Naravno da ne postoji univerzalna skupnost, egzistencija ima samo partikularnosti, koje se medjusobno prozimaju i menjaju, sto nije dovoljan uslov za univerzalnu skupnost.
Istinskoj univerzalnosti nije potrebna pomoc ljudskog apstrahovanja ili stvaranje ideja...cim postoji potreba za tim, da se zaokruzi nezaokruzeno to je okamova ostrica.
Tako su i svetski duh, metafizicka volja i slicno samo mistifikacija
realnosti, koja inace ne pokazuje ni brojcano ni u moralnom smislu nikakvu celovitost.
Ono sto nam se prikazuje kao deljivo takvo mora biti i po sebi i za nas (ne geometrijski).
A mozemo i idealisticki. Kretanje samo za sebe ne poznaje nikakvo kretanje, dakle kretanje nije kretanje.
ipak ne!
Ali toga se ni ljubo nije oslobodio.
I on stavlja subjektivnost na mesto materijalne supstancije i iz te pozicije vice i sudi.
Kako da verujemo ako ipak znamo da nije u toj poziciji vec samo misli da jeste?
Al time se hrani (la) citava metafizika, ona nije nista drugo do meditiranje pojmovima.
Naucno gledano mi imamo potvrdu sila, potraga za njenom tajnovitom stranom je napustanje realnosti svake sile i spekulacija u umu.
Egzistencija izvan mnostva i jednosti je iluzija uma. Sredina, dakle ne moze biti apsolutna ako ponistava suprotnosti, jer stvar koja nema neki kvalitet (a ono sto
samo deluje da nema kvaliteta neodoljivo privlaci, jer oslobadja odgovornosti) ne moze ni da postoji, da bi nesto imalo vrh to nesto mora uzeti stranu a ne unistiti ili ujedinjavati suprotnosti. Cim trazis sredinu nadilazenja recimo dobra i zla automatski biras (nesvesno) negativnu stranu, jer pasivnost pripada darkside-u i kaylo renu
.
Sve sto nam postaje imanentno i ukazuje nam se mora biti ili aktivno ili pasivno, nema srednjeg kereca, takav kerec je zaista izmisljotina, kako bi Hegel rekao apstrakcija, koja je otisla u krajnost.
A upravo taj kerec i namece ideju nesaznatljivosti.
Filosofski Godo je uvek samo izmisljena ideja, kreirana po liku covekovom, pomocu koje se covek divi samom sebi, jer umesto odnosa i opstenja sa drugim, za sta je potrebno iskustvo i prisutnost drugog (ti bi rekao verifikacija) u ideji vidi jedino napredak sopstvenog mudrovanja. Prema ideji se ne moze imati odnos. Tako da odmah imamo direktnu vezu introvercije i idealizma.
Drustvena verifikacija ima jednu slicnost sa molitvom a ona se sastoji u tome sto i jedno i drugo da bi moglo da funkcionise zahteva kao preduslov odstranjenje mastarija i slika iz glave.
Tamo gde je mastarija nestaje dodir sa iskustvenim stvarima i obrnuto.
