Pa, ovako, hajde realno da sagledamo... ili bar da pokušamo.
Istina je da su babe i dede svoju decu izvele na put, porasle, kako to neko ovde reče. Da je po pravdi, ne bi trebalo da imaju OBAVEZE prema unučićima. Medjutim, šta je sa onim delom koji ne spada u obaveze, kao što je ljubav prema unučetu, briga za unuče, želja da se provodi vreme sa unučetom...?
Najbolje se ilustruje kroz primer, pa da pokušam.
Leto prošle godine, moja curica je tada imala 3 meseca. Oko ponoći muž i ja krenuli da legnemo, i naravno, pre nego ću poći u krevet, nagnem se preko kreveca da poljubim dete. A ono izgore, kada smo izmerili - o'ladili smo se iako je bilo preko 30 stepeni napolju. 39,8!!!! Ok, saberemo se, oteramo paniku i latimo se odeće, šta drugo nego voziti bebu u hitnu. Čim smo sišli dole, čim je čula vrata, svekrva je već viknula iz sobe i pitala - šta je to, gde ćete vi? Kažemo joj, svakako da ne bismo otišli da nekome ne kažemo, tim pre što smo gore ostavili usnulo drugo dete ( koje joj nije unuče i nisam ni očekivala da ga pripazi, kao što i nije ), a i prosto je normalno da ih obavestimo, bar ja tako mislim. Živce nam je pojela da krene sa nama, zaboga, pa kako ćemo nas dvoje sami, pa šta ako nešto treba, pa ako ne razumemo doktora, pa ako traži doktor neke podatke...
Kao da smo ometeni u razvoju. Na kraju nije krenula sa nama, mm nije dao.
Dr konstatuje da je verovatno virus, ali da je dobro što smo došli, jer je temp kod tako malih beba potencijalno jako opasna, a i daće antibiotik, iako realno nije potreban, ali da zaštiti organizam koji je sada podložan i bakterijskoj infekciji. Ok, podignemo mi antibiotik, kupimo i febricet i špric ( špricem mi je najlakše dati bebi lekić ). Kako je prolazilo vreme i nastupalo olakšanje jer detetu nije ništa, samo virus zakačila, tako smo mi sve više gubili snagu. Izduvavali smo se kao baloni.
Dodjemo kući, ispričamo svekrvi šta je... i ona kaže - dobro, onda idem ja sada u krevet. Nas dvoje
Otprilike - čekaj bre ženo, pa sada nam trebaš, jeste to naše dete ,ali trebalo bi da nam se nadješ, troje si digla, nama je ovo prva beba
Ipak, ni jedno od nas ništa nije reklo, samo smo otišli gore, u naš stan. Srećom, mališa je spavao, i pojma nije imao ni da smo mi išli negde, iako sam ga ja probudila pre polaska i rekla da idemo, dete nije ni registrovalo.
Ta noć je prošla.... jedva nekako. Detetu temp nikako da spadne, ja se zaebala pa dala duplo veću dozu amoksicilina ( dr je napisla 2,5 ml, ali ono 2 je bilo tako nečitko, da mi se učinilo da piše po 5 ml ), pa kada sam shvatila šta sam uradila, opet napad panike, zovi hitnu, pitajj šta da radimo. A ja se tresem, znam šta je anafilaktički šok, preživela sam ga i tresem se u panici šta ako se to njoj desi
Celu noć nosaj, pevaj, meri temperaturu, tuširaj, poji, doji... a napolju paklena vrućina... a mi sami, uplašeni i zbunjeni.
Ujutru ode mm na posao, bez da je minut odspavao, kao ni ja, probudio se i mališa, pa ceo dan sa dvoje dece, jedno bolesno, a drugo nestašno, i ručak i pelene i sve ostalo... babe, dede, tetke - nikoga nema do 4 popodne. Došao mm, pita - jel bila baba, kažem - nije. On pobeleo, vilica stegnuta, lud od ljutnje i očaja i neverice. Kaže - nisam ni mislio da jeste, eno je dole, sprema rodjendan prijateljevom unuku!!!
Pravi kiflice i kolače!!!
I tako... kada je trebalo pokazati se pred svetom, pred doktorima, kada je trebalo pokazati sliku srećne porodice, oči nam je iskopala da ide i ona. A kada su se vrata zatvorila.... hebite se kako znate, to je vaše dete, a ionako me niko van kuće ne vidi...
I tako je i dan danas. Sami smo i mi, i njeno unuče, koje je voli, breee, ja nisam videla da dete više kuka za babom i više je doziva i više joj se obraduje... a ova je čvokne u obraz i odgurne odmah potom - idi kod mame, ja imam posla....
Da... obaveze nemaju, i ne treba da imaju, ni jedna baba, ni jedan deda. Ali kada nemaju ni srca, ni osećaja.... e to je tuga...
Moj advokat trazio izuzetje sudije zbog pristrasnog vodjenja procesa i nekih tralala, sta li je napricao, pravnih zavrzlama i reko mi da je sad reshio od srca da istera proces do kraja na sto vecu njihovu stetu jer su pokvareni ko mutjak. Zanimljiva je okolnost da je taj advokat stvarno vrhunski u svojoj struci i poslovican covek i da je bio jako dobar prijatelj sa mojim pokojnim muzem i ne moze da veruje covek sta se ovo desava sa tim budalama protiv kojih me zastupa.
a jutros dobro nisam
otisla je pesaka dusa me boli ..ne trebaju joj ni deda ni baba ..bolje da ih nema..
ali i ja se sa Mirkom slažem uz dodatak: ne bi taj muž baš toliko trebao da ćuti, da je obrnuto, da žive u njenoj kući i da se njeni roditelji tako ponašaju prema malenoj, čisto sumnjam da bi ona ćutala i dopustila SARMU ZA DORUČAK, ma daj čoveče, ni ja ne bih sarmu za doručak jela.