Чачак – У једанаест кућа подјеличког села Качулица готово истовремено расло је 101 дете. То беше давно, између два рата, али исти малишани подераних опанака данас поново корачају кроз детињство, само сада у сетној књизи завичајног писца Тихомира Левајца (75), којој је наденуо име „Кад би живот уназад ишао”.
Овако боји слику родног села:
„Школске 1930/1931. у Качулицама и Горичанима у први разред пошло је 99 ђака, преклане шесторо, лане петоро. Од 1950. до 1970. само су четири породице у Качулицама имале по троје деце, нико више. Од осамдесетих нико ни троје. У 250 домаћинстава има 50 момака који су четврту деценију регулисали па их народ из милоште зове ’солунцима’. Богами, има и тридесетак уседелица, нити су се удавале, нити мисле, никада неће доживети божанско сједињење мушкарца и жене. Све се у бригу оденуло, у себе повукло и својом сенком покрило, као да се од живота крије. Има педесетак замрлих, опустелих кућа на којима оџаци листавају, а маховина по ћерамиди и црепу своје рукотворине плете.”
У балканским ратовима и Првом светском рату из Качулица и суседних Горичана погинуло је 117 мушкараца и кад је, затим, краљ Александар Карађорђевић апеловао на брачне заједнице да имају што више деце, Јеличанкама није требало понављати.
– Порађале су их по кућама баба Томанија из Жаочана и Јелисава Штављанин, давале пре порођаја пола литра препеченице да на душак попију, да се крвни судови прошире и бол лакше отрпи. Зато народ сликовито каже: пијан као мајка. Ниједна од тих 11 породица није имала Станку, Стаку, Станоја или Станка или ишта слично да би се стало са рађањем. Нити је ико од њих чуо за секс – каже Тихомир Левајац за „Политику”.
У време оно, Љубисав Весовић Клемпо из Качулица са две жене изродио је 12 деце. У кући без пода, подигнутој набојем од иловаче. Милета Штављанин Кувек, ако је нешто и радио то је на одморке радио, али кад је прављење деце у питању ту је поскочан био. Тако да су мали, као косовићи из гнезда, један за другим испадали, укупно дванаесторо. Ракије је имао да се у њој могао купати, само је шеткао са рукама у џеповима и скоро сваког дана печено пиле јео.
У Добривоја Лазовића младунчади је било једанаесторо. У Момира Левајца једно мање. Њему је мајка ставила минђушу бојећи се да га ко урекне. Сва деца рођена су му од 1932. до 1945., рат је дочекао са седам вагона ракије, шајкачу увек носио на пола дванаест. Немци му узму два пара волова. Партизани намерачили једног ждрепца а он им да оба. Официр га пита – зашто? „Навикли су један на другога”, рече Момир друговима који су му, приде, узели и 27 хектара земље.
Драгиша Вујовић Буљо имао је само осамдесет ари земље, сиромашан као сирће. Био је радник на прузи Чачак–Краљево и настојник дошао да узме податке о породици, а Драгиша му вели да седне јер има пуно да пише. Једна кућа са две собе, сва деца на једином кревету, постављеном на четири пања, са дугама од неке старе каце. Кад се једно ноћу у сну окрене – онда морају сва, једно за другим. Све деветоро.
Властимир Мајсторовић, добровољац са Албаније и Крфа, носилац Карађорђеве звезде и мајор, имао је осморо. На Солунском фронту граната у ров пала и сви изгинули, а он затрпан, али су га откопали и извадили. Коњем ишао у Опленац 1934. на сахрану краљу Александру, команданту.
Осморо је подигао и Душан Штављанин Тубак, са само 90 ари земље. Живели су трпимице, од расола, глад их и у сновима прогонила. За Велики петак нису имали јаје да обоје, јели су добро засољену проју како би деца, кад смажу тај хлеб, што више воде пила.
Милан Штављанин, воћар, подигао је сина и седам кћери, причало се да душа тих девојчица на босиљак мирише. Осморо је било и у Миломира Драгићевића, и у Михаила Мијатовића Вилоње, солунца који је пешке прошао албанске гудуре. Седморо је отхранио Слободан Марић Зузо. Укупно 11 кућа – 101 дете.
Левајац се вајка како данас „многи неће своју њиву да заору а камоли туђу, нико не жели земљу ни џабице а камоли наполице, млади по кафићима седе, пуше и слушајући музику на уво на којем алка звечи, а главом машу као коњче кад га муве нападну”.
– Новом нараштају је страст за личном срећом преча од продужења врсте. Није, ваљда, сврха живота да се живи само за себе? А најбоље би било када би љубав опет успевала, па младићи и девојке поново у брак из љубави ступали, што је данас чисти апсурд. Ако се ништа не предузме, неће бити ни јутра ни сутра – набраја књижевник из Качулица.
Село је, иначе, назив добило по турском глаголу качмак. Бежати.