Stihovi za moju dusu

[Kami]

Ja sam tebe sačuvao za sebe
Za neka bolja vremena
Kad neće padati kiše
Kad neċu tražiti više
Kad biċu tvoj čovek
A ti moja žena
Ja sam tebe sakrio od sebe
Da nađem te kad dođe vreme
Kad budem umeo da volim
Kad budem prestao da bolim
I nazvaću tad
Tvoje oči da daju oprost
Za sve suze koje si zbog mene lila
Godinama ih krila
Vratiću sve što davno ti uze
Tad nazvaću te svojom
Iako životima moja si bila
I staviću glavu na tvoje rame
Prestaće obrazi da mi se srame
I bićeš opet moja mila...

 

[Nina]

Ne zavodim, već zavolim,
ne zato što hoću,
već zato što moram,
a tebe i hoću i moram,
jer si mi zapisana
na dlanu, u oku,
u zvezdama i u pesmi.

G. Tadić

 

[Nina]

Tražićemo se u nekoj drugoj priči
gde nadanje na javu liči
gde se osmesi kroje po uzdasima
tražićemo se...

Kada sve bitke zablistaju u zagrljaju
i lozinku ljubavi ostavimo kao pečat
tražićemo se...

I u maju i u septembru...
Listaćemo godišnja doba nježnostima
brisaćemo prošlost ostvarenim snovima....

S. Todorović

 

[Nina]

I opet u plimi samoće - Nastja Bohuslavska

I opet u plimi samoće
nabiću čelo u hladan prozor
i plakaće kiša –
srebrne niti
spustiće od neba do zemlje.

U usamljenom ulazu
u vlažan plašt ću se umotati,
u meku zabludu snova
a ti, ćutljiv, stajaćeš pozadi,
osluškujući virtuozni džez,
u igri kapi između truba,
u grmljavini negde daleko, negde…

I tako samouvereno uzećeš me za ruku
i jednostavno ćutke
u kišu ćeš me
uvesti…

 

[Nina]

Sonet za Novalisa – Milan Drašković

Spram plemenite duše odore zavidljivih,
sred strašnih mračnih sati snove tvoje uzeti,
ispunjene ulice učenika njegovih,
u dvorištu Meseca snagom svojom prožeti.

Pred mrakom okeana čaura leptirova,
krenuti tamnom stazom sred jada beznadežnog,
svijanje plave magle iz najdaljih svetova,
pred budućom nasladom ne bojeći se zemnog.

Gazeći carstvom sene samotan nad jadima,
na srebrnome tronu pri savezu besmrtnom,
nepojmljivih nebesa u spokoju blaženom.

Fantazija nad rekom višestrukim slikama,
pri glasu vaskrsnuća nebo spram serafima,
zboreći divljim plamom pred besmrtnim dušama.

 

[Nina]

Pod grmom divlje kupine – Radovan Sinđelić

Rađaju se ruže. Crn mesec lebdi nad rekom.
Divlje kupine splet vreža uz visoki brest se puže.
U ševaru leži srna. U sumraku srebrnom mekom
sluša ćukovu pesmu i gleda kako lako rađaju se divlje ruže.

Trag krvav tamni na travi duž uske jelenske staze
do njene ranjene noge vijugav, zmijolik seže.
I dok mesečina gorka i crna na reku polako kaplje,
drhtaj grčevit i težak grudi joj nejake steže.

Plaši se mlada srna jer u crnim odorama senke
u povorci neprekidnoj uz obod šume prolaze.
Vetar lahori lagano i ljuljuška kupinove vreže.
Osluškujući šumu u noći podigle su visoko glave
crne i bele čaplje.

Ćuk peva u dalekoj gori.
Srebrnim zvonom lagano reka šumori, šumori
i nežno ljuljuška gnezda u kojim spavaju liske,
trepere kao praporci sa srebrnih grana vrba
bisernih maca niske…

Spustila je glavu na travu, žedna je ranjena srna,
plaši je šuštanje reke i noć ko gavran crna.
Svici su oko nje popalili svoje malene sveće,
a mesec je zapalio na nebu zlatne nebeske leće.
U nekoj tuđoj gori svetlica za svetlicom seva,
a daleki nevidljivi ćuk peva li, peva, peva…

I dok pospani vetar kroz lišće divlje ruže
polagano se gnezdi i tananim krilima šuška,
iz modre rečne vode izroni belouška
i reče: – Ne boj se srno, ćuka ni zlotvora vuka,
ni hladne tmine mraka, ni ove tamne noći,
oslušni šta šapuće ti reka:- Brzo će jutro doći,
a ti ćeš draga da živiš i bićeš sretna do veka…

 

[Nina]

Iza noćnih prozora – Nastja Bohuslavska

Iza noćnih prozora
nestaje gusti
dan,
oporo je, pa čak i tužno kad je
dan.

Hodaš tako, besmisleno,
ulicama tebi nepoznatog grada,
gledaš prolaznicima u oči
vidiš
dan.

Znaš sigurno
nešto je puklo,
ali to nije bolno
dok je
dan.

 

[Nina]

To što ustajemo svakoga jutra
Dišemo, jedemo
Ne znači da smo živi,
To samo na život liči.

To što izgubljenog osmeha
Tromo hodamo
Ulicama praznoga grada,
Ne znači da smo krenuli negde.

To što ne verujemo
Ni drugima ni sebi
I ne znamo istina gde je,
Ne znači da smo rođeni takvi.

Nije ljubav kriva
Što je više nema,
Krivi smo mi
Što smo pomislili
Da možemo
Bez nje...

Ivan Mijailović

 

[Nina]

Ljudi u našim godinama

,,Ljudi u našim godinama
ulaze u ljubav oprezno,
kao neplivači u plitku vodu,
kao političari u kombinacije,
iz čistog straha od ponovnog voljenja,
iz nesigurnosti,
a oni su zanate ljubavi
već dobrano izučili
i mogli bi biti od slatke
pouke neiskusnima,
no ostaće zatvoreni,
a sigurni i uspravni na ulici,
medj ljudima,
samo ce u hladnim noćima,
sami i prepoznati odjednom,
izaći na začudjen sneg
i glasno zaplakati."

Pero Zubac

 

[Nina]

„Narandža na stolu
Tvoja haljina na podu
A ti u mojoj postelji
Blagi poklon trenutka
Svežina noći
Toplota moga života.“

Žak Prever, „Staro vino“

 

[Nina]

Vasko Popa: „Ljubav na prvi pogled“

Ti si moj početak
Koji me pokrenuo
Sveo sam se
Na tvoju osovinu
Sav sam se usijao
Od tvog prvog obrtaja

Lepo ću se putem polomiti
I sjediniti se zauvek s tobom
U kršu i lomu
Nisam lud
Da baš sada zastanem

Da se ohladim
I ružno poplavim

 

[Nina]

Čekam u senci jednog starog duda
Da mesec zađe i, skrivena tamom,
Po uskoj stazi što kroz noć krivuda,
Da siđeš k meni čežnjivom i samom.

Čekam, a lenjo prolaze minuti,
I sati biju na tornju daleko.
Već zora sviće, blede mlečni puti,
A ja još čekam, — i večno bih ček’o!

O, šta je to što mene veže sada

Za jednu put, za jedan oblik tela,
I što mi duša zatreperi cela,
I sva nemoćna izdiše i pada,
Kad me se takne jedna ruka bela!

I sav zasenjen pred čudesnim sjajem
Lepote tvoje, slab, bez jednog daha,
Kao da svakog časa život dajem,
Prilazim tebi pun pobožnog straha,

Posrćem, klecam, dokle me privlače,
Ko provalija tamna i duboka,
I dok se strasnim prelivima mrače,
Tvoja dva crna neumitna oka…

Milan Rakić (Čekanje)

 

[Nina]

Tražim pesmu – Ana Todorović Radetić

Tražim pesmu
po kojoj ćeš me zavoleti
u čijim rečima ćeš zaspati mirno
kao dete u majčinom krilu
dok napolju ujeda vetar
i venu meke grane
pod tvrdom korom mraza

Tražim pesmu
u kojoj uvek u zanosu plešu
sazrela polja ječma
i suncokreti srcem punim vatre
za milimetar rastu ka nebu

Tražim pesmu
u kojoj se ne čuju slutnje
nemih trava što plaču
nad neprocvetalim pupoljcima
zarobljenim u kristalima

Tražim pesmu
obučenu u glasove violina
što sipaju nežnost iz žica
kao svetlucavi vodopadi
nad zemljom što umorno čami

Tražim pesmu
po kojoj ćeš pamtiti
kako pucketaju slova
kada ih ljubav slaže u reči
i kao plodove otežalih voćnjaka
spušta u tvoje ruke

 

[Nina]

Povratak u život – Miguel Anhel Ruis

Probudih se, i ništa ne beše isto.
Otvorih oči prvi put,
oči za koje sam mislio da vide,
i shvatih da sve ono u šta sam verovao
nije ništa do lažni san.

A onda, poput blistave zvezde,
anđeo smrti anđeo života postade,
i promeni moj san
iz strašne drame
u radosnu komediju.

Iznenađen, upitah anđela:
„Jesam li mrtav?“
Anđeo reče: „Da, već godinama.
Iako ti je srce kucalo,
tvoj um je spavao u grobu iluzije,
nesvestan svoje božanske prirode.

Sada ti srce kuca,
i telo diše,
i um ti se probudio iz pakla.
Tvoje oči, potpuno nove,
dive se lepoti koja te je čekala.

Tvoja božanska svest se budi,
i ljubav u tvom biću.
Mržnja i strah nestaju,
nema krivice i stida.
Tvoja duša prašta,
i živiš božanskim životom.“

Zurio sam u anđela
kao opčinjen.
Osećao sam istinu koja se u meni budila.
Predao sam se, spremno,
ne postavljajući uslove.

Pokorno sam prihvatio
smrt i život.
Pogledao sam novim očima,
i video svoju večnu ljubav… kako odlazi.

 

[Nina]

O blizini

Ne objasni mi se.
Ne objasni mi se
zbog prostora koji se ne vidi,
ili vremena koje juriša bičem.

Ne objasni mi se,
jer su reči muka duhu,
povraćanje zidova,
zemljotres tišine.

Ne objasni mi se.
I da nas razdvaja linija
koja se da preskočiti,
u trepetu bih je ljubio,
da progledam kroz tvoje oči.

Ne objasni mi se,
jer sam zaboravio tvoje ime,
i namerno govorio ružno,
da divno govorom ne dodirnem.

Ne objasni mi se.
Zato se kroz uzdah živi,
i nije prirodno da ne putuješ
ako se diviš, i vidiš,
da nema kraja blizini.

Ne objasni mi se.
Kao da nešto fali?
Među lopovima, prevarantima i huljama,
to ćeš pronaći,
beg što je blizina,
i blato i psaltir.

Ne objasni mi se
ni kad su dečije oči,
videle munje gorostasne,
i predele bajke.

Ne objasni mi se.
Ne objasni mi se ni sad,
kad više nego u sebe,
verujem u čoveka,
koji nisam ja.

Ne objasni mi se!
Jer znati znači stati,
zatvoren u krugu,
smešne moći dokaza.

Ne objasni mi se,
jer su reči maštanje čula,
a zakoni sidra od perja.

Ne objasni mi se,
da bi se ponovo sreli, i videli lepše,
savladani dahom neslućenog,
jer što je objašnjeno - mrtvo jeste.

Petar Ninić

 

[Rusalka]

MOLITVA KOJA ĆE BITI USLIŠENA

Gospode daj mi da patim puno
i onda umrem

Daj mi da hodam kroz tišinu
i ne ostavim za sobom ništa pa ni strah

Daj svetu da ide dalje
i neka okean ljubi pesak baš kao i pre

Neka trava ostane zelena
da se žabe u njoj mogu skrivati

I da neko može u travu zakopati lice
i otplakati svoju ljubav

Daj da se dan rađa bistar
kao da više nema bola

I daj da moja pesma stoji čista
kao prozor u koji se netom zabila pčela

Anna Kamieńska​

 

[Nina]

Šarl Bodler
Poziv na putovanje

Dete moje , sestro moja ,
Snevaj kakvo je blaženstvo
Poći tamo da nas život spoji!
Ljubiti do bespameti
Ljubit ' pa još i umreti

U zemlji što lik po tebi skroji!
Sa nebesa tmurnih sena
Sva ta sunca orošena
Mom su duhu čarolija čista,
Nesagledna, tajanstvena
Poput verolomnih žena
Tvog pogleda što kroz suze blista
Sve je tamo tek red i lepota,
Sve je raskoš, spokoj i pohota.

Nameštaj što zna da sija
od lastila decenija,
Sobu bi nam ukrasio pahom ;
A najređe cvetne vrste
Svoj bi miris da ukrste
Sa ambrinim čudnim prahom ,
Tavanice s urezima,
Ogledala s ulazima
Sjaj Istoka s obilnošću shodnom,
Sve bi tu tad prikriveno
Govorilo duši sneno
Na jeziku krotkom, domorodnom.

Sve je tamo tek red i lepota,
Sve je raskoš, spokoj i pohota.
Gledaj na tim kanalima
Lađe ophrvane snima
Te skitnice po daru prirode
Da se svakom tvome hiru
Udovolji na tanjiru,
One amo s kraja sveta brode.

Sunca što su na smiraju
Uz ta polja pokrivaju
Kanale i gradsku sliku celu
Bojom zlata i topaza ;
Svet u dremežu do pasa
Sad zaspiva na toplom videlu.
Sve je tamo tek red i lepota,
Sve je raskoš, spokoj i pohota.

 

[Nina]

Nokturno – Federiko Garsija Lorka

Bojim se mrtvog lišća.
Bojim se gaja
punog rose.
Odoh da spavam.
Ako me ne probudiš,
ostaviću kraj tebe
svoje hladno srce.

Šta to zvoni
tamo daleko?
Vetar u prozorskim oknima,
moja ljubavi!

Stavio sam ti đerdane
od zorinih dragulja.
Zašto me ostavljaš
na ovom putu?

Ako odeš daleko,
moja će ptica plakati
i zelena loza
neće dati vino.

Šta to zvoni
tamo daleko?
Vetar u prozorskim oknima,
moja ljubavi!

Nikada nećeš znati,
sfingo od snega,
koliko bih te voleo
u svitanjima
kad pljušti kiša
i kad sa suve grane
pada gnezdo.

 

[Nina]

Prepodne – Đerđ Petri

Volim ovu tvoju sivu suknju.
Oblači je češće, molim te, kad se
sa mnom sastaješ. Simpatičan je
njen kroj, njena blaga trapezoidna linija.

To nazivaju, valjda, činovničkom nošnjom.
Ništa ne naglašava. Ali baš time ostavlja
više prostora osobi koja je nosi. I boja!
– napolju, kad je sunce obasja.

Uveče nema takav efekat. Ali od kad se
obično pre podne sastajemo, skoro da osećam
prema njoj neku vrstu lične zahvalnosti. Učestvuje
– nenametljivo – u našem odnosu, ohrabruje
zrelu vedrinu da se napokon odomaći među nama.

Sunčali smo se pre nekoliko nedelja u parku
na periferiji grada, jednog ranoprolećnog
naglo toplog prepodneva (nisu još ni klupe izneli)
na betonskom rubu dečijeg igrališta. Sklopila si oči.

I kada sam – kao znak svog prisustva – položio
dlan na tvoje bedro, iz tekstila je stiglo
spokojno ohrabrenje dvostruke topline.

Tvoga tela i dalekog sunca. I bilo mi je žao
vremena proćerdanog na večernje sate
na operetske muke skučenog prostora
sobe. Na histeriju veštačke svetlosti.

Pogledali smo se, veseleći se s oporom vedrinom
besu izneverene želje što je razdraženo
počela da se sprema na polazak
namerno dižući graju u našim srcima
očito joj je dojadilo naše dobro raspoloženje.

Pritom se sunce našlo u zenitu.
Ustadosmo protežući se uz škripu
sklerotičnih zglobova. Pridržao sam
tvoju tašnu, i gledao tvoju ruku
kako si s jednim uvreženim pokretom
izgladila, namestila u struku suknju.

 

[Nina]

Dođeš u godine kad si prestara za čekanja.
Preozbiljna za manipulaciju.
Preumorna za nadmudrivanje.
Preosetljiva na ono što ti je bitno.
Predinamična za dosadne razgovore.
Preotvorena za neizrečene misli i emocije.
Preoštra prema sebi.

Ako ste i vi u tim godinama ,
oslobodite se tereta ovog zadnjeg
i budite predivne prema sebi
ne čekajte sutra,
jer baš sada je pravi trenutak

Elvira Mlivić Budeš

 

[Nina]

"Nema prijateljstva bez srodnosti
medju dusama.
Prijateljstvo se ne da izmisliti.
Jedno su lepe veze,a
drugo intimna prijateljstva.

Nasa su prijateljstva
malobrojna,
iskljuciva,samoziva,
ljubomorna.

Ne vezuju se ljudi samo
zajednicom osecanja i
ideja,nego i zajednicom
ukusa i navika.

Nas prijatelj je nas pomocnik u
svima namerama i
nas pratilac u nasim
kretnjama."

Jovan Dučić

 

[Nina]

Ko sam? Šta sam? Samo sanjalica
Kome oko ispi magle let,
I svoj život uzgred, tužna lica,
Ja proživeh uz ostali svet.

I s tobom se ljubim po navici -
Mnogo puta već se ljubih s drugom,
Ko da krešem vatru po šibici,
Nežne reči šapućem ti dugo.

„Draga moja“, „mila“, „znaj, doveka“ -
Duša hladna ostaje u svemu
Kad se dirnu strasti kod čoveka,
Nema više istine u njemu.

Zato moja duša i ne preza
Od ljubavi ledom zalivene,
Ti si moja lutalica, breza
Sazdana za druge i za mene.

Ali, tražeć' ja srodnu za sebe,
Mučeći se bez nežnosti pune,
Nimalo se ne ljutim na tebe,
Nit te ikad moje srce kune.

Ko sam? Šta sam? Samo sanjalica
Kome oko ispi magle let,
I voleh te uzgred, tužna lica,
Isto tako ko ostali svet.

Sergej Jesenjin, „Ko sam – šta sam“

 

[Nina]

Kaže smrt, prolazeći sobom,
Svejedno ću te ščepati
Ma šta bio:
Pisac, taksista, svodnik, kasapin,
Padobranac, ščepaću te .

Važi srce, kažem joj .
I sada pijemo zajedno
Dok jedan po ponoći polako prelazi u dva
Po ponoći i
Samo ona zna pravi trenutak

Ali sam je ipak zajebao:
Izvukao sam svojih
5 prokletih minuta
i još mnogo
preko toga.

Čarls Bukovski

 

[Nina]

Sve to ne zavisi od mene.
Setim se kako beše lep,
nad vodama dubokim nekim,
kao Mesec beo,
sa lukom tankim i mekim,
jedan most.
I, vidiš, to uteši me.

Ne zavisi od mene.

Dosta je da tog dana,
zemlja oko mene zamiriše preorana,
ili da oblaci prolete,
malo niže,
pa da me to protrese.

Ne, ne od mene.

Dosta će biti tako, jedne zime,
iz vrta jednog zavejanog
istrči neko ozeblo, tuđe, dete
i zagrli me.

Miloš Crnjanski, „Život“

 

[Nina]

Put – Zoran Marošan

Krenula si da tražiš put –
U tebi se nalaze sva
Moguća raskršća –
Kriješ tajnu od sebe
Pokušavaš da prođeš
Kroz stoletnje kapije koje
Čuvaju beskorisne predmete i
Promajom produvane priče;

Spotičeš se, ne gledajući
Ni sebe ni druge,
Za tebe su prepreke
Krivci i neprijatelji mrski;
Ljubav ti je eho detinjstva.

Ne možeš da se vratiš, jer
Još uvek ništa nisi našla,
Izvrćeš svoje prazne džepove
Koji ti prave društvo umesto
Osmeha onih koji te vole.
Voćke koje si posadila,
Po bumbarima i pčelama ti
Šalju poruke da ih zaliješ
Kako bi mogle ponosno da ti
Pokažu cvetove i na dar
Ponude plodove svoje.

Vidiš senke, ali ne i svetlo
Koje ih pravi; čuješ srce, a
Ne čuješ ljubav koju ti daje.
Putuj ka sebi, moraš se pronaći,
Tvoj put je tamo kud te srce prati,
A posle se bezbrižno,
Sa lakoćom i osmehom vrati!