A onda, osvanuo je dan pun iznenađenja.
Istraživač je uleteo u sobu gde je bio i moj kavez i viknuo je:
„Formule su gotove, sve se sklopilo!! Vreme je da vilu pokažemo narodu!!“
A onda je prišao kavezu i ustuknuo. Ognjen je ćutke stajao pored njega. Istraživač je povikao:
„Pa šta je ovo!? Ona uopšte više ne liči na vilu!! Rekao sam ti da vodiš računa o njoj! Gledaj je, lice joj je pegavo ko u obične devojčure, koža suva, kosa bez sjaja, krila su otpala!! Samo sedi u tom ćošku i tuguje! Niko mi neće verovati da je to vila! Govori, šta se to dešava!!“
Ognjen je prvo uzdahnuo i rekao:
„Pretvorila se u čoveka.“
„Kako to?!“ zajapurio se istraživač, „Ali to se nikako ne uklapa u moja istraživanja!“
„Vile žive od svetlosti sunca i vode. Ali zaboravili smo jednu bitnu stvar. Njima je potrebna i sloboda, inače uvenu. Njoj nedostaje pesma ptica, zvonak smeh njenih drugarica, radost... Nekada su svi bili vilenjaci. Međutim, jedna grupa vilenjaka se odvojila, nisu im bili dovoljni darovi Šumske Majke, počeli su međusobno da se uništavaju...u kosti im se uvukao strah koji ih je na kraju pretvorio u – ljude. Uzmi vili slobodu i onda će se pretvoriti u čoveka, baš kao što su se nekad naši preci vilenjaci pretvorili u ljude. To je važna činjenica koju si zaboravio da uzmeš u obzir prilikom istraživanja. Sada je Hana čovek, i ti tu ništa ne možeš!“
„Hana!!Hana!!“, vikao je istraživač „On joj je čak i ime dao!“, povika, uhvativši se za glavu. Oštro je pogledao mene, zatim Ognjena i rekao:
„Niko ne sme da zna za ovaj moj promašaj; ubiću je i zakopaću je, ko da nikad nije ni postojala.“
Izrekavši te strašne reči, izleteo je iz prostorije, očigledno da pronađe neko sredstvo da me usmrti. Ja sam zadrhtala, ali Ognjen nije ni časa časio.
Otključao je kavez i snažno me zgrabio za ruku i povukao iz kaveza, zatim iz kućice. Srećom, istraživač se baš tada negde izgubio. Popeo je i sebe i mene na konja koji je galopom krenuo da juri ka šumi. Drhtavim rukama sam se držala za svog spasioca, osećajući kako mu srce snažno lupa, uporno u tome da mi ulije hrabrost. Privila sam se uz njega i osetila nešto sasvim novo.. iz očiju mi se voda cedila i kvasila nam odeću. Čudne su te ljudske osobine. On mi je povremeno šaptao „Hana!“ kao da će me sam zvuk tog imena umiriti..
Konačno smo stili do šume i sjahali smo.
Čim sam se približila njoj, osetila sam novu snagu. Koža je počela da mi gori i shvatila sam da je sve prozračnija i prozračnija. Osetila sam da mi na leđima niču nova krila. Šumski vetaru meni je budio život. Okrenula sam se ka Ognjenu, a njegove vlažne oči su me presekle.
„Pođi sa mnom“, rekla sam mu. „Shvatio si tajnu čoveka- vilenjaka i njegovog nastanka, što ni sama nisam znala. Sigurna sam da možeš vremenom da se potpuno preobraziš u vilenjaka.“
„Ne,“ Ognjen je plakao, „Idi, budi slobodna, ti divno biće.. Ja sam suviše ogrezao u ljudskost, ne verujem da mogu da se toliko preobrazim.“
U kontaktu sa Šumskom Majkom, već sam počela da stičem snagu i mogla sam da osetim predstojeći tok. Nasmešila sam se.
„Kad poželiš da zagrliš svoju Hanu, ti dođi ispod hrasta gde sam bila uhvaćena. Čekaću te.“ I čvrsto sam ga zagrlila. Dva srca, ljudsko i vilinsko su se stopila u jedno.
Teška srca, i mokrih očiju Ognjen se odvojio od mene i krenuo natrag, da se suoči sa besom svog gazde istraživača. Verovatno će mu ispričati neku od neverovatnih priča kako sam se pretvorila u leptira i odletela; ljudi će pre u to poverovati nego u činjenicu da su i sami bili vilenjaci. I meni su oči suzile (čudan li je taj ljudski osećaj) dok sam gledala za njim...
..a onda sam se okrenula i utrčala u Šumu, gde su me dočekale moje sretne drugarice i meni u čast zaigrale vilinsko kolo...
Posle ovog događaja će se svakako pripovedati razne legende. Ali najpoznatija govori o tome da se nakon izvesnog vremena u šumu povukao izvesni Ognjen, pomoćnik propalog istraživača, i malo malo, pa ga vide kako igra u kolu sa vilama, potpuno srećnog i ni malo preplašenog. Nije im baš jasno šta se s njim dešava, i pretpostavljaju da je poludeo, odbacivši ceo svoj prethodni život; ali tu i tamo kad ga neko sretne, ne mogu da ne primete blažen izraz njegovog lica. No naravno, to je samo plod mašte lokalnih seljaka.
A prava istina se može naći negde pored vilinskog potoka, pod svetlošću Meseca...
Autor: Valeria
.
.. i sama često prepoznam taj titraj suptilnog u onima koji me okružuju 
