Samopouzdanje/samopostovanje (self-confidence) je vera u sopstvene sposobnosti i vestine, tj sposobnosti prilikom izvrsavanja raznih zadataka i vestina, i uglavnom je specificna za odredjene zadatke, npr neko moze biti vrlo samopouzdsn kad treba voziti traktor, ali ne i kad treba voziti kamion, ako nema iskustva i vestinu.
Samopouzdanja moze biti premalo i previse, slicno kao kod hrabrosti koja je zlatna tacka, a kukavica jedan a nepromisljenost drugi ekstrem- efekti ce biti slicni i kod premalo i previse samopouzdanja.
Тако је.
Сваки појединац поседује одређени број способности ( "квантитет" ) и свака од тих способности је на одређеном нивоу развитка ( "квалитет". )
Осим тога, сваки појединац поседује и перцепцију ( = мишљење = слику ) о том аспекту свог постојања одн. које способности поседује и на ком ступњу развитка.
Висина самопоуздања се односи на квантитет способности и њихов квалитет. Високо самопоуздање може да значи да имаш много способности на нижем ступњу развоја или да имаш мало али на високом ступњу развоја. Ниско самопоуздање значи супротно.
Осим висине, самопоуздање има још једну особину а то је реалност истог одн. мера колико стварно поседујеш способности које сматраш да поседујеш и колико су заиста на нивоу развитка на којем мислиш да јесу. Превисоко самопоуздање је самопоуздање које је нереално високо тј. оно које карактерше мисао да можеш боље него што је заправо случај. Прениско је оно које је нереално ниско тј. које карактерише мисао да можеш мање него што заправо можеш. Реалност самопоуздања може да буде и мешана тј. самопоуздање може бити превисоко кад је у питању један скуп способности а прениско кад је у питању други.
Ароганција није ништа друго него превисоко самопоуздање и сама по себи није нешто нарочито страшно. Проблем настаје кад се укомбинује с неким другим негативним особинама као што је тврдоглавност.
Тврдоглавост је настојање да се нека или сва постојећа уверења очувају по сваку цену. Ја њу делим на пасивну и активну. То је моја подела, није званична. Мислим да нема званичних термина којима бих могао да опишем ове појаве па сам приморан да смишљам и користим своје.
Пасивна тврдоглавност се огледа у томе што особа, осим што се активно не преиспитује, одбија да чује и размишља о супротним мишљењима када дође у контакт с њима. То је блажа варијанта тврдоглавости али опет поприлично исцрпљујућа посебно ако особа поседује аутоматизме који је мотивишу да се преиспитује ( ту онда мора да се уложи додатан труд да се сви ти аутоматизми погасе. )
Активна тврдоглавост се огледа у настојању да се постојећа уверења, не само очувају, већ и ојачају прикупљањем доказа за њих ( док се сви докази против максимално избегавају. )
Код нарциса је присутна ароганција у комбинацији са пасивном и активном тврдоглавошћу. Та потреба да им се други људи диве, например, је само начин да им се ојача убеђење да су што би волели да буду.
Интересантна ствар код нарциса је то што они заправо
мрзе себе. Оно што воле је заправо оно што би волели да буду а нису. Воле идеал али не и реалног себе.
Нарцис настаје тако што узмеш човека и научиш га да се стиди онога што јесте до те мере да добије жељу, не само да се промени, већ да се промени немогућом брзином, што као последицу има то да не долази до реалне промене ( човек не престаје да буде оно чега се стиди и не постаје оно чега се не стиди ) већ до промене његове слике о себи. На крају добијаш глумца, лошу копију оригинала, који мисли да је постигао оно што је хтео.
Нормално је да човек има жељу да буде бољи него што тренутно јесте -- није нормалан ни супротан став по којем је особа задовољна оним што тренутно јесте -- али је потребно имати и реалну слику о резултатима свог труда. И свакако није добро стидити се или презирати себе.
