Чварков Ђорђе
Primećen član
- Poruka
- 965
Čekanje je najgore. Nešto neminovno. Kad umre neko poznat, pa piše u novinama "Umro posle kraće-duže teške bolesti." "Pozlilo mu u 20. sati" Meni se smrkne pred očima, odmah zamislim te ljude kako su se patili i plašili tokom te duže ili kraće teške bolesti. I to "pozlilo". Samo sebe zamislim kako mi pozli, i onako dok se teturam i padam, uhvatim se za neku najnebitniju policu ili figuricu u kući, na koju nikada nisam obraćao pažnju ni kad čistim prašinu, i tako dole padnem i tresem se dok se ne ugušim konačno. To je samo jedan od mogućih scenarija.
Nešto si kao malo srećan kao derište, mada i tada kada sam bio obavešten da ću morati i ja da umrem, oh moj svet se srušio, morao sam da sednem i popijem čašu vode sa šećerom da dođem sebi.
Šta posle dolazi kao mladost, jaka mi mladost, svima samo seks smisao života i jurenje žena po nekakvim zagušljivim podrumima, i kad na takvu feštu odem, i tamo samo mislim kako će svi pocrkati. Nego kad si mlad, pomisliš ajde daleko je još starost i bolest, pa se kao tešiš, ali vreme leti, skoro je zastrašujuće koliko leti. Tako da ne znam kako ću da se tešim ako doživim neka starija životna doba.
Sve u svemu, stanje redovno, depresija.
Ono što mene zanima, kako se vi nosite sa tim problemom, samo ignorišete? Ja bih voleo da mogu to da ignorišem, ali ono, ne mogu, jer sam poremećen. Ili ste kao hrabri, što ne mogu da shvatim.
Više puta sam zaključio da nisam trebao da se rodim, jer kad se rodim, onda moram da se gušim i padam i uhvatim za policu i porušim stolice i figurice okolo i da se tresem dole u lokvi fekalija koje ću da ispuštam. Da se nisam rodio, bleja, jednostavno me nema. Tako da svako ko rodi dete, on ga je zapravo i ubio. Samo se toj deci ispere mozak kako je sve super i fino, ali na kraju svi shvate da su od života imali samo nekolicinu srećnih trenutaka, a ostalo je samo sivilo, blato, napor, ubijanje vremena, strah i bol. Jesam vas bacio u depresiju? Join the club. I to sve ovo dok sam, hvala Bogu, zdrav i prav. Ne dao Bog da me strefi nešto, kakav sam nikakav, ili bih poludeo, ili prosuo sebi mozak.
Nešto si kao malo srećan kao derište, mada i tada kada sam bio obavešten da ću morati i ja da umrem, oh moj svet se srušio, morao sam da sednem i popijem čašu vode sa šećerom da dođem sebi.
Šta posle dolazi kao mladost, jaka mi mladost, svima samo seks smisao života i jurenje žena po nekakvim zagušljivim podrumima, i kad na takvu feštu odem, i tamo samo mislim kako će svi pocrkati. Nego kad si mlad, pomisliš ajde daleko je još starost i bolest, pa se kao tešiš, ali vreme leti, skoro je zastrašujuće koliko leti. Tako da ne znam kako ću da se tešim ako doživim neka starija životna doba.
Sve u svemu, stanje redovno, depresija.
Ono što mene zanima, kako se vi nosite sa tim problemom, samo ignorišete? Ja bih voleo da mogu to da ignorišem, ali ono, ne mogu, jer sam poremećen. Ili ste kao hrabri, što ne mogu da shvatim.
Više puta sam zaključio da nisam trebao da se rodim, jer kad se rodim, onda moram da se gušim i padam i uhvatim za policu i porušim stolice i figurice okolo i da se tresem dole u lokvi fekalija koje ću da ispuštam. Da se nisam rodio, bleja, jednostavno me nema. Tako da svako ko rodi dete, on ga je zapravo i ubio. Samo se toj deci ispere mozak kako je sve super i fino, ali na kraju svi shvate da su od života imali samo nekolicinu srećnih trenutaka, a ostalo je samo sivilo, blato, napor, ubijanje vremena, strah i bol. Jesam vas bacio u depresiju? Join the club. I to sve ovo dok sam, hvala Bogu, zdrav i prav. Ne dao Bog da me strefi nešto, kakav sam nikakav, ili bih poludeo, ili prosuo sebi mozak.
kad vec mora....
Da rucam pre toga,da kenjam,da se okupam,obrijem,natapiram kosu,operem zube,nasfrckam se dezodoransom...Legnem u krevet,odgledam neki lep film,pokrijem se i... KVRRC !!! To je smrt! A ne da me kupe lopatama po ulici.. 
