najvise se plasim oversized chavkice
Znam, ali zato postoje DNK testovi pa me toliko i nije briga.
Znas li da bih, koliko sam tolerantan, cak bio u stanju da prihvatim i "Open Marriage" ili "Friends with benefits" kombinaciju pod uslovom da ne budu neke nenormalne lazi i da se tacno zna ko sta radi kada su deca/kuca/posao u pitanju. Finansije razdvojene i sve funkcionise normalno.
Kod mene je dugo vazilo pravilo NAJEKSTREMNIJE TOLERANCIJE: "Moze sve sto nije opasno!".
Moja glavna dilema je da li ce mi moj ovakav stav doneti dobro ili lose u zivotu? Sta ti mislis?
najvise se plasim oversized chavkice
u sluchaju iste moro bi da se koristim pomocnim srectvima, da pobegnem ili da pribegnem vodjenju ljubavi u guzu. niti jedna od opcija mi ne lezi i kategorichki odbijam da pribegnem istima!
Već sam postovala, ali sam juče dugo u krevetu pred spavanje razmišljala na ovu temu, čega se ja sada zapravo bojim?
Bojim se, da se opet lažno predstavljaju, pričaju prazne priče, baljezganje o praznim obećanjima...Bojim se izdaje. Da neće bitu tu, kada mi bude najpotrebnije. Bojim se izgubljenog vremena. Bojim se da budem povređena na najgnusnije načine, kroz uvrede, ponižavanja, omalovažavanja , obezvređivanja onoga šta jesam.
Bojim se, da me ne (za) voli, zbog mene, kao mene. Da se iza svega ne kriju neke zadnje namere, ciljevi, gde ja uopšte kao biće nisma važna i gde se ne pita šta košta - da me nema.
Bojim se, svega toga. I sada se boji sebe, što se svega toga bojim. Nekada nisam. Danas sam...gde si svi miševi. Dok ne postanu lav. Kakav lav? Strašan lavić
Sve to još jednom, da se ponovi...ja ne bih izdržala. Ovo beše pukom srećom, slučaja. Meni ej to strano, ja ne umem i ne znam da se nosim s tim. Moj je senzibilitet sasvim drugačiji. Tu nema šanse da možeš izvući glavu živu, a da ostaneš čista u duši. Ako i bude, bude na račun nečega, u vezi, tebe, kao ličnosti.
Toga željna nisam. Eto, ako su to strahovi...jesu. Moji su.
Ne ponosim se time, ali šta je tu je.
Biće bolje.
Jednog lepog i sunčanog li dana...
Pričam otvoreno. Ko pristupa svemu bojažljivo, a ipak otvoreno, ali ne tako više sigurno, nego jednostavno krajnej istraumirano. Ja zaista govorim, kako osećam. Ti misliš, da ja ne bih volela, da ga se oslobodim? Da pucnem prstima i kažem: "Hip, hip, hura, Jeko, bravo, ne bojiš se više toga. " A sutra kada mi se neko pojavi, da bude tuta muta. Ccc. To nije rešenje. Znam ja da to mene koči, imam taj neki sada odbrambeni mehanizam i oko Kineski zid i ne uspevam da spustim gard. Možda ako naletim baš na nekoga ko će mi dati vremena i biti pažljiv. Ko mi neće šiziti i pi...pi...pi*diti ajde , ajde se otvori, Jelena. Kao da ja ne bih. Da živim životom od pre. Ali, ne ide, pa ne ide. Još uvek, ne.
Pretpostavljam, da i takvi negde postoje. Možda sam suviše slušala, reči koje obećavaju šta ne osećaju, možda mi malo ponestalo strpljenja da čekam da se pokaže dobrim lažno ili lažno dobrim... pa sada ne umem da (na) pravim razliku, između lažnih i pravih. Ne umem to da objasnim. Da se ne shvati pogrešno...jednostavno se bojim. Da se ne ogrešim o nekoga ko zaista možda bude mislio tako kako govori, a ja ne prepoznam, pa da još ne napravim, gore, recimo i takvog ispustim. Bojim se da ne pogrešim u proceni. Deluje sada klinački, ovo što ću da pitam, ali kako da prepoznam recimo sutra, baš tog koji misli, šta govori a ne još jedan koji lažno obećava? Da li razumeš na šta mislim?
E, barem da misleh samo na sebe, danas ne bih bila, tu gde jesam. Na men, je recimo takav ostavilo trag, da se ja sada osećam kao neko jagnje u koži nekog miša.
