Moja baka je imala poštapalicu "Bože, sačuvaj mi pamet" i ja to često koristim kada razmišljam o tome da će se moji sinovi oženiti i imati porodice. Da ostanem normalna, da isto razmišljam kao danas, i da im pričam ono što im pričam i sada. Da kada se ožene, to će biti njihova primarna porodica, da gledaju u svoje žene i decu, sa njima da planiraju svoj život, a mi ćemo pomoći koliko god budemo mogli. Već sam pisala o tome ovde, ako ne budemo mogli drugačije da im rešimo stambeno pitanje, plaćaćemo im stan, samo da oni imaju svoj mir, i mi svoj.
Ja živim u zajednici, prilično harmoničnoj, ali vrlo dobro znam koliko je truda potrebno sa obe strane za postizanje i održavanje harmonije. Ne želim da kroz sve to prolazim još jednom, naročito jer imam svekra, svekrvu i zaovu, pa bi se moje buduće snaje morale i sa njima uklapati. Mislim, stvarno je previše, pa da budu najbolje i najtolerantnije na svetu.
I još nešto. Ja imam žive roditelje, mm takođe. Svaki rođendan mojih roditelja me užasne kada pomislim koliko godina imaju, a stari su, jer su mene rodili kada su imali 31 godinu. Svaek godine idemo na Sv. Savu na ručak kod njih, jer je moj tata Sava, i ja svake godine mislim da je možda poslednji svetosavski ručak u mojoj rodnoj kući. I uvek me to rastuži. Tako da ne mogu da mislim kada će mi umreti svekar i svekrva, jer i oni imaju decu, i njihovoj deci je stalo da oni žive što duže. Možda bi meni bilo lakše, možda bolje kada njih ne bi bilo, ali to bi bio gubitak za mm i njegovu sestru, pa ni ne razmišljam u tom pravcu. Volela bih da i jedni i drugi dočekaju da ožene svoje unuke, da dočekaju praunuke, ne mogu to želeti samo mojim roditeljima.
I ne želim da neko sutra dođe u "moju" kuću, i kada nas vidi sve tako na gomili poželi da što pre nestanemo, da bi njemu bilo bolje, lepše, komotnije...
fali tebi nesto....
.
eeee
