приказани прелепи примерци ручног ватреног оружја једини је проблем што није приказано ни једно оружје које је стварно користила српска војска. Прво се појављује пиштољ Парабелум Р.08, стандардни пиштољ немачке војске у оба светска рата, конструисао га је легендарни Георг Лугер чија је мајка била Српкиња, тај пиштољ је и данас легенда, само никада није коришћен у српској војсци. Гаврило Принцип врши атентат пиштољем Браунинг М.1910/22, тај пиштољ ће од 1924 године бити стандардно оружје војске Краљевине С.Х.С.,познат је у српском народу под називом ,,Војнодржавни”.Гаврило Принцип јесте пуцао из сличног пиштоља Браунинг М.1910, чија су цев и дршка краће за 2 цм. Наредник Ђорђе користи револвер Webley, калибра 455 Webley, чак се у једној сцени одлично виде оригинални меци. То је био стандардни британски револвер од 1887 до 1963, али не само да није коришћен у српској војсци него је на овим просторима изузетно редак. Жандарми у филму користе дугачке немачке пушке Маузер М. 98 које временски одговарају тој епохи, једино што оне први пут долазе на територију Србије тек 1915, са немачком војском током Макензенове офанзиве. Пушке које користе српски војници су југословенске пушке Маузер М.24 које су се у Крагујевцу почеле производити тек 1929. године. Глумци и статисти са њима јуришају на непријатеља док су на њих натакнути југословенски бајонети М.48 са којих (иако је снимак доста таман, лепо се види) нису скинуте каније, вероватно да не би дошло до случајног повређивања учесника у сценама. На непријатеља се јуриша и са немачком бомбом „Stielhandgranate M.24“ иако је у току Церске битке српска војска једина војска у свету која користи ручне бомбе ,,Васићеве” М.12, остале војске их у наоружање уводе нешто касније. Занимљиво је да су чак и сабље кориштене у филму непознатог порекла, иако се српске сабље често могу купити на сајмовима антиквитета који се редовно одржавају у београдском хотелу Славија. Вероватно би и Војни музеј у Београду као и остали музеји по Србији радо учествовали у опремању глумаца и статиста у најскупљем српском филму, са ,,историјском” позадином.
Поред тога морамо напоменути да Гаврило Принцип није прешао границу сам на Сави, већ је са осталим припадницима ,,Младе Босне” уз помоћ српских граничара прокријумчарен на територију Аустро-Угарске преко Дрине.

Да ли је опис Церске битке веродостојан ? Церска битка је прва битка између српске и аустроугарске војске, вођена је на планини Цер од 16. до 20. августа 1914. Представља школски пример маневарске битке када се две војске након покрета изненада сукобљавају, тачније у ноћи са 15. на 16. август српска Комбинована дивизија неочекивано на падинама Цера долази у додир са аустроугарском 21. ландвер дивизијом која је на спавању. Битка се одвија у покрету тако да су постојали само ровови у виду заклона, ископани на брзу руку а не траншеи какви су представљени у филму, очигледно је сценографија инспирисана представама ровова на Западном фронту. Битка се одиграла у другој половини августа, када су могући пљускови али не и хладне константне кише које бојиште претварају у глиб. Такође битно је напоменути и детаљ бодљикаве жице испред ровова намењене запречавању. Током првог периода I светског рата, док је рат водила у Србији, српска војска није често користила жичане препреке иако је са њима сусрела у I балканском рату 1912-1913 приликом опсаде Једрена и Скадра. Коришћење бодљикаве жице постаће у њој уобичајено тек на Солунском фронту.
Мобилизација инвалида: Српска војска у I балкански рат 1912. године улази са пет дивизија I позива, пет дивизија II позива, Коњичком дивизијом, одређеним бројем пукова III позива и са шест прекобројних пукова. Прекобројни пукови нису били предвиђени планом мобилизације већ су формирани од младих људи, припадника I позива који су премашивали план мобилизације, било их је око 20000. Србија је у то време била једна од земаља са највећим наталитетом у Европи, по некима са највећим. Такође након Балканских ратова, осим проширења територије Србија добија и око два милиона нових поданика. На почетку I светског рата од I, II, V и VI прекобројног пука основаће се већ споменута Комбинована дивизија чија је улога била пресудна у Церској бици. Уопште све до повлачења преко Албаније 1915. године српска војска није имала проблема за мобилизацијом способних људи. Током 1915. године мобилисаће још пет нових дивизија које ће чинити ,,Трупе новоформираних области”, поред њих биће ту и ,,Кадровских” пукова чије су људство чинили војници на одслужењу војног рока. Управо је са X кадровским пуком, мајор Гавриловић извршио јуриш на Дунавском кеју 1915. године. Проблеми у попуни са људством појављују се тек на Солунском фронту, тада су правила за регрутне комисије ублажена, а такође се користе добровољци из Америке и добровољци Срби аустроугарски војници заробљени на Руском фронту. Инвалиди се нису мобилисали, поготово у не у време Церске битке. У Церској бици нису учествовале ни две дивизије из састава II српске армије која је носилац операција, Тимочка I позива која је била у резерви армије и Дунавска I позива која је остављена да штити Београд. I српска армија је тек пристизала на фронт око Шапца. Битка је била брза, маневарска тако да за тим јединицама није било потребе

Питање које се намеће гледаоцу филма је да ли су жене варале мужеве који су на фронту, са инвалидима који су остали код куће. То се дешавало пре, током и после I светског рата. Природа је природа, само што то није рађено искључиво само са инвалидима, већ и са свима онима који су избегли мобилизацију као разноразни забушанти, војницима чије су се јединице налазиле у позадини а након повлачења српске војске преко Албаније и са многобројним дезертерима и окупаторским војницима. То је уосталом одувек била индивидуална ствар сваке жене и зависила је од њеног карактера.
На основу наведених примера нека читаоци, сами просуде да ли је и колико је наведени филм у складу са историјском истином.


Руле
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top