ДЕО ПРВИ - ОДЕЉАК ДРУГИ
Бог у суштини
25. Лична својства Божанских Лица Пресвете Тројице
Јасно је учење Светог Откривења: Отац је Бог, Син је Бог, Дух Свети је Бог; то су три Лица једнога Божанства, због чега Православна Црква неотступно верује, исповеда и учи: Бог је један по бићу, а тројичан по Лицима; у једној недељивој Божанској суштини постоје три савршена и савечна Лица; Бог је у исто време и један и тројичан: вечно постоји као савршена Јединица у савршеној Тројици и савршена Тројица у савршеној Јединици. „Ми друкчије не можемо замислити једнога Бога, вели свети Иполит, него верујући при томе у Оца, Сина и Светога Духа... Ко би изоставио ма кога од њих, не би достојно прославио Бога, јер се Отац прославлю кроз Тројицу".[1] Бог је „единица тричисленна".[2] У једној нераздељивој суштини коју називамо Бог постоје три оделита Лица: Отац, Син и Свети Дух; заједничка им је суштина и сва њена својства, и зато имају једно заједничко име (δνομα κοινόν): Бог, Божанство,[3] а посебна су им лична својства. Једносушност њихова чини да је сваки од њих носилац целокупне природе Божанске, и да је сваки од њих — васцели Бог (δλος Θεός).[4] Изузетна и неизрецива надумност богооткривене истине о Светој Тројици и састоји се у томе што су три Лица Божанства у исто време и једносушна по бићу и различита по личним својствима. „Безначалное естество, и непредельное, вь Tpiexе познавается единствехь, Богоначальныхь Ипостасехь едино Божество, вь Отце, и Сыне, и Дусе".[5] Лично ствојство Оца јесте нерођеност (άγεννησία), јер се ни од кога не рађа нити исходи; лично својство Сина јесте рођеност (γέννησις), јер се вечно рађа од Оца; лично својство Духа Светога јесте исхођење (έκπόρευσις), јер вечно исходи од Оца. Стога је „сопствено име Беспочетнога — Отац, беспочетно Рођенога — Син, и нерођено Исходећег или Произлазећег — Дух Свети".[6]
Заједничко и једно у Тројичном Божанству јесте то што сва три савечна Лица имају једну исту суштину (το ταυτόν της ούσιας), једно исто дејствовање, једну исту вољу, једну исту власт, једну исту моћ, једну исту доброту. Свака од три Ипостаси је једно са осталима не мање него са самом собом, тј. Отац, Син и Дух Свети у свему су једно (κατά πάντα εν είσιν) осим нерођености, рођености и исхођења. Очинство је лично својство Оца, синовство — Сина, исхођење — Духа Светога.[7] У Тројичном Божанству заједничко (το κοινόν) је суштина (ουσία), а ипостас означава особеност сваког Лица (το ιδιάζον).[8] „И Оцу и Сину и Светоме Духу заједничко је: беспочетност и Божанство... Специфично пак својство Оца јесте нерођеност, Сина — рођеност, Духа Светога — исхођење".[9] Сва три Лица имају једну суштину, због чега су један Бог; али се међу собом разликују по личним својствима, због чега су Тројица. „Све што има Отац припада и Сину, осим нерођености; све што има Син припада Светоме Духу осим рођености. Α нерођеност и рођеност не раздељују суштину него се раздељују унутра у суштини".[10] Ми се клањамо, изјављује свети Григорије Богослов, Оцу и Сину и Светоме Духу, раздељујући лична својства (τάς Ιδιότητας) а сједињујући Божанство (ένοΰντες δε την Θεότητα); и не сводимо три Ипостаси на једну, да не би пали у Савелијев недуг, нити једнога Бога делимо на три разноврсне и несродне суштине, да не би пали у Аријево безумље.[11] „Отац није умањио себе, вели блажени Августин, да би родио из себе Сина, него је тако родио из себе другога себе, да је сав остао у себи и борави у Сину онакав какав је и сам; исто тако и Дух Свети, васцели од васцелог (integer de integro), не претходи Ономе од кога исходи, него je такав са Њим какав је из Њега, не умањава Га исхођењем, нити увеличава својим борављењем у Њему".[12]
Бити нерођен, рађати се и исходити, каже се: прво — о Оцу, друго — о Сину, трепе — о Светоме Духу, при чему се вечно чува несливеност трију Ипостаси (το άσΰγχυτον των τριών υποστάσεων) у једној природи и достојанству Божанства. Син није Отац, јер је Отац један, али је оно што и Отац; Дух није Син, ма да је од Бога, јер је Јединородни један, али је оно што и Син: Три су једно по Божанству ('εν τα τρία τή θεότητι), и Једно је три по личним својствима (και το εν τρία ταϊς Ίδιότησιν), те тако не постоји једно — у смислу Савелијевом, ни три — у смислу аријанске зле поделе.[13] „Свакако је сама Тројица један Бог (unus Deus); и тако je један Бог каогод што је један Творац".[14]
Основа је еванђелске вере: исповедати и поштовати Бога Оца, Бога Сина, Бога Духа Светога, три Личности, једно Божанство, нераздељиво у слави, части, суштини и царству.[15] Замислите, вели свети Григорије Богослов, Тројицу као један бисер, који је одасвуд исти и подједнако блиста. Ако се ма који делић бисера оштети, сва лепота његова пропада. Тако када омаловажавате Сина да би указали поштовање Оцу, Отац не прима ваше поштовање. Отац се не прославлю непоштовањем Сина. Поштовање Сина постаје поштовањем Оца. Ако омаловажавате Духа Светога, Син не прима ваше поштовање. Јер иако Дух Свети није на исти начин од Оцана који Син, ипак је Он од истог Оца (έκ τοϋ αυτού Πατρός). Или поштуј васцелу Тројицу, или је омаловажавај целу, да би био доследан себи.[16] „Када кажем: Бог, вели овај свети Богослов, треба да вас једновремено обасја једна и трострука светлост: трострука према својствима или Ипостасима или Лицима (κατά τάς ιδιότητας εΐτουν υποστάσεις είτε πρόσωπα), а једна — због суштине, то јест због Божанства (κατά τον της ουσίας λόγον, ειτουν Θεότητος). Јер се Божанство дели недељиво (διαιρείται αδιαιρέτως), ако се тако могу изразити, и сједињује се раздељиво (συνάπτεται δνηρημένως). Јер Божанство je једно у трима (εν γάρ έν τρισιν ή Θεότης), и три су једно (και τά τρία έν); у њима је Божанство, или тачније рећи: они су Божанство".[17]
Савршена Јединица свесавршеног Тројичног Божанства, својом неодољивом еванђелском истинитошћу и неуклонљивом реалношћу, јесте Светиња над светињама, у коју никада неће бити способан проникнути ум људски, ни у овом свету ни у оном. „Три су једно (τά τρία εν), али једно не ипостасју него Божанством. Јединица у Тројици обожавана (Μονάς έν Τριάδι προσκυνουμένη), и Тројица у Јединицу оглављена (και Τριάς εις μονάδα άνακεφαλαιουμένη), сва достојна обожавања, сва царска, једнопрестолна, свеславна, надкосмичка, надвременска, нестворена, невидљива, неприкосновена, недокучива, која једино зна какав је поредак у њој, а коју ми подједнако поштујемо и којој служимо, и која једина улази у Светињу над светињама остављајући сву твар изван".[18] „Тројица је заиста Тројица, али Тројица означава не набрајање неједнаких предмета него збир једнаких и равночесних, при чему назив сједињује оно што је сједињено по природи и не дозвољава да се распадањем броја разори оно што је неразориво".[19] Стога треба и једшнство Божанства чувати, и три Ипостаси исповедати, сваку са њеним својством.[20]
Ипостасне разлике у Тројичном Божанству, које сваку Ипостас карактеришу као апсолутну у најсавршенијем смислу, ни у ком погледу не ремете, нити деле, нити распарчавају, нити разједињују јединство Божанске суштине, пошто је суштина недељива. Свету Тројицу ваља замишљати не као три дела једне целине него као неразлучно сапостојање трију бестелесних Савршених.[21] Три су Ипостаси потпуно савршене, али је Тројица једна и нераздељива; сједињује се несливено (άσυγχΰτως), а као Јединица дели се недељиво.[22] Једна је иста суштина, једно Божанство у три Ипостаси, те свете Ипостаси не могу ни у ком случају претстављати три бога. Бог Отац, Бог Син и Бог Дух Свети једна су природа у трима Личностима (μία φύσις έν τρισιν ίδιότησι) које су савршене и себи довољне, бројно дељиве, али недељиве Божанством.[23] Вечно је и једно Божанство у Тројици (αιδιος και μία Θεότης εστίν έν Τριάδι); Божанска монада се не може делити у три божанства, да би се очувала и Божанска Тројица и Божанска μοναρχία.[24] Једно је Божанство и један Бог у трима Ипостасима.[25] „Кад год размишљам о једној од Испостаси, вели свети Дамаскин, ја је сазнајем као савршеног Бога (τέλειον Θεόν) и савршено биће; а када сједињујем и збрајам три Ипостаси, ја сазнајем једног савршеног Бога, јер Божанство није сложено него је у трима савршеним Лицима једно, савршено и несложено".[26]
Ипостасне разлике у Божанству не сачињавају саму природу него само оно што се односи на природу (περί την φύσιν, οΰ ταύτα φΰσις), јер је у трима Ипостасима једна природа, једно Божанство.[27] „У нас је један Бог, јер је Божанство једно, расуђује свети Григорије Богослов,... ма да верујемо у три Ипостаси. Јер није једна Ипостас више а друга мање Бог; нити је једна ранија а друга познија; нити се одвајају вољом, нити се деле у сили; нити се у њих налази ишта што бива у дељивих вештастава; једном речју: Божанство је недељиво у раздељеним Личностима (αμέριστος έν μεμερισμένονς), иту је једна светлост као што би била у три сунца која се садрже једно у другом.[28] Отуда, када гледамо на Божанство, на Први Узрок, на Монархију, онда оно што ми схватамо јесте Једно; али када гледамо на Испостаси у којима је Божанство, и на Оне који вечно и равнославно имају своје биће од Првог Узрока, онда обожавамо Три...[29] Свака од Ипостаси Божанства једно је са осталима не мање него са самом собом због истоветности суштине и силе".[30]
Три Божанске Ипостаси су један Бог јединством суштине; Оне владају њоме потпуно и савршено једнолико Ипостаси су нарочити начини троличног постојања (τρόπον υπάρξεως) једне и исте Божанске суштине.[31] Ипостасна својства су у Божанству вечита, неизменљива, непреносива са једне Ипостаси на другу: Отац није лишен нерођености зато што је родио Сина, нити је Син лишен рођености зато што је од Нерођенога, нити се Дух Свети претвара у Оца или у Сина зато што исходи или зато што је Бог; јер је лично својство неизмешьиво, иначе како би могло остати личним својством када би се преносило и мењало?[32]
molim za odgovor
