Stihovi za moju dusu

Ne verovati i dalje osta greh,
još nam crtaju šibom po leđima raj,
najzad je vreme da prasnemo u smeh
mokreći na svoje rane i njihov sjaj.

Od srebroljublja ko je postao srebren,
onaj sam što oluje boluje uspešno,
još nije noć, još vidim sebe
a sve što peva mora da je grešno.

Voli iz mržnje dok pesma nas spasava
plašljivih reči i šturoga klasja,
sunce je mrak koji nas osvetljava:
Obasjaj, oh obasjaj...

Branko Miljković, „Vesela pesma“
 
Osećam se kao da sam u slepoj ulici
i tu mi je kraj.

Sve duhovne činjenice koje opažam
su istinite, ali se ne mogu oteti
osećaju zarobljenosti
i prljavosti samog sebe,
uzaludnost svega što jesam
video,učinio i rekao.

Možda bih da sam istrajao u stvarima
bio zadovoljniji nego sada
Nemam nade i umoran sam.

Bukowski
 
  • Voli
Reactions: Tea
Ako me zaboravis
Hoću da znam
jednu stvar.

Znaš kako je to
ako gledam
kristalni mesec, crvenu granu
spore jeseni u mom prozoru,
ako dotaknem
uz vatru neopipljiv pepeo
ili izborano telo klade,
sve me odvodi tebi
kao da je sve što postoji,
mirisi, svetlost, metali
poput barčica što plove
ka ostrvima tvojim koja me čekaju.

E, pa dobro,
ako malo-pomalo prestaneš da me voliš
i ja ću prestati tebe da volim
malo-pomalo.

Ako me odjednom zaboraviš
ne traži me
jer bih te ja već zaboravio.

Ako smatraš dugim i ludim
vetar zastava
što prolazi kroz moj život
i odlučiš
da me ostaviš na obali
srca u kome imam korena
zapamti
da ću toga dana,
toga časa
dići ruke
iščupati svoje korene
u potrazi za drugim tlom.

Ali
ako svaki dan,
svaki sat,
pristaneš da mi budeš sudbina
s neumoljivom slašću,
ako se svakoga dana popne
jedan cvet do tvojih usana tražeći me
o ljubavi moja, o moja
u meni se sva ta vatra ponavlja,
u meni ništa nije ugašeno ni zaboravljeno,
moja ljubav se hrani tvojom ljubavlju, ljubljena,
i sve dok živiš biće u tvojim rukama
ne napuštajući moje.

Pablo Neruda
 
„Po sto je puta srećan svako
Ko veru nije izgubio,
U kome želje razum guše,
Ko uživa u sreći duše
Ko pijan putnik u krevetu,
Ili ko leptir na svom cvetu.

Al' jadan onaj ko u glavi
Sve predvidi i prozre lako,
Ko mrzi reč i delo svako
Jer smisao im vidi pravi,
Čiji je duh i srce jadno
Zaledilo iskustvo hladno.“

Puškin
 
Upozorenje

Čoveče, pazi
ne idi mali
pod zvezdama.


Pustiti
da prođe kroz tebe
nežna zvezdana svetlost.

Da ne žališ ni za čim
kad pogledaš unazad
odvojen od zvezda.

Na svom kraju
mesto za prašinu
idite svi u zvezde.

A, B. Šimić
 
Nisam kao
drugi ljudi
drugi ljudi su kao
drugi ljudi.

Svi su oni slični:
prilaze jedni drugima
grupišu se
tiskaju
radosni su i zadovoljni
dok ja
gorim u paklu.
moje srce je hiljadu godina staro.

Ja nisam kao
drugi ljudi.
umro bih na njihovim terenima za izlet
ugušen njihovim zastavama
smlavljen njihovim pesmama
nevoljen od njihovih vojnika
proburažen njihovim humorom
usmrćen njihovom pažnjom.

ja nisam kao
drugi ljudi.
ja
gorim u paklu.
paklu
sebe.

Čarls Bukovski
 
  • Voli
Reactions: Tea
Život je vezilja – Jaroslav Kombilj

Život je vezilja čudne naravi.
Dok ide – ide,
i niti, vođene veštom rukom,
oživljavaju bajkovite slike,
kao iz pesnikove mašte,
ili iz najčudnijih snova.

Ali ova vezilja je puna kaprica.
Ume često da zamrsi konce,
da provlači niti kroz pogrešnu rupu,
iz čista mira,
neznano ni kad, ni zašto,
ume da prekine poneku nit,
a čvorovi ostavljaju svoj trag
poput brazgotina na toj slici
koju veze život.
 
  • Voli
Reactions: Tea
Ljubav

Zbog tebe,
u vrtovima rascvetanog cveća me bole mirisi proleća.
Zaboravio sam tvoje lice,
ne sećam se više tvojih ruku;
kako su se tvoje usne osećale na mojima?

Zbog tebe,
volim bele uspavane kipove po parkovima;
bele kipove bez glasa i bez vida.
Zaboravio sam tvoj glas,
tvoj sretan smeh;
zaboravio sam tvoje oči.

Poput cveta sa svojim mirisom,
vezan sam za maglovito sečanje na tebe.
Živim sa boli koja je poput rane;
dotakneš li me samo,
nepovratno ćeš me povrediti.

Tvoja milovanja me obavijaju,
poput bršljana na setnim zidovima.
Zaboravio sam tvoju ljubav,
mada još uvek vidim odraz tvog lika u svakom oknu.

Zbog tebe,
opijajući mirisi leta mi nanose bol;
zbog tebe,
opet oko sebe tražim znake koji požuruju želju;
padajuće zvezde,
padajuće objekte.

Pablo Neruda
 
  • Voli
Reactions: Tea
Balada o kaktusu

Negde si mi
iscurila kroz prste
dok sam bio sin
besanih noći
i sada znam zašto se
moja duša od tebe skriva
pod zelenom kožom
pustinjskih kaktusa.

Navikao sam jesti
hladno kamenje,
dodirom bez dodira
i umesto slatkog
nektara života
piti jutarnju rosu
sa oštrih bodlji sudbine,
uveren kako je moguće
zaspati u krilu vetra.

Pomerao sam
granice ljubavi,
sanjao mirisne
cvetove naših suza
što venu u osami
zagrljeni,
novim padanjima
opijeni,
novim nadanjima
prevareni,
slatkim šaptanjima
i sretni
što cvetaju
samo jedan dan...

Autor: Josip Vrbić Tataran
 
Неће бити срећан много
ко на срећу гледа строго,
ко је мери са свих страна
и налази срећи мана.
Ову хоће, ону неће
– ту не може бити среће.

Неко тражи много среће,
и најлепше и највеће.
Све што није мера пуна
он у срећу не рачуна.
Много хоће, мало неће
– ту не може бити среће.

Неком завист мира не да
своју срећу и не гледа.
Своју срећу не узима
јер је други више има.
Туђу хоће, своју неће
– ту не може бити среће.

Има једна мудрост стара:
и за срећу треба дара,
срећан човек – срећу ствара!

Dusan Radovic
 
OBICNE STVARI

Ponekad mi se čini da sam umoran,
umoran od života,
od tolikih stvari kojih nema,
jer tebe nema.
Ponekad mi se čini da je tamno
i hladno oko mene
i da samo ti čuvaš nešto
nalik toplini.
Toliko sam zbunjen i ne razlikujem više
šećer od soli,
i smijem se kad ne treba.
Čudnovato je kako čovjek može biti bespomoćan,
ako je ostavljen.
Neki dan hodao sam ulicom,
ali nisam stigao kamo sam pošao.
Pozdravljao sam nepoznate ljude
i govorio gluposti kojih se stidim.
Ponekad mi se čini da te nalazim
pošto sam izgubio
gotovo sve što je bilo važno,
mislim, za mene.
To su obične stvari, ali one,
te obične stvari,
ja živim s njima svakoga dana
i one me nalaze.
Mogu da budem neobrijan i bez kravate,
i da šutim satima, kao drvo.
O čemu? Ne znam. Djetinjaste misli
o ljubavi. I o tome da me ti voliš.
To će proći, znam. Uvijek prolazi!
rekao je prijatelj, i zaplakao.
I on ima svoju nevolju, jednako običnu,
ni on ne razlikuje više šećer od soli.

Zvonimir Golob
 
Noćas

U procepu između dve oluje
pokušala sam noćas da zaspim.
Pola 1.
San mi je već skočio na vrh trepavica
ili mi se učinilo.

Usporih disanje,
pomislih na nešto lepo,
što smiruje i opušta misli,
uzalud,
sa druge hemisfere mozga
kopale su nove budne misli.

Okrenuh se na hladnu stranu jastuka.
Pogled na sat.
2 i 12.
Nova oluja u najavi,
prve kapi novog pljuska udaraju u neki lim.

Nova misao.
San, čini mi se,
već drema na vrhu trepavica,
a ja budna, kao da je podne.

Ponovni okret na drugu stranu jastuka.
Grmljavina u daljini.
Kao da je san privezao tegove na moje trepavice.
Pogled na sat.
3 i 12.

Tonem u san,
dok me uspavljuju zvuci nove kiše.
Sutra je novi dan.
Ili je to već danas?

Dušica Stanković Đukić
 
Ikona

Vidim li koju ženu
tebi da liči:
u mantilu pepeljastom i sivom šeširu
dešava se na ulici da zastanem.

I mada znam
odavno već da truneš
pomislim: možda si ti.

Inače, ti znaš
u Boga nismo verovali
ni ja ni ti.

I zaista nema to sa njim veze
što želim
pred slikom tvojom kandilo da palim.

Risto Ratković
 
Je veux

Želim

Dajte mi apartman u Ricu, ne želim ga!
Chanel nakit, ne želim ga!
Dajte mi limuzinu, šta će mi?
Ponudite mi poslugu, šta ću sa njom?
Dvorac u Neufchatel-u, nije to za mene. ...
Ajfelov toranj, šta ću sa njim?

Ja želim ljubav, radost, dobro raspoloženje;
nije vaš novac taj koji će me učiniti srećnom;
želim da umrem sa rukom na srcu;
hajdemo zajedno da otkrijemo moju slobodu;
dakle zaboravite sve vaše klišee,
dobrodošli u moju stvarnost.

Briga me za vaše dobre manire, to je previše za mene!
Ja jedem rukama i to sam ja!
Govorim glasno i iskrena sam, izvinite!
Prestanite sa licemerjem, bežim odavde!
Dosta mi je prostačkog jezika!
Pogledajte me, ne preporučujem vam sve te manire, jer to sam ja!!

Ja želim ljubav, radost, dobro raspoloženje;
nije vaš novac taj koji ce me učiniti srećnom;
želim da umrem sa rukom na srcu;
hajdemo zajedno da otkrijemo moju slobodu;
dakle zaboravite sve vaše klišee,
dobrodošli u moju stvarnost.
 
PRIZIV

Pomeni me u molitvama tvojim
Kad sunce pada za daleke gore,
Jer znaj da mene kobne misli more,
I da se, kao slabo dete, bojim.

Ti čista dušo, budi Genoveva,
Nad zaspalim Parizom koja bdi,
Dokle pod njenim blagoslovom sneva
Ljubavnik čedan i zločinci svi;
I nek pod tvojom molitvom zaćute,
O zaštitnice večna duše moje,
Sve kobne misli što mi srce mute,
I, ko zločinci, spremne za boj stoje.

Pomeni me u molitvama, mila,
I ja ću znati u časove tame,
Kad opet grune nečastiva sila,
Da dobra duša tvoja pazi na me...

Milan Rakić
 
Glad

Ako je duša rođena da ima krila,
šta će joj koliba i šta će joj vila!

Našto Džingis Kan, našto horda! Eto,
dva neprijatelja imam na svetu:

Dva sveta, al su blizanački sliti
to su glad gladnih i sitost sitih!

Marina Cvetajeva
 
  • Voli
Reactions: Tea
Tako je dobro biti sam

Pođem kroz trave do najbliže padine.
Pronađem obli kamen, sednem, pa ćutim.
Tako je dobro biti sam: u daljini neko čeka.
Zagledam se u sunce i polako žutim.

U glavi dodam:Ispod nogu se igraju ribe, teče reka.

Tako je dobro biti sam:
U zamršenom korovu iza kamena
Dve ptice se hlade od sunca.
Dve male ptice!
Jedna prhne u sunce i senkom mi išara lice.
Drugu zovem da mi sleti na ramena.

Tako je dobro biti sam: neko te voli.
Potrčiš pet koraka i staneš kao kamen.
Prav, visok, ispod sunca: ti ličiš jedino topoli!
Stojim.

Tako je dobro biti sam: u daljim neko čeka.
Ispod nogu se igraju ribe, teče reka.

Stevan Raičković
 
SMETALO

Smetaće praznom tvoja punota.
Smetaće robu tvoja sloboda.
Smetaće lažnima istina tvoja.
Posivelima smetaće boja.
Razočaranima, smetaće nada.
I kukavicama ta hrabrost luda.
Onima koji ne znaju Boga,
smetaće tvoja vera u čuda!
I da se raširiš ko divni hrast,
malima bošće oči tvoj rast.
Oštriće sekiru da te obore
ne poznajući ti prirodu kore.
Zadavaće ti udarce, rane,
ne shvatajući da tvoje grane
muziku prave dok se njišu,
zaklon od sunca, vazduh što dišu...
Takav je život dobrih ljudi.
Zato se malo ko i usudi.

Anđelka Elezović
 
Rano proleće

Kažeš: Laž će nas sve umanjiti.
Leporeke žene su varljive varvarke.
Asfaltnu milju između Dimitrija Tucovića
I Dragice Pravice prelaziš jednim korakom.

Jesu li posekli ono kvrgavo drvo
Pod kojim se nikada nismo ljubili?

Obećao si mi Arsenov koncert:
Parter, prvi red, moderato contabile.
I brod si mi, u boci, obećao.

Sad kisneš negde na Vračaru.
Ložiš se na sok od celera i kozju surutku.
Hrono ishrana. Autofagija. Detosikacije.
Surogati. Reiki. Meditacije. I sublimacije.

U nekom snobovskom ćorsokaku
Imaš svoj sto. Povremeno se zarivaš
U utrobu kakve jarosne ždrebice.

Šta ti znaš o nezaraslim ranama,
Istrajnim opsesijama, neplaćenim računima
I hromim olovnim vojnicima?!

Šišaš se na dvojku i usavršavaš
Digitalni marketing. Sporadično,
Kao letnji pljusak, baneš mi u san.

Ispreturaš mi fioke, pokidaš nervne završetke,
Obesmisliš sve moje krajeve. Izjaloviš mi početke.
Pocepaš izvode iz svih matičnih knjiga:
Rođenih, venčanih i umrlih; posrnulih, oslepelih,
Ogluvelih. Razdevičenih. Raščerečenih.

Onda, u tom snu, strpljivo čekam da ispljuneš krv
Koju si mi popio. Potom ćeš me, konačno, poljubiti.
I visibabe će prvi put videti nebo.

Marija Vulovic
 
Mom ljubavniku koji se vraća ženi

Ona je sva tamo.
Brižljivo rastopljena za tebe
i izbačena iz tvog detinjstva,
iz tvojih stotinu omiljenih klikera.
Oduvek je bila tamo, dragi.
Ona je, u stvari, izvanredna.
Vatromet usred sumornog februara,
stvarna kao lonac od kovanog gvožđa.
Budimo realni, ja sam bila trenutna.
Luksuz. Svetlocrvena jedrilica u luci.
Kosa mi se vijori kao dim sa prozora automobila.
Malene školjke van sezone.
Ona je više od toga. Ona je nešto što moraš imati,
uzgajala te da izrasteš praktičan i tropski.
To nije eksperiment. Sva je skladna.
Stara se za vesla i vezuje ih za čamac,
stavila je poljsko cveće na prozor tokom doručka,
po podne sedela za grnčarskim točkom,
poslala troje dece ispod meseca,
tri heruvima što je naslikao Mikelanđelo,
sve je to radila raširenih nogu,
tokom užasnih meseci u kapeli.
Ako pogledaš gore, deca su tamo
kao nežni baloni što miruju na tavanici.
Svako je odvodila niz hodnik
nakon večere, njihove glave krišom pognute,
dve noge protestuju, licem u lice,
lice joj se zajapurilo od pesme i njihovog malenog sna.
Ja ti vraćam srce.
Dajem ti dozvolu –
za fitilj u njoj, što besno
kuca po prašini, za kučku u njoj,
da pokopaš njene rane –
da žive pokopaš njene male crvene rane –
za baklju što bledunjavo treperi pod njenim rebrima,
za pijanog mornara što čeka u njenom preostalom pulsu,
za majčino koleno, za čarape,
za podvezice, za poziv –
taj čudni poziv
kad ćeš joj se ukopati u ruke i grudi
i trzati narandžastu vrpcu u njenoj kosi
i odazvaćeš se pozivu, tom čudnom pozivu.
Ona je tako ogoljena i jedinstvena.
Vrhunac je tebe i tvojih snova.
Penji se na nju kao na spomenik, korak po korak.
Ona je čvrsta.
A ja, ja sam akvarel.
Ispiram se.

En Sekston
 
Ljubavna pesma šezdesetih godina veka

Teško je ljubavi, sve teže.
Odsvirane su njene mazurke i polke.
Gle, i srednjoškolke
od ljubavi beže.

Ljubavi je objavljen rat.
Totalni. Do istrebljenja.
Šta mi da radimo sad,
mi iz Trebinja?

Mi iz avangarde,
mi koji se od mature
spremamo za barde,
za trubadure?

Teško je, teško je ljubavi.
I dokle ovako, dokle?
A ti meni uštipke praviš,
praviš šnenokle,
a ti izlaziš na balkon,
pušiš cigarete,

Mila moja provincijalko,
ti kao dete
veruješ u "Vertera", u kolače,
u tu tugu što nas oboje steže,
i ja plačem, plačem, plačem,
jer teško je ljubavi. Sve teže.

Izet Kiko Sarajlić
 
AKO VOLIŠ

Ako voliš, pusti
nek ljubav preuzme vlast,
nek preotme srce,
nek pomuti razum,
nek ukalja čast..

Trezan bi brinuo
da stvari ne krenu po zlu,
ako voliš samo dođi,
dođi i ostani tu..

Rumi
 
NEPRAVDA

Poezija se piše u samoći
Posle jedan i trideset, uglavnom
U postelji noći :
Samo ti.

Letnje lišće koje izdiše sa grana
Zrikavci
i udaljeni glasovi uspaljenih studenata
iz iznajmljenog stana.

I, nikada ne pišeš
O njemu,
koji te vodio u kafanu
koji te je zasipao muzikom
violinom i vinom
i bilo vam je sasvim fino.

I dok te gleda zejtinjavim pogledom
naručuje ti narodnjake,
ili evergrin
sve hit do hita
I još te uviđavno pita
da li ti se dopada
kako sviraju volinisti

Ali toga si sita
odlična muzička posada
na tom brodu
ali tebe sve više spopada dosada.

O onome ko je tu…niko ne piše
Nego se piše
o onom koga ne možeš imati više
Ili o onima koje nikada nećeš imati

To je možda teško da se shvati:
U poeziji živi samo prošlost
Uspomene davnašnje
Ponekad i budućnost
A nikako vreme sadašnje

I, ne pišeš o onome ko ti je
Govorio kako se može živeti
Na ivici nekog planinskog klanca
Ili na splavu
Na sporoj vodi reke
Koji se sažali na neznanca
I čije su usne željne i meke.
spremne da te ljube

Pesmu ne pišeš njemu
Koji i u pola noći
zna kad ti je rođendan
I koji je tvoj
konfekcijski broj

Ne pišeš o njemu
koji ti je donosio cveće
bukete orhideja
i bio prepun ideja
o tome kako
je lako
okrečiti stan, ili napraviti policu
ili zasaditi lipu il’ jabuku
i ispod nje staviti stolicu
i posmatrati vlati trave
svejedno da li Vitmanove,
ili prave.

O njemu ne pišeš pesmu
O njegovoj pažnji
O proleću
Skuvanoj kafi i drugim lepotama
Jer poezija je alergična na sreću
Njega pominješ samo
zbog komparacije
Da utisak bude jači
kad pišeš o onome
koga nemaš
i koji ti više znači.

Pišeš o njemu koga nikada nije zanimalo
da posmatra vlati trave
svejedno da li Vitmanove,
ili prave.

O bezveznjaku koji je krečio
tuđa predsoblja i sobe,
ali ne i tvoju
i zna rođendan neke druge osobe
a tvoj nekako uvek zaboravi
ali to je tako normalno
na planeti na kojoj boravi.

Tako da
poezija je tajnina tajna
Dorćolskim rečnikom rečeno
kurvina rabota
nešto , unapred, nepravedno stečeno.

Ne onaj ko ti je slao pesme
Pazio te, voleo i najbolje ti pružio
Nego pesmu, uglavnom, dobija
onaj ko je ničim
ama baš ničim,
nije zaslužio.

Mirjana Bobic Mojsilovic
 
Sve je postojbina – Ljiljana Milosavljević

Obiđite groblja
počupajte korov
betonom ne pritiskajte
večne kuće predaka

Pokažite deci
gde im je sahranjen deda
recite kako se u mladosti
prezivala baba

Šajkaču i opanke
frulu i trubu
ratove i bune
znamo kako je bilo

Kažu dođite na prelo
u zavičaju se peče rakija
muze krava prede vuna
čarape šara samo ruka stara

Ne čekajte opomenu
za njivu neoranu
vrzinu zapuštenu
za kera na lancu

Otvorite vrata
roditeljskog doma
mirišu muškatla i zdravac
a u srcu neizmerna ljubav
 
SAMO RECI “NE VOLIM TE”

Hajde, nije teško ne voleti onog koga ne voliš.
Prevali to preko očiju, da već jednom i tebi svane,
kad shvatim da je naša ljubav samo moja,
kad postiđeno priznam da bih umro za iluziju.

Pogledaj me onako kako zaslužujem,
onako kako gledaš sve drugo do čega ti nije,
da vidim koliko u tvojim očima vredim.
Samo reci da me ne voliš.

Ne prihvatam izgovor da nemaš snage za laž.
Ne tražim nemoguće. Da, ili ne?
Bezuslovan odgovor, kakav bi bio
na jednostavno pitanje “hoćeš li se udati za mene”?

Ne vređaj ni sebe, ni mene sa “imam nekog”,
“moram da razmislim”, “što pitaš, kad znaš”...
Zar je meni lakše da milion puta ponovim
ono što ti meni ni jednom nisi rekla,
nego tebi da kažeš ono
što ni mrtav ne bih prema tebi osetio?

Hajde, valjda se to kaže “ne volim te”.
Olakšaj mi ovu težinu, koja me uzdiže do neba,
pa mislim da umem da letim.
Spusti me na zemlju i niže od toga,
da najzad shvatim da za ljubav nije dovoljno voleti.

“Ne volim te, ne volim te, ne volim te”,
ponavljaj “ne volim te, ne volim te”...
Nadjačaj sebe, ne misli na posledice.
Želim da vidim da me ne voliš.

Želim da budem siguran da osećam da me ne voliš.
To neće značiti da me mrziš što te volim,
već da me jednostavno ne voliš.
Promrsi, ne moraš na sva zvona da me ne voliš.

Ne sklanjaj pogled, ne gledaj me sažaljivo.
Samo reci “ne volim te”.
Razumeću. Nisam ni ja od kamena.

Goran Tadić
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top