Stoicizam - praktična filozofija

Закон каузалитета, реакција следи акцији, последица следи узроку, свеопшти ритам. Нужност влада на овом свету. Међутим, у том мору нужности, наилазимо на острва непредвидљивости, острва слободе. Жива бића реаговаће на подстицај, али не можемо предвидети како ће реаговати и да ли увек на исти начин. Код живих бића помаља се непредвидљивост, слобода од нужности. Каузалитет је код њих попустио своје стеге, и ту већ видимо помаљање слободе. Ипак, животиње нису далеко отишле у том правцу, јер је њихова слобода заробљена телесним механизмима. Она се зауставила у "клатеће кретање на месту", ухваћена у обруч телесних механизама које зовемо "инстиктивно деловање".
Ово важи за животиње, али то се десило и човеку. Људско тело је скуп телесних механизама који функционишу на начин рефлекса и несвесног деловања али човек се ту у нечему умногоме разликује. Интелигибилна слобода је код човека успела да створи нешто што неће бити замрзнуто, укочено, ухваћено у клатеће кретање на месту, а то су мождани механизми који одговарају речима. Свака реч је репрезент неког појма а појмови су дело ума. Дакле ум је оно што човеку даје слободу која може да у извесној мери надвлада нужност овога света и интелигибилној слободи направи пролаз кроз материју.
Овај увод је био неопходан да би се разумело шта је стоицизам. Стоичка филозофија је заснована на пракси, не на теорији. Примењивати начела ума у пракси значи бити стоички филозоф.

Издвојићу главни принцип те филозофије а он је по мени најбоље оличен у овим речима последњег великог стоика, цара Марка Аурелија.

Od Apolonija sam primio slobodu mišljenja i načelo da se ništa ne sme ostaviti slučaju, nego da se u celokupnom svome delanju ni jedan jedini trenutak ne sme imati pred očima ništa drugo nego razum; još sam primio postojano držanje u teškim patnjama i zbog gubitka deteta i u dugotrajnim bolestima; on sam bio mi je živi primer kako jedan te isti čovek može biti i veoma energičan i popustljiv; poučavajući druge, nije nikad bio nestrpljiv; u njemu sam upoznao čoveka koji je svoju veštinu i iskustvo u pretresanju naučnih pitanja smatrao za najneznatniju od svih svojih vrlina. Od njega sam naučio kako treba primati tobožnje usluge svojih prijatelja i da radi njih niti treba žrtvovati svoju nezavisnost, niti se opet mora ravnodušno preći preko njih.
Citat, Marko Aurelije

Основно начело стоика гласи:

Ništa se ne sme ostaviti slučaju, nego se u celokupnom svome delanju ni jedan jedini trenutak ne sme imati pred očima ništa drugo nego razum.

Као што сам горе показао интелигибилна слобода може да делује у овом свету једино кроз ум, јер је тело већ ухваћено у мрежу телесних механизама.

Значи, ако нечији центар делатности буде у телу, ако је његова делатност покренута осећајима глади, жудње, свим могућим рефлексним афекцијама тела а не умом, неће се много разликовати од неког аутомата или животиње. Дакле центар нашег деловања мора бити у уму а не у осећајима тела. Ако нешто радим, то деловање мора потицати из ума не из осећаја тела и његових механизама.

Налазим да је грчка сфинга добар симбол овога а верујем да је стоичка филозофија, или оно знање из кога је она проистекла, повезано са њом.

1) Крила представљају интелигибилну слободу.
2) Глава представља УМ
3) Животињско тело представља скуп телесних механизама (нужност уопште).

https://forum.krstarica.com/threads/stoicizam-prakticna-filozofija.285567/

 

[oziman]

Стоици су имали свој идеал отеловљен у човеку чија биографија нам може појаснити шта су то стоички идеали. Ради се о Катону Млађем:

Marko Porcije Katon Mlađi (Utički), jedan od glavnih Cezarovih protivnika, pripadnik senatorske stranke - optimata. Za vrijeme Cezarove borbe protiv pompejevaca u Africi (47.-46. pr. Kr.)

Katonu je povjerena obrana grada Utike. Smatrajući pružanje otpora Cezaru beznadežnim, poslje bitke kod Tapsa, Katon je izvršio samoubojstvo. Njegova smrt je simbolično predstavljala i kraj republike, koju je on do posljednjeg časa dosljedno branio. Kasnije je predstavljao ideal stoika.

Њега Сенека стално спомиње као узор онога што стоицизам представља.
Све је речено из овог кратког описа. Катон је кроз живот вођен разумом а не вољом. Када је његов разум проценио да је узалудно супротстављати се Цезару свесно је одузео себи живот а што је највећи могући степен победе разума над вољом. Сенека у својим дијалозима о томе каже ово:

„Makar je sva vlast u rukama jednog čoveka, makar njegove legije čuvale kopno a flota more, makar cezarovci nadgledali gradske kapije, Katon zna izlaz - jednom će rukom prokrčiti širok put slobodi. Ovo oružje, čisto i nevino uprkos građanskom ratu, izvršiće dobra i plemenita dela: slobodu, koju nije moglo da da otadžbini, podariće Katonu.
Kako se čak i poslednje svoje noći bavi naukom, kako zabada mač u svete grudi i razdire utrobu: onu presvetu dušu, koju bi oružje oskvnulo, oslobađa rukom. Verujem da je ovo razlog što udarac nije bio dovoljno precizan i efikasan: besmrtnim bogovima nije bilo dovoljno da jednom posmatraju Katona. Zadržali su ga i ponovo pozvali vrlinu da se pokaže u težoj ulozi: manje je hrabrosti potrebno da se pođe u smrt, nego da se smrt ponovo potraži.
Seneka Dijalozi ..O providjenju

Катон је вековима подсећао Стоике да разум има снагу. Ако је он разумом могао да победи саму вољу за животом, исто тако сви можемо разумом да победимо много слабија испољења своје воље.

 

[oziman]

Svuda, od najniže do najviše vrste organskog sveta, svuda je jedan isti veliki napor. Ali, najčešće, se ovaj napor zaustavi naglo, čas paralisan oprečnim silama, čas rasejan onim što čini za ono što mora da čini, čas zanet oblikom koji hoće da proizvede, hipnotisan njim kao nekim ogledalom. On je na milosti i nemilosti materijalnosti koju je sebi morao da da, baš i onda kad izgleda da je trijumfovao, sve do svojih najviših dela, nad otporima spoljnim kao i svojim sopstvenim.
To je ono o čemu se svaki od nas može uveriti na samome sebi. Naša sloboda, samim pokretima kojima se potvrđuje, začinje navike koje bi je ugušile kada se ne bi obnavljala jednim stalnim naporom: automatizam je vreba. Naša najživlja misao mrzne se u formuli koja je izražava. Reč se okreće protiv ideje. Slovo ubija duh. I naše najvatrenije oduševljenje, kada prelazi u akciju, steže se katkad tako prirodno u hladnu računicu interesa i sujete.

Bergson iz Stvaralacke evolucije

У овим Бергсоновим речима исказана је суштина која нас спречава да остварујемо било какву практичну филозофију, или да контролишемо свој живот онако како нам диктира разум. Јер аутоматизам нас вреба!

Како опет на другом месту у "Материји и меморији" каже Бергсон:

Почео сам са стањем у коме сам разликовао само моју перцепцију; завршавам стањем у коме сам само свестан мог аутоматизма.

Разум опази мотив. Опажање покрене вољу. Воља створи механизам, и то је то. Од тада па надаље заробљеници смо тог механизма и разум може само да сведочи његовом јављању на присутне мотиве, не и да га мења. То је наш усуд.
Писао сам о томе на блогу о "Лисици и роди"
https://forum.krstarica.com/threads/elan-vital-lisica-i-roda.848945/
Рода не може променити свој кљун, нити лисица своје чељусти. Те животиње су заробљене својим обликом, телесним механизмима које је створила њихова воља, али којима оне могу само сведочити, не и мењати их.
Исто је и са нама. Рецимо, хладно је и осећам хладноћу. То је један телесни механизам који је креирала моја сопствена воља, али који ја не могу мењати, само му могу сведочити. Могу трпети хладноћу, не могу је уклонити. Разум нема снагу за то.

Али ту заправо не би било много штете када би постојали само урођени механизми који су прошли испит еволуције и који помажу нашем опстанку, већ нажалост, постоје и они несрећни стечени механизми, пре свега у детињству, а који нам загорчавају живот. Разум ни пред њима нема никакву снагу. Наступа мотив, телесни механизам реагује, а разум ту само констатује без икакве снаге да ишта промени.
Толико о "практичној филозофији". О вођењу кроз живот разумом.

Остаје нам само "интелигибилна слобода" али је и она дубоко затрпана телесним механизмима и то оним најачим, урођеним, којима је једина сврха да нас спусте у брлог са висина на које смо се можда дрзнули да се за тренутак уздигнемо.

Можда је утеха да су неки појединци ипак успели, највећи мистици, или можда Исус, Буда и слични тако да свако има шансу. Али питање је да ли су чак и они стварно успели или је и то обичан мит. Нема нам друге него да покушавамо са надом да:
"Сваки који иште, прима; и који тражи налази; и који куца, отвориће му се. "

 

[Richard III]

Ozimane, kako komentarišeš postupak Katona Mladjeg koji si naveo u postu iznad poslednjeg na ovoj temi? Kako je on razumom pobedio volju, ako je to nemoguće? Sam Seneka ga hvali zbog toga, a i sam Seneka je učinio istu stvar povodom svoje smrti...

 

[oziman]

Ozimane, kako komentarišeš postupak Katona Mladjeg koji si naveo u postu iznad poslednjeg na ovoj temi? Kako je on razumom pobedio volju, ako je to nemoguće? Sam Seneka ga hvali zbog toga, a i sam Seneka je učinio istu stvar povodom svoje smrti...

Као што написах вероватно се ради о митовима, о фантазији. Човек би желео да је тако нешто могуће па теши себе примерима који су наводно успели. Па и Катон Млађи није се самоубио зато што је његов разум победио вољу, већ управо супротно, због очаја, страха, депресије, безизлаза у његовом случају. Стоици су једноставно узели њега као пример додавши му све оно што он сигурно није имао. Стоички Катон је фантастичан лик а не реалност, а можда је слично било и са свим великим мистицима, па можда и самим Будом и сличнима. Јер како је писао Шопенхауер

Očekivati da će neki čovek istim povodom delati jednom ovako a drugi put potpuno drugačije, bilo bi kao kada bismo hteli da očekujemo da isto drvo na kojem su ovog leta rodile višnje, sledećeg donese kruške.

Међутим, није све изгубљено, ми осим емпиријског имамо и интелигибилни карактер, а он је сушта слобода, проблем је једино у томе што смо га заборавили, што смо заборавили сами себе, и што од свог правог ЈА имамо само слабе интуиције.

Погледај овај блог који сам скоро написао јер сам ту дотакао управо ту тему:
https://forum.krstarica.com/threads/smisao-postojanja-coveka-iz-vizure-tvorca.1001084/

 

[KPCTAHK]

већ управо супротно, због очаја, страха, депресије, безизлаза у његовом случају. Стоици су једноставно узели њега као пример додавши му све оно што он сигурно није имао. Стоички Катон је фантастичан лик а не реалност, а можда је слично било и са свим великим мистицима, па можда и самим Будом и сличнима. Јер како је писао Шопенхауер

Apsolutno se ne slažem sa tim, naročito iz razloga što svoju konstataciju potvrđuješ kroz crnjaka Šopija, jer kada se gleda kroz oči zla ništa i niko im na ovom svetu ne valja ... Veliki umovi, Katon Mlađi to jeste, potvrdili su to umni ljudi i vreme, naravno, crpe svu svoju energiju, a i misli time uobličuju iz onog intuitivnog, Božijeg, delića plemenite duše. Sa tom i takvom, naravno savršenom, misaonošću oni koji to poseduju nikada neće dozvoliti da ih pobedi neko ko to nema, ne oseća i ne diči se time. Oni sami sebi presude, svojoj ovozemajskoj telesnosti, omotaču (zatvoru) duše, oduzmu entelehiju (životvornost), jer ne dozvoljavaju da ih umski slabiji od njih pobedi, obeščasti i dušu im oskrnavi ...